СМРТ ПОПА ВЛАСТИМИРА (из књиге: „КАПИ КРВИ“)

Војвода Доброслав Јевђевић

СМРТ ПОПА ВЛАСТИМИРА
 
Босански горштаци у парохији рудинској после Бога признавали су само свога попа Властимира. Кад им пре неколико година владика послао младог свештеника из Србије, старији се људи мало забринуше, Покојни |е прота попо-вао четрдесет година, сам је крстио више од пола парохије, сваку је невесту знао по имену, на памет је без читуље помињао мртве сваке фамилије, заједно су се са Аустријом надмудривали, заједно бранили од некрсти. Хоће ли нови свештеник умети са народом?
Властимир стиже баш уочи Светог Николе, Кршњаци што су носили колач на прекадњу вратише се у села весели и задовољни. На слави у Поповића причао је стари Малиша: Нек је Бог на помоћи, добили смо добра свештеника. Кршан као бор и домаћинско дете. Прекадио нам је у цркви, чита као они стари свештеници. Послужили нас у дому ракијом, распитује за чељад и мал, нажем вам домаћинско дете!
Властимир брзо освоји љубав читавог народа. Имао је добра коња и вазда носио свилоруну астраханску шубару уместо камилавке. Прве зиме обиђе до последњег све домове у парохији, опоја многе гробове и покрштава многу децу, јер је покојни прота дуго боловао, и у сваком селу одржа домаћинске састанке. Крену народ да се обавеже уредити сеоска гробља, приону око оснивања задруга, унапред пописа кола и јармове да се мобом довлачи материјал за црквени дом. Уклони брзо неке жандарме насилнике, притеже лугаре пљачкаше и пред народом се оштро дохвати са среским начелником ради неког неправедног кулука.
0 празницима је излазио са омладином на састанке, метао се камена с рамена и претседавао стрељачк ој дружини. Поштовали су га и муслимани јер је чувао свој, а ценио туђ закон. Кад га је пут наносио на њихова села увек је више села избацивао по два метка из револвера да се женскиње склони на време.
0 црквеној слави на Преображење поп Властимир утврди свој глас за вечита времена. Био је завршио литургију и читао молитве болним и невољним, док је народ пред црквом већ заметнуо уобичајено такмичење. У неко доба упаде у цркву сав узрујан и блед један црквени тутор: Оче Властимире, претури Турчин! Властимир потури требник и у одежди изађе пред цркву. Метачи су се такмичили у уском простору окруженом са два непрегледна шпалира густо начичканог народа, Осећала се је атмосфера загрејаности. Многе руке стајале су на ножевима за појасом. Висок младић бацао је обема рукама са главе камен тежак бар седамдесет кила. Два гола ножа окренута на више обележавала су бакву. Момка зали крв до очију, вратне жиле набрекнуше и са пуним напоном снаге баци камен. У једном углу код мете стајао је Турчин распасан и бос, дивовског раста, танке кошуље припијене уз знојно тело, а крај њега три му друга, сви са рукама на појасу. „Нијеси дотурио, Милане – рече један – таман фали подланица1“ На читав корак иза њих ређале су се јаме, ускопане од камена других бацача. Поп се прогура кроз народ, стаде на бакву и заиска камен. Донесоше му га двојица. Постаја мало, заљуља се у месту, пови се уназад и отисну стену. Поведе се за каменом готово до земље, али се исправи и не помаче, а камен пребаци за читаву стопу Турчину. – „Ти ћеш до године, беже, ако Бог да“, рече и отвори кроз народ пролаз Турцима, који изађоше ћутећи.
Кад нас задеси ратна катастрофа Властимир се из седишта ларохије повуче у један засеок дубље у планини са женом и дететом.
Април и мај прођоше мирно. Немци су седели на друму у општини и станици не улазећи у села.
Некакви пуномоћници хрватске државе слали су из среза пандуре и звали људе да се организира власт, али су се одазивали само муслимани. Њихова села држала су се сумњиво. Није било још крви али су рушили ограде и помицали међе а камењем гонили нашу децу и жене кад су наилазили у касабу преко њихових села. Попу Властимиру дође стари Јусуф махалбаша муслиманског села Џиндића и држећи у зубима стари чађави чибук рече му: Бива попо, ја не знам што ће изићи из овог kијамета; Али знам да смо били и да ћемо бити комшије, и из мог села никог твога неће заболети глава. (Из овог села током рата није нико погинуо, док се другим не зна ни трага).
Поп му захвали и Јусуф пошто попи нафу узјаха коња и оде.
Људи, стари граничари, били су опрезни, и сва села и дан и ноћ постављали су страже на свима прилазима, а сва су била повезана нуририма, Са попом су били установили сигнале за разне случајеве опасности. У касабу су ишле само жене.
Крајем маја почеше да по селима ходају хрватски жандарми да купе оружје. Увек их је пратио по неки милиционар муслиман, који је од раније знао ко може држати пушку. Њихов долазак најављивале су страже кукањем кукавице и људи који су били на очима склањали су се. Увек је у приправности стајало неколико људи под оружјем, ако би покушали силу.
Кад дођоше по трећи пут на Горње Рудине донесоше налог свештенику да га нотар зове на саслушање. Била су четири жандарма са једним муслиманом милиционаром. Кад им је Јусуф јавио да су дан раније шест везаних попова протерали за Сарајево, Властимир одби да иде, Жандари запретише силом. Поп обавести људе и поче се спремати за пут. Чим одмакоше мало од куће сачека из заседа, жандари положише оружје и пустише их да иду.
Сутрадан се вратише са водом Немаца и тридесет милиционара, Народ прихвати борбу и енспедиција се врати крваво осакаћена. Тако на три дана пред Видовдан букну устанак а прихвати га цео крај до Дрине и Сарајева..
Нигде није било ни једног интелектуалца, ни једног официра, ниједног свештеника осим Властимира. Тројица учитеља, мирнодопски комунисти, добивали су од сарајевских другова немачке легитимације и седели мирно код куће. Сељаци се поврсташе сами, изабраше старешине и командире и почеше борбу. У насељима око путева, по питомијим крајевима, по градићима где није било светих планина да пруже заштиту. пропишташе Срби. Све чешће су стизали црни гласи о покољима, насиљима и паљевини. Властимир као командант одреда чинио је чуда. Иза сваке пећине чекала је заседа непријатеља. Испресецаше све путеве, покидаше шине на пругама, попалише жандарске касарне прикупљајући оружје и муницију. Усташке и немачке посаде изгубише сваку везу, дезорганизоваше се, тероризирани и нападани и дању и ноћу. Почеше да беже према Сарајеву праћени хиљадама муслимана који су учествовали у покољима и ваљали се друмовима са стоком и опремом. Четири месеца након слома Југославије ниче у Источној Босни нова српска држава, створена једино од голоруког сељачког народа, Почеше се враћати бегунци из Србије, стизале су прве групице србијанских добровољаца. Од Вишеграда у крвавим борбама надирао је јуначки мајор Тодоровић. Војвода Дангић је у Власеници успоставио привремену босанску владу, организоване су гтоште и железнице.
Пред рат, с обзиром да су партијске владе на штету Срба помагале муслимане и шаком и капом, народ је говорио српсна шина, Спахина машина. Сад је народ на вагонима који су саобраћали на линији Фоча-Горажде исписао натписе: Сад је наша шина и машина, гонићемо Анту до Берлина.
Народ је био сретан и задовољан, једино га је бринуло бушкарање номуниста. Носили су петокраке звезде на капама, певали црвеној армији и где год су могли отимали злотворе од праведне казне.
Кад су на Романији основали своје одреде народ, вичан мрети у борби са душманом а невешт политици, без интелигенције и првака, ћутао је и веровао да они раде по наређењу некаквог главног одбора из Београда. Командант им је био Јеврејин Вајнерт из Сарајева, кога, да би затурили траг, прозваше чичом, а гарда су му били црногорски пролетери понупљени са коца и конопца.
Кад у по зиме стигоше гласови о великој усташко-немачкој офанзиви на Источну Босну нестаде пролетера и партизана без трага, остављајући цео терет борбе сељачкој раји. Бегунци су доносили крваве вести. Непријатељ ставља под нож старо и младо, пали и последњу колибу, пљачка и уништава. У Мокром су у цркви силовали женско робље у масама, на Палима су од цркве направили коњушницу.
Пред повлачење поп Властимир скупи борце у цркву. Збегови су били већ одмакли ка истоку. „Браћо, поче зборити сељацима , опоганиће нам крвници дом Божји. Боље да га запалимо него да нам га блате душмани. Ватра је чиста а Бог ће опростити!“
Људи су се погледали мрачни. У првим редовима стајао је водник Перко и гледао у иконостас. Баш на часним двермиа изнад лика Св.Апостола Павла стајао је златнии словима исписан натпис: Приложи Перко Митровић за покој душе свом оцу Стевану. Засузи му око кад рече свештенику Да палимо, оче Властимире! Навукоше нагореле греде са дома запаљеног од усташа, момци развалише сена у порти и почеше га уносити журно у великим нарамцима. Кад први пламенови сукнуше кроз прозоре поп и сви сељаци поскидаше капе и поче чудна молитва Христових бораца што сами пале храм Бога живога, да га не оскрнаве злотвори. Густ дим пун мириса растопљеног воска и тамјана обавијао их је. Свештеник се прекрсти, устаче шубару и за тренутак се претвори у борца командујући отсеченим гласом: Покрет! Три дана касније кад партизансни калаузи проведоше више Кнежине усташе за леђа четницима у крвавом пробоју поп Властимир рањен паде у руне усташама.
Усташки таборник Јуре Вранић био је човек особито истанчане загребачке и хришћанске културе. Пре рата као претставник индустрије у Београду био је члан тамошњег хрватског клуба. Добродушни београђани вукли су га из куће у кућу, са вечере на вечеру, уживајући као у лепим шалама у његовим претњама српским барбарима са ско-рим обрачуном. Усташку каријеру почео је тим што је у Загребу заклао свог најбољег пријатеља Србина, да би се дочепао његове радње. Као префињена душа брзо је изгубио сваки смисао за простачке начине убијања, којима се служила већина његових другова.
Стрељање, вешање, разбијање главе маљом, ударац секиром за врат, набијање на колац били су без икакве фантазије. Идеја да се праве рунавице од коже Срба живих одераних била је и лепа и оригинална, али на жалост њом се већ био послужио стожерник из Сиска одеравши живог младог Теслића, Но Јуре је својом генијалношћу ипак услео да о њему са дивљењем причају по загребачким салонима нежне хрватсне пуцице. Наредио је свеучилишном студентском здругу да му покупе из историје и литературе све интересантне начине убијања од античких времена до данас. Кад су му предали списак од неколико стотина случајева он их лепо нумерисао и понесе са собом на бојни поход. Био је врло пажљив према заробљеницима и као културни човен препуштао им је да сами изаберу начин своје смрти. Кад би жртва из папирне кесице извукла број, Јуре би погледао свој списак и прочитао: Број 53, Плутархов приказ како је Александар Велики кажњавао издајнике. И усташе би помоћу дебелих ужета и у првој шуми савијали два млада стабла, вежући жртву рукама за једну младицу а ногама за другу. На дати знак би пуштали стабла која би на двоје прекидала тело, док би из висине крв прскала по хрватским витезовима.
Кад му доведоше Властимира бледа од изгубљене крви из рањеног рамена, он му одмах пружи кесицу да „вуче нумеру“. Свештеник га презриво погледа и не помаче се. Кад му не одговори ни на други позив Јуре скочи, али се нешто предомисли па рече једном од стражара: Вади ти за њега’ Стражар му додаде број а Јуре се сав озари: Врло добро’ 44! По примеру цезара Нерона вечерас ћеш ми светлити док вечерам.
Усташи су биваковали у пространој сали једне изгореле стругаре. На бетонском поду горело је неколино ватри. Дим се провлачио кроз прозоре зачепљене јеловим грањем.
У једном углу просторије привезан за железни стуб неке старе машине стајао је поп Властимир, На неколико корака од њега две даске на трупцима прекривене ћебетом служиле су као сто на ком је стајала плетенка са ракијом и комади хладног меса и хлеба. За столом је седео Јуре са још два официра, пили су ракију и разговарали не обазирући се на заробљеника.
Властимир је размишљао. У судбинским нередовним временима расплињавају се осећања и представе појединаца уступајући место колективним расположењима у односу на вредност живота. Храброст постаје колективна као што и страх и паника наступају масовно. Видели смо како хладокрвно умиру људи који су пре рата страховали од сваког шушња, као што су често пута насилници и делије из мирних дана у борби први окретали леђа. Живот као циљ изгубио је био сваку вредност у рату и револуцији, посматран је само као средство да се постигне општи циљ. Људи нису били више Јово или Перо, син богатог Митра или оскудног Марка, отац и хранитељ породице или мајчино мезимче. Одједном они су били сви само делови вечног и непролазног Српства, повезивали преко себе прошлост са будућношћу и деловали само као делови тог чудног и мистичног комплекса. Ко је видео смрт само на болесничкој постељи, док самртника окружује породица, док се болесник сматра центром свемира, тај никад неће разумети равнодушна херојство стотина хиљада незнаних мученика из наших славних дана.
Властимир је чекао смрт равнодушно. Помисли кратко на жену и дете које је пребацио Црногорцима у Чајниче, па одмах се забрину како је прошао одред у пробоју. које погинуо и где се сада налазе,
Усташе су правили распоред за сутрашњу акцију издајући гласно наређења а он је мислио колико би вредело нашима да знају ово што он сад слуша. Кад би им могао бар нашкодити! Имао је увек под појасом бомбу крагујевачку, коју му ни сад , нити су нашли нити су тражили. Али он је био не само везан жицом од часа заробљавања него му је десна руна услед ране била посве умртвљена.
Приђоше му двојица усташа. Носили су две крбуље пуне смоле и старе крпе и ћебета. Умоташе га пажљиво све до појаса разредивши смолу и крпе натопљене петролејом по целом телу. Остадоше слободне само груди и глава, да не би жртва сувише брзо издахнула.
Кад таборник нареди да почне вечера један војник припали Властимира. Жива бакља блесну црвеним пламеном. Искре дохватише густу црну браду свештеника, која сагоре пуцкетајући. Стиснутих зуба и затворених очију човек је горео. Усташи су му добацивали шале, а Јуре је елегантно дизао чашу са ракијом и наздрављао му.
Муке постадоше Властимиру неиздрживе, За часак помисли да га Бог кажњава што је запалио цркву али се трже и запрепашћени усташе чуше како из пламена снажан глас запева: Тебе Бога хвалим!
У том моменту ужасан тресак загрме двораном. Ватре се погасише а угарци су падали из ваздуха светлуцајући у мраку. Само је горела још смола на једној нози оца Властимира осветљавајући леш са осмехом на лицу, унакаженом од ватре. Таборник је лежао мртав пробијене лобање, док су му се другови грчили у ранама.
Загрејана огњем бомба попа Властимира извршила је своју дужност.
 
(Пренесено из књиге: „Капи крви“)
   

Један коментар

  1. Smrt titovom komunizmu,sloboda Srbskom rodu i narodu