NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Veliki post » SMISAO VELIKOG POSTA

SMISAO VELIKOG POSTA

MATI MARIJA I EPISKOP KALIST (VER)
 

SMISAO VELIKOG POSTA
Priprema za proslavljanje Nove Pashe
 
Čekasmo, i naša se očekivanja ispuniše – pisao je srpski Episkop Nikolaj Ohridski, opisujući vaskršnju službu u Jerusalimu. „Kada je patrijarh otpojao Hristos vaskrse, sa naših duša spalo je teško breme.
 
Osećali smo se kao da smo i mi vaskrsli iz mrtvih. Odjednom je, sa svih strana, odjeknuo isti uzvik, kao huka velikih voda: Hristos vaskrse, pevali su Grci, Rusi, Arapi, Srbi, Kopti, Jermeni i Etiopljani, jedan za drugim, svako na svom sopstvenom jeziku i svojom sopstvenom melodijom… Izašavši sa službe u zoru, sve smo počeli da posmatramo u svetlosti slave Hristovog Vaskrsenja, i sve nam je izgledalo drugačije nego juče, sve je izgledalo bolje, izražajnije, slavnije. Samo u svetlosti Vaskrsenja život zadobija smisao“.[1] Ovo osećanje vaskrsne radosti, koje je tako živo opisao Episkop Nikolaj, predstavlja temelj bogosluženja Pravoslavne Crkve – to je jedna i jedina osnova našeg hrišćanskog života i nade. „Čekasmo“, kaže Episkop Nikolaj, „i naša se očekivanja ispuniše“. Bez tog iščekivanja, bez ove revnosne pripreme, izgubilo bi se dublje značenje praznovanja Vaskrsa.
 
PRIPREMNI PERIOD
 
Pre praznika Vaskrsa, traje dug pripremni period pokajanja i posta koji, prema sadašnjoj pravoslavnoj praksi, uključuje preko deset sedmica. Najpre dolaze 22 dana (četiri uzastopne nedelje) prethodnih priprema, a zatim šest sedmica ili četrdeset dana Velikog ili Vaskršnjeg posta, za čim sledi Velika ili Svetla sedmica. Dovodeći u ravnotežu sedam nedelja Velikog posta i Svetlu sedmicu, posle Vaskrsa sledi odgovarajući period od pedeset dana blagodarenja, koji se zaključuje Pedesetnicom.
 
Svaki od ovih perioda ima odgovarajuću bogoslužbenu knjigu. Za vreme pripreme, postoji Posni Triod ili Knjiga Trioda (Tripesnec), čiji najvažniji deo postoji i u engleskom prevodu. Za vreme blagodarenja, postoji Pentikostar, u slovenskoj upotrebi poznat i kao Praznični Triod.[2] Trenutak koji upotrebu jedne knjige razdvaja od trenutka upotrebe druge jeste ponoćni sat u noći Velike subote, sa Jutrenjem za Vaskrsnu nedelju kao prvom službom u Pentikostaru. Ova podela na dva razgraničena toma, napravljena zbog praktičnih pogodnosti, ne bi trebalo da nas navede da previdimo suštinsko jedinstvo između Raspeća Gospodnjeg i Njegovog Vaskrsenja koji, uzeti zajedno, čine jedan i nedeljivi čin. I kao što su Raspeće i Vaskrsenje jedan jedinstven čin, tako i tri sveta dana (triduum sanctum) – Veliki petak, Velika subota i Vaskrsna nedelja obrazuju jedinstven bogoslužbeni obred. I zaista, podela Posnog Trioda i Pentikostara na dve knjige nije bila uobičajena pre 11. veka, tako da se u ranim rukopisima oni nalaze u istom zborniku.
 
UNUTRAŠNJA SVRHA POSTA
 
Šta ćemo pronaći u ovoj knjizi pripreme koju imenujemo kao Posni Triod? Ona se najsažetije može opisati kao knjiga posta. I kao što su čeda Izrailjeva jela „hleb nevoljnički“ pripremajući se za Pashu (Prelazak), tako se i hrišćani pridržavanjem posta pripremaju za proslavljanje Nove Pashe. Šta, međutim, znači reč „post“ ili, na grčkom, „nisteia?“ Ovde je potrebno da budemo krajnje brižljivi, kako bi se sačuvala odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Na spoljašnjem nivou, post uključuje fizičko uzdržavanje od hrane i pića i bez ovakvog, spoljašnjeg uzdržavanja, ne možemo se pridržavati potpunog i istinskog posta; međutim, pravila koja se odnose na hranu i piće nikada ne bi trebalo da se smatraju za nešto što je samo sebi cilj, budući da podvižnički post uvek ima unutrašnju i nevidljivu svrhu. Čovek predstavlja jedinstvo tela i duše i on je živo biće koje ima vidljivu i nevidljivu prirodu – da se poslužimo rečima iz Trioda.[3] Zbog toga bi trebalo da i naš podvižnički post istovremeno uključi i jednu i drugu prirodu. Težnja da se prenaglase spoljašnja pravila koja se tiču hrane ili, pak, suprotna težnja da se ova pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebna, neprihvatljiva je i znači izdaju istinskog Pravoslavlja. U oba slučaja narušava se odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg.
 
Nesumnjivo je da u našem vremenu, a posebno na Zapadu, preovlađuje ova druga težnja. Sve do XIV veka, većina zapadnih hrišćana se, zajedno sa njihovom braćom na pravoslavnom Istoku, tokom posta nije uzdržavala samo od mesa, nego i od svih namirnica životinjskog porekla, kao što su jaja, mleko, buter i sir. Post je, i na Istoku i na Zapadu, podrazumevao značajan fizički napor. Međutim, tokom poslednjih pet stotina godina u zapadnom hrišćanstvu su fizički zahtevi posta neprestano smanjivani da bi danas bili tek nešto više nego simbolični. Pitamo se koliko je onih koji jedu palačinke tokom Siropusne nedelje uistinu svesno istinskog razloga za ovaj običaj da se upotrebe sva preostala jaja i buter pre nego što počne period Vaskršnjeg posta? Budući izložen zapadnjačkom sekularizmu, pravoslavni svet u naše vreme takođe počinje da se kreće istim putem slabosti.
 
Jedan od razloga za ovo slabljenje posta svakako je i jeretički stav prema ljudskoj prirodi, lažna „duhovnost“ koja poriče ili zapostavlja telo, posmatrajući čoveka isključivo kao rezultat razumskih funkcija mozga. Kao rezultat, mnogi savremeni hrišćani izgubili su istinito viđenje čoveka kao celovitog jedinstva vidljivog i nevidljivog; oni pri tom zapostavljaju pozitivnu ulogu koju telo igra u duhovnom životu i zaboravljaju na reči sv. apostola Pavla koji kaže: Vaša tela su hram Duha Svetoga… proslavite Boga telom svojim (1Kor. 6,19-20). Drugi razlog za slabljenje posta među pravoslavnima jeste argument koji se u naše vreme često iznosi, a prema kojem danas više nije moguće ispoštovati tradicionalna pravila posta. Ova pravila, kako oni naglašavaju, podrazumevaju tesno povezano, nepluralističko, hrišćansko društvo, gde vlada ruralni načina života, koji danas sve više postaje prošlost. U tome ima izvesne istine. Mora se, međutim, takođe reći da je post, kakav se tradicionalno upražnjava u Crkvi, uvek bio težak i da je uvek uključivao napore. Mnogi od naših savremenika žele da poste zbog zdravlja ili zbog lepote i vitke linije; zar onda mi, hrišćani, ne bismo mogli da učinimo isto toliko – radi Carstva nebeskog? Zašto ono samopožrtvovanje, koje su s radošću prihvatale prethodne generacije hrišćana, predstavlja tako nepodnošljivo breme za njihove potomke? Jednom su sv. Serafima Sarovskog upitali zašto čudo blagodati, koje se tako izobilno projavljivalo u prošlosti, u njegovo vreme više nije primetno, na šta je on odgovorio: „Nedostaje samo jedna stvar – čvrsta rešenost“.[4]
 
Prevashodni cilj posta jeste da nas učini svesnima naše zavisnosti od Boga. Ukoliko se ozbiljno upražnjava, uzdržavanje od hrane tokom posta – a posebno tokom prvih dana – podrazumeva istinsko osećanje gladi, a takođe i osećanje zamora i fizičke iscrpljenosti. Svrha ovakvog stanja je da nas dovede do osećanja unutrašnje slabosti i pokajanja, da nas dovede do trenutka kada ćemo moći da u potpunosti razumemo silu Hristovih reči: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15,5). Ukoliko uvek hranu i piće uzimamo koliko nam je volja, lako ćemo steći prekomerno poverenje u svoje sopstvene sposobnosti i zadobiti pogrešno osećanje samostalnosti i samodovoljnosti. Pridržavanje telesnog posta potkopava ovo grešno osećanje zadovoljstva samim sobom. Post nas lišava samopouzdanja onog fariseja koji je, istina, postio, ali ne kako je dolikovalo. Uzdržavanje tokom posta stvara u nama spasonosno osećanje nezadovoljstva samima sobom, slično osećanju kakvo je imao carinik (v. Lk. 18, 10-13). Takva je uloga gladovanja i iscrpljenosti: da nas učini „siromašnima duhom“, potpomažući osećanje naše bespomoćnosti i zavisnosti od Boga.
 
UZDRŽAVANJE
 
Bilo bi, međutim, pogrešno kada bismo govorili samo o ovom elementu slabosti i gladovanja. Uzdržavanje ne vodi samo do toga, nego i do osećanja lakoće, budnosti, slobode i radosti. Iako post u početku uzrokuje slabost, kasnije će se ispostvaiti da nam omogućuje da manje spavamo, da bistrije razmišljamo, da delotvornije radimo. Mnogi lekari potvrđuju da periodično upražnjavanje posta doprinosi telesnoj higijeni. I mada zahteva istinsko samoodricanje, post ne podrazumeva nasilje nad našim telom – naprotiv, on doprinosi njegovom zdravlju i uravnoteženosti. Većina ljudi, koji žive na Zapadu, obično jede više nego što je potrebno. Post oslobađa naša tela od bremena prekomerne težine i čini da ona budu naši satrudnici u molitvi, bdenju i odgovaranju na poziv Duha.
 
Moramo primetiti da u uobičajenoj pravoslavnoj terminologiji reči „post“ i „uzdržanje“ mogu da zamene jedna drugu. Pre Drugog Vatikanskog koncila, Rimokatolička crkva je napravila jasnu razliku između ova dva pojma: uzdržanje se tiče vrste hrane koja se jede, bez obzira na njenu količinu, dok post označava ograničavanje broja obroka ili količinu hrane koja se može uzeti. Tako se izvesnim danima zahteva i post i uzdržanje i, suprotno tome, nekim danima se može propisati jedno, ali ne i drugo. U Pravoslavnoj Crkvi se ne pravi oštra razlika između ova dva termina. Tokom Velikog posta, postoji ograničenje u pogledu broja obroka koji se mogu uzimati tokom dana, ali kada je obrok već dozvoljen[5], ne postoje ograničenja u pogledu količine hrane koja se može uzeti. Sveti Oci nam daju rukovodeće načelo i savetuju nas da nikada ne bi trebalo da jedemo do potpunog zasićenja, da uvek ustanemo od stola sa osećanjem da bismo mogli još da jedemo; u tom slučaju, bićemo spremni za molitvu.
 
Ako je važno da ne previdimo telesne zahteve posta, još je važnije da ne previdimo ni njegov unutrašnji značaj. Post nije samo stvar dijete, tj. načina ishrane. Istinski post podrazumeva promenu srca i volje, povratak Bogu i dolazak kući, kao što je učinio bludni sin vrativši se u očev dom. Prema rečima sv. Jovana Zlatoustog, post „ne znači samo uzdržavanje od hrane, nego i uzdržavanje od grehova“. „Posta ne treba da se pridržavaju samo usta“, kaže on, „nego i oko, i uho, i noge, i ruke, i ostali delovi tela; oko se mora uzdržati od nedoličnih prizora, uho od zlobnih glasina, ruke od nepravednih dela“.[6] „Beskorisno je uzdržavati se od hrane“, primećuje sv. Vasilije, „a prepuštati se oštroj osudi i klevetama“. „Ne jedete meso, ali proždirete svoju braću“.[7] To isto se naglašava i u Triodu, posebno tokom prve sedmice posta.
 
ISTINSKI POST
 
„Dok postimo u pogledu hrane, uzdržimo se i od svake strasti“.
 
„Pridržavajmo se posta koji je prihvatljiv i ugodan Bogu. Istinski post je kad se udaljimo od svakoga zla, kad zauzdamo jezik, kad se klonimo gneva i uzdržavamo od požude, klevete, laži i krivokletstva.
 
Pridržavajmo se posta ne samo kloneći se hrane, nego i otuđenjem od svih telesnih strasti“.[8]
 
Ovaj unutrašnji značaj posta najsažetije je izražen u trijadi: molitva, post, milostinja. Ako ga odvojimo od molitve i od primanja Sv. Darova, ako nije združen sa delima sastradanja, naš post postaje farisejski, pa čak i demonski. Takav post ne vodi pokajanju i radosti, nego gordosti, unutrašnjoj napetosti i razdražljivosti. Na vezu između molitve i posta jasno ukazuje otac Aleksandar Jeljčaninov. Jedan protivnik posta rekao mu je: „Naš posao trpi i postajemo razdražljivi… Nikada nisam video da su sluge (u prerevolucionarnoj Rusiji) tako loše raspoložene kao tokom poslednjih dana Strasne sedmice. Jasno je da post veoma loše utiče na nerve!“ Otac Aleksandar je na to odgovorio: „Vi ste sasvim u pravu… Ako nije sjedinjen sa molitvom i sa intenzivnijim duhovnim životom, post može da vodi samo pojačanoj razdražljivosti. Prirodno je da sluge, koje svoj post shvataju ozbiljno – a primorane su da tokom Velikog posta rade naporno i bez dopuštenja da odlaze u Crkvu – budu ljutite i razdražljive“.[9]
 
Post je, dakle, bezvredan, pa čak i štetan, ako nije sjedinjen sa molitvom. U Jevanđelju se kaže da je đavo isteran ne samo postom, nego „molitvom i postom“ (Mt. 17, 21, Mk. 9, 29). Za prve hrišćane se ne kaže da su samo postili, nego da su „postili i molili se“ (Dela ap. 13; 3, upor. 14,23) I u Starom i u Novom Zavetu post nije samome sebi cilj, nego je pomoć za snažniju i življu molitvu, služeći kao priprema za odlučne postupke ili za direktan susret sa Bogom. Tako je četrdesetodnevni post našeg Gospoda u pustinji bio neposredna priprema za Njegovo javno služenje (Mt. 4,1-11). Kada je Mojsej postio na Sinajskoj gori (2. Mojs. 34,28), a Ilija na Horivu (3 (1) Car. 19,8-12), post je, u oba sučaja, bio povezan sa bogojavljenjem (teofanijom). Ova ista veza između posta i bogoviđenja uočljiva je i u slučaju sv. Petra (Dela ap. 10,9-17): Iziđe Petar na ravni krov doma da se pomoli Bogu oko šestoga časa. I ogladne, i htede da jede; a kad mu oni gotovljahu, naiđe na njega zanos… i dođe mu božanski glas. To je uvek svrha podvižničkog posta – da nam, kao što kaže Triod, omogući da se približimo visokoj gori molitve.[10]
 
Post i molitva bi, sa svoje strane, trebalo da budu sjedinjeni sa milostinjom – sa ljubavlju prema drugima koja se ispoljava u praktičnom obliku, u delima sastradanja i praštanja. Osam dana pre početka Velikog posta, u Nedelju Strašnoga suda, u Jevanđelju se čita Parabola o ovcama i jaradima (Mt. 25,31-46) koja nas podseća da na budućem Sudu merilo neće biti strogost našeg posta, nego pomoć koju smo ukazali onima kojima je bila potrebna. Prema rečima Trioda,
 
„Znajući zapovest Gospodnju, neka to bude način našega života. Nahranimo gladnog, napojmo žednog, obucimo nagog, primimo putnika, posetimo zatočene i bolesne. Tada će Sudija cele vaseljene čak i nama reći: Dođite blagosloveni Oca Mojega, nasledite Carstvo koje vam je pripremljeno.[11]
 
Pomenimo uzgred da su ovi stihovi tipičan primer „jevanđelskog“ karaktera pravoslavnih bogoslužbenih knjiga. Kao i mnogi drugi tekstovi u Triodu, i ovaj je jednostavno parafraza na reči Svetoga Pisma.[12]
 
Nije slučajno što na samom pragu Velikog posta, na večernjoj na Nedelju praštanja, postoji poseban obred uzajamnog pomirenja[13], jer bez ljubavi prema drugima ne može da postoji ni istinski post. Ova ljubav prema drugima ne bi trebalo da bude ograničena na formalne gestove ili na neka sentimentalna osećanja, nego bi trebalo da se projavi u delima milosrđa. Takvo je bilo ubeđenje rane Crkve. Pastir Jerme iz II veka zahteva da novac koji se uštedi tokom posta bude poklonjen udovicama, siročadi i ubogima.[14] Milostinja, međutim, podrazumeva mnogo više od toga – nije dovoljno da dajemo samo svoj novac, nego i svoje vreme, ne samo ono što imamo, nego i ono što jesmo ili, drugim rečima, da dajemo same sebe. Kada začujemo da Triod govori o milostinji, ovu reč bi gotovo uvek trebalo shvatiti u dubljem značenju. Naime, puko davanje novca često može da bude zamena ili izbegavanje, način da se zaštitimo od prisnije, lične povezanosti sa onima koji su u nevolji. S druge strane, ako nekome ko je pogođen materijalnim nevoljama ne ponudimo ništa osim ubedljivih savetodavnih reči, onda to znači da podjednako izbegavamo odgovornost. Imajući na umu već pomenuto jedinstvo čovekovog tela i duše, trudićemo se da svoju pomoć ponudimo istovremeno i na materijalnom, i na duhovnom nivou.
 
„Kada vidiš nagog, obuci ga, i ne skrivaj se od sopstvene ploti“. Pravoslavna liturgijska tradicija, isto kao i tradicija Zapada, smatra da su stihovi 3-8 u 58. glavi Knjige proroka Isaije osnovni tekst koji je vezan za post. Tako u Triodu čitamo:
 
Dok postimo telesno, braćo, postimo i duhom.
 
Razvežimo sveze bezbožnosti, razdrešimo remenje od bremena, otpustimo potlačene i izlomimo svaki jaram; podajmo hleb gladnome i primimo u svoje domove uboge koji nemaju krova da ih sakrije, da bismo dobili veliku milost od Hrista našeg Boga.[15]
 
U svakom trenutku našeg uzdržanja, moramo imati na umu savet sv. Pavla da ne osuđujemo one koji poste manje strogo od nas: Koji ne jede, neka ne osuđuje onoga koji jede (Rimlj. 14,3). Isto tako, sećamo se Hristovog prekora zbog javnog pokazivanja molitve, posta ili milostinje (v. Mt. 6,1-18). Triod se često poziva na oba ova odlomka iz Svetog Pisma:
 
Pogledaj dobro, dušo moja, da li postiš? Onda nemoj prezirati bližnjeg. Da li se uzdržavaš od hrane? Onda nemoj osuđivati brata.
 

MILOSTINJA I MILOSRDNA DELA
 
Očistimo se milostinjom i milosrdnim delima prema ubogima. Nemojmo trubiti ispre sebe i pokazivati svoje milosrđe. Neka naša levica ne zna šta čini desnica, neka preuznošenje ne razveje plodove naše milostinje, nego u tajnosti prizivajmo Onoga Koji zna sve što je tajno: „Oče, oprosti nam naša pregrešenja, jer si Ti Čovekoljubac“.[16]
 
Ako želimo da pravilno razumemo tekst Trioda i duhovnost koja je u njegovoj osnovi, moramo napomenuti da postoji pet pogrešnih shvatanja vezanih za Veliki post kojih bi trebalo da se čuvamo. Kao prvo, Veliki post nije namenjen samo monasima i monahinjama, nego je zapoveđen svim hrišćanima. Ni na jednom mestu kanoni Vaseljenskih ili Pomesnih sabora ne pominju da je post namenjen samo monasima a ne i mirjanima. Zahvaljujući svom krštenju, svi hrišćani, bilo da su u braku ili da su dali monaški zavet, postaju krstonosci i kreću se istim duhovnim putem. Spoljašnji uslovi u kojima oni žive svoje hrišćanstvo pokazuju velike razlike, ali u svojoj unutrašnjoj suštini taj način života je samo jedan. Kao što monah svojim svojevoljnim samoodricanjem pokušava da potvrdi unutrašnju dobrotu i lepotu Božije tvorevine, tako se i od svakog hrišćanina koji je u braku zahteva da u izvesnoj meri bude podvižnik. Put negacije i put afirmacije su uzajamno zavisni i svaki hrišćanin je prizvan da istovremeno sledi i jedan i drugi put.
 
Kao drugo, Triod ne sme biti pogrešno protimačen na pelagijanski način. Ako nas tekstovi vezani za Veliki post podstiču na veće lične napore, ne smemo pomisliti da naš napredak zavisi samo od napora naše sopstvene volje. Naprotiv, ma šta da postignemo tokom Velikog posta, moramo to prihvatiti kao nezasluženi dar Božije blagodati. Veliki kanon sv. Andreja Kritskog ne ostavlja ni najmanju sumnju po tom pitanju.
 
„Ja nemam ni suza, ni pokajanja, ni skrušenosti ako mi ih Ti Sam, Bože Spasitelju, ne podariš“.[17]
 
Kao treće, svoj post ne smemo da upražnjavamo u samovolji, nego u poslušanju. Kada postimo, ne smemo pokušavati da izmislimo neka posebna pravila za sebe, nego bi, koliko god je to moguće, trebalo verno da sledimo obrazac koji je prethodno ustanovilo Sveto Predanje. Ovaj prihvaćeni obrazac, izražavajući kolektivnu svest naroda Božijeg, poseduje skrivenu mudrost i ravnotežu, i one se ne mogu pronaći u nekim strogostima koje bi mogla da izmisli naša mašta. Tamo, gde nam se učini da ustanovljena pravila ne mogu da se primene na našu ličnu situaciju, trebalo bi da potražimo savet od duhovnog oca – ne zato da bismo obezbedili njegovo „odobrenje“, nego da bismo smireno i uz njegovu pomoć otkrili kakva je Božija volja za nas. Iznad svega, ako za sebe želimo ne neko ublažavanje, nego dodatnu strogost, ne bi trebalo da je prihvatamo ukoliko prethodno za to ne dobijemo blagoslov duhovnog oca. Takva je praksa od ranih vekova crkvenog života.
 
Avva Antonije je rekao: „Poznajem monahe koji su pali posle velikih napora i izgubili razum, jer su imali poverenja u svoj sopstveni trud, zaboravljajući pri tom zapovest koja kaže: Pitaj oca svojega, i on će ti javiti (5. Mojs. 32,7)“. Na drugom mestu, on kaže: „Koliko god je to moguće, za svaki korak koji načini, za svaku kap vode koju popije u svojoj keliji, monah bi trebalo da se posavetuje sa gerondom (starcem, duhovnim ocem) u slučaju da načini neku grešku u tome“.[18]
 
Ove reči ne odnose se samo na monahe, nego i na mirjane (svetovnjake, laike) koji žive u „svetu“, iako mirjani (laici, svetovnjaci) ne moraju nužno biti tako strogo poslušni svom duhovnom ocu. Ukoliko se odlikuje gordošću i samovoljom, naš post će poprimiti demonski karakter i neće nas približiti Bogu, nego satani. Budući da nas post čini osetljivima za realnosti duhovnog sveta, to na više načina može da bude opasno, jer zli duhovi postoje podjednako kao i oni dobri.
 
SUZE I RADOST
 
Kao četvrto, moramo imati na umu da vreme Velikog posta, ma kako to paradoksalno izgledalo, nije vreme potištenosti, nego vreme radosti. Istina je da nas post vodi ka pokajanju i žalosti zbog grehova koje smo počinili, ali ovaj pokajnički bol je, da upotrebimo izražajnu frazu sv. Jovana Lestvičnika, „radostotvorna žalost“.[19] Triod namerno pominje i suze i radost u jednoj istoj rečenici:
 
Podari mi suze koje padaju kao kiša nebeska, Hriste, dok se podvizavam u ovom radosnom danu posta.[20]
 
Značajno je da su teme radosti i svetlosti veoma česte u tekstovima posvećenim prvom danu Velikog posta:
 
Radosno stupimo u početak posta,
 
Neka naša lica ne budu tužna,
 
Radosno započnimo svesveto vreme uzdržanja
 
I zablistajmo svetlim sjajem svetih zapoveti.
 
Rečeno je da prolazni život nije ništa drugo do jedan dan
 
A za one koji se s ljubavlju trude postoji četrdeset dana posta
 
I s radošću ga se pridržavajmo.[21]
 
Trebalo bi da primetimo da vreme Velikog posta ne pada u zimskom periodu, kada je zemlja zaleđena i mrtva, nego u proleće, kada se sve vraća u život. Na primer, engleska reč za post, „lent“, prvobitno je označavala proleće i u jednom tekstu od temeljnog značaja Triod isto tako označava Veliki post kao „proleće“:
 
Osvanulo je proleće posta,
 
I cvetovi pokajanja počinju da se otvaraju,
 
O, braćo, očistimo se od svake nečistote
 
I zapevajmo Darodavcu Svetla
 
Slava Tebi, jedini Čovekoljupče![22]
 
Post, dakle, ne znači zimu, nego proleće – ne tamu, nego svetlost, ne smrt, nego obnovljenu životnu silu. On, naravno, ima i svoju sumornu stranu, koja uključuje svakodnevne zemne poklone tokom službi, tamne odežde sveštenoslužitelja, himne koje se pevaju prigušenim glasom i izražavaju osećanje kajanja. U hrišćanskom Vizantijskom carstvu, tokom Velikog posta bila su zatvorena sva pozorišta i bile su zabranjene javne predstave[23]; čak i danas, tokom sedam nedelja Velikog posta zabranjena su venčanja.[24] Ovi elementi strogosti ne bi, međutim, trebalo da nas zaslepe za činjenicu da post nije breme, da on nije kazna, nego dar blagodati Božije.
 
Priđite, narode, i prihvatimo danas blagodat posta i dar Božiji.[25]
 
Peto i konačno, naše uzdržanje tokom posta ne znači odbacivanje tvorevine Božije. Kao što tvrdi sv. apostol Pavle, ništa nije nečisto po sebi (Rimlj. 14,14). Sve što je Bog stvorio, dobro je veoma (1. Mojs. 1,31). Post, dakle, ne znači poricanje ove dobrote, nego njeno ponovno potvrđivanje. Čistima je sve čisto (Tit 1,15), tako da na mesijanskoj gozbi u Carstvu nebeskom neće biti potrebe za postom i za podvižničkim samoodricanjem. Međutim, kako živimo u palom svetu i stradamo zbog posledica greha, kako prvorodnog, tako i svog sopstvenog, mi nismo čisti i potrebno je da postimo. Zlo ne postoji u stvorenim stvarima kao takvima, nego u našem stavu prema njima, odnosno, u našoj volji. Prema tome, svrha posta nije da odbacimo božansku tvorevinu, nego da očistimo svoju volju. Tokom posta, mi poričemo svoje telesne pobude – na primer, naš prirodni nagon za hranom i pićem – ne zato što su te pobude same po sebi loše, nego zato što su one poremećene grehom i zahtevaju da budu očišćene posredstvom samodiscipline. Otuda sledi da podvižništvo ili asketizam nije borba protiv tela, nego za telo, i cilj posta je da očistimo telo od nečistote (skverne) koja mu je strana i da ga učinimo duhovnim. Odričući se onoga što je grešno u našoj volji, mi ne uništavamo bogostvoreno telo, nego ga vaspostavljamo u njegovoj istinskoj uravnoteženosti i slobodi. Prema rečima oca Sergeja Bulgakova, mi „ubijamo“ plot da bismo zadobili telo.
 
To što telo činimo duhovnim ne znači, međutim, da ga dematerijalizujemo, lišavajući ga njegovog karaktera kao fizičke činjenice. Pojam „duhovno“ ne treba izjednačavati sa pojmom „nematerijalno“, kao što ni „plotsko“ ili „čulno“ ne možemo izjednačiti sa „telesnim“. Kada pojam „plot“ koristi sv. apostol Pavle, on označava čovekovu sveukupnost, i dušu i telo, ali u njihovom palom stanju i u stanju odvojenosti od Boga; na isti način, i „duh“ označava čovekovu sveukupnost, i dušu i telo, ali u smislu njihovog izbavljenja i oboženja blagodaću Božijom.[26] Prema tome, i duša, isto kao i telo, može da postane „plotska“ i „čulna“, kao što i telo, podjednako kao i duša, može da postane „duhovno“. Kada sv. apostol Pavle nabraja telesna dela (Gal. 5,19-21), on uključuje i takve pojmove kao što su razdori, jeresi i pakost, tj. dela koja se mnogo više vezuju za dušu, nego za telo. Čineći naše telo duhovnim, Veliki post ne potiskuje fizičku stranu čovečije prirode, nego čini da naša materijalnost (naša veštastvenost) bude onakva kakvom ju je Bog zamislio.
 
Ovo je način na koji mi tumačimo naše uzdržavanje od hrane. Hleb, vino i drugi zemaljski plodovi predstavljaju darove Božije koje okušamo s poštovanjem i blagodarnošću. Ukoliko se pravoslavni hrišćani u izvesnim periodima uzdržavaju od jedenja mesa, i ako to, u izvesnim slučajevima, čine neprestano, to ne znači da Pravoslavna Crkva načelno zagovara vegetarijanstvo i da čin jedenja mesa smatra za greh; ukoliko se povremeno uzdržavamo od vina, to ne znači da se u potpunosti odričemo njegove upotrebe. Kada postimo, ne činimo to stoga što smatramo da je sam čin jedenja sraman, nego da bismo svoje jedenje učinili duhovnim, svetotajinskim i evharistijskim – ono u tom slučaju više nije ustupak našoj gramzivosti, nego način za zajedništvo sa Bogom Darodavcem. Budući daleko od toga da nas navodi da hranu smatramo za nešto nečisto, post ima sasvim suprotnu posledicu: samo oni koji su posredstvom uzdržanja naučili kako da kontrolišu svoj apetit mogu da cene potpunu slavu i lepotu koju nam je Bog dao. Onome koji ništa nije okusio tokom 24 časa i jedna maslina učiniće se veoma hranljivom. Kriščica običnog sira ili tvrdo kuvano jaje nikada nisu tako ukusni kao na vaskršnje jutro, posle sedam nedelja posta.
 
UZDRŽAVANJA OD POLNIH ODNOSA
 
Ovakav pristup možemo da primenimo i na pitanje uzdržavanja od polnih odnosa. Crkva od davnina uči da bračni parovi, tokom perioda posta, treba da pokušaju da žive kao braća i sestre, što nikako ne znači da su polni odnosi u braku sami po sebi grešni. Naprotiv, Veliki kanon Andrije Kritskog – u kojem, više nego igde u Triodu, nalazimo ukazivanja na smisao posta – bez ikakve dvosmislenosti kaže: „Brak je častan, a bračna postelja neoskrnavljena, jer Hristos i jedno i drugo blagoslovi, telesno jedući i u Kani na svadbi vodu u vino pretvorivši pokaza Svoje prvo čudo.[27]
 
Uzdržavanje bračnih parova nema, dakle, za svoj cilj potiskivanje, nego očišćenje polnosti. Takvo uzdržavanje, koje će se upražnjavati po dogovoru privremeno, uvek ima pozitivnu svrhu, da bi se predali postu i molitvi (1. Kor. 7,5). Samoograničavanje, koje je daleko od toga da ukaže na dualističko omalovažavanje tela, služi, naprotiv, da polnoj dimenziji braka pridruži i onu duhovnu, koje bi, inače, on mogao da bude lišen.
 
Čuvajući nas od dualističkih, pogrešnih tumačenja posta, Triod više puta ponavlja reči o dobru koje je svojstveno veštastvenoj (materijalnoj) tvorevini. U poslednjoj službi koja se u njemu nalazi, u večernjoj na Veliku subotu, odeljak sa petnaest čitanja iz Starog Zaveta počinje prvim rečima iz Knjige Postanja: U početku stvori Bog nebo i zemlju… Sve što je stvoreno delo je ruku Božijih, i kao takvo, ono je „dobro veoma“. Svaki deo ove božanske tvorevine, kako tvrdi Triod, pridružuje se u uznošenju pohvale Stvoritelju.
 
Mnoštva na nebesima uznose Mu slavu,
 
Pred Njim drhte heruvimi i serafimi,
 
Neka Mu sve što diše i neka Mu svaka tvar
 
Uznosi hvalu, blagosilja Ga i veliča iznad svega.
 
Ti, Koji si visine prekrio vodom,
 
Koji si postavio pesak kao granicu moru i Koji sve stvari podržavaš,
 
Tebi sunce peva pohvalu i mesec Te proslavlja, i svaka tvar prinosi
 
himnu Tebi, svom Tvorcu i Stvoritelju zauvek.
 
Neka sve drveće u šumi likuje i peva,
 
Neka gore i brda poskoče u velikoj radosti zbog milosti Božije,
 
I neka drveće u šumi zapljeska rukama.[28]
 
HRISTOVA ČOVEČANSKA PRIRODA
 
Ovako pozitivan stav prema materijalnom svetu ne nalazi se samo u učenju o tvorevini, nego i u učenju o Hristu. U Triodu se opet i opet naglašava istinska fizička realnost Hristove čovečanske prirode. Kako onda ljudsko telo može da bude zlo, kad je Sam Bog u Svojoj sopstvenoj ličnosti prihvatio i obožio telo? Kao što kažemo na jutrenju u prvoj nedelji posta, u Nedelji Pravoslavlja:
 
Ti nam se, ljubavlju preispunjeni Gospode, nisi javio samo u spoljašnjem podobiju, kao što kažu Manijevi sledbenici, neprijatelji Božiji, nego u punoj i istinskoj stvarnosti tela.[29]
 
Pošto je Hristos prihvatio istinsko materijalno telo, a što himne za Nedelju Pravoslavlja jasno kažu, postalo je moguće da se Njegov lik izobrazi na svetim ikonama, gde se kao materijal koriste drvo i boje.
 
Neopisiva Reč Božija postala je izobraziva;
 
Uzevši telo od Tebe, Bogorodice,
 
On je oskrnavljeni obraz vaspostavio u njegovoj negdašnjoj slavi,
 
ukrasivši ga božanskom lepotom.
 
Zato svoje spasenje ispovedamo delima i rečima
 
I izobražavamo Ga na svetim ikonama.[30]
 
Ova tvrdnja o duhonosnim mogućnostima materijalne tvorevine stalna je tema tokom perioda Velikog posta. Prve nedelje Velikog posta podsećamo se na fizičku prirodu Hristovog ovaploćenja, na materijalnu realnost svetih ikona i na vidljivu, estetičku lepotu Crkve. Druge nedelje posta podsećamo se na sv. Grigorija Palamu (1296-1359), koji je učio da je vascela tvorevin proniknuta Božijim energijama i da čovek još u ovom životu i svojim telesnim očima može da sozercava ovu božansku slavu, da je blagodaću Božijom njegovo telo postalo duhovno. Treće nedelje proslavljamo veštastvo drveta Krsta, a šeste nedelje blagosiljamo veštastvo palminih grančica; u sredu Strasne sedmice bivamo pomazani veštastvom ulja u Svetoj tajni miropomazanja, na Veliki četvrtak opominjemo se kako je na Tajnoj večeri Hristos blagoslovio veštastvo hleba i vina, preobrazivši ih u Svoje Telo i Krv.
 
Oni koji poste daleko su od odbacivanja materijalne tvorevine; naprotiv, oni potpomažu njeno izbavljenje. Oni odgovaraju na priziv koji je sv. Pavle uputio „sinovima Božijim“: Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji… I sama tvar će se osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada (Rimlj. 8,19-21). Posredstvom uzdržavanja tokom Velikog posta mi, uz pomoć Božiju, pokušavamo da odgovorimo na ovaj priziv kao sveštenici tvorevine, vaspostavljajući sve stvari u njihovoj prvobitnoj slavi. Ako podvižnička samodisciplina označava odbacivanje sveta, onda je to samo u onom smislu u kojem je on iskvaren padom; ako, pak, odbacuje telo, onda je to samo u onoj meri u kojoj su njime ovladale grešne strasti. Žudnja isključuje ljubav: sve dok žudimo za drugim osobama ili za stvarima, nismo u stanju istinski da ih volimo. Oslobađajući nas žudnje, post nas čini sposobnima za istinsku ljubav. U onom trenutku kada nama prestane da vlada sebična želja da prigrabimo i upotrebimo, mi počinjemo da gledamo svet očima Adama u raju. Naše samoodricanje je put koji vodi ka našem samopotvrđivanju, to je naš način da stupimo u kosmičku liturgiju, gde sve stvari, vidljive i nevidljive, proslavljaju svoga Tvorca.
 


 
NAPOMENE:

  1. Episkop Nikolaj (Velimirović): Misionarska pisma, prema prevodu u The Journal of the Fellowship of St. Alban and St. Sergius, no. 24 (1934), s. 26-7.
  2. Posni Triod se naziva tako što u Velikom postu tokom sedmice kanon i jutrenja obično imaju samo tri pesme, umesto osam, kako je uobičajeno tokom ostalih perioda u godini. Da bi se izbegla zabuna, sledićemo grčku praksu koja naziv „Triod“ zadržava za knjigu namenjenu periodu posta, dok knjigu koja se koristi posle Vaskrsa naziva „Pentikostar“.
  3. Večernja na Zadušnice
  4. V. V. Lossky, The Mystical Theology of the Eastern Church (London, 1957), p. 216 (V. Loski, Mističko bogoslovlje Pravoslavne Crkve)
  5. Pojedinosti vidi u nastavku, s. 35-36.
  6. Homilies on the Statues, iii, 3-4 (P. G. [Patrologia Graeca] xlix, 51-3).
  7. Homilies on Fasting, i, 10 (P. G. xxxi, 181B).
  8. Večernja na Nedelju praštanja, večernja u ponedeljak i utorak prve sedmice
  9. The Diary of a Russian Priest (London, 1967, s. 128.)
  10. Jutrenje u utorak prve sedmice.
  11. Večernja u subotu uveče (Nedelja Strašnog suda)
  12. Upor. sa onim što je navedeno u tekstu mati Marije i arhimandrita Kalista Vera, Praznični Minej (The Festal Menaion, London, 1969,. s. 16.)
  13. Vidi u nastavku nav. teksta, s. 183
  14. Similitudes, V, iii, 7.
  15. Večernja u sredu prve sedmice.
  16. Jutrenje na Nedelju Strašnog suda.
  17. Druga pesma, tropar 25″.
  18. Apophtheomata Patrum, alfabetska kolekcija (P. G. lxv), Antonije 37 i 38. Grčka imenica „geron“ („starac)“ u pravoslavnom značenju ne mora označavati čoveka koji je nužno star po godinama, nego i onoga ko se odlikuje duhovnim iskustvom i mudrošću. Pojam „starac“ označava osobu koja je od Duha Svetoga dobila dar da pronikne u srca drugih ljudi i da ih duhovno rukovodi.
  19. Lestvica, 7. stepen
  20. Večernja u ponedeljak prve sedmice
  21. Svi ovi navodi preuzeti su iz jutrenja na prvi ponedeljak
  22. Večernja u sredu, u sedmici pred početak Velikog posta
  23. Photius, Nomocanon, Tit. vii, c. I. Zar savremeni pravoslavni hrišćani ne bi mogli da primene ovo pravilo na gledanje televizije?
  24. Laodikijski sabor (oko 364)
  25. Jutrenje u ponedeljak prve sedmice
  26. Liturgijski tekstovi ne odgovaraju uvek ovoj biblijskoj upotrebi, tako da se ponekad reč „plot“ koristi kao sinonim za „telo“.
  27. Deveta pesma, tropar 12
  28. Veliki kanon, osma pesma, irmos; Compline na Veliki četvrtak; Jutrenje na Nedelju krstopoklonu, jutrenje na Cvetnu nedelju
  29. Persijanac Mani (oko 216-276), osnivač manihejstva, propovedao je nepomirljivi dualizam. Smatrao je da za čovekovo telo, niti za bilo šta što pripada materijalnoj tvorevini ne može biti spasenja; delići svetlosti koji su zarobljeni u čoveku moraju se osloboditi posredstvom strogog asketizma koji je podrazumevao i vegeterijanski način ishrane.
  30. Kondak u nedelju Pravoslavlja, glas drugi.

 


Preuzeto iz časopisa „Pravoslavlje„, novina Srpske Patrijaršije,
br. 1007, rubrika Duhovnost.

Prevod originala: Antonina Pantelić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *