NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Šetnja protestanta po pravoslavnom hramu

Šetnja protestanta po pravoslavnom hramu

Sveštenomučenik DANIL Sisojev

 

Enterijer-Srpske-Crkve.jpg

 

Dan, zasićen prolećnim suncem, približavao se kraju. Bila je jedna od nedelja Velikog Posta. Moskovske ulice i sokaci, koji su se odmarali od beskonačne buke automobila, igrali su se kristalnim potočićima otopljenog snega. Sa zgrada i još nagih stabala padale su kapi u duginim bojama, zvoneći kao milioni staklenih zvončića na sakosu večnog Prvosveštenika.
Šetao sam po prijatnim sokacima Moskve, diveći se zaslepljujućem nebeskom plavetnilu. U duši je vladala zvonka tišina koja nastaje na vrhuncu Četrdesetnice. Nedaleko od pozorišta na Taganki odjednom mi se obratio neki mladić s pitanjem:

– Da li ste čitali Bibliju?

Bez obzira na to što mi je zapoveđeno da svuda idem u sveštenoj odeždi, ovakva pitanja nisam uspevao da izbegnem. Odgovorio sam:

– Imao sam prilike. A pošto ste i Vi, očigledno, upoznati s ovom značajnom pravoslavnom Knjigom, dozvolite mi da Vas upitam šta Vam je posebno u Njoj tako zapalo za dušu da ste se istog trenutka bacili na ulice našeg grada da propovedate novo učenje?

Mladić se unekoliko zbunio zbog iznenadnog pitanja, ali je trenutak kasnije, otvorivši svoju Bibliju, odgovorio stereotipnom frazom:

– Ranije sam bio loš čovek, ali me je savest mučila i bojao sam se da ću propasti. Ali stekao sam izvanredne drugove koji su mi objasnili da nemam čega da se bojim. Primi Isusa kao ličnog Spasitelja i ti si opravdan. Evo i Pavle tako piše: „A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka; i to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu“ (Rim. 3:21-24)

– Vi ste zaista pročitali divne reči – odgovorio sam. – I istina je da svako ko kroz Pravoslavnu veru, koja deluje ljubavlju (Gal. 5:3), prima u srce svoje blagodat koja se kao dar razdaje u Pravoslavnoj Crkvi biva opravdan, tj. postaje pravedan silom Božijom. Međutim, dozvolite da Vas pitam u koji hram idu vaši divni drugovi?

Mladić mi je naveo ime jedne poznate protestantske sekte.

– Pravoslavni su – primetio je on – izvitoperili Sveto Pismo, klanjaju se idolima. I uopšte, to su ljudi koji su nepreporođeni u Hristu.

– Žao mi je što ste potpali pod uticaj ljudi „koji čine razdore i sablazni protiv nauke“ (Rim. 16:17) – odgovorio sam. – Ali pošto su vaši prijatelji okrivili Apostolsku Crkvu da je unakazila Bibliju, koju je Ona i stvorila, dajte da zajedno uporedimo naša ubeđenja.

– Važi.

– Mislim da ćete se složiti sa mnom da o našoj veri možemo rasuđivati po njenim projavama. Jer naše srce zna samo Bog i nemamo vlast da proniknemo u njegovu dubinu. Šta može da služi boljim izrazom naše vere, ako ne način kako se poklanjamo Tvorcu.

– Da. Potpuno se slažem, – odgovorio je mladić.

– Recite mi onda šta Vam se najviše sviđa u bogosluženju Vaše organizacije?

– Ne organizacije, već crkve, – brecnuo se on. – Sviramo na gitari lepe pesme, izučavamo Bibliju po stihovima, osećamo onog drugog kao brata i radujemo se jer nas je Bog već spasao. Na svim našim službama vlada čista ljubav (za razliku od pravoslavnih), svi se vesele i raduju. Službe mi pružaju veliko zadovoljstvo i omogućuju ozbiljno poznavanje reči Božije. A ne kao kod vas pravoslavnih. Molite se na nerazumljivom jeziku. Ako vam neko dođe, taj uopšte ne učestvuje. Niko da se zainteresuje, niko da objasni nešto. Babe sa svećama grde. Bibliju ne izučavaju kod vas. Pa i uopšte svi vaši hramovi, ikone, mošti protivreče Pismu.

– Vrlo lepo ste govorili o svojim službama, – odgovorio sam. – Ali pre nego što krenemo da rasuđujemo o pravoslavnom bogosluženju, treba ipak pokušati da se živi njima, pomoliti se stojeći, a ne vređati sa partijskim zanosom ono što ne poznaješ. Vratimo se, međutim, vašim službama. U celokupnom vašem pripovedanju primetio sam da glavno u vašim bogosluženjima jeste vi sami. Vaše potrebe, vaše emocije. Ipak ćete se složiti da smo mi – zemna bića – zar ne?

– Da, naravno. Ali iz kog razloga to govorite?

– Iz razloga što Otkrovenje Božije jasno govori: „Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gdje Hristos sjedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, A NE ŠTO JE NA ZEMLJI. Jer umrijeste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi“ (Kol. 1:3-4). Sam Gospod nas uči: „Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.“ (Mt. 6:33). Iz tog razloga srž bogosluženja mora biti proslavljanje Boga, pokajanje pred Njim, a ne naše emocije i uzajamni odnosi. Glavno je život u Hristu, a ne reči o Njemu. Iz Biblije se treba moliti, a ne praviti od Nje priručnik za izbor citata. A o onima koji, poput vaših drugova, stavljaju u temelj ne Boga, već reč o Njemu ili, još gore, svoja osećanja povodom reči, apostol Pavle govori: „Jer mnogi se… vladaju kao neprijatelji krsta Hristova; Njihov je kraj POGIBAO, njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj (zar se ovde ne radi o protestantskim rok-grupama), ONI MISLE ONO ŠTO JE ZEMALJSKO. Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista„. (Fil. 3:18-20). Primetimo, dakle, da vaše bogosluženje protivreči zapovesti Božijoj. Premudri Solomon govori: „Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakon, i molitva je njegova mrska.“ (Priče 28:9). Bojte se kazne Božije, a nemojte suditi Apostolskoj Crkvi koja živi Otkrovenjem Hristovim.
Za sve vreme mog mnogoslovnog izlaganja moj sagovornik je pokušavao da nešto kaže. Pitao sam ga:

– Zar sam rekao nešto što nije iz Pisma? Zar sam opisivao vaše službe? A sada Vi pokušavate da opravdate očigledno bezakonje! Gospod govori kroz proroka Isaiju: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak, koji prave od gorkog slatko a od slatkog gorko.“ (Is. 5:20)!
U tom trenutku moj sagovornik je pokušao da se udalji od škakljive teme. Rekao je:

– Eto, vi tvrdite da mi nepravilno služimo Bogu. Dokažite onda iz Biblije da Mu se pravoslavni mole pravilno.

– Dobro, – odgovorio sam. – Nedaleko odavde je hram u kom će uskoro početi služba. Hajde da odemo do njega i ja ću se, uz pomoć Božiju, potruditi da pokažem da je sve – i njegovo uređenje i celokupno naše bogosluženje u potpunosti biblijsko. Nemojte misliti da želim da Vas uvredim. Naprotiv, želim da Vi i ja dođemo do poznanja Istine, a kroz nju – do jedinomislija. Jer treba da ispunimo zapovest Spasitelja: „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu – da svijet vjeruje da si me ti poslao“ (Jn. 17:21)

– Slažem se, – odgovorio je on. – Pokušajte da dokažete da svi vaši hramovi, ikone, mošti, sveće, kadionice ne protivreče Bibliji. Ne verujem da ćete uspeti!

– Sjajno je što ste se složili. To je Božiji znak da je vaše srce otvoreno za svetlost Jevanđelja. Dakle, vratimo se onome što smo već utvrdili. Videli smo iz Biblije da suština bogosluženja treba da bude ne misao o zemnom, već o nebeskom. I Sam Gospod je rekao Samarjanki: „Ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“ (Jn. 4: 23-24). Dakle, svo naše služenje mora da za svoj izvor ima volju Duha Svetoga i da bude u potpunosti saglasno Istini – tj. da tačno izlaže Pravoslavnu veru.

– Ali zašto baš pravoslavnu? Gde se u Bibliji upotrebljava ta reč?

– A zar vi smatrate da biti saglasan sa Istinom znači izlagati veru koja nepravilno slavi Tvorca, tj. koja laže o Njemu? Zar smatrate da je jeres ugodna Bogu? Pa ta reč se pojavila radi razlikovanja vere Apostola od jeresi! Ali i u Bibliji postoji izraz koji služi za osnovu toj reči. – David govori: „Rod pravi biće blagosloven“ (Ps. 112:2). A hrišćani se u Novom Zavetu nazivaju „rod Božiji“ (Dela Ap. 17:29; 1 Kor. 15:23, Jevr. 2:10-13). Dakle, i to ime koje je Crkva uzela sa ciljem razlikovanja od jeresi nije tuđe Pismu. Kada ispovedamo svoju veru u Crkvu, mi je nazivamo jednom, svetom, sabornom i apostolskom, što u potpunosti odgovara učenju o Njoj, koje je izloženo u Otkrovenju.

– Pa, dobro. Pokazali ste mi da se istinska Crkva može nazivati i pravoslavnom. Iako iz toga ne sledi da je ta organizacija koja sada sebe naziva tako – istinita. Vratimo se, međutim, tome kako se treba pravilno poklanjati Bogu. Kako ćete praktično pokazati da sve vaše službe kao svoj izvor imaju volju Duha Svetoga?

– Malopre smo se Vi i ja složili da hrišćanin mora da razmišlja o nebeskom, a ne o zemnom. O Gospodu Duhu Svetom Hristos je rekao: „On će vas naučiti svemu“ (Jn. 14:26), znači i glavnom – kako pravilno služiti Bogu i poklanjati Mu se. Apostol Petar, međutim, govori da je Duh poslan s nebesa ( 1 Petr. 1:12). Znači da i naše bogosluženje treba da ima nebesko poreklo. Još je u Starom Zavetu Bog zapovedio Mojseju kada je pravio šator: „Kao što ću ti pokazati sliku od šatora i sliku od svih stvari njegovih, tako da načinite“ (2 Mojs. 25:9). Iako su tada i služili samo „praslici i sjeni nebeskih stvarnosti“ (Jevr. 8:5) da bi Bog primio molitve ljudi, ipak je bilo neophodno da se sve uredi ne po zemnim, već nebeskim zakonima. Utoliko pre sada kada je došao Hristos „kroz veću i savršeniju skiniju, nerukotvorenu, to jest ne od ove tvorevine“ (Jevr. 11:9) sve u našim molitvama mora da se čini po nebeskom obrascu. Slažete se?

– Da. Slažem se sa tim. Ali kakve veze to ima s razgovorom o pravoslavnom bogosluženju?

– Najdirektnije veze! Želim da pokažem da je naš liturgijski život zasnovan na podražavanju nebesima. Što znači da je potpuno saglasan sa Božanskim Otkrovenjem. A iz ovoga proizilazi da su naša vera i Crkva jedinstveno mesto gde se može zadobiti spasenje. Jer onaj ko ne služi Bogu istinski, ne može dostići večni život.

– U redu. Pokušajte da dokažete da se idoli i hramovi mogu naći na nebu i složiću se da je i kod vas moguć preporod. Ali zašto se samo na jednom mestu može naći spasenje? Zar nije rečeno, „da će se spasti svaki koji prizove ime Gospodnje“ (Dela Ap. 2:21).

– I demoni su prizivali Ime Božije, – odgovorio sam, – ali im to nije poslužilo spasenju (vidi: Luka 4:34). Ali zar je, po vašem mišljenju, moguće spasenje ne poštujući Boga i ne služeći Mu?

Mladić se s vidljivim nezadovoljstvom složio sa mnom.

– Dakle, vratimo se temi našeg razgovora, – nastavio sam, – hajde da pogledamo šta se u Bibliji govori o hramu. Malo ranije smo čitali da je Mojsejev šator napravljen po nebeskom obrascu. Očigledno je da na nebu postoji hram. Ali sem takvih posrednih svedočanstava Pismo direktno govori o tome.

– Gde? – sa interesovanjem je pitao sektaš.

– U knjizi proroka Isaije (6 glava) i u Apokalipsi: „I otvori se hram Božiji na nebu, i pokaza se kovčeg zavjeta Gospodnjeg u hramu njegovom; i biše munje, i jeka, i gromovi, i zemljotresi, i grad veliki“ (Apok. 11:19). Svetom apostolu Jovanu je bilo zapoveđeno da izmeri taj hram: „I dade mi trsku sličnu palici, govoreći: Ustani i izmjeri hram Božiji i žrtvenik, i one koji se klanjaju u njemu“ (Apok. 11:1). Zašto je bilo neophodno da se izmeri taj hram, ako ne da se po tom orbascu grade novozavetni hramovi? A izmeriti one koji se poklanjaju u njemu neophodno je da bi pokazao da hramovi treba da se grade u skladu sa brojem parohijana, a ne strogo određene veličine, kao u Starom Zavetu. Nadam se da ćemo se opisu ovog nebeskog svetilišta kod Apostola Jovana još vratiti.

– A zašto naše molitvene domove ne možemo smatrati za napravljene po nebeskom obrascu? – prekinuo me je sektaš. – Jer kod nas se u njima čita Biblija, proslavlja se Bog.

– Glavna razlika hrama od molitvenog doma kako u Starom, tako i u Novom Zavetu je to da u drugom nema žrtvenika koji je najvažnije mesto u hramu. Još od vremena Adama Bogu je bilo ugodno da pokaže Svoje osobito prisustvo tamo gde su prinosili žrtve (vidi 1 Mojs. 4:4). Kod žrtvenika se On otkrio Noju (1 Mojs. 8:20-21), Avraamu (1 Mojs. 15:7-21), Jakovu (1 Mojs. 35; 1, 7-15). Za prinošenje žrtava On je zapovedio da se podigne šator i hram Solomonov, koji je osvetio javljanjem Svoje netvarne slave, javivši se u vidu oblaka (2 Mojs. 40:34; 3 Car 8:10). O Solomonovom hramu Gospod je rekao: „osvetio sam taj dom koji si sazidao da tu namestim ime svoje do veka; i oči će moje i srce moje biti onde vazda“ (1 Car. 9:3). U tom hramu se molio Sam Spasitelj i nazvao ga domom Oca Svoga (Jn. 2:16). Već u Novozavetnoj Crkvi Sveti Apostoli su doneli pravilo da se podižu žrtvenici. Evo kako o tome govori Sveti Pavle: „Mi imamo žrtvenik od kojega nemaju prava da jedu oni koji služe skiniji“ (Jevr. 13:10). Tako je i sada u Apostolskoj Pravoslavnoj Crkvi žrtvenik srce hrama. Tome se može dodati da i na nebesima, koja su, kako smo se složili, obrazac za naše bogosluženje, postoji tajanstveni žrtvenik. Jovan je video pod njim duše mučenika (Apok. 6:9). Sa tog svetog mesta Bog otkriva Svoju volju Angelima (Apok. 9:13; 16:7). Prorok Isaija je od nebeskog žrtvenika dobio očišćenje: „A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima, i dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se“ (Is. 6:6-7). Ali baš tog najglavnijeg predmeta i nema u protestantskim molitvenim domovima, koji iz tog razloga uopšte nisu biblijski!

– Vi ste veoma interesantno i sa dokazima pokazali da u hramovima moraju da postoje žrtvenici, ali se odmah postavlja pitanje: Koje žrtve na njima prinosite, jer je Sam Hristos prineo jedinu Žrtvu Bogu – Sebe Samoga? Šta, zar želite da nečim dopunite žrtvu Gospodnju?

– Ne, naravno! Koji bezumnik može da pomisli da on svojim slabim silama može da doda nešto Žrtvi Hristovoj. U našoj vlasti je samo da postanemo učesnici te Žrtve, kao što su u Izrailju „koji jedu žrtve zajedničari žrtvenika“ (1 Kor. 10:18). Zato i u Pravoslavnoj Crkvi mi postajemo učesnici žrtvenika o kome smo govorili malopre, kroz primanje Istinske Žrtve: „Pasha naša, Hristos, žrtvova se za nas“ (1 Kor. 5:7), koja se predaje na Svetoj Liturgiji. Nad onima koji se ne pričešćuju od te Pashalne Žrtve Novog Zaveta ispunjava se zapovest Božija: „da se istrebi duša ona iz naroda svog“ (4 Mojs. 9:13). Sam Hristos je rekao: „Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53).

– Ah, vi to govorite o svom Pričešću, – odmahnuo je rukom mladić, – pa to su samo simvoli i sećanje, a samo vera spasava.

– Sve to smo čuli još pre 2000 godina, – odgovorio sam. – Odmah nakon ovih Spasiteljevih reči: „Od tada mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s njim. A Isus reče Dvanaestorici: Da nećete i vi da odete?“ (Jn. 6:66-67). Isto tako i sada protestanti, kao i ovi neverujući Judeji govore: „Ovo je tvrda besjeda. Ko je može slušati?“ (Jn 6:60). Ali kao i tada Hristos i sada insistira na bukvalnom smislu Svojih reči. On nikome nije dao pravo da ih tumači simbolički! Ako je u Starom Zavetu Izrailj spasilo uzimanje realnog pashalnog jagnjeta, kako se u Novom to menja samo mišlju o Jagnjetu Božijem, „koje uzima na se grijehe svijeta“ (Jn. 1:29). Što se tiče simboličkog smisla izraza „jesti telo“, zaista on postoji. Jov, kada ga vređaju prijatelji, poziva: „Smilujte se na me, smilujte se na me, prijatelji moji, jer se ruka Božija dotakla mene. Zašto me gonite kao Bog, i mesa mog ne možete da se nasitite?“ (Jov: 19:21-22). Zar ćemo imati život večni ako budemo vređali Gospoda i rugali Mu se?

Zamislivši se mladić se složio da je njihovo tumačenje daleko od istine. Za to vreme došli smo do cilja svog lutanja – do malog, prijatnog hrama zavučenog u jednom od sokaka uz Taganku. Moj sagovornik je podigavši oči pogledao na pet predivnih kupola tog hrama i pitao me:

– Obećali ste da ćete mi dokazati da je sve to ukrašavanje saglasno sa Biblijom.

– Naravno. Nisam zaboravio na svoje obećanje, odgovorio sam. – Pravoslavna Crkva je tokom vekova izgrađivala ovaj izgled i oblik hrama koji sada gledamo zajedno. Ona je to činila da bi sa najvećom punoćom prenela u zemnim crtama nebesku realnost. Veoma veliki uticaj na izgradnju pravoslavnih hramova su imali biblijski opis i Mojsejevog šatora i Solomonovog hrama, iako Crkva i nije ropski sledila starozavetne primere, sećajući se da već nismo pod Zakonom, već pod blagodaću (Rim. 6:14). Dakle, od čega želite da počnem da objašnjavam smisao hrama i njegovih elemenata?

– Pa, eto na kupolama vidim da kod vas stoje krstovi. Ali krst je oruđe kazne Sina Božijeg. I Biblija govori da je „proklet svaki koji visi na drvetu“ (Gal. 3:13). A vi ta prokleta vešala stavljate da ih svi vide i klanjate se tom idolu!

– Oprostite, – odgovorio sam. – Za šta Vi sebe smatrate po veroispovesti? Zar imam nesreću da razgovaram sa bogoubicom – Judejem? Jer upravo oni nazivaju Gospoda Isusa prokletim, a reči koje ste naveli, govore ne o Krstu, već o Onome koji visi na njemu. Ako smatrate Krst za oruđe prokletstva, onda će Bogočovek biti za vas samo prokletstvo. Da. Krst je nekada bio oruđe prokletstva, ali kada je na njemu umro Sin Božiji, postao je naša slava. Kako govori tekst koji ste naveli: „Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo, jer je napisano: Proklet svaki koji visi na drvetu; Da na mnogobošcima bude blagoslov Avraamov u Hristu Isusu, da primimo obećanje Duha kroz vjeru.“ (Gal. 13:13-14). Na protestantima se ostvaruju reči apostola Pavla: „Jer je riječ o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo (a ne koji smo spaseni).“ (1 Kor. 1:18). Dakle, ako su istinite reči Pavlove o tome da je zahvaljujući raspeću na krstu Hristos proširio blagoslov Avraamov i kroz njega silu Duha Svetoga i na neznabošce, to jest na nas, onda su morale da se ispune i ove Isaijine reči: „I u to će vreme za koren Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati narodi, i počivalište Njegovo biće slavno. I tada će Gospod opet podignuti ruku svoju… I podignuće zastavu narodima“ (Is. 10:10-12). Zato i Crkva Gospodnja podiže na mestima svojih skupova zastave Svog Ženika – Krst. To je predvideo i premudri Solomon kadao je govorio o Pravoslavnoj Crkvi, da je Ona „strašna kao vojska sa zastavama“ (Pesm. 6:4).

– Vi ste sa mnogo dokaza pokazali da pravoslavni pravilno čine postavljajući krst na hramove. Iako imam još nekoliko pitanja u vezi sa vašim poštovanjem krsta, objasnite mi sada šta znače vaše kupole, – rekao je sektaš.

– Upravo smo zajedno pročitali reči proroka da će Gospod podići Svoju zastavu. Hram je simbol Crkve, a Njena glava – Hristos. Očigledno je pravoslavnima bilo potrebno da nekako označe tu istinu. Zato se i hramovno zdanje ovenčava simbolom Gospoda Stegonosca – kupolom. Naš hram ima još četiri manje kupole kao simbol četiri Jevanđelista, zahvaljujući kojima je do nas došla slika i učenje Glave Crkve – Gospoda Isusa. Da bi pokazali razlikovanje učenika od Učitelja, kod nas je glavna kupola pokrivena zlatom – znakom Carstva i netruležnosti (zato su mudraci i prineli zlato kao dar Mladencu Hristu), a kupola koja predstavlja Jevanđeliste ima boju zvezdanog neba, kao podsećanje na reči proroka Danila: „I razumni će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka“ (Dan. 12:3). Ko je obratio ljude veri više od Apostola? Sama kupola stoji na postolju koje se naziva vrat. Kao što vidite, na jednom od njih oslikani su apostoli, a na drugima je posebni ornament nalik na vrhove krila. Tu nam sam hram pokazuje značenje tog svog dela. Vrat, zahvaljujući kome se glava sjedinjuje sa telom, jeste simbol apostola i njihovih nastavljača, zahvaljujući kojima pravoslavni imaju opštenje s Hristom. Kako o tome piše sveti Jovan Bogoslov: „Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom“ (1 Jn. 1:3). Bez direktnog apostolskog prejemstva, čuvanog od strane Pravoslavne Crkve, opštenje sa Bogom je nemoguće. To opštenje, naprimer, ne postoji kod protestanata koji smatraju da je Bog zaboravio Svoju Crkvu i koji žele da isprave Njegov „nemar“.

– A šta znači taj čudni oblik krova, zar i on ima biblijski koren, – pitao je mladić, napraviviši se da nije primetio moje poslednje reči koje sektaši, inače, krajnje bolno doživljavaju.

– Naravno da ima, – odgovorio sam, odlučivši da ne priteram u ugao mog sagovornika, – ti ukrasi se nazivaju svodovi. Sam njihov oblik, nalik na angelska krila, treba da pokaže njihovo značenje. Pravoslavni su čvrsto usvojili apostolske reči: „Nego ste pristupili Gori Sionskoj (zato krov i izgleda kao gora, planina) i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela, svečanom saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima (upravo taj sabor angela i ljudi i predstavlja svod) i Bogu Sudiji sviju (koga simboliše kupola), i duhovima savršenih pravednika. I Isusu, Posredniku Novog Zavjeta, i Krvi očišćenja, koja bolje govori negoli Aveljeva“ (sve ovo je u pravoslavnom oltaru) (Jevr. 12:22-24). Tako su te reči Pisma oslikane simboličkim jezikom u našim hramovima. Ali govoreći o tom svetom tekstu, važnije je naglasiti da su protestanti narušioci te zapovesti. Oni se ne mole ni Svetima, ni Angelima, iako o tome ovde govori apostol. Tim više ne pristaju Krvi očišćenja, jer im je strano pravoslavno Pričešće. Ta Krv će ih osuditi u dan Suda, kao što je Aveljeva krv osudila ubicu Kaina. Govoreći o tom elementu crkvene umetnosti, treba reći da on potiče još iz Starog Zaveta. Solomon „sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja“ (1 Car. 6:29). Upravo i nastavak te biblijske tradicije vi vidite na zidovima našeg hrama. O slikanju heruvima smo već govorili (ako pažljivo pogledate na pločice i tamo ćete videti jednog od njih). Što se tiče biljnih ornamenata njima je pokriven ceo taj zid. Oni pokazuju da se zahvaljujući tome što se dešava u hramu nama vraća izgubljeni raj.

– Da, vaše tumačenje ostavlja utisak, – zamišljeno je rekao protestant, ali je odmah sa zlobom dodao – zar i one rešetke na prozorima, koje nas podsećaju na zatvorske ćelije, imaju biblijsko poreklo?

– Ne shvatam vašu skepsu, – odgovorio sam. – Naravno da ima. „I načini prozore na domu iznutra široke, a spolja uske“ (1 Car. 6:4). Upravo onakve kao u našem hramu (uske – kod nas sa kapcima). Prozor je simbol Otkrovenja Božije svetlosti, a rešetka znak da ono još nije savršeno, „jer djelimično znamo“ (1 Kor. 13:9). Taj simbolizam ima svoje korene u Bibliji: „evo ga, stoji iza našeg zida, – govori Nevesta o Hristu, – gleda kroz prozor, viri kroz rešetku“ (Pesma 2:9). Drugi drevni element spoljašnjeg izgleda hrama su stubovi koji vode svoje poreklo od stubova šatora (2 Mojs. 26) i koji simboliše Svetitelje i Angele radi čijih molitava postoji svet (Gal. 2:9).

– Objasnili ste mi sve sem jednog: odakle ste uzeli ovaj oblik vaših crkava, to jest zašto je zvonik kod vas iznad hrama, a sam hram viši od oltara?

– Kao što se očigledno dosećate, trodelna podela naših hramova ima poreklo od starozavetnog hrama i šatora, – odgovorio sam. – Što se tiče samog oblika naših crkava – on takođe potiče od uređenja Solomonovog hrama. U drugoj knjizi Dnevnika pri opisu se navode sledeće mere: „u dužinu šezdeset lakata po staroj meri, a u širinu dvadeset lakata. A trem koji beše pred dužinom uz širinu doma imaše dvadeset lakata, a u visinu sto i dvadeset; i obloži ga iznutra čistim zlatom„. (2 Dnevn. 3:3-4). A ako se prisetimo dugog opisa, navedenog u prvoj knjizi Carstava gde je visina osnovnog dela hrama 30 lakata, a davire (to jest oltara) 20, videćemo da je naša Crkva verno sačuvala čak proporcije drevnog hrama (vidi 1 Car 6; 2, 20). Dakle, priznajte da nismo otkrili ni jedan slučaj odstupanja od biblijskog Otkrovenja.
Protestant je bio prinuđen da se složi sa mnom. U to vreme sa zvonika su se čuli zvuci zvona koji pozivaju hrišćane na bogosluženje. Rekao sam:

– Kako je još u vreme lutanja Jevreja po pustinji Bog zapovedio Mojseju da napravi dve srebrne trube da bi pozivao verne na žrtvoprinošenja i rekao: „biće vam spomen pred Bogom vašim“ (4. Mojs. 10:10), slično tome se i pravoslavni pozivaju na jutarnju i večernju službu Gospodu zvukom zvona koji je kod nas zamenio trube.

– Eto prekršaja Svetog Pisma, – radosno je rekao sektaš.

– U tom slučaju vi ste isti takvi prestupnici jer u Pismu nije rečeno da svirate na sintisajzerima. Pravoslavni, za razliku od vas, tačno ispunjavaju reči Psalma: „Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale s poklicima“ (Ps. 150:5). Po veri Pravoslavne Crkve, zvuk zvona sjedinjen je sa netvarnom silom Božijom i zato može da odgoni zle duhove, kao što ih je zvuk Davidovih gusli progonio od cara Saula (1. Sam. 16:23). Sa druge strane, oni koji slušaju zvona ispunjavaju se blagodati Duha, kao što je to bilo sa prorokom Jelisejem (2 Car. 3:15). Zato mnogi po prvi put dolaze u crkvu zahvaljujući zvuku zvona. Sve to ne postoji kod protestanata, zato su i prinuđeni da se sve vreme nalaze u neprestanoj potrazi za sledbenicima, nemajući pritom takve rezultate kao pravoslavni. Nema ni jednog naroda koji bi bio obraćen u hrišćanstvo od strane protestanata. To nije za čuđenje. Jer bez podrške sile Božije ljudi ne mogu da istinski prihvate Hrista (1 Kor. 12:3). Ali već je blizu vreme večernje službe. Hajde da uđemo u hram kroz vrata za koja David poje: „Otvorite mi vrata pravde, ušavši kroz njih ispovedaću se Gospodu. Ovo su vrata Gospodnja, pravednici će ući kroz njih“ (Ps. 117:19-20)

– Da, naravno, vi sada pokušavate da nađete biblijske osnove za prosta vrata, ali mislim da ovde natežete.

– Ne, zašto? Dvokrilna vrata u hram je napravio i car Solomon (1 Car 6:34). U pravoslavnom hramu svaki predmet sem praktičnog nosi i duhovni smisao koji oplemenjuje čoveka.
Ušli smo pod tihi svod hrama. Odmah nasuprot ulazu on je obratio pažnju na stalak sa upaljenim svećama.

– Kakav je ovo čudni predmet i zašto je na njemu toliko sveća? – pitao je sektaš.

– To je sto[1] za pominjanje umrlih, – odgovorio sam. – Sveće su simbol naše molitve za njih. Crkva pali tamjan i uznosi molitvu za našu umrlu braću. Odmah pored ljudi ostavljaju one priloge koje prinose u sećanje za svoje bližnje. Sve to je znak naše ljubavi, koja „nikada ne prestaje“ (1 Kor. 13:8). „Jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo“ (Rim. 14:8) i zato naše molitve, kako veruje naša Crkva, imaju veliku silu za umrle, koji sami već ne mogu ništa uraditi za sebe.

– Ali kako se možete moliti za pokojnike, kada je njihova sudbina već rešena? Avraam je bogatašu rekao: „I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze“ (Lk. 16:26).

– Naravno, sami umrli ne mogu izmeniti svoj položaj, ali to može učini svemoguća sila Onoga Koji „ima ključeve od smrti i od pakla„. (Apok. 1:18). On je rekao pravoslavnim hrišćanima: „I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete“ (Mt. 21:22). Zato Ga i molimo za našu braću, tim više pamteći da do samog Strašnog Suda sudbina svakog čoveka još nije do kraja određena, inače sam Sud ne bi imao smisla. Naš Iskupitelj, kao Onaj koji postoji oduvek ima i neprolazno sveštenstvo i zato može „za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto SVAGDA ŽIVI pa može posredovati za njih“ (Jevr. 7, 4, 25). Mi verujemo da za Njegovu moć nema prepreka, sem slobodnog neprihvatanja Boga od strane čoveka. Zato Crkva i pominje svu Svoju decu, sem onih koji su bili u očiglednom neprijateljstvu protiv Boga i time počinili greh hule na Duha Svetoga, koji se ne oprašta ni u ovome veku ni u budućem (Mt. 12:31-32). Iz ovih Hristovih reči uzgred sledi da je praštanje grehova moguće i nakon smrti. Ali moram da vas upozorim da ako ostanete u sekti niko više neće moći da vam pomogne, jer vi sada hulite na Duha Koji večno prebiva u Pravoslavnoj Crkvi (Jn. 14:16).
Na njegovom licu se pojavila grimasa nezadovoljstva. Požurio je da opet ode od neprijatne teme.

– Dobro, razumem zašto se molite za umrle. A zašto dajete milostinju za njih?

– Svim hrišćanima je zapoveđeno: „Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“ (Lk. 6:36), zato što milostinja, naravno, veoma pomaže našim molitvama. Još je u Starom Zavetu sin Sirahov pisao: „Milost davanja da bude za svakog život, ali ni umrlog ne lišavaj milosti“ (Sir. 7:36). Ali ako za sada nemate druga pitanja, hajde da pođemo dalje u hram.

– Zašto vi tako očigledno narušavate zapovest Božiju, – pitao me je sektaš pokazujući na svete ikone, – rečeno je: „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti“ (2 Mojs. 20:4-5). A vi ste vaš hram ispunili slikama ljudi i angela. Tu je prisutno očigledno idolopoklonstvo!

– Ne čini li vam se, – odgovorio sam, – da su se od vremena davanja te zapovesti u odnosima između Boga i čoveka dogodile neke izmene? Setimo se da je Mojsej sam objasnio razlog zašto je u Starom Zavetu bilo nemoguće naslikati Boga. On govori: „Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakav lik u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu ispred ognja, da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kakvu god sliku od čoveka ili od žene“ (5 Mojs. 5: 15-16). Od tada su se dogodili izuzetni događaji. Sam Nevidljivi postao je vidljiv, i ispovedajući tu istinu delom, mi slikamo ovaploćenog Boga. „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi“ (Jn. 1:18). Mi objavljujemo tu zadivljujuću vest ne samo rečju, već i delom. Pa vi ničim ne možete dokazati svoju veru u Hrista Koji je došao u telu, ako principijelno odbijate da Ga prikazujete. Iz tog razloga vi se u potpunosti uklapate u opis obmanjivača i antihrista, koji je dao apostol Jovan (2 Jn. 7)! Odbacujući ikonopoštovanje vi se takođe lišavate mogućnosti da ispunite zapovest apostola Pavla: „Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, GLEDAJUĆI na Isusa, Načelnika i Savršitelja vjere, koji umjesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu (ovde sam mu pokazao na krst), i sjede s desne strane Prijestola Božijega (i pokazao sam mu ikonu Hrista u slavi)“. (Jevr. 12:1-2) Koliko mi je poznato ljudi obično gledaju očima, što pretpostavlja postojanje ikona u Crkvi.

– Ovde se radi ne o gledanju očima, već mišlju, sećanjem, – odgovorio je sektaš.

– Ne, niste u pravu, – odgovorio sam ja. – O mislenom pogledu govori sledeći stih, a ovde nema neophodnosti da odstupamo od bukvalnog smisla biblijskog teksta.

– Pa dobro. Pretpostavimo da je i moguće predstavljati Hrista. Ali zašto praviti ikone Svetih? Jer oni nisu bogovi. O čemu te ikone svedoče?

– Svetitelji, naravno, nisu bogovi po prirodi, ali su po blagodati sinovi Božiji (Jn. 1:12-13). Njihove ikone su blistav dokaz da podvig Hristov nije ostao besplodan. Oni su primili onu slavu koju je Otac dao Sinu, a On predao svetima. (Jn. 17:22). Pogledajte, naprimer, ovu ikonu mučenice Paraskeve. Vidite oko njene glave sijanje svetlosti? To i jeste simbol božanske slave, jer „Bog je svetlost“ (1 Jn. 1:5). Put kojim je svetiteljka došla do Boga, pokazuje se krstom u njenim rukama. Rečeno je: „I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga“ (Mt. 10:38-39). Tako je i sveta Paraskeva uzela svoj krst, izgubila svoj život za Hrista i našla večnu radost. I mi, „gledajući na svršetak njenog života, ugledamo se na vjeru njenu“ (Jevr. 13:7), kako nas savetuje Apostol. Već iz toga je jasno da nas Pismo uči da poštujemo ikone svetih i preko njih molimo za molitvenu pomoć jer „mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jak. 5:16). Međutim, u Bibliji postoji i direktna zapovest Božija da se prave ikone, data još u Starom Zavetu. Mi smo već govorili da su u Solomonovom hramu bile ikone Heruvima. On ih nije napravio samovoljno, već samo ispunjavajući zapovest koja je predana Mojseju. „I Gospod reče Mojsiju govoreći …i načini dva heruvima zlatna, jednostavne ih načini, na dva kraja zaklopcu… I tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima, koji će biti na kovčegu od svedočanstva, sve što ću ti zapovedati za sinove Izrailjeve“ (2 Mojs. 25: 1, 18, 22). Iz ovih reči je jasno da je Sam Bog zapovedio da se prave svete slike. One su Mu ugodne toliko da je preko njih On otkrivao Svoju volju i činio čudesa, kao što On to čini kroz ikone i do sada. Ako se setimo početka našeg razgovora o tome da moramo da podražavamo nebesko služenje, važno je primetiti da bez obzira na to što na nebesima žive sami prvoobrazi ikona, ikone ipak postoje i tamo. Apostol Jovan je video u hramu kovčeg zaveta, koji je pokriven ikonama (Apok. 11:19). U Starom Zavetu nije bilo moguće prikazivati ljude, jer oni još nisu bili iskupljeni i nisu se sjedinili sa Bogom. Sada kada pravednici postaju ravni angelima po bogopričasnosti (Lk. 20:36), kada čak njihova lica postaju kao lica angela (Dela Ap. 6:15), mi, naravno i možemo i dužni smo (setimo se zapovesti apostola Jevr. 13:7) da prikazujemo Svete.

– U redu. Dokazali ste da ikone ne protivreče Bibliji. Ali zašto im se klanjati kada je rečeno: „Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi“ (Mt. 4:10)?

– Primetili ste da nije rečeno da se treba poklanjati samo Bogu. Postoje različite vrste poklonjenja. Avraam se poklonio sinovima Hetovim (1 Mojs. 23:12), Jakov se poklonio preko vrha palice svoje (Jevr.11:21). Sve to se naziva poklonom s poštovanjem, i tako se klanjamo pred svetinjama, posebno pred ikonama. Obrazac takvog poklonjenja nam je dat u Bibliji – Isus Navin je pao ničice pred kovčegom koji je bio ikona nevidljivog Boga i bio pokriven ikonama angela (Is. Nav. 7:6). David se klanjao hramu (Ps. 5,8) i govorio da će se kada se probudi „nasititi gledanjem slave Tvoje“ (Ps. 16:15). Pa i samo uređenje šatora je pretpostavljalo poklonjenje s poštovanjem, paljenje kandila i kađenje pred zavesom, pokrivenom ikonama heruvima (2 Mojs. 26: 31, 35; 30:6-7). Na taj način Pravoslavna Crkva je u svemu verna Otkrovenju Božijem! Ali postoji i drugi vid poklonjenja, koji se naziva bogodoličnim ili služenjem. Njega odajemo samo Bogu. Tako se klanjamo samo pred Svetim Pričešćem, jer u njemu ispred nas Svojim Telom i Krvlju stoji Sam Bog Slovo!

– A gde ste u Pismu našli zapovest da se stavi toliki broj sveća, kandila, da se kače takve svetiljke? Znam da ćete sada reći za svećnjak sa sedam sveća, ali on je bio jedan za ceo šator, a gledajte koliko je kod vas!

– Da. U šatoru je bio samo jedan. Naravno, možemo se setiti i ognja koji je neprestano goreo na žrtveniku, po čijem obrascu u hramu neprestano gore sveće. Međutim, sem toga u Bibliji se ukazuje na mnoge svećnjake koji osvetljavaju hram kao simbol Božije svetlosti koja osvetljava nebeski hram. Solomon „načini deset svećnjaka od zlata, oblika kakav im trebaše, i namesti ih u crkvi, pet s desne strane a pet s leve“ (2 Dnevn. 4:7). A apostol Pavle je služio Liturgiju u gornjoj sobi gde „bijahu mnoge svijeće“ (Dela Ap. 20:8). Dakle, i ovde je Crkva ostala neizmenjena od apostolskih vremena. Ali hajde da, dok nije počela služba, krenemo i pogledamo samo svetilište hrama.

Došli smo do ikonostasa. Mladić me je upitao:

– Zar i svi ovi složeni ukrasi imaju biblijske korene?

– Kao što ste se mnogo puta ubedili – imaju. Već smo govorili o zavesi pokrivenoj ikonama koja je odvajala Svetinju nad svetinjama. Sam zid koji je sjedinjavao ta dva dela hrama pojavio se već u Solomonovom hramu. „Načini pregradu od dvadeset lakata od jedne strane doma do druge od dasaka kedrovih, od poda do vrh zidova; i to načini unutra za šator, za svetinju nad svetinjama… A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja… I na ulasku u svetinju nad svetinjama načini dvokrilna vrata od drveta maslinovog, kojima pragovi s dovratnicima behu na pet uglova. (Obratite pažnju na oblik carskih dveri. Ona se u potpunosti poklapa sa opisom). I na tim dvokrilnim vratima od drveta maslinovog izreza heruvime i palme i razvijene cvetove, i obloži ih zlatom, i heruvime i palme obloži zlatom.“ (1 Car: 16, 29, 31-32). A ako pogledate, odmah pored ikona četiri Jevanđelista videćete i ikone heruvima. Apostoli se tu nisu pojavili slučajno. Jer upravo zahvaljujući njihovom Jevanđelju možemo dostići večni Život, Koji je Bog Sin, koji počiva u našim oltarima Svojim Telom i Krvlju. To spasenje je postalo moguće samo zahvaljujući ovaploćenju, koje se dogodilo u trenutku Blagovesti, koje je takođe prikazano na vratima. Kao svedočanstvo istinitosti očovečenja sa strana vidimo ikone Hristove i Njegove Majke. Treba primetiti da praobraz carskih dveri postoji i na nebu. Apostol Jovan je video: „gle, vrata otvorena na nebu, i čuh onaj isti glas gdje zbori sa mnom kao truba i govori: Popni se amo“ (Apok. 4:1). Hajde da i mi krenemo za tim glasom u zemaljski prikaz nebeskog svetilišta.
Došli smo do severnih vrata. Upozorio sam svog sagovornika:

– Nemate prava i mogućnosti da uđete u oltar, jer prebivate u smrtnom grehu jeresi. Zato vas sila Božija može kazniti ako vi, ne sjedinivši se sa Hristovom Crkvom, uđete u svetilište. Ne bih želeo da se sa vama dogodi ono što se dogodilo sa Nadavom i Aviudom, koji su prineli tuđ oganj Gospodu i koji su poginuli od Njegovog plamena (3 Mojs. 10:1-7). Da se to ne bi dogodilo pokazaću vam oltar sa vrata.

Nakon što sam se uverio da se moj sagovornik nije uvredio zbog ovakvog odnosa prema njemu, otvorili smo dveri. Rekoh:

– Sada se mogu skoro bez komentara navesti reči knjige Apokalipse i pokazivati prikaz nebesa na našoj tužnoj zemlji. „I odmah bijah u Duhu; i gle, prijesto stajaše na nebu, i na prijestolu sjeđaše Neko, po izgledu sličan kamenu jaspisu i sardu; i okolo prijestola bijaše duga na izgled kao smaragd.“ (Apok. 4:2-3). Pogledajte na gornje mesto i videćete prikaz svega toga. Evo gornji prestol na kome u vreme bogosluženja sedi nosilac apostolske blagodati – episkop. On služi kao slika Božija, kao onaj koji ima pomazanje Svetog Duha. A nad prestolom vidimo i ikonu Samog Isusa Koji sedi, okružen smaragdnom dugom. „I okolo prijestola bijahu dvadeset i četiri prijestola, i na prijestolima vidjeh dvadeset i četiri starješine gdje sjede, obučeni u bijele haljine, i sa vijencima zlatnim na glavama svojim“ (Apok. 4:4) – Odmah pored glavnog prestola vidite i manje prestole, na kojima na Liturgiji sede prezviteri (sveštenici) – starci (u prevodu sa grčkog). Nad njihovim glavama su ikone nebeskih prezvitera – Svetih Otaca, koji su nam zapisali apostolsku Liturgiju.

– Vidite, – prekinuo me je sektaš, – uveli ste nešto novo od onoga što su vam dali Apostoli. Znači da vaša Crkva nije apostolska!

– Iz činjenice da smo zaista uveli nešto čega nema u biblijskim tekstovima još ne sledi da smo mi na neki način iskrivili Otkrovenje. Naša crkva je živa. Ona je organizam koji raste i iz tog razloga ne možemo je zakovati samo u okvire Biblije. Mi nismo sluge slova koje ubija, već životvornog Duha (2 Kor. 3:6) o Kome je Gospod posvedočio: „On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26) Zato su Svetitelji vođeni Duhom i dodaju u riznicu Crkve sa svakim vekom sve veća bogatstva, koja otkrivaju u Njoj sve ono što joj je od početka u svoj punoti dao Hristos.

– Ali eto, i vi ste potvrdili vašu nebiblijsku suštinu. Mi sledimo samo Bibliju i ništa nam više nije potrebno!

– Naravno. Vama nije potreban čak ni Duh Sveti! Ali ako ste vi tako biblijski, zašto kod vas nema ničega od onoga o čemu govorimo već toliko vremena!

Nije usledio jasan odgovor. Tada sam nastavio:

– Vratimo se sagledavanju nebeskih simbola. Slušali smo da starci na nebu nisu obučeni jednostavno u običnu odeždu, već u posebne rize. Nalik na njih i pravoslavni sveštenici nose sveštene odežde, koje odbacuju vaši jednoverci. Zlatne vence simbolišu mitre, koje nose episkopi i nagrađeni sveštenici. Jedna od mitri se kao što vidite nalazi na gornjem mestu. „I od prijestola izlažahu munje i glasovi i gromovi; i sedam svijećnjaka ognjenih gorahu pred prijestolom, a to su sedam duhova Božijih“ (Apok. 4:5). Prikaz tih glasova i gromova su reči Otkrovenja Božijeg koje se proiznose sa gornjeg mesta. Sedam svećnjaka koji gore vidite pred sobom. To je svećnjak sa sedam sveća. Dalje je apostol video stakleno more koje simboliše oltarski umivaonik. I četiri životinje naslikane i na freskama i na ripidama. Himne koje oni pevaju možete čuti kada se budete vratili u Crkvu i učestvovali u Liturgiji. A sada dajte da pogledamo glavni deo oltara – Žrtvenik ili Trpezu, o čijem postojanju u Crkvi je govorio još apostol Pavle (1 Kor. 10:21). Pod nebeskim žrtvenikom se nalaze duše mučenika (Apok. 6:9). Pod njegovim zemnim likom počivaju njihova tela – u znak jedinstva zemaljske i nebeske Crkve.

– A šta znače ovi pokrivači na žrtveniku? Jer koliko se sećam u starozavetnom hramu se nije pokrivao.

– Niste potpuno u pravu. Setite se, glavna svetinja hrama – kovčeg u vreme putovanja Izrailja bio je pokriven zavesama, kao i ostali sveti predmeti (4 Mojs. 4:5-15). Pravoslavni ne smatraju ovu zemlju svojim večnim domom. Celokupan njihov život je neprestano putovanje u obećanu zemlju, u susret Hristu. Zato su i naši hramovi okrenuti na istok i žrtvenik naš pokriven, jer smo još na putu. Sa druge strane – žrtvenik je simbol groba postradalog Hrista i zato su pokrovi sećanje na pogrebne rize koje su ostale nakon Njegovog vaskrsenja (Jn. 20:6-7). Glavna svetinja oltara u Starom Zavetu bio je kovčeg zaveta. Njega je u svom viđenju video i Jevanđelist Jovan. Takva svetinja je i kod nas na trpezi. – Eto slika hrama koji stoji na njoj ima za svoj glavni deo kovčeg gde se čuva Telo Hristovo – Praobraz manne (Jn. 6:49-51), koji se čuvao pred starozavetnim kovčegom (2 Mojs. 16:32-34). Kao što se sećate, glavni sadržaj kovčega su bile tablice zapovesti (2 Mojs. 25:21). U nebeskom hramu Onaj Koji sedi na prestolu je imao u desnici Svojoj knjigu, zapečaćenu sa sedam pečata koje je otvorilo zaklano Jagnje (Apok. 5). Bilo je potrebno da i u zemnom svetilištu bude nešto slično. I eto, na trpezi vidite Jevanđelje Isusa Hrista – nove tablice zaveta i otvorena Knjiga sudova Božijih. Sem tih sveštenih predmeta pred kovčegom zaveta se nalazila Palica Aaronova koja je procvetala „za znak nepokornima, da prestane vika njihova na me, da ne izginu“ (4 Mojs. 17:10). Kod nas na prestolu leži neuporedivo veće znamenje Sina Čovečijeg (Mt. 24:30), Životvorni Krst, na kome je Sam Bog ustanovio novo sveštenstvo po činu Melhisedekovu, koje prevazilazi Aaronovo sveštenstvo (Jevr. 7). A naš žrtvenik je osveštan od strane naslednika apostola pomazanjem Mirom, isto kao što je to bilo i u Starom Zavetu. „Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom, i šta ih se god dotakne biće sveto“ (2 Mojs. 30: 22-29).

– Šta je sa onim stolom levo? Zašto je on potreban? Uopšte zašto je kod vas u Pravoslavlju sve toliko složeno?

– Taj sto se naziva stolom predloženja. Napravljen je nalik njegovom Starozavetnom praobrazu (2 Mojs. 25:23-30). Na njemu se neprestano Gospodu prinose hlebovi predloženja „u spomen, žrtva ognjena Gospodu… jer im je svetinja nad svetinjama“ (3 Mojs. 24:5-9). U našoj Crkvi oni se nazivaju prosforama koje se prinose Bogu radi sećanja na žive i umrle hrišćane. Kroz njih je Gospod učinio mnoga čuda nad vernima. Ali glavna namena tog stola je priprema hleba i vina koji se koriste za Liturgijsku žrtvu. A Pravoslavlje je toliko složeno jer je stvoreno od Boga da bi odgovorilo na bezbrojna pitanja izranjavljenog i bezmerno dubokog srca ljudskog, poznatog samo Bogu (1 Jn. 3:20). U našem životu susreću se dva bezdana – more ljudskog srca i nedokučivost Uma Božijeg. Mi nismo sami izmislili Pravoslavlje. Ono nam je dano od Onoga o Kome je David pevao: „U moru su putevi Tvoji, i staze Tvoje u vodama mnogim, i tragovi Tvoji neće se doznati. Vodio si kao ovce narod Tvoj rukom Mojseja i Arona“ (Ps. 76:20-21). Zato mi sami i ne možemo ukidati bilo šta „jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?“ (Rim. 11:34). Ja i vama savetujem da ne gnevite Gospoda svojim protivljenjem Njegovoj Crkvi. „Jesmo li jači od njega?“ (1 Kor. 10:22). Bolje je da se smirite pod moćnom rukom Njegovom i On će vas uzvisiti! Treba već da završimo razgovor jer je već naš „pretpostavljeni u Gospodu“ (1 Sol. 5:12) stao na svoje mesto i sada počinje večernje bogosluženje.
Hajde da zajedno učestvujemo u tom molitvenom podvigu koji se vrši u Pravoslavnoj Crkvi još od vremena patrijarha Isaaka (1 Mojs. 24:63) već četiri hiljade godina.
Sišli smo sa amvona i stali kod glavne ikone našeg hrama. Tog trenutka sveštenik je počeo večernju vozglasom cara i sveštenika Melhisedeka: „Blagosloven Bog“ (1 Mojs. 14:20). Pobožni čtec je počeo da ravnim tonom hvali rečima proroka Davida čudesno uređenje sveta koji je stvorio Svemogući (Ps. 103). Zatim je, podražavajući caru Solomonu, đakon izgovorio mirnu jekteniju (1 Car. 8:22-53), a hor je počeo da peva drevnu večernju himnu cara Davida (Ps. 140; 141; 129;116). Za to vreme đakon je vršio drevni obred večernjeg kađenja hrama, koji je ustanovio Mojsej (2 Mojs. 30:8), a čiji je prvoobraz Jovan sozercavao u nebeskom hramu (Apok. 5:8). A hor je po apostolovoj zapovesti poučavao „u psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome“ (Ef. 5:19) za sve Njegove milosti i moleći Ga za oproštaj. A zatim je kao ispunjenje Solomonovih reči „Spomen pravednikov ostaje blagosloven“ (Prič. 10:7) pevao himne u čast svetih, gde je „hvala Njegova u crkvi prepodobnih“ (Ps. 149:1). Tada se na kraju pojanja otvoriše carske dveri i sveštenoslužitelji sa svećama izvršiše večernji vhod, koji vodi poreklo od Starozavetnog obreda paljenja sedam svećnjaka svake večeri (2 Mojs. 27:20-21). Hor je slavio Onoga Koji je istinita Svetlost (Jn. 1:9) rečima drevne posleapostolske himne. Zatim je đakon izgovorio veliki prokimen uzet iz 60. psalma:

Dao si nasleđe onima koji se boje Imena Tvoga (6)
Sa krajeva zemlje k Tebi zavikah (3)
Pokriću se pokrovom krila Tvojih (5)
Tako ću psalmopevati Imenu Tvome u vek veka (9)

Hor je, podražavajući nebesko uređenje (Apok. 4:8-11), pojao na svaku molitvu prvi stih.
Na licu mog sagovornika (objašnjavao sam mu svaki svešteni čin) bilo je primetno da su ga posebno dotakle reči velikog prokimena.
Kao znak da je nastupilo vreme pokajanja carske dveri su se zatvorile i čtec je izgovorio jednu od najdrevnijih hrišćanskih molitvi: „Udostoj Gospode da se ovo veče sačuvamo…“ Zatim je đakon pozvao sve verne da ištu Carstva i pravde njegove (Mt. 6:33), a hor je pojao 122. psalm i pokajne pesme sjedinjenje sa njim. I one su nas prizivale da oponašamo carinika i da izbegnemo farisejsku gordost (Lk. 18:9-14). Čtec nas je podsetio na blizinu naše smrti čija je slika san. U naša srca je usadio primer pravilnog odnosa prema tom neizbežnom događaju, izgovarajući čudesnu molitvu Simeona Bogoprimca (Lk. 2:29-32). Očistivši naš um od zemnih pristrašća prisajedinili smo se serafimskoj pesmi (Is. 6:3) i usudili se da nazovemo Boga svojim Ocem, rečima molitve Gospodnje (Mt. 6:9-13). Zatim smo pozvali u pomoć našim molitvama one koji su već dostigli savršeno usinovljenje. Posebno smo zavapili Onoj Koja je Duhom prorokovala: „od sada će me zvati blaženom svi naraštaji“ (Lk. 1:48). Prineli smo Joj slavoslovlje, sastavljeno iz Gavrilovih reči (Lk. 1:28) i Jelisavetinih (Lk. 1:42-43). Sveštenik je zajedno s nama molio Gospoda rečima prepodobnog Jefrema da nas izbavi od duhova greha i da nam daruje duhove vrline. Proslavivši nadu našu – Hrista i Njime otkrivenu Svetu Trojicu izašli smo iz hrama. Naš put i dolazeće veče bilo je blagosloveno Isusovim Imenom koje je „tvrda kula. K Njemu će pobeći pravednik, i biće u visokom zaklonu“ (Prič. 18:10).
Već je bilo kasno i počeli smo da se opraštamo. Posavetovao sam mog saputnika da se pomiri sa Bogom i da uđe pod zaštitu krila Njegovih, u Pravoslavnu Crkvu. Obećao je da će razmisliti o tome. Ispratio sam ga Hristovim rečima: „Istražujete Pisma… ona svjedoče o meni“ (Jn. 5:39). „sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16:18).

* * * * *

Prošao je Veliki Post. Nad Zemljom je zasijao Vaskrs. Obilazeći hramove ukrašene cvećem, okružene mirisnim stablima višanja i jabuka, umivenih svežom majskom olujom, naišao sam na jednu predivnu crkvicu i Zamoskvorečju. Srce me je povuklo da uđem u prelepi Dom nebeskog Ženika. Stavši pod mirisne svodove hrama, video sam red koji je čekao na ispovest. Odjednom sam među ljudima koji su stajali video svog sagovornika. Ispostavilo se da je nakon nekih sumnji moj poznanik odbacio svoje zablude, pokajao se za svoje grehove i sada se uči da živi po zapovestima Božijim.
I govoraše Gospod: Tako je Carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; i spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najprije travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošalje srp: jer nasta žetva„. (Mk. 4:26-29)

 


NAPOMENE:

  1. U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi prostor gde se pale i postavljaju sveće izgleda kao sto. U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi je to drugačije uređeno. – prim. prev.

 


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Lektura
Biljana Marić

Izvor:
PROGULKA PROTESTANTA PO PRAVOSLAVNOMU HRAMU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *