NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » SESTRA RELIGIJA NIJE NASILJE, VEĆ MIR

SESTRA RELIGIJA NIJE NASILJE, VEĆ MIR

<p claKardinal Kurt Koh
SESTRA RELIGIJA NIJE NASILJE VEĆ MIR

Rim, 23. oktobar 2011.

 
Kardinal Kurt Koh
 
U predvečerje skupa u Asiziju zakazanog za 27. oktobar, predsednik Papskog saveta za unapređenje hrišćanskog jedinstva predstavlja rezultat ekumenskih dijaloga koji su u toku.
 
Da li će novi međuverski skup u Asiziju imati proročanski karakter kao i prethodni?
 
Kardinal Kurt Koh: Da, verujem da hoće. Sve crkve, sve veroispovesti i svi agnostici će se složiti u oceni da sestra religijâ nije nasilje već mir. Treba znati da je to zaista dan za promišljanje i molitvu, a ne samo za molitvu.
 
Tokom svog putovanja u Nemačku papa je boravio u Erfurtu. Mnogi nemački luterani izrazili su razočaranje u njegove namere, a naročito zbog odsustva praktičnih konkretnih mera.
 
Mnogo luterana je cenilo dubinu ove posete. Veliko iznenađenje i dar predstavljala je papina poseta Erfurtu, posebno manastiru gde je Luter postao fratar, a potom sveštenik. Benedikt XVI je vrlo lepo govorio o Luteru, naročito o njegovom učenju o Bogu, prihvatanju milostivog Boga, a zatim i o hristocentričnoj dimenziji Luterovog bogoslovlja (tokom čitavog njegovog života, a ne samo dok je bio katolik, kao što to neki tvrde).
 
Benediktu XVI bila je apsolutno neophodna i važna zajednička molitva. Posebno je ekumensko bogosluženje predstavljalo novinu. Mnogi su bili razočarani možda usled nerealnih očekivanja. Kada papa poseti Nemačku i obiđe Evangelističku crkvu u ovoj zemlji, ne može se očekivati da donosi odluke, koje se tiču Vaseljenske Crkve. Čini mi se da su neki mediji forsirali takva nerealna očekivanja i time doprineli razočaranju.
 
Dokle se stiglo sa pitanjem prvenstva rimskog episkopa u dijalogu sa pravoslavnima?
 
Od 2005. godine, produbili smo to pitanje prvenstva sa petnaest predstavnika pravoslavnih crkava. Nije lako. No, ne želimo da postignemo samo minimalnu saglasnost.
 
Tokom 2007. godine došlo je do napretka u takozvanom Ravenskom dokumentu. U njemu su dve Crkve izjavile da je Crkvi potreban „prvak“ na lokalnom, regionalnom i vaseljenskom nivou. Mi smo dakle želeli da tu temu proširimo jednom istorijskom studijom o prvenstvu u Crkvi tokom prvog milenijuma, još pre velike šizme.
 
Ali nismo mogli da postignemo napredak, jer pravoslavni nisu želeli da nastave u tom smislu zbog nedostatka istoričara, stručnjaka za ovo pitanje. Tako smo odlučili da održavamo odnos između pravoslavne sabornosti i katoličkog prvenstva, koji jedan drugog apsolutno ne isključuju.
 
Sa pravoslavne strane konstatovano je da samo primat časti nije izvodljiv budući da se postavljaju određena pitanja: ko saziva Sabor? ko ga vodi? ko ga zaključuje? Tokom prvog milenijuma to je bio car. Zato moramo da se zapitamo: da li je primat bez ikakve nadležnosti stvarno praktičan? Situacija u anglikanskoj zajednici je značajna u tom pogledu, što se arhiepiskop kenterberijski ne odriče nadležnosti. To je vrlo teška situacija.
 
Različitost unutar pravoslavnih crkava unekoliko predstavlja poteškoću za napredak dijaloga. Upravo zato sa pažnjom gledamo na mogućnost saziva budućeg svepravoslavnog sabora. Bio bih presrećan kada bi se takav skup održao, jer bi ojačao praktičnu i realnu sabornost među pravoslavnim crkvama.
 
Ima li naznaka za susret Benedikta XVI i patrijarha moskovskog?
 
U martu 2011. godine sam posetio Moskvu i susreo se sa patrijarhom Kirilom. Imam utisak da je otvoren za takvu mogućnost, ali da još ne želi da pominje datum. Sa druge strane, mitropolit Ilarion insistira da prethodno budu rešeni problemi među našim crkvama u Ukrajini.
 
Lično smatram da situacija između Moskve i Rima nikada nije bila tako dobra kao danas, naročito lični odnos između pape i patrijarha. Rekao sam mu prilikom poslednjeg susreta da je za mene to znak proviđenja.
 
Kako gledate na značajan razvoj crkava koje se zasnivaju na Pedesetnici a nisu institucionalizovane?
 
To je naš najveći izazov. Ti pokreti, prisutni u celom svetu, brojčano su drugi iza Katoličke crkve. Treba govoriti o „pentekostalizaciji“ ekumenizma. To je krupna i teška promena, jer svi ti pokreti nisu otvoreni za dijalog sa nama. Ipak uvek možemo da započnemo pastirski dijalog sa njima i da lokalno pomognemo episkope u tom dijalogu, koji varira u zavisnosti od situacije. A naše „istorijske“ crkve moraju da se zapitaju zašto toliko naših članova napušta naše crkve kako bi se pridružili tim pokretima?
 
Da li ekumenizam ostaje prioritet ovog pontifikata?
 
Apsolutno. Papa je to potvrdio još prilikom svog izbora. U stvari, može se reći da on već sada obavlja „ekumenski primat“. Mnogobrojni protestanti, anglikanci i pravoslavni žele da ga sretnu, razviju i prodube svoj odnos sa njim.
 
U tom smislu sam uveren da Benedikt XVI de facto obavlja „ekumenski primat“ očigledno bez nadležnosti, ali kroz dijalog ljubavi i istine. Papa želi duhovno produbljivanje ekumenizma, a ne pregovore ugovornog tipa kao u biznisu.
 
Da li ekumenizam učestvuje u novoj evangelizaciji?
 
Još 1910. godine u Edinburgu (Škotska), prilikom prvog Svetskog misionarskog kongresa, odvajanje crkve pojavilo se kao najveća prepreka evangelizacije. Evropske misije donosile su veru ali i podele. Zato je povodom stogodišnjice ovog kongresa Benedikt XVI osnovao Papski savet za promociju nove evangelizacije, koja mora da ima duboko ekumensku dimenziju.
 
Zabeležio Frederik Munije
 


Izvor:
la-croix.com

Prevod sa francuskog:
Ivan Tašić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *