НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » СЕСТРА РЕЛИГИЈA НИЈЕ НАСИЉЕ, ВЕЋ МИР

СЕСТРА РЕЛИГИЈA НИЈЕ НАСИЉЕ, ВЕЋ МИР

<p claКардинал Курт Кох
СЕСТРА РЕЛИГИЈA НИЈЕ НАСИЉЕ ВЕЋ МИР

Рим, 23. октобар 2011.

 
Кардинал Курт Кох
 
У предвечерје скупа у Асизију заказаног за 27. октобар, председник Папског савета за унапређење хришћанског јединства представља резултат екуменских дијалога који су у току.
 
Да ли ће нови међуверски скуп у Асизију имати пророчански карактер као и претходни?
 
Кардинал Курт Кох: Да, верујем да хоће. Све цркве, све вероисповести и сви агностици ће се сложити у оцени да сестра религијâ није насиље већ мир. Треба знати да је то заиста дан за промишљање и молитву, а не само за молитву.
 
Током свог путовања у Немачку папа је боравио у Ерфурту. Многи немачки лутерани изразили су разочарање у његове намере, a нарочито због одсуства практичних конкретних мера.
 
Много лутерана је ценило дубину ове посете. Велико изненађење и дар представљала је папина посета Ерфурту, посебно манастиру где је Лутер постао фратар, а потом свештеник. Бенедикт XVI је врло лепо говорио о Лутеру, нарочито о његовом учењу о Богу, прихватању милостивог Бога, а затим и о христоцентричној димензији Лутеровог богословља (током читавог његовог живота, а не само док је био католик, као што то неки тврде).
 
Бенедикту XVI била је апсолутно неопходна и важна заједничка молитва. Посебно је екуменско богослужење представљало новину. Многи су били разочарани можда услед нереалних очекивања. Када папа посети Немачку и обиђе Евангелистичку цркву у овој земљи, не може се очекивати да доноси одлуке, које се тичу Васељенске Цркве. Чини ми се да су неки медији форсирали таква нереална очекивања и тиме допринели разочарању.
 
Докле се стигло са питањем првенства римског епископа у дијалогу са православнима?
 
Од 2005. године, продубили смо то питање првенства са петнаест представника православних цркава. Није лако. Но, не желимо да постигнемо само минималну сагласност.
 
Током 2007. године дошло је до напретка у такозваном Равенском документу. У њему су две Цркве изјавиле да је Цркви потребан „првак“ на локалном, регионалном и васељенском нивоу. Ми смо дакле желели да ту тему проширимо једном историјском студијом о првенству у Цркви током првог миленијума, још пре велике шизме.
 
Али нисмо могли да постигнемо напредак, јер православни нису желели да наставе у том смислу због недостатка историчара, стручњака за ово питање. Тако смо одлучили да одржавамо однос између православне саборности и католичког првенства, који један другог апсолутно не искључују.
 
Са православне стране констатовано је да само примат части није изводљив будући да се постављају одређена питања: ко сазива Сабор? ко га води? ко га закључује? Током првог миленијума то је био цар. Зато морамо да се запитамо: да ли је примат без икакве надлежности стварно практичан? Ситуација у англиканској заједници је значајна у том погледу, што се архиепископ кентерберијски не одриче надлежности. То је врло тешка ситуација.
 
Различитост унутар православних цркава унеколико представља потешкоћу за напредак дијалога. Управо зато са пажњом гледамо на могућност сазива будућег свеправославног сабора. Био бих пресрећан када би се такав скуп одржао, јер би ојачао практичну и реалну саборност међу православним црквама.
 
Има ли назнака за сусрет Бенедикта XVI и патријарха московског?
 
У марту 2011. године сам посетио Москву и сусрео се са патријархом Кирилом. Имам утисак да је отворен за такву могућност, али да још не жели да помиње датум. Са друге стране, митрополит Иларион инсистира да претходно буду решени проблеми међу нашим црквама у Украјини.
 
Лично сматрам да ситуација између Москве и Рима никада није била тако добра као данас, нарочито лични однос између папе и патријарха. Рекао сам му приликом последњег сусрета да је за мене то знак провиђења.
 
Како гледате на значајан развој цркава које се заснивају на Педесетници а нису институционализоване?
 
То је наш највећи изазов. Ти покрети, присутни у целом свету, бројчано су други иза Католичке цркве. Треба говорити о „пентекостализацији“ екуменизма. То је крупна и тешка промена, јер сви ти покрети нису отворени за дијалог са нама. Ипак увек можемо да започнемо пастирски дијалог са њима и да локално помогнемо епископе у том дијалогу, који варира у зависности од ситуације. А наше „историјске“ цркве морају да се запитају зашто толико наших чланова напушта наше цркве како би се придружили тим покретима?
 
Да ли екуменизам остаје приоритет овог понтификата?
 
Апсолутно. Папа је то потврдио још приликом свог избора. У ствари, може се рећи да он већ сада обавља „екуменски примат“. Многобројни протестанти, англиканци и православни желе да га сретну, развију и продубе свој однос са њим.
 
У том смислу сам уверен да Бенедикт XVI de facto обавља „екуменски примат“ очигледно без надлежности, али кроз дијалог љубави и истине. Папа жели духовно продубљивање екуменизма, а не преговоре уговорног типа као у бизнису.
 
Да ли екуменизам учествује у новој евангелизацији?
 
Још 1910. године у Единбургу (Шкотска), приликом првог Светског мисионарског конгреса, одвајање цркве појавило се као највећа препрека евангелизације. Европске мисије доносиле су веру али и поделе. Зато је поводом стогодишњице овог конгреса Бенедикт XVI основао Папски савет за промоцију нове евангелизације, која мора да има дубоко екуменску димензију.
 
Забележио Фредерик Муније
 


Извор:
la-croix.com

Прeвод са француског:
Иван Ташић

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *