Сећање на смрт

Питање:
Поштовани Оци, у Хришћанској литератури сам често наилазио на термин „сећање на смрт“ али сам увек те делове прескакао без покушаја разумевања јер ми звучи застрашујуће. Да ли то радим јер га неправилно разумем па ме плаши (а и ко би желео размишљати о смрти ако је наша вера „вера живих и веселих…“) или га стварно и треба прескакати не знам али бих веома волео да ми објасните какво унутрашње осећање треба „сећање на смрт“ да у нама развије, а да то није зивотињски страх од у намању руку великог губитка. У Христу Ваш.
Н.Н


Одговор:
Радујсја, драги брате! Смрт; та најгаднија, најоштрија и најнемилосрднија последица греха под којом је целокупно створење потчињено и заробљено, то јест, до Христовог доласка на свет! Зашто, питате, треба да о њој размишљамо? Управо због тога што за нас Православце, смрт није више наша господарица, она нема више моћи над нама као некад, она није више крај! Христос воскресе! Христос је победио смрт! Христос ју је претворио у прелаз из овоземаљског у вечни живот за оне који живе у Вери! Зато наша Вера и јесте Вера живих, Вера радосних, јер у Њој, кренусмо путем спасења, путем вечног живота, путем слободе која постоји само у Христу! (ослобођени смо од греха и његове последице – смрти, али само ако активно живимо у Христу, у Његовој Светој Цркви) . Међутим, иако смрт није више ужасна и застрашујућа за људе који живе у Вери, она је ипак пут којим моарамо сви поћи, и као таква, неопходно је да се ми спремамо да кренемо тим путем док смо још живи у овом свету, јер без припреме, без активног и делотворног живота у Христу, она је опет ужасна, гадна, застрашујућа…! Зато се и налази у правилу молитава које свакодневно читамо пре спавања једна молитва од Св. Јована Златоустог у којој се молимо, „Господе, дај ми сузе и сећање на смрт…“, јер, без суза покајања, без сећања на смрт, нећемо бити спремни да кренемо тим неизбежним путем смрти. Дакле, брате драги, Христос је претворио ужасну смрт у прелазни пут који води ка спасењу, ка вечном животу (или, за све који нису живели у Вери и нису се припремили покајањем и животом у Христупут, пут који води у вечну муку, таму и одсуство Бога и Његове љубави и блаженства) . Када човек умре, његова душа излази из тела и крене на пут ка Христу. Кроз период од 40 дана, душа пролази кроз митарства при којима демони свих врста грехова оптужују душу да је са њима сарађивала за време овоземаљског живота и тиме тврде да њима и сада припада; но истовремено, Св. Анђео Чувар, кога добијемо при крштењу, нас брани (ако смо се покајали за овоземаљског живота како треба) . На 40ти дан, душа стоји пред Христом и прима пресуду да је или заслужила рај или пакао. Дакле, тај пут којим душа путује након изласка из тела (смрти) је најважнији и најсудбоноснији пут којим ће човек икада поћи. Дакле, брате драги, вероватно знате какве су припреме потребне када негде путујемо, рецимо, на одмор. Прво, треба изабрати дестинацију, наиме, где уствари желите да идете. Па онда следи припема докумената: попунити формуларе да вадите пасош, па опет да вадите визу; онда треба направити резервацију у хотелу, па купити авиокарту, па одлучити које ћете ствари носити са собом па их спаковати. Онда треба организовати превоз до аеродрома где ћете опет попунити формуларе и пролазити кроз царински преглед, итд. итд.! Колико је потребно припрема за један обичан и небитан овоземаљски пут! А за ту припрему, човек мора добро мислити и размишљати да би успешно стигао на пожељну дестинацију! Па кад је тако важна и неопходна припрема за такав пут, колико је тек потребна, важна и неопходна препрема за пут смрти? ! И зато је неопходно да се ми сећамо смрти, да размишљамо о њој, јер ако нам она није стално на памети, дајући нам подстрек да живимо и деламо по Христовим заповестима и врлинама како треба, онда нећемо бити спремни, и тај пут радости и спасења ће се опет претворити у пут ужаса и страха. Нажалост, размишљање о смрти је данас страно човеку. Целокупна светска култура, цивилизација и друштво покушавају да убеде човека да је бесмртно биће, да је вечно млад и неће умрети. Само погледајте како човек данас узалуд троши и новац, и време, и живце, све у циљу да би био вечито млад, мислећи негде дубоко у себи, па можда чак и подсвесно, да ће на тај начин да избегне смрт: шминка се, фарба косу, вежба у теретани, једе „здраву храну“, па чак је и пластична хирургија постала ствар свакодневнице – све да би неговао и чувао смртно тело како би га учинио малдим, вечним, „лепшим“. Боже, какве обмане! Какве лажи! На западу, чак и кад неко умре, тако нашминкају и дотерају леш, да човек често „боље“ изгледа мртав него док је био жив! Какво ругло, непоштовање и оскрнављење достојанствености и светости тела! А све то да би продужили обману и бајку телесне младости и бесмртности, чак и до самога гроба! Каква иронија! И на тај начин, данашњи човек успева да не мисли на смрт, па чак и да је у прелести поништи и негира, што је управо то што нечастиви и жели. Тако, драги брате, неопходно је да ми избегнемо ове ђавоље замке данашње цивилизације и¸ њених лажи и обмана. Вратимо се благодатном и спасоносном учењу Светих Отаца. Сећајмо се смрти и припремимо се, не на неки морбидан начин како се то чини безбожницима, него у вери, љубави и радости као Православци, знајући да, иако тај пут може да буде страшан и застрашујући, ако смо спремни, биће нам најлепши и најблагороднији пут којим смо икад кренули, који ће нас вечно сјединити са нашим драгим Христом! На крају, још једном Вам кажем, драги брате, радујсја! Христос воскресе! Христос је победио смрт – у Њему победите је и Ви! Нека Вас Бог увек чува и води, и нека вам је сретан пут! о. Раде

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *