NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Smrt, zagrobni život, Strašni Sud » Samoubistvo

Samoubistvo

Pitanje:
Molim vas za savjet Prije 40 dana moj rodjeni stric je izvrsio samoubistvo, tesko sam se oporavila od tog soka…nedugo zatim nakon mjesec dana od muza ujak je umro u 50-oj godini zivota, jako vezana sam za njega bila…ta dva smrtna slucaja su me jako potresla… Imam strahove od prividjenja, od smrti, strah me da idem kod roditelja da spavam jer se bojim da ce neko od njih da umre i da cu ja da se zadesim tu, ne znam kako da se izvucem iz ovih mracnih misli…molim vas da me posavjetujete. Muz mi je na putu u Australiji nije bio u mogucnosti ni da dodje ujaku na sahranu, vjerovatno bi mi bilo mnogo lakse da je on tu… Ako mozete da mi kazete koje molitve da citam…Unaprijed vam hvala
Danijela


Odgovor:
Draga sestro Danijela, Obično se smatra da je smrt najglasnija stvarnost našeg vremena. Nije ona najglasnija samo u našem vremenu, takva je ona bila oduvek. U svakom vremenu se čula najjače. Najviše je od svih strašila, koja su se videla na zemlji, zastrašivala čoveka. Kao najcrnja avet provlačila se kroz istoriju čovečanstva, od najranijih vremena do danas, što pokazuju spomenici iz istorije najstarijih naroda. Strah od smrti je gonio egipatske faraone da podižu ogromne piramide. Jedna slavna grčka pesnikinja, iz starih vremena, zapisala je: „Smrt je najgore od svih zala. Tako i bogovi misle. Inače bi i oni umirali“. U naše vreme čovek je rešio mnoga pitanja iz svih oblasti života: nauke, tehnike, medicine. U poslednje vreme na svim tim planovima ljudi koračaju munjevitom brzinom. Mnogi se često zanesu uspesima, pa im se čini da čovek može da reši sva pitanja ovoga sveta i da mu ni Bog više nije potreban. Međutim, prošle su hiljade godina, a jedno od najbitnijih pitanja nije se pomaklo ni za jedan korak. To je pitanje smrti. Ona je jednako i stalno prisutna kao najnepoželjnija stvarnost. Ona čoveka jednako opseda, jednako zastrašuje, korača za njim kao njegova senka. I nikada da se čovek oslobodi te „smrtne senke“. Ona za njega uvek stiže „prerano“, ma u koje vreme došla. Ona je glasnija od svih glasila, govorljivija od svih govornika, jača od najmoćnijih država. Smrt prati čoveka. Ona ide za njim kud god on krene: na putu, u vazduhu, na moru… Ona nevidljivo prisustvuje u kućama, ona je kao član porodice, izgleda kao da sedi za trpezom i može se pojaviti u bilo kom trenutku i prekinuti tišinu. Mnoge zdravstvene ustanove imaju natpis: „Ovde ozdravljuju“, ali se nigde ne može naći reklama: „Ovde ne umiru“. Gde su sada oni o kojima govori istorija… gde su preci naše porodice, čije fotografije gledamo uramljene na zidovima naših soba? Posle nas doći će drugi ljudi, koji sada još ne postoje i zameniće nas… A posle smrti? Zar posle ničega nema? Ne nastupa li tada potpuno uništenje? Ne završava li se sve u „crnoj grobnici? “ Da li ima rešenja za ovo pitanje? Da li ima odgovora na ono goruće pitanje, koje je još u davna vremena postavio Pravedni Jov: Kad umre čovek, hoće li oživeti? Na ovo pitanje odgovara Sveti apostol Pavle: Kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti (1. Korinćanima 15, 22) . To je jedini odgovor na ovo pitanje Pravednog Jova i jedino rešenje, koje se videlo i čulo u istoriji ljudskog roda. Istina, smrt je još uvek prisutna u ovom svetu. Ona još uvek svakodnevno odvodi u grobove milione ljudi po čitavom zemaljskom šaru. Ali, njena moć traje samo od Velikog petka do Vaskrsa. Kao što zmija ostaje bespomoćna kada joj se žalac iščupa i kada dalje ne može da izliva svoj otrov, tako je i smrt posle Hristovog vaskrsenja ostala nemoćna. Pobeda proždre smrt. Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac? pita Sveti apostol Pavle (Isto, 15, 54-55) . Zaista, „žalac smrti je greh“, a greh još uvek u svetu postoji. Ali, Božjom pomoći i verom u Vaskrsloga Hrista, koji je svojim vaskrsenjem pobedio smrt i greh, čovek je dobio Božju blagodat da se kaje, popravlja i preobražava. Time je dobio iskupljenje i večni život u Carstvu, koje je Bog spremio za one ko Njega ljube. Zbog toga je vaskrsenje Hristovo centralni događaj u istoriji čovečanstva. To je događaj koji se nalazi na vrhuncu svih zbivanja, pošto taj događaj odgovara na najsudbonosnije pitanje: Kad umre čovek, hoće li oživeti? Hoće, oživeće! glasi odgovor, pošto je Hristos vaskrsenje i život. Ko veruje u Njega živeće, ako i umre (Jovan 11, 25) . Eto, draga sestro, za Tvoju utehu, strah od smrti za hrišćane više ne postoji. I ako se desilo, da u Tvojoj bližoj porodici smrt prekine dva života, ne znači da se strah od smrti uvećava, da se Ti, konkretno, plašiš da će u Tvom prisustvu biti još smrtnih slučajeva. Ni dlaka sa naše glave, ni ptica sa grane, ne padaju bez Božje volje, a još manje se ne gasi jedan život na zemlji bez Božjeg plana. A što mi taj plan ne znamo i što sudimo po našim ograničenim merilima, pa nam taj Božji plan često izgleda nepravedan. Jer, kako rekoh ranije, smrt po našem shvatanju uvek dolazi prerano i mi mislimo da čovek nikad nije suviše star, da bi morao umreti. I još nešto. Treba žaliti za našim dragim pokojnicima, pogotovo ako oni nisu bili spremni za smrt, ako je ona došla iznenada, pa nisu mogli da se pokaju za učinjene grehove i dobiju od Crkve oproštaj. Pogotovo je strašna smrt strica, koji se ogrešio i o sebe i o Boga, jer je uzeo ono što ne može dati, uzeo je najdragoceniji Božji dar – život. Postao je ubica, koji se ne može pokajati, jer je on ujedno i ubica i žrtva. Moli se za njegovu dušu. Ko zna kakva ga je nevolja nagnala na taj korak i šta se sve dešavalo u njegovoj glavi tih sudbonosnih trenutaka. Bog neka vam podari utehu za preminulima i molitvenu obavezu da se za njih Bogu molite, da im prislužujete voštanice i za njihove duše činite dobra dela. Vaš o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *