Сагрешење према ближњима.

Питање:
Оче благословите, имала бих питање везано за сагрешење према ближњнима ако грешим, да би било пожељно пре исповести извинити се оном кога си увредио и тражити опроштај. Да ли је то заиста тако и како се поставити у разговору у коме тражим опрост од ближњег? Плашим се да би такав разговор био врло мучан за обе стране, а и како да будем сигуран да ће нас брат-сестра прама којем смо сагрешили заиста разумети и поверовати да смо искрени ако смо раније према њему-њој били окрутни?
Данијела


Одговор:
Па другог смисла исповести нема осим да се скине тај терет са наше душе. Ако је у питању наше лоше понашање према ближњем тај разговор би и требао да буде мучан, али само за нас, да тако будемо сигурни да се заиста кајемо за учињена зла дела и наношење боли људима са којима се често срећемо и општимо. Да би брат или сестра поверовали у искреност наше унутрашње потребе за извињењем, природно је потребна та «мучна ситуација» која треба да нам помогне да се понизимо, поцрвенимо, замуцамо, заплачемо и др. Та духовна скрушеност у овом понизном смирењу мора да се дотакне и најхладнијег срца, и сигурно је да онај који нас слуша да ће без околошавања брзо притећи у помоћ и нешто учини да се та «мучна ситуација» што пре заврши. Ако прођемо кроз овако нешто ја уопште не сумњам у искреност тражења опроштаја па и у искреност опраштања. Пазите, то све бива због цара свих грехова – гордости и охолости. Ако се та наша гордост сломи пред оним са којом смо га раније увредили онда нема сумње да ће доћи до те «сатисфакције» уврећеног; али пазимо – то није врлина! , али ми не говоримо о духовном стању уврећеног него оном који има огромну потребу да окаје своју учињену неправду. Значи, уопште није тешко за увређеног да поверује да се ми заиста кајемо за нашу окрутост (крајњу гордост) ако ми сада пред њим показујемо осећање наше ништавности тј. свете смирености, која је дијаметрално супротна сваком греху против нашег ближњег или вољеног. Да није потребно то сазнање и преживљавање стида онда Црква никада не би установила свету Тајну исповести пред предстојатељом те Заједнице – свештенослужитељем. Постоји и могућност да «нећемо» да добијемо опроштај ако ми у горе већ наведеном покајничком стању заплачемо пред братом којег смо увредили, али само то преживаљавање одбијања и понижења јесте и то право очишћење (покајање) , наравно, ако не уђемо у расправу хришћанске неправилности поступка увређеног онда сав наш покушај тражења опроштаја је пропао. Ако је увређени до те мере окаменио своје срце и не жели да нам опрости он тиме навлачи на себе ваш грех, и постаје као незнабожац (погледајте Лк 6, 31 – 36) ; и свакодневно када говори молитву Господњу он у крајњем својем лицемерију греши и против ње.
Када се смиримо и чврсто намеримо да искрено тражимо опроштај онда пре него што било шта урадимо ми морамо да пођемо од тога да не постављамо никакве услове, јер то би већ била нека врста самооправдања, него ми овде морамо да будемо спремни на свака понижења Христа ради. Најтежа је ствар за сваког човека добровољно преживљавање понижења и признавање своје огреховљености и ништавности. Која је крајња и једина побуда за то? Па наш мили Христос! А шта је Он за нас све преживео? Дакле, прави хришћанин не сме ни да помисли на неко самосажаљење због одбијања или због сваке друге врсте понижења. Када дубље погледамо у суштину еванђељске науке ми откривамо да је она сва прожета идеалом смирења у Христу, и у подражавању Његовог светог живота, а крањи исход је очувавање светог мира. И зато је увек и свуда у Цркви: «У миру се Господу помолимо»! Искрено ваш
О. Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *