NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SABORNOST CRKVE U SAVREMENOM SVETLU

SABORNOST CRKVE U SAVREMENOM SVETLU

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
 
SABORNOST CRKVE U SAVREMENOM SVETLU
Povodom saziva „Velikog Sabora Pravoslavne Crkve“

(Molbena predstavka Svetom Arhijerejskom Sinodu
za Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve
od 7. maja 1977. godine)
 
Nedavno je održana u Šambeziju kraj Ženeve „Prva Predsaborska konferencija“ (2128 novembra 1976. godine). Pročitavši i proučivši akta i odluke ove Konferencije, objavljene u izdanju „Sekretarijata za pripremu Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne Crkve“ u Ženevi, osećam nasušnu evanđelsku potrebu da se po savesti svojoj, kao član Svete i Saborne Crkve Pravoslavne, iako najmanji izmeću njenih služitelja, obratim ovom molbenom predstavkom Vašem Preosveštenstvu i preko Vas Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Crkve, iznoseći svoja tužna zapažanja, bolna saznanja i vapajna osećanja povodom pripremanja tog budućeg Sabora. Molim Vaše Preosveštenstvo i Preosvećene Arhijereje da sa evanđelskom revnošću saslušaju i razmotre ovaj vapaj jedne pravoslavne savesti, koja, Bogu hvala, nikako nije ni jedna ni usamljena danas u pravoslavnom svetu kada je reč o ovom Saboru.
1. Iz akata i odluka ove sada tako nazvane „Prve Predsaborske pravoslavne konferencije“, održane, ne znam zašto u Ženevi, gde jedva da ima par stotina pravoslavnih vernika, vidi se da je ona opremila i odredila jedan, sada novi, katalog tema za budući „Veliki Sabor“ Pravoslavne Crkve. To više nije bila jedna od takozvanih „Svepravoslavnih konferencija“, kakve su bile Rodoske i one posle njih; niti je to bio takozvani „Prosinod“, na kome se doskora radilo, nego je to bila „Prva predsaborska konferencija“, koja stupa u stadij neposredne pripreme za održanje Vaseljenskog Sabora. Isto tako, ova Konferencija nije više radila na osnovu „Kataloga tema“ određenog na I Svepravoslavnoj konferenciji 1961. g. na Rodosu i razrađivanog sve do 1971. godine, nego je izvršila „reviziju“ tog kataloga i donela svoj novi „katalog tema“ za Sabor. Ali, izgleda, ni ovaj katalog nije konačan, nego će i on, verovatno biti menjan i upotpunjavan. Konferencija je, dalje revidirala i doskorašnju „metodologiju“ obrade i konačnog spremanja tema za Sabor; okratila je ceo „proces“, zbog nečije očigledne žurbe i hitanja da se Sabor održi što pre. Jer, prema izričitoj izjavi predsedavajućeg na onoj Konferenciji mitropolita Melitona, Carigradskoj patrijaršiji i još nekima se žuri da se „što pre sazove“ i održi taj budući Sabor: Sabor treba da bude „kratkotrajan“, da se pozabavi samo „ograničenim brojem tema“, i još, po rečima Melitonovim: „Sabor treba da se udubi u goruće probleme koji smetaju pravilno funkcionisanje spleta sistema pomesnih Crkava kao jedne jedinstvene Pravoslavne Crkve…“ Sve ovo nameće nam pitanje: Šta sve ovo treba da znači; i čemu ovo užurbano rađenje; i kuda ono vodi?
2. Pitanje pripremanja i održavanja novog „Vaseljenskog Sabora“ Pravoslavne Crkve nije ni novo ni skorašnje u ovom našem veku istorije Crkve. To pitanje je pokrenuto još u vreme nesrećnog patrijarha Carigradskog Meletija Metaksakisa, poznatog uobraženog.moderniste i reformatora i tvorca raskola u Pravoslavlju, na njegovom takozvanom „Svepravoslavnom kongresu“ u Carigradu 1923. godine. Tada je pao predlog da Sabor održi u Nišu 1925. g; ali kako Niš nije „na teritoriji Vaseljenske Patrijaršije“ Sabor, valjda, zato nije ni održan. Uopšte, izgleda, Carigrad je prisvojio sebi monopol na sve – „svepravoslavne“: „kongrese“, „konferencije“, „prosinode“ i „sabore“. – Posle toga je 1930. godine održana u manastiru Vatopedu takozvana „Pripremna komisija Pravoslavnih Crkava“. Ona je odredila katalog tema budućeg pravoslavnog „Prosinoda“, koji bi dalje doveo do održavanja Vaseljenskog Sabora.
Posle II Svetskog rata došao je carigradski patrijarh Atinagora sa njegovim Rodoskim „Svepravoslavnim konferencijama“ (opet isključivo na teritoriji Carigradske patrijaršije). Prva od njih 1961. godine pokrenula je pripremu „Svepravoslavnog Sabora“, s tim da se najpre održi jedan „Prosinod“, i potvrdila unapred pripremljeni od Carigrađana poznati „katalog tema“ za Prosinod: osam velikih poglavlja, sa oko četrdeset glavnih tema i dvaput više paragrafa i potparagrafa.
Posle II i III Rodoske (1963. i 1964. g) došla je „Beogradska konferencija“ 1966. godine. Ona je najpre nazvana „Četvrta Svepravoslavna konferencija“ (Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve, br. 10,1966, i dokumenta na grčkom objavljena pod tim imenom), ali je zatim degradirana od strane Carigradske patrijaršije na stepen „Mećupravoslavne komisije“, da bi umesto nje sledeća konferencija, održana na carigradskoj „teritoriji“ (u „Pravoslavnom centru Vaseljenske patrijaršije“ u Šambeziji – Ženeva) godine 1968, bila proglašena za „Četvrtu Svepravoslavnu konferenciju“. Na ovoj IV Konferenciji njeni organizatori, očigledno nestrpljivi, požurili su da skrate put do Sabora, pa su iz glomaznog Rodoskog kataloga (koji je bio njihova tvorevina, ne tuđa) izdvojili „prvih šest tema“ za obradu i odredili novu „proceduru“ rada. Tom prilikom je obrazovano i jedno novo telo: „Međupravoslavna pripremna komisija“. Ona treba da „koordinira“ rad na temama. Tada je otvoren i „Sekretarijat za pripremu Sabora“, tojest, u stvari, naznačen za to jedan carigradski episkop sa sedištem u spomenutom centru u Ženevi, dok su predlozi o uključenju i drugih pravoslavnih članova u ovaj „Sekretarijat“ odbijeni. Ova „Pripremna komisija“ i „Sekretarijat“ održali su, po želji Carigrada, svoje zasedanje u istom centru u Ženevi, juna 1971. godine. Na njemu su pregledani i „usaglašeni“ izrađeni referati na spomenutih šest tema, koji su zatim i štampani na više jezika, ali su doživeli, kao i sav raniji rad na pripremanju Sabora, nepoštednu kritiku pravoslavnih bogoslova. Ove kritike pravoslavnih bogoslova (među koje spada i moja Predstavka, upućena svojevremeno preko Vašeg Preosveštenstva, i podržana s Vaše strane, Svetom Arhijerejskom Saboru, a zatim podržana i od mnogih pravoslavnih bogoslova, i zato objavljivana na više mesta i više jezika širom pravoslavnog sveta) verovatno su uticale da se odluka pomenute „Pripremne komisije“ u Ženevi, o održanju „Prve Predsaborske Konferencije u 1972. godini“ radi izvršenja „revizije“ Rodoskog kataloga, ne ostvari u određenom roku, već sa dobrim zakašnjenjem.
I eto, ta „Prva Predsaborska konferencija“ je i održana evo tek novembra 1976, naravno, opet na Carigradskom „terenu“, u spomenutom centru Šambezi u Ženevi. Kao što se vidi iz tek objavljenih akata i odluka njenih, koje sam, kao što rekoh, proučio, ova Konferencija je „revidirala“ Rodoski katalog na taj način što su delegacije-učesnice preko svojih komisija zajedno izglasale samo 10 tema za Sabor (u koje su od onih 6 ušle samo tri!, dok su još oko 30 tema, raznoglasno izglasanih, upućene „na posebno proučavanje pojedinim Crkvama“, kao „problematika Pravoslavne Crkve“ a u suštini sasvim tuđe Pravoslavlju), koje bi teme ubuduće mogle postati predmet „pravoslavnog ispitivanja“, i možda unete u katalog. Ova Konferencija je, kao što rekosmo, izmenila i „proces“, i „metodologiju“ obrade tema i pripreme za Sabor, za koji je, ponavljam, carigradskim i ostalim organizatorima stalo da se „što pre“ održi i „što pre“ završi. Iz svega ovoga očigledno je za svakog pravoslavnog da ova „Prva Predsaborska konferencija“ ništa suštinski novo i stvarno nije uradila, nego i dalje zavodi pravoslavne duše i savesti mnogih u nove i nove lavirinte nečijih ambicija, zbog kojih se, izgleda i priprema Vaseljenski Sabor još od 1923. godine, a i sada se na njemu užurbano radi.
3. Sva ova dosadašnja „problematika“ oko tema za budući Sabor, nesigurnost i promenljivost oko njihovog iznalaženja, fiksiranja, veštačkog „katalogiziranja“, pa onda opet po nekoliko puta menjanja i „redigovanja“, pokazuje za svaku istinsku pravoslavnu savest samo jedno: da stvarna i neodložna tema za sazivanje i održavanje jednog novog Vaseljenskog Sabora Pravoslavne Crkve ne postoji u sadašnjem momentu. Ako pak i postoji tema koja bi zasluživala da bude predmet saziva i održavanja jednog Vaseljenokog Sabora, onda nje nisu dovoljno svesni dosadašnji inicijatori, organizatori i redaktori svih spomenutih „Konferencija“ i njihovih ranijih i najnovijih „kataloga“. Jer ako nije tako, kako onda objasniti da se od Carigradskog skupa 1923, preko Rodoskog 1961, do ovog Ženevskog 1976. g. stalno menja „tematika“ i „problematika“ tog budućeg Sabora; menja se broj, raspored, sadržaj i sam kriterij „kataloga tema“ koje treba da budu predmet rada tako velikog i tako jedinstvenog crkvenog tela kakav je bio i kakav treba da bude svaki Sveti Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve? Ustvari, u svemu ovome otkriva se i projavljuje ne samo obična nedoslednost, nego i očita nesposobnost i nepoznavanje Pravoslavlja od onih koji sada i u ovakvoj situaciji, i na ovakav način, nameću Pravoslavnim Crkvama taj svoj „Sabor“, neznanje i nesposobnost da osete i shvate šta je značio i šta znači jedan istinski Vaseljenski Sabor za Pravoslavnu Crkvu i njenu hristoimenu punoću vernih. Jer kad bi to osećali i shvatali, onda bi znali pre svega da u istoriji i životu Pravoslavne Crkve nikada ni jedan Sabor, a pogotovu takav izuzetno blagodatni, svetopedesetnički događaj kakav je Vaseljenski Sabor, nije veštački tražio i izmišljao teme za svoj rad i zasedanje; nije nikada nametljivo održavao „konferencije“, „kongrese“, „prosinode“ i slične veštačke skupove potpuno tuđe i nepoznate pravoslavnoj saborskoj tradiciji, a u stvari kopirane od zapadnjačkih organizacija tuđih Crkvi Hristovoj.
Očigledna je istorijska stvarnost: sveti i bogosazivani Sabori Svetih Otaca uvek su imali pred sobom konkretno jedan, ili najviše dva do tri problema, žeravično postavljenih pred njih od strane velikih jeresi i raskola, koji su izvrtali pravu veru, cepali Crkvu i ozbiljno dovodili u pitanje spasenje duša ljudskih, spasenje pravoslavnog naroda Božjeg i vascele tvari Božje. Zato su Vaseljenski Sabori uvek imali hristološki, sotiriološki, eklisiološki karakter, a to znači da im je centralna tema – svetema i glavna blagovest – sveblagovest uvek bila: Bogočovek Isus Hristos i naše spasenje u Njemu, naše oboženje u Njemu. Da, da, da: On – Jedinorodni i Jednosuštni Sin Božji ovaploćeni, On – sav u telu Crkve, On – Večna Glava Telu Crkve, radi spasenja i oboženja čoveka, On – sav u Crkvi blagodaću Svetoga Duha i verom pravom u Njega, verom pravoslavnom.
To je istinski pravoslavna, apostolsko-svetootačka tematika, besmrtna tematika Crkve Bogočovekove za sva vremena, prošla, sadašnja i buduća. Ona, jedino ona može biti predmet i eventualnog budućeg Vaseljenskog Sabora Pravoslavne Crkve, a ne sholastičko-protestantski „katalozi tema“, koji nikakve suštinske veze nemaju sa duhovnim iskustvom i duhovnim životom apostolskog Pravoslavlja kroz vekove, nego su samo anemične humanističke teoreme. Večna sabornost Pravoslavne Crkve i svih njenih Vaseljenskih Sabora sastoji se u sveobuhvatnoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Hrista. Iz te centralne, sveobuhvatne, pravoslavno-saborne teme i stvarnosti, iz te jedinstvene Bogočovečanske tajne i stvarnosti, na kojima stoji i postoji Pravoslavna Crkva Hristova, i svi njeni Vaseljenski Sabori, i sve njene istorijske stvarnosti treba i danas istupati pred zemljom i nebom, a ne sa sholastično-protestantskih humanističkih, sa kojih istupaju Carigradski ili Moskovski crkveni „delegati“ i „delegacije“, koji se u ovom gorkom i kritičnom istorijskom momentu pojavljuju kao „vođi i predstavnici“ Pravoslavne Crkve u svetu.
4. U aktima poslednje Ženevske „Predsaborske konferencije“, a i u ranijim sličnim slučajevima, jasno se vidi da se ni Carigradska ni Moskovska „crkvena delegacija“ bitno ne razlikuju u problematici i temama koje postavljaju kao predmet rada budućeg Sabora. U njih su iste teme, skoro isti jezik, isti mentalitet, slične ambicije. Ali to nije ni čudo. Jer koga upravo „reprezentuju“, i koju Crkvu i narod Božji u ovom momentu predstavljaju i jedni i drugi? Carigradska jerarhija, skoro na svima svepravoslavnim skupovima, sastavljena uglavnom od titularnih mitropolita i episkopa, dakle: od pastira bez pastve i konkretne pastirske odgovornosti pred Bogom i svojom živom pastvom, – koga predstavlja, i koga će predstavljati, na budućem Saboru? Među zvaničnim predstavnicima Carigradske Vaseljenske Patrijaršije nema čak ni onih jeraraha sa grčkih ostrva gde postoji živa pravoslavna pastva, niti grčkih eparhijskih jeraraha iz Evrope i Amerike, a da i ne govorim o ostalim pravoslavnim episkopima: Rusima, Amerikancima, Japancima, Crncima, koji iza sebe imaju brojnu pravoslavnu pastvu i oprobane pravoslavne bogoslove. S druge strane, sadašnje delegacije Moskovske patrijaršije da li zaista predstavljaju svetu i mučeničku veliku Rusku Crkvu i njene, samo Bogu poznate milione mučenika i ispovednika? Prema onome što te „delegacije“ izjavljuju i zastupaju kad god izađu iz Sovjetskog Saveza pred svet, one nisu nosioci i izražavaoci istinskog duha i stava Ruske Pravoslavne Crkve i njene verne pravoslavne pastve, jer najčešće te „delegacije“ pretpostavljaju ćesarevo Božjem. A blagovest je i zapovest je: Većma se pokoravati Bogu nego li ljudima (D. A. 5,29).
Uostalom, da li je uopšte pravilno i pravoslavno ovo i ovakvo „predstavništvo“ i „reprezentovanje“ Pravoslavnih Crkava na dosadašnjim Svepravoslavnim skupovima Rodoskim i Ženevskim? Carigradski inicijatori takvog principa „reprezentovanja“ Pravoslavne Crkve na Saborima, a i oni koji takav princip „reprezentovanja“ prihvataju, principa po njihovoj teoriji saglasnost „sistemu Autokefalnih i Autonomnih“ Pomesnih Crkava, zaboravili su da je takav princip u stvari suprotan sabornom predanju Pravoslavlja. Ovaj i ovakav princip „reprezentovanja“, nažalost, prihvatili su i skoro svi ostali pravoslavni predstavnici, jer su ćutke ili uz golorečive proteste prihvatili takvo „reprezentovanje“, zaboravljajući pritom da je Pravoslavna Crkva po svojoj prirodi i dogmatski nepromenljivom sastavu episkopalna i episkopocentrična. Jer: episkop sa mnoštvom vernih oko sebe jeste izraz i manifestacija Crkve kao Tela Hristovog, osobito na Svetoj Liturgiji; Crkva je Apostolska i Saborna jedino preko episkopa, kao glava realnih crkvenih zajednica – episkopija. Međutim, ostale, istorijski nastale, i zato promenljive, forme crkvene organizacije Pravoslavne Crkve: mitropolijska, arhiepiskopska, patrijaraška, pentarhijska, autokefalna, autonomna i druge, ako ih je bilo ili ih bude, nemaju i ne mogu imati presudan i odlučujući značaj u sabornom sistemu Pravoslavne Crkve. Štaviše, one mogu biti i smetnja pravilnom funkcionisanju sabornosti, ako sobom zaklanjaju i potiskuju episkopalni karakter i strukturu Crkve i Crkava. Nema sumnje, u tome je upravo glavna razlika izmeću pravoslavne i papske eklisiologije.
Pošto je tako, kako onda može biti „reprezentovana“ po „delegatskom“ principu, to jest istog broja „delegata“, na primer Češka i Rumunska Crkva? Ili još više: Ruska i Carigradska Crkva? Ili koju pastvu predstavljaju jedni episkopi a koju drugi? U poslednje vreme Carigradska Patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem „Vaseljenskom Saboru“ brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske Patrijaršije. A s druge strane, apostolski revnosne u misionarenju Crkve, kao što su: Američka Mitropolija, Ruska Zagranična Crkva, Japanska i druge, ne mogu imati ni jednog jedinog predstavnika!
Gde je tu onda sabornost Pravoslavlja; i kakav će to biti Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve Hristove? Već i na ovoj Ženevskoj konferenciji mitropolit Laodikijski Ignjatije, predstavnik Antiohijske Patrijaršije, sa bolom konstatuje: „Osećam neki nemir, jer se povređuje saborno iskustvo koje predstavlja osnovu Pravoslavne Crkve“.
5. Ali, Carigradu i još nekima se žuri ka jednom takvom Saboru, pa zato, uglavnom po njihovoj želji i nastojanju ova Ženevska „Prva Predsaborska konferencija“ odlučuje: da se „što je moguće brže sazove Sabor“, da taj Sabor „bude kratkotrajan“, i da „uzme u razmatranje ograničen broj tema“. Ne navode se deset izglasanih tema. Prve četiri od njih su: Dijaspora, pitanje crkvene Autokefalije i način njenog proglašenja, Autonomija i njeno proglašenje, i diptisi, to jest poredak u Pravoslavnim Crkvama.
Evanđelske celishodnosti radi mora se primetiti da je ponašanje predsedavajućeg na ovoj „Predsaborskoj konferenciji“, mitropolita Melitona, bilo despotsko i nesaborsko. To izbija sa svake strane objavljenih akata ove konferencije. Tamo se još izričito i osiono veli: „Ovaj pripremani Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne Crkve ne treba smatrati kao jedini, i koji bi isključivao i dalje sazivanje i drugih Svetih i Velikih Sabora (Akta, ctp. 18,20,50,55,60).
Iz svega ovoga, i zbog svega ovoga, evanđelski budnoj savesti nameće se žeravično pitanje: šta se u stvari hoće jednim tako brzopleto održanim i tako „režiranim“ Saborom?
Preosvećeni Oci Arhijereji, ne mogu da se otmem utisku i ubeđenju da iza svega stoji jedna jedina potajna želja izvesnih ljudi iz sadašnje Carigradske Patrijaršije: da se ova prva po časti Patrijaršija u Pravoslavlju danas jednom ovakvom koncepcijom i ovakvim ponašanjem definitivno nametne Pravoslavnim Autokefalnim Crkvama i uopšte pravoslavnom svetu i čitavoj Pravoslavnoj Dijaspori, i da to svoje neopapističko nametanje sankcioniše jednim „Vaseljenskim Saborom“. Zato su od 10 izabranih tačaka za Sabor ušle, i to kao prve četiri, upravo one koje govore o tome da Carigrad želi potčiniti sebi svu Pravoslavnu Dijasporu, – a to znači čitav svet! – i da obezbedi isključivo za sebe davanja autokefalije i autonomije svima uopšte Pravoslavnim Crkvama u svetu, sadašnjim i budućim, dajući im pritom i onakav poredak i rang kakav on odredi (jer to i jeste pitanje Diptiha, koji ne znače samo „poredak spominjanja na liturgijama“, nego i poredak Crkava na Saborima i dr).
Ja se priklanjam pred vekovnim zaslugama ove Patrijaršije, tj. Velike Hristove Carigradske Crkve i pred današnjim njenim krstom koji nije mali i jednostavan, koji je po prirodi stvari krst cele Crkve, po onom Apostolskom: „kad jedan ud strada – celo telo strada“. Ja isto tako znam i priznajem kanonski poredak i prvo mesto na časti Carigrada meću ravnočasnim i ravnopravnim pomesnim Pravoslavnim Crkvama. Ali neevanđelski bi bilo dozvoliti da Carigrad, zbog teškoća u kojima se danas nalazi, dovede čitavo Pravoslavlje na rub propasti, kao što se to već jednom desilo na Florentijskom psevdosaboru, ili da ovekoveči kanonski i dogmatski izvesne istorijske forme koje u određenom momentu, umesto da budu krila, mogu postati okovi za Crkvu i njeno preobražajno prisustvo u svetu. Treba biti iskren: u ponašanju predstavnika Carigradske Patrijaršije poslednjih decenija oseća se isti onaj nezdravi nemir i bolesno duhovno nastrojenje koje je Crkvu u 15. veku dovelo do Florentijskog izdajstva i srama. (Ili, isto tako, zar će ponašanje iz doba Turskog ropstva biti model za sva vremena? Doba Florentinsko i doba Turskog ropstva bilo je opasno za Pravoslavlje). Danas je stanje još opasnije: onda je Carigrad bio živi organizam sa milionima vernika, koji je brzo prebrodio spolja nametnutu krizu i iskušenje da se žrtvuje vera i Carstvo Božje za zemaljsko carstvo. Danas, međutim, on ima mitropolite bez naroda, episkope koji nemaju koga da nadgledaju (tj. episkopuju) i koji, kao takvi, hteli bi još da drže u svojim rukama sudbinu cele Crkve! No danas do Florentije bilo kakve vrste ne može i ne sme doći. Niti ponašanje slično ovom iz doba mnogih teškoća turskog ropstva.
Slično je i sa Moskovskom Patrijaršijom. Zar da se dozvoli da njene teškoće, kao i teškoće drugih Pomesnih Crkava koje se nalaze pod bezbožnim komunizmom, determinišu budućnost Pravoslavlja?
Crkva se silom Božjom razrasla u niz Pomesnih Crkava Božjih. Otuda sudbina Crkve više nije i ne može biti u rukama vizantijskog cara ili patrijarha, ili bilo kog moćnika ovoga sveta, čak ni u rukama „Pentarhije“ ili usko shvaćenih „Autokefalija“. Crkva se silom Božjom razrasla u niz Pomesnih Crkava Božjih sa milionskom pastvom, od kojih su mnoge u naše dane i krvlju zapečatile svoje apostolsko prejemstvo i svoju vernost Jagnjetu. Na horizontu se već pojavilo i rađanje novih živih „Pomesnih Crkava“, kao na primer: Japanske, Afričke, Amerikanske, koje nikakva „supercrkva“ papskog tipa ne može lišiti njihove slobode u Gospodu (sr. 8 kanon Sv. III Vaseljenskog Sabora), jer bi to bio atak na samu suštinu Crkve. Bez svih njih je nezamislivo rešavanje bilo kog ozbiljnog i od vaseljenskog značaja crkvenog problema, a pogotovu pitanja koja se tiču njih samih, tj.pitanja Dijaspore. Vekovna borba Pravoslavlja protiv rimskog apsolutizma, bila je borba za tu i takvu slobodu Pomesne Crkve kao katoličanske-saborne, pune, svecelosne. Zar danas da krenemo putem palog Rima, ili nekog „drugog“ ili „trećeg“ njemu sličnog? Zar Carigrad, koji je u licu svojih svetih i velikih Jeraraha, klira i naroda, kroz ranije slavne vekove tako pravoslavno suprotstavljao rimskom papskom tutorstvu i apsolutizmu, želi sada da ignoriše saborske tradicije Pravoslavlja, i da ih zameni neopapističkim surogatima „drugog“ ili „trećeg“ ili bilo kog Rima?
6. Preosvećeni Oci, svi mi pravoslavni osećamo i vidimo koliko je danas, za Pravoslavnu Crkvu uopšte i sve Pravoslavne Crkve posebno, važno i značajno pitanje Pravoslavne Dijaspore. Pa zar ono može biti rešavano na ovakav način kako to hoće Carigrad ili Moskva, bez pripita i učešća pravoslavnog verujućeg naroda, jerarhije, pastira i bogoslova te iste Dijaspore, koja svaki dan postaje sve brojnija i brojnija? Nema sumnje, pitanje Pravoslavne Dijaspore je izuzetno važno crkveno pitanje, pitanje koje po prvi put u istoriji Crkve izbija na površinu sa takvom silinom i značajem, da bi za njega zaista bio potreban saziv jednog istinski Vaseljenskog Sabora svih, ali vaistinu svih pravoslavnih episkopa iz svih Pravoslavnih Crkava. Drugo pitanje koje bi, po našem osećanju i saznanju, moglo i trebalo da raspravlja jedan uistinu Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve danas, jeste pitanje „ekumenizma“. To bi u stvari bio eklisiološki problem tj. problem Crkve kao Bogočovečanskog organizma jednog i jedinstvenog koji je savremenim ekumenskim sinkretizmom doveden pod sumnju. Sa ovim u vezi je i problem čoveka, jer nihilizam savremenih ideologija, a osobito bezbožničkih, kopa čoveku grob bez vaskrsa. Oba ova problema mogu biti pravilno i pravoslavno rešena samo iz bogočovečanske tematike drevnih istinskih Vaseljenskih Sabora. No ipak, ta pitanja ostavljam sada po strani, da ne bih svu moju molbenu predstavku opteretio novim problemom i tako je učinio preopširnom.
Međutim, iako je pitanje Dijaspore veoma važno i bolno za pravoslavnu današnjicu, da li postoje uslovi koji obezbeđuju njegovo pravilno, pravoslavno, svetootačko rešenje na Saboru? Da li su sve Pravoslavne Crkve u mogućnosti da budu slobodno i ni od koga neometano zastupljene i stvarno prisutne na Vaseljenskom Saboru? I da li su predstavnici mnogih od njih, a pogotovu onih Crkava pod bogobornim režimima, stvarno slobodni da izlože i brane pravoslavne stavove? Da li je u stanju Crkva koja se odriče svojih mučenika da bude veran svedok Golgotskog krsta i nosilac duha i sabornog saznanja Crkve Hristove? Pre nego što dođe do Sabora treba se upitati: da li će na njemu moći da progovori savest miliona novomučenika ubeljenih krvlju Jagnjetovom? Istorijska praksa svedoči: kad god je Crkva bila na krstu, onda je svaki njen ud bio prizvan da odstradava njenu Istinu, a ne da diskutuje o izmišljenim problemima ili da na lažan način rešava stvarne probleme, „loveći u mutnom“ s ciljem ostvarenja svojih ambicija. Ne treba li se uz to zamisliti i nad činjenicom: dok je bilo gonjenja Crkve nije bilo Vaseljenskih Sabora, što ne znači da Crkva Božja nije tada saborno delala i disala. Čak je to bio i njen najplodniji i najplodotvorniji period. A kada je zatim došao Prvi Vaseljenski Sabor, na njega su mogli da dođu i mučenici episkopi, sa ranama i ožiljcima, isprobani u ognju stradanja, i da slobodno posvedoče Hrista kao Boga i Gospoda svog. Da li će i sada biti projavljen njihov duh, tojest da li će i njima slični episkopi našeg vremena moći da dođu do reči na pripremanom Saboru, te da Sabor zaista po Duhu Svetom misli i po Bogu zbori i odlučuje, a ne da glavnu reč na njemu imaju oni koji nisu slobodni od uticaja sila ovoga sveta i veka? Uzmimo, na primer, grupu ruskih zagraničnih episkopa koji, i pored svih svojih ljudskih slabosti, nose na sebi rane Gospoda svog i rane Ruske Crkve pobegle „u pustinju“ od gonjenja ništa manjeg od Dioklecijanovog, koji su već unapred isključeni od strane Moskve i Carigrada od učestvovanja na Saboru, i time osuđeni na ćutanje. Ili onih episkopa iz Rusije i drugih zvanično ateističkih zemalja, koji takođe neće moći ne samo da slobodno učestvuju na Saboru i slobodno govore i odlučuju. nego neki od njih ni da dođu na Sabor. A da ne govorimo o mogućnosti da se oni i njihove Crkve pripreme kako treba za jedan tako veliki i važan događaj. Nije li to, dakle, već dovoljan znak da na tom Saboru neće moći da progovori mučenička savest Crkve, i savest crkvene punoće, nego da će joj biti onemogućen pristup na njemu, kao što je bio za branjen jednome od njenih izuzetnih nosilaca i svedoka prilikom Ansambleje u Najrobiju (mislim na Solženjicina).
Ostavljamo ovde po strani pitanje koliko je uopšte normalno i moralno, u trenutku kada se Gospod Hristos i vera u Njega stavlja na raspeće strašnije od svih prošlih, da Njegovi sledbenici rešavaju problem ko će biti među njima prvi; u trenutku kad Satana traži ne samo telo već i dušu čoveka i sveta, i čoveku preti samouništenje, da se učenici Hristovi brinu o onim istim problemima, i na isti način, o kojima se brinu savremene antihrišćanske ideologije: ideologije koje prodaju Hleb Života za činiju sočiva!
7. Imajući u vidu sve ove napred izložene činjenice i bolno svestan njih i stanja u savremenoj Crkvi Pravoslavnoj i uopšte stanja u svetu, koje se stanje ništa bitno nije promenilo od one moje prve predstavke Svetom Arhijerejskom Saboru (maja 1971. godine), savest mi nalaže da se ponovo obratim molbom i sinovskim vapajem Svetom Arhijerejskom Saboru mučeničke Srpske Crkve: da se naša Srpska Crkva uzdrži od učešća u pripremama za nazovi „Vaseljenski“ Sabor, i pogotovu od učešća na njemu. Jer ako do takvog Sabora – ne daj Bože! – dođe, od njega se može očekivati jedno: raskoli i jeresi i pogibija bezbrojnih duša. A gledano iz apostolsko-svetootačkog istorijskog iskustva Crkve, takav Sabor će umesto lečenja već postojećih stvoriti nove rane na telu Crkve i stvoriti joj nove probleme i nedaće.
 
Pred Đurđevdan 1977. g.
Manastir Ćelije, Valjevo, Jugoslavija

Preporučuje se svetim
apostolskim molitvama
Otaca Sv. Arhijerejskog Sabora
Srpske Pravoslavne Crkve
nedostojni Arhimandrit Justin
duhovnik manastira Ćelije
 


PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SABORNOST CRKVE U SAREMENOM SVETLU
Povodom saziva „Velikog Sabora Pravoslavne Crkve“

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Izdato: 2004, Spasovdan
 Mesto: Beograd
 Izvornik: Sveti knez Lazar, br. 1
  Prizren, 1994, stp. 37-48.
 Izdaje: „Dveri srpske“ – Beograd
 Urednik: Boško Obradović
 Tehnički urednik: Branimir Nešić
 Štampa: Interklima-grafika – Vrnjačka Banja

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. juli 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *