НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » Сабор на Криту није био ни Велики, ни Свети, ни Васељенски!
патријарх Неофит

Сабор на Криту није био ни Велики, ни Свети, ни Васељенски!

После контроверзног Сабора одржаног на острву Крит, који је одвојено од живе динамичке и делатне саборности Православне Цркве био исфорсиран као Велики и Свети видимо послесаборску празнину, очиту тишину, након оног скоро еуфоричног предсаборског ентузијазма и очекивања од истог. Главни показатељ је етички умор од представљања ствари какве оне у истину нису. И они најенергичнији ентузијасти уздржавају се од тога, јер је јасно да ће претрпети и личну штету. Критски Сабор је на самом почетку заседања изабрао самонегацију, промашај, само да би се остварило оно што је деценијама планирано. Један од најубедљивијих доказа за то видимо у одсуству богословских студија које би имале задатак да елаборишу одлуке и тако да их полемички пренесу у јавност. Да би то био јалов труд знају и организатори који се чују тек ради реда да би се чули, уз одређене повремене јуридичко-клерикалне претње (конкретно, Фанар прети одређеним митрополитима Еладске Цркве). Озбиљни и одговорни теолози једноставно не желе да се упуштају у нешто што им може пољуљати богословско-стваралачки ауторитет, јер и они најватренији и са највише ентузијазма више не желе да говоре о нечем што је пропало.

Да „Великог и Светог“, а најмање „Васељенског“, сабора на Криту није било сазнајемо учењем и исповедањем Једне од Цркава Једне, Свете, Васељенске, Саборне и Апостолске Цркве. Са великим духовним задовољством објављујемо Одлуке Синода Бугарске Православне Цркве, у којима она богословски и јуридички негира Критски Сабор. У њима налазимо конкретно и дословно: „Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски“. Поред канонских препрека и њихових импликација Бугарска Црква нам даје и здраву богословску синтезу: „Коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора јесте будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.“ И свакако то је врло тачно, јер одлуке васељенских сабора, и нижих сабора те садржине, предају се Цркви да их она прво и пре свега кроз своје славословно предавање (богослужење) образовно пренесе народу који ће да их са потребним духовним созерцањем прихвати или одбаци.

Изражавамо велику благодарност нашем дугогодишњем сараднику и блиском пријатељу протојереју-ставрофору о. Србољубу Милетићу који је својим преводом са бугарског омогућио да објавимо овај историјски врло важан документ.

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

 


 

Став Светог Синода односно Сабора Бугарске православне цркве према Сабору на Криту (2016), као и тексту „Однос Православне цркве према осталим хришћанима“

 

29. новембар, 2016, Бугарска Патријаршија

 

Свети Синод у пуном саставу, на свом заседању одржаном 15. новембра 2016. године, Записник № 22, размотрио је текст „Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“ усвојен у јуну ове године од стране Сабора на острву Крит, Грчка, и усвојио је следећи став:

На свом заседању одржаном 1. јуна 2016. Зап. № 12, Свети Синод у пуном саставу је одлучио да предложи одлагање Великог и светог сабора Православне цркве, као и да се припреме за његово одржавање продуже. У супротном Свети Синод је изјавио да БПЦ неће учествовати на њему.

Након тога, са сличним предлозима су иступили и Свети синоди других помесних православних цркава – учесница у организацији Светог и великог сабора Православне цркве. Организатори Великог и светог сабора на Криту се нису обзирали на ове предлоге. Након тога су четири аутокефалне помесне цркве најавиле своје неучествовање (по хронолошком реду): Бугарска православна црква (одлука од 1. јуна ове године), Антиохијска патријаршија (одлука од 6. јуна ове године), Грузијска православна црква (одлука од 10. јуна ове године), Руска православна црква (одлука од 13. јуна ове године).

Од 16. до 27. јуна ове године на Православној академији на острву Крит у Грчкој, одржан је планирани Велики и свети сабор Православне цркве, али без учешћа четири помесне аутокефалне цркве, и без учешћа признате од стране БПЦ аутокефалне Православне цркве у Америци (ПЦА), чије учешће од почетка припрема за сабор није било предвиђено, чак ни као госта. На Сабору су присуствовали представници медији и гости из хетеродоксних верских група (римокатоличке, англиканске, итд.).

Сабор одржан на Криту гласао је и са неким изменама усвојио шест предсаборских докумената, као и своју „Енциклику“ и „Посланицу“. Документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“ нису потписала 33 епископа који су учествовали на Сабору, а неки од епископа који нису потписали (међу њима и истакнути православни богослови) издали су јавна образложења свог става.

Својим дописом Зап. № 798 од 14. јуна 2016, (заведено у Синодској канцеларији под № 498 од 20. септембра 2016.) Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј је послао Светом синоду БПЦ резултате гласања и документа усвојена од стране Сабора. Након стручног превода од стране овлашћеног преводиоца, епархијски митрополити су добили та документа.

Први важан закључак је да су документи, изгласани и усвојени од стране Сабора на острву Крит, у односу на њихову предсаборску верзију, претрпели извесне безначајане и недовољне измене за свеправославно прихватање.

 

IДокумент „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“

 

  1. Што се тиче текста у тачки 4 може се рећи да је Православна црква под „јединством свих“ увек подразумевала сједињење или враћање у своје наручје путем светог крштења, светог миропомазања и покајања свих оних који лутају по стихијама овог света, као и оних који су отпали од ње у јерес и раскол, у складу са канонима Цркве. Једна, света, саборна и апостолска црква никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светог и не може да прихвати наводно „васпостављање јединства“ са „другим хришћанима“ јер је то јединство увек постојало у Телу Христовом, и само јединство и јединственост су суштинске особине Цркве.
    Такође, Православна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине на којима инославни заснивају то јединство. Такве су теорије о постојању привидног „јединства“ свих хришћанских вероисповедања, као што је учење о „невидљивој цркви“, „теорија грана“, „крштењска теологија“ или „једнакост деноминација“. Све ове теорије се могу повезати са схоластичком доктрином о тварној благодати Светога Духа, која је саборно осуђена од Свете Цркве. Ако се ово учење прихвати, онда се њиме може правдати присуство Божје благодати у разним хришћанским вероисповестима, које се у разним деноминацијама разликују у квантитативном и квалитативном смислу. Према томе, инославна теорија прихвата да, уколико се у једној хришћанској заједници врше литургијске радње, оне могу да призову благодатни живот на различите начине, који варирају у зависности од састава сваке вероисповести. Ова теолошка теорија тврди да литургијске радње могу дати приступ спасењу хришћанима заједнице којој припадају. Зато би претпоставка благодати у свим хришћанским деноминацијама требала да представља заједнички напор ка постизању пуноће јединства у Христу (упор. Декрет о екуменизму Другог ватиканског концила).
  2. У вези са исказом у тачки 5, у потрази за „изгубљеним јединством свих хришћана“, сматрамо да је ова изјава неприхватљива и недопустива, јер Православна црква никада није изгубила своје унутрашње јединство, упркос јересима и расколима који представљају иступање из Тела Цркве, од којих тело не губи своју првобитну суштинску целост, а која подразумева онтолошку неодвојивост од Христове ипостаси.
  3. У тачкама 6, 16 и 20 признаје се „историјски назив“ … „других, који се не налазе у заједници са њом (Православном црквом – пр. пр.), инославних хришћанских цркава и вероисповести“, иако овај документ у тачки 1 утврђује другу ствар, а то је да се јеретичка или шизматичка заједница не може назвати „црква“. Постојање многих цркава је неприхватљиво према догмама и канонима Православне цркве. Осим тога, у почетку, у тачки 2, у документу се наводи да се „јединство Цркве заснива на чињеници да је њен оснивач Господ наш Исус Христос, као и на јединству Свете Тројице, и светим тајнама Православне цркве. То јединство се изражава кроз апостолско прејемство (наслеђе – пр. пр.) и светоотачко Предање које је живо до данас.“ Додатак изразу „историјски назив“ и објашњење да инославна вероисповедања нису у заједници са Православном црквом, не уклањају проблематичну погрешност овог текста. Као што је поменуто у т. 6 документа, овај одломак стоји у супротности са стварношћу. Назив „Православна“ у односу на Једну, свету, саборну и апостолску цркву Христову, историјски утврђено име, умањује ли његову ваљаност и значај? Свако право име, изникло у историји, одражава извесну природу, постојећу стварност. У супротном, то би био појам без стварног садржаја, просто једно име без стварног предмета који изражава или рефлектује. Такав назив, без правог субјекта, је фикција. У овом случају би саборски документ требало да истакне да „историјски назив цркве“, који се односи на одлутале из заједнице Православне цркве, јесте фиктивно име без стварног односа са реалношћу. Ако ово не објаснимо, историјски назив „инославне цркве“ ће имати своју праву историјску референцу на коју се односи; то јест, признаћемо реално постојање других цркава, осим православних, што је у јасној супротности са ставом 1 и са уводним речима т. 6 документа (Црква је једна и једина).
  4. Изјава у ставци 12, која афирмише да је „заједнички циљ свих приликом вођења богословских дијалога коначна рестаурација јединства праве вере и љубави“, сувише је поједностављена и не представља исцрпно димензије процеса. Јединство подразумева једноверје, једномислије и једноделање (једнодушност – пр. пр.) у свим догматским дефиницијама и црквеним правилима, утврђеним на Васељенским саборима, као и у односу на литургијско предање и светотајински живот у Духу Светом. Начин да се достигне то јединство је кроз покајање, исповедање православне вере и крштење.
  5. Тачка 20 каже да се „перспективе теолошких дијалога Православне цркве са остатком хришћанства увек утврђују на основу принципа православне еклисиологије и канонских критеријума већ успостављене црквене традиције“. – но, тачније би било израз „већ успостављена црквена традиција“ заменити са „традицијом Православне цркве“.
  6. Општи утисак овог документа је да у њему постоје многи двосмислени изрази и терминолошке еклисиолошке недоследности. Такође је важно и то, да из њега не проистиче оправдани, свеобухватни и примарни циљ вођења богословских дијалога са инославним вероисповедањима, који је, по канонском поретку, повратак инославних у крило Православне цркве; а такође, у складу са тим циљем нису јасно формулисани главни основи и принципи овог дијалога. Уместо тога, т. 16 и даље, даје легитимност невладином „Светском савету цркава“ у коме БПЦ, слава Богу, одавно већ не учествује.
  7. У одељку о главном циљу, који смо навели горе у тачки 6, у документима (т. 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 15) такође, доследно и свеобухватно се регулише методологија за вођење разних дијалога.
  8. У тексту тачке 22 јасно се претпоставља непогрешивост и некритички однос ка Сабору који је одржан на Криту, јер се у овој тачки потврђује да „очување истините Православне вере гарантује једино саборски систем, који је од памтивека најкомпетентнији и поуздан критеријум Цркве по питањима вере и канонских одредби.“ Али би могло да се укаже на читаве периоде црквене историје који показују да је коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.

 

II – Главни закључак

 

Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски:

 

  1. Због неучествовања на њему низа помесних аутокефалних цркава и због прихватања организационих и теолошких грешака. Међутим, поштујемо и ценимо напоре свих организатора и учесника у његовој реализацији.
  2. Пажљиво испитивање докумената усвојених од стране сабора на Криту, доводи нас до закључка да неки од њих садрже неслагања са учењем Православне Цркве, са догматским и канонским Предањем Цркве са духом и словом Васељенских и Помесних сабора.
  3. Документи усвојени од стране Сабора на Криту су предмет даљег богословског расуђивања у циљу исправљања, редакције, кориговања или замене другим (новим документима) у духу и традицији Цркве.

 

БПЦ је неодељиви члан, живи део Једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Као део Тела Христовог, као само то Тело на помесној територији Бугарске и бугарских епархија у иностранству, БПЦ ће и даље наставити да буде у братском, евхаристијском, духовном, догматском и канонском јединству са свим осталим помесним православним црквама – како онима које су учествовале на Сабору на Криту, тако и са онима које нису учествовале. Црква није световна организација него Богочовечански организам. На њу не утичу, и на њен саборни живот не би требало да утичу, политички и социјални интереси и поделе које произилазе из њих. Њена глава је Сам Господ Исус Христос, који је „Пут и Истина и Живот.“

Принципи аутокефалности и саборности у црквеном животу не само да нису противречни, него се међусобно допуњују, проистичу један из другог и у потпуном су јединству.

 

Са бугарског посрбио:

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

 

Оригинални чланак на бугарском језику

 

3 коментар(а)

  1. Isus Hristos je Put, Istina i Zivot Pravoslavne Crkve! Slava Sv.Ocima Pravoslavne Crkve koji ovo kroz vekove potvrdise! Slava Bogu za sve!

  2. Слава Богу миломе на овоме, наше комшије и у Христу браћа кратко и јасно објаснише о чему се ради. Тешко нама, духовно метиљавим дипломатама.

  3. Čitam i razmišlja pomalo o tim poblemima.Globalno pravoslavlje,što se tiče nekih elemenata sabornosti i učenja liči na raštiman orkestar.Kako može biti da jedna pomjesna Crkva ima sasvim drugi pristup od neke druge,a tiče se važnih pitanja.Unutar jedne pomjesne Crkve također imamo takvih situacija gledajući i slušajući jerarhiju,tako da o istoj problematici jedan episkop ima različito mišljenje od drugoga i to npr. o odnosu prema inoslavnima,ekumenizmu i td.Narod je i neuk i zbunjen a dijelom i ravnodušan,opterećen brigama ovoga svijeta i svakodnevnom borbom za egzistenciju.Vezu sa Crkvom vidi kao spoljašnji obred i nekakvim duhom tradicije,dok je suština negdje zakopana,poput sjemena bačenog na neplodno tlo,na žalost.Otuda i rasprave i raskoli i svi ostali problemi koji proizilaze iz toga bolesnog stanja.Opet da se vratim na tematiku pa se pitam kako može biti da jedna pomjesna Crkva bude u članstvu tzv Svjetskog saveza Crkava a druga ne,a međusobno da opšte.Ma to mi je doslovno smiješno i žalosno.Tako različiti pogledi na mnoga pitanja uključujići na sabor kritski o njegovoj prirodi i suštini,dovodi do sumnji i velikih sablazni,pa i mogućih opasnosti.Gdje su ti silni teolozi,pa da nam nešto objasne….Izgleda da je za nas mirjane najbolje da PAZIMO NA SEBE,kroz učenje,post i molitvu i da ne budemo kao beslovesno stado!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *