Саблажњиве помисли

Питање:
Помаже Бог, оче благословите. Ученик сам ако Бог да сад треће године Богословије св.Арсенија у Сремским Карловцима. 1992 годиште сам. Сад ћу 17 година. Што ми је најгоре, ванредан сам ученик. Оче желим ваш искрен одговор и савет као духовног оца за мој проблем. Знате оче, све ми је битније од књиге, и кад кренем да учим стално ме искушавају неке саблазне мисли којима се ретко противим. Како ово да прођем, верујем да то иде и са годинам, и све? Како кад седнем да учим да не мислим на то, ја увек прочитам у себи Царју Небесниј. Оче да ли мислите да треба неку другу молитву да користим уз ову? Хвала вам на вашем одвојеном времену и надам се правом савету. Збогом. Нека свака ваша реч за мене буде Амин и да је послушам.
Немања


Одговор:
Бог ти помогао мили Немања и свако добро даровао! Бог је тебе вишеструко благословио, већма но већину твојих вршњака (Пс. 151, 5) . Иако имаш тек 17 година, већ си ревнитељ духовних дарова с’тога се труди да изобилујеш у онима који су за изграђивање Цркве (1. Кор. 14, 12) . То што си ванредан ученик и није неки проблем. По речима блаженопочившег Владике Данила будимског, Христос нас је ослободио три људска комплекса. Први је комплекс ниског положаја у друштву. Господ је благоизволео да се роди у породици Праведног Јосифа који је, иако потомак цара Давида, био дрводеља. ”Син Божији, Син свемогућега Бога, Цар небески долази да буде на земљи обичан радник, дрводеља, да ослободи људе од комплекса ниског положаја у друштву, као да је то нешто прљаво. Други комплекс од којега нас је ослободио је тај, да већина људи страдају што немају високе дипломе, високе школе, факултете. Зато је Он намерно изабрао 12 рибара, сељака за прве Владике и њима је открио оно што најшколованији доктори медицине, философије не знају – шта је после смрти…[1]”
Али да би ти успео у школи и животу за који те школа припрема мораш бити врло свестан циља и сврхе свог живота.
Тако, живот нас православних Хришћана је <> подвижнички. Наш отац међу светима, Преподобни Јован Касијан, учи нас да је ”сврха нашег подвижничког живота Царство Божије, а циљ – чистота срца, без које није могуће постићи ту сврху. Приковавши наш поглед на тај циљ, ми треба да најтачније усмеравамо наш живот, као по правој линији. И уколико се наша мисао макар мало уклони од њега, треба да је, као по неком правилу, одмах исправљамо, враћајући се на његово сагледавање.
Тако учи и свети Павле када онима који су примили благи јарам Христов говори: Имате плод свој на освећење, а крај живот вечни (Рим.6, 22) . Тиме он као да каже: ваш циљ је – чистота срца, а сврха – живот вечни… Уколико, дакле, овај циљ увек будемо имали у сећању – сва наша дејства и помисли биће усмерени ка његовом достизању. Међутим, уколико он не буде непрестано стајао пред нашим очима, сви наши трудови и усиља биће узалудно протраћени, будући да нису били усмерени само на њега.
…Ради тог главног циља, тј. чистоте срца, треба да предузимамо постове, бдења, отшелништво, поучавање у Светом Писму. Због њих не треба да допуштамо себи да оштетимо ту главну врлину. Јер, уколико се у нама сачува неповређеном ова главна врлина, неће бити никакве штете ако неки од наведених подвига у извесном случају по неопходности буде изостављен. Међутим, ми нећемо имати никакве користи уколико све њих одржимо, а њу једину нарушимо. Стога све треба да се чини ради ње. Подвизи нису савршенство, већ средства за [постизање] савршенства. Стога ће се онај ко на њима буде зауставио стремљење свога срца (задовољивши се њима као највишим добром) узалудно трудити, будући да га неће пружити до постигнућа сврхе ради које су они и пожељни. [2].”
Главни противник сваког човека на путу спасења је он сам себи, тј. зле помисли и жеље које се рађају у његовом срцу под сугестијама духова злобе. ”Борба са помислима и преко њих са злим духовима прати све друге борбе и све их надживљује [3].
157. Истина је, додуше, да нас многе сујетне помисли и против наше воље узнемиравају и готово без нашег знања заваравају. Оне у нас улазе неприметно и лукаво. И ми не само да не можемо да их спречимо, него их и са великим трудом примећујемо. Ипак, свако може да их прима, или одбацује уколико, уз Божију помоћ, уложи старање и труд. Њихово настајање не зависи од нас, али њихово одбацивање или примање стоји у нашој вољи. Уосталом, и у самом развијању помисли не треба све приписивати њиховом нападу, или духовима који се старају да их посеју. Напротив, и од нас, ако не увек а оно највећим делом, зависи да ли ћемо исправити каквоту помисли, и да ли ћемо се постарати да у нашим срцима ничу духовно-свете уместо плотско-земних помисли. Рђаве помисли се умањују и ређе појављују у ономе ко се разумно и усрдно поучава у Светом Писму, упражњава у Псалмима и певању [црквених песама], подвизава у посту и бдењу, сећа на будуће (тј. на Царство небеско и геену огњену) , и на сва дела Божија. Напротив, зле помисли се умножавају у ономе ко се занима световним бригама и плотским делима, и упушта у сујетне и празне беседе.
158. Делатност нашега ума се може успоредити са млинским жрвњем који се од силовитог воденог тока брзо окреће у круг. Покретан водом, он никако не може да престане да се окреће. Међутим, у власти млинара стоји да ли ће млети пшеницу, житарице или кукољ. Тако ни наш ум у садашњем животу не може бити празан од тока помисли, будући непрестано покретан потоцима утисака који се на њега устремљују са свих страна. Међутим, од наше воље и одлуке зависи које ће од њих да прими или прихвати. Уколико се ми, као што је речено, будемо постојано занимали поучавањем у Светом Писму, уколико сећање будемо испуњавали духовним предметима и уколико будемо гајили жељу за савршенством и наду за задобијање будућег блаженства, у нама ће ницати духовне помисли, и наш ум ће се кретати у непрестаним мислима о предметима у које смо се удубили. Међутим, уколико се ми, услед безбрижности и нерада, будемо занимали предметима страсти и празним беседама, или световним и сујетним бригама, у нама ће се, по њиховим родовима, као плева рађати и помисли и нашем срцу достављати веома штетан посао, по речима Спаситеља: Јер где је благо дела ваших и ваше пажње, неопходно ће бити и срце ваше (Мт.6, 21) .
159. Треба знати да постоје три извора наших помисли: Бог, ђаво и ми сами. Бог нас удостојава посете просвећењем Светога Духа, побуђује у нама или ревност према већем напредовању, или скрушеност због спорог напретка и попуштања лењости и безбрижности, открива нам небеске тајне, и наше намере обраћа ка бољим делима… 160. Тај троструки узрок настанка помисли треба увек да имамо на уму и да према њему просуђујемо о помислима које настају у срцу. У складу са тиме треба и да се односимо према њима. У овом смислу ми треба да подражавамо искусне мењаче новца који тачно умеју да препознају да ли се ради о злату, да ли је монета од чистог злата, или од бакра који личи на злато, да ли на њој царев лик, и да ли је законито представљен, те да ли монета има закониту тежину. Нешто слично у духовном смислу ми треба да чинимо у односу на помисли. Прво, треба свестрано да испитамо да ли је истинито или не оно што је ушло у наше срце. Например, ако нам је предложено неко учење, ми треба да испитамо да ли је очишћено Божанственим огњем Светога Духа, или припада јудејском сујеверју, или произлази из надмене светске философије и само носи маску благочастивости. Поступивши тако, ми ћемо испунити апостолску поуку: Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога (1.Јн.4, 1) , и бићемо изван опасности да се удаљимо од истине. Они, пак, који се нису побринули да испуне ову предострожност, подвргавали су се бедном отпадању од вере. Слаткоречиви саблазнитељи су их најпре привукли себи неким побожним осећањима и умовањима, сагласним са светом вером, као са сјајем злата. Затим су их научили мудровањима противним вери. Обманути првобитним изгледом, они их нису подвргнули свестраном испитивању. Примивши на тај начин лажни бакарни новац за златни, они су упали у јеретичке заблуде. Друго, треба да брижљиво размотримо да ли чујемо лажно тумачење Светог Писма. Јер, [може се десити] да оно, опонашајући чисто злато истинитог разумевања Божанствених речи, покушава да нас обмане изгледом драгоценог метала како бисмо га примили са мешавином бакра лажно придаваног смисла. Тако је сатана покушао да искуша самог Спаситеља Христа. Тако он и све нас искушава, премда не безуспешно као код нашег Господа. Треће, на све начине треба да будемо опрезни како непријатељ, изврћући драгоцене поуке Светога Писма лукавим тумачењима, не би успео да нас наведе на неправилну примену и употребу. Прикривајући обману позивањем на предање које наводно потиче од стараца он као да незаконито ставља царски печат на лажни новац. Он у томе успева када нас прелешћује на неуморни труд који је изнад наших моћи, на прекомерна бдења, на молитве без икаквог реда, на неумесно читање. Заводећи нас наводним добром, он нас приводи крају који је штетан по душу. Он нас наговара да чинимо непотребне посете да би нас истерао из усамљености и лишио блаженог безмолвија. Он нам саветује да преузмемо на себе бригу о побожним беспомоћним женама како би нас ухватио у замку погубним бригама. Он нас подстиче да желимо свештенички чин под изговором назидавања многих и одвлачи од нашег смиреног звања. Сви такви савети, прикривени покровом милосрђа, побожности и вишег напретка, неискусне одводе у обману. Споља они личе на новац истинитог цара, премда су их исковали лажни духовни ковачи, а не православни опитни оци. Њих су подмукли демони исковали на штету и пропаст. На њих се савршено може применити изрека Проповедника: Постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гледа у дно адово (Прич.16, 25) . Последње (четврто) опажање искусног мењача се односи на испитивање тежине [монете]. Ми ћемо га у нашем духовном делању испунити када дело које нам саветује помисао положимо на тас савести, те са свом строгошћу испитамо да ли има стварну тежину, тј. да ли је тешко страхом Божијим, да ли је све у њему по његовом смислу и значењу, не чини ли га лаким спољашност и новина, није ли му тежину умањила сујета и није ли га уништила људска слава. Извагавши и испитавши га сведочанствима апостола и пророка, ми смо дужни да га прихватимо као сагласно са њима, или да га са свом строгошћу одбацимо као њима противно и за нас погубно.
161. Према томе, треба непрестано да осматрамо све скривнице нашег срца, и да са будном пажњом пратимо трагове оних који улазе како се не би прокрао и неки мислени звер, или сам лав или дракон те, потајно запечативши погубне стопе при нашој непажњи, и другима прокрчио пут у завоје нашег срца. Обрађујући на тај начин свакога часа и сваке минуте земљу нашег срца јеванђелским плугом, тј. непрестаним сећањем на крст Господњи, ми ћемо моћи да уништимо легла погубних звери и јазбине отровних змија, и да их изгнамо из себе.
162. Образ савршеног ума (који има власт над својим помислима) прекрасно је представљен у лицу јеванђелског капетана. Наравствена сила која не дозвољава да нас све помисли обмањују, већ по свом расуђивању добре прима, а супротне без икаквог напора прогони, у причи о њему је описана његовим речима (које, наравно треба схватити у преносном значењу) : Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини (Мт.8, 9) . Кад бисмо се храбро борили против неуредних унутрашњих покрета и страсти, кад бисмо их потчинили својој власти и своме расуђивању, кад бисмо похоту која устаје у нашој плоти угасили, кад бисмо неуредну гомилу помисли држали под јармом власти разума, кад бисмо спасоносним знамењем крста Господњег од граница нашег срца прогонили гомиле злих непријатељских сила, ми бисмо ми били узведени у чин капетана у духовном смислу. Због таквих тријумфа и победа и ми ћемо се подићи на висину његовог достојанства и имати заповедничку власт и силу. При њој већ нећемо бити привлачени помислима које не желимо, него само онима којима се духовно наслађујемо. Тада ћемо добити могућност да пребивамо у њима и да им се приљубљујемо. Злим наговарањима ћемо, пак, са влашћу заповедати: „Одлазите“, и одлазиће. Тако ћемо и добре помисли призивати: „Дођите“ и оне ће долазити. И слузи нашем – телу ћемо показивати шта му је потребно за целомудреност и уздржање, и он ће, изјављујући потпуну покорност, без икаквог противљења све испунити, не изазивајући више порочне жеље противне духу.
163. Али, како то постићи? То ће доћи само од себе уколико се тесно сјединимо са Богом. Тада ће већ Он дејствовати у нама. У то нас уверава апостол, говорећи: Јер оружје нашег војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли (2.Кор.10, 4) . Ма шта ми предузимали у циљу савлађивања помисли, нећемо имати успеха, све док не почне да делује сам Бог после сједињења са нама. Тада ће и наша немоћна средства постати силна и свепобедна, разарајући непријатељске тврђаве и поражавајући и изгонећи све помисли. И испуниће се на нама пророчка реч: Немоћни нека говори: „Могу ја“ (имам снаге) , и кротак нека буде храбар (Јоиљ 3, 10-11) , и оно што о себи говори свети Павле: Јер кад сам слаб онда сам силан (2.Кор.12, 10) . Јер, тада ће се сила Божија пројавити у немоћи нашој (2.Кор.12, 9) . Према томе, свим хтењем срца треба да се устремимо ка сједињењу са Господом да би се и у нама извршило оно што је испитао блажени Давид; Душа се моја прилепила за тебе. И прими ме десница твоја (Пс.62, 8) . И свако од нас ће почети да пева заједно са њим: А мени је добро бити близу Бога (Пс.72, 28) . Наравно, то захтева постојани напор и труд. Али, без њих нема успеха ни у каквом делу. Тим више га без њих не треба очекивати у тако важном делу. Савршенство ниједне врлине се не може постићи без труда, и мир помисли нико не може постићи без крајњег срдачног напора. На то се управно односи реч Господња: Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11, 12) . Да би дух наш достигао у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4, 13) , и постао један дух са Господом (1.Кор.6, 17) , неопходно је да са великим напором увек бди и да буде неуморан у ревности. Дошавши дотле, он већ са апостолом може свечано да ликује: Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4, 13) .
164. Стога сва наша пажња треба увек да буде усмерена на брзо враћање помисли од њиховог лутања и кружења ка сећању на Бога. Онај ко хоће тачно да подигне и сагради кров у облику куполе, врпцом из центра постојано прави круг, постижући на тај начин свуда подједнаку округлину. Ко, пак, покуша да без ове помоћи заврши дело неће моћи непогрешиво да оствари правилну округлост, чак и ако поседује велику вештину, будући да јединим погледом неће моћи одредити колико је одступио од кружнице. Исто тако ни наш дух, уколико у себи, као неки непокретан центар, не утврди љубеће сећање на Бога, како би, њиме обезбеђен, сваког момента обилазио сва своја дела и трудове, како би њиме, као провером, одређивао каквоту својих помисли и подвига (те једне примао, а друге одбацивао) , и како би њиме, као истинским шестаром, давао правац свему што ради – никако неће моћи као што треба да сагради духовну грађевину чији је архитекта Павле (1.Кор.З, 10) . Он тада неће моћи да кући да лепоту о којој блажени Давид, желећи да је у свом срцу представи Господу, говори: Господе, заволех лепоту дома твога, и место обитавања славе твоје (Пс.25, 8) , него ће неразумно у срцу своме подићи ружан дом, који је недостојан Духа Светога и који је увек склон рушењу. И он се неће прославити усељавањем блаженог станара (тј. Духа Светога) , већ се подвргнути жалосном разрушењу.
165. Тамне силе делују на нас првенствено кроз помисли. Наравно, нама би било лакше да изађемо на крај са њима када нас не би непрестано и у великом броју окруживали непријатељи који нам не желе добро. Ипак, тога се не треба ужасавати. Истина је да нас непријатељи стално опадају. Међутим, они само сеју и побуђују зло у нама, немајући силе да нас принуђују на њега. Јер, кад би им била дата власг да нас насилно увлаче у зло, а не само да нас наговарају на њега, ни један човек не би могао да избегне грех који би одговарао греховној жељи коју би запалили у нашим срцима. Међутим, ми видимо да је њима дата могућност да нас побуђују, као што је и нама дарована сила да их одбијамо и слобода да се са њима саглашавамо. И зашто се бојати? Уосталом, ономе ко се боји њихових насиља и напада, са друге стране предлажемо Божији покров и Божију помоћ, која је моћнија од њих, као што се говори: Јер је еећи Онај који је у вама неголи који је у свету (1Јн.4, 4) . Његово заступништво се бори за нас са силом која је несравњиво већа од оне са којом на нас устаје непријатељска страна. Јер, Бог не само да надахњује на добра дела, него их и подупире и приводи крају. Он нас понекад и без наше воље и нашега знања привлачи спасењу. Према томе, очигледно је да ђаво може да прелести једино онога ко му сам својом вољом да сагласност. То је Еклисиаст јасно изразио речима: Суд над злим делима није брз. Због тога се срце синова људских не боји да чини зло (Екл.8, 11) . Очигледно је, дакле, да свако греши стога што одмах, када на њега нападну зле помисли, не пружа отпор противречењем. Јер, речено је: Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас (Јак.4, 7) .
170. Треба знати да сви демони не распаљују све страсти у људима, већ да се о свакој брине одређени дух. Јер, једни од њих се наслађују нечистим и срамним похотама, други воле богохулство, трећи – гнев и јарост, четврти се теше тугом, пети – сујетом и гордошћу. И сваки у срцу човековом сеје страст којом се нарочито наслађује. Међутим, не побуђују они сви заједно своје страсти, него наизменично, сагласно са временом, местом и пријемчивошћу онога ко се искушава.
171. Осим тога, треба знати да они нису сви у једнакој мери зли и једнако моћни. На почетнике и немоћне се пуштају слабији духови. Уколико се они савладају, шаљу се моћнији. На тај начин, Христов војник, по мери свог напредовања и умножавања духовних сила, треба да подноси све већу и већу борбу. И нико од светих никако не би могао поднети злобу таквих и толиких непријатеља, или издржати њихове нападе и свирепујарост, уколико при нашој борби не би увек био присутан наш најмилостивији заступник и подвигоположник Христос, уједначавајући силу оних који се боре, одбијајући и обуздавајући изненадне нападе непријатеља и чинећи са искушењем и крај, да би се могло поднети (1.Кор.10, 13) .”
Драги Немања, човек заиста постане свестан ове невидљиве борбе са годинама, али не телесним него духовним. Неко то доживи са 17, други са 33, трећи са 40, авај, има их који постају свесни тек након упокојења. Иако је твоје питање било везано за саблажњиве помисли ми смо ипак одлучили да у сажетој форми предочимо поуке Преподобног оца нашег Јована Касијана које се односе на све помисли изазваних од злим духовима. У смислу препознавања непријатеља, борба са саблажњивим помислима је лакша од оне са помислима које долазе с’десна, тј. изгледају добро иако им је крај у аду. То је слично рату у којем непријатељ носи идентичну униформу као и браниоци…
Преподобни Серафим Саровски је упозоравао Мотовилова, своје духовно чедо, да се не нада победи над демонима сопственим силама, да о томе не сме чак ни да мисли. Демоне може да победи само Бог. Због тога је, вели преподобни, „потребно да се се пред Њим смиримо, да признамо своју беспомоћност и грешност и још више се прибијемо уз Њега, живећи у непрекидном покајању.“ Од наменских молитава наћи ћеш на сајту: Молитву за заштиту од непријатељске силе http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=49&akcija=prikazi&kt=2, Молитву против ружних помисли, http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=54&akcija=prikazi&kt=4
Великопосну молитву Светога Јефрема Сирина, http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=92&akcija=prikazi&kt=1
Молитву Светог Саве http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=58&akcija=prikazi&kt=3
Незаборави мили да се редовно исповедаш духовнику, јер спасење је у многим саветима [4]…
Препоручујем те Покрову Пресвете Богородице и очинској љубави Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа Коме припада свака слава, част и власт са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом, Тројици Једносуштној и Нераздељивој, сада и свагда и у векове векова. Амин.
ђакон Стефан
[1] Епископ Данило (Крстић) , Беседа ”У почетку беше Смисао…”; http: //www.rastko.rs/rastko/delo/12207
[2] Добротољубље, Том 2, Преподобни Јован Касијан, Преглед духовне борбе, Циљ и сврха подвижништва; http: //svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro203.htm
[3] исто, Борба са помислима и преко њих са злим духовима прати све друге борбе и све их надживљује; http: //svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro208.htm
[4] Поуке Аве Доротеја, О томе да не треба следити за својим разумом; http: //www.paviljon.com/drortej.php? PHPSESSID=02d1a8698056bfdc06d3904958e7e331

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *