РУСИЈА И РИМ
XIII ВЕК
Папе Хонорије II и Гргур IX организују трговачку блокаду Новгорода. Папски легат на Прибалтику Вилхелм шаље немачке витезове и Данце на Исток. Године 1240. долази до боја са Швеђанима на Неви. Међу Швеђанима су били и бискупи. Фински историчари бискупа Тому сматрају организатором похода. У Житију светог Александра Невског Швеђане зову „Римљанима“. Године 1242. ливонски „пси витезови“ крећу на Русе и трпе страшан пораз на Чудском језеру. Године 1248. папа Иноценције IV предлаже Светом Александру Невском „сјединење цркава“ и краљевску круну што је, наравно, одбијено. Док су Татаро – Монголи харали по руским земљама, папа Александар IV благосиља литванског кнеза Миндовича на Рат за освајање руских земаља.
XIV ВЕК
Снажна акција пољских војски против западноруских земаља. Пољски краљ Казимир осваја Галицијску Русију. Године 1361. у Лвову Казимир од Руса отима храм и претвара га у папистички. У Галичу, Перемишљу, Владимиру и Холму постављају се бискупи, при чему папа тврди да латинске катедре одувек постоје у тим градовима (мада су то били руски православни градови). На северу Русије шведски краљ Магаус 1347. ратује против Новгорода, покушавајући да Словене обраћа у латинску јерес. Папа у Скандинавији објављује „крижарски поход“ против Руса.
ХV ВЕК
Покушај да се Руска Црква увуче у Флорентинску унију 1439. Године 1441-42. из Русије је протеран издајник православне вере, митрополит Исидор, који је унију потписао. Године 1472. у Јурјеву (Дерпту) католички бискуп наложио је да у реци утопе свештеника Исидора и са њима 72 човека који су одбили да прима унију.
XVI ВЕК
Године 1503. Русија ратује против Литваније због прогона православних у тој земљи. Папа Леон Х нуди 1518. великом кнезу Василију Јовановићу краљевску круну, само ако призна Флорентинску унију. Године 1525. папа Клемент VII истом кнезу шаље писмо са жељом за „сјединењем цркава“. Године 1550. папа Јулије II изражава спремност да Ивана IV призна за цара ако се покори Риму. Године 1581. папа у Москву шаље језуиту Антонија Посевина са којим цар Иван IV расправља о вери. Посевин разрађује методе постепеног обраћања Русије у римокатолицизам. Године 1596. пољски краљ Сигисмунд III намеће Брест – Литовску унију, на чијем челу се налази издајник Јосафат Кунцевич, који у својој мржњи према „несједињенима“ иде дотле да покојнике сахрањене по православном обреду вади из гробова и баца псима. Када га је, приликом једне од хајки на вернике Цркве од Истока, група озлојеђених православаца убила, Кунцевич је постао „мученик“ папства, и као такав је и канонизован у XIX веку.
XVII ВЕК
У доба „смутног времена“ Пољаци и Швеђани упадају у Русију и намећу лажног царевића Димитрија као владара Руске земље. Лажни Димитрије је примио римокатолицизам, обећавши да ће учинити све да целу земљу приведе унији са папом. После победе устанка Мињина и Пожарског и избора патријарха Филарета свака делатност Латина у Русији је до краја XVII века забрањена.
XVIII ВЕК
Године 1702. Петар Велики даје слободу инославним конфесијама пре свега због све већег прилива странаца. Од 1707. до 1719. делују језуити, које Петар Велики избацује из земље. Пропаганда римокатолицизма бива забрањена. Одбачен је предлог професора Сорбоне за „ујединење цркава“.Сурови прогони православних у Пољској и Литванији. Од 1717. забрањена је градња некатоличких храмова у Пољској. Године 1772. у Русији донета је одлука по којој римокатолички свештеници не могу да испуњавају папине наредбе без одобрења руских царева.
XIX ВЕК
Године 1820. језуити, којима је царица Катарина дозволила рад, поново су протерани из Русије. За време Николаја I, римско свештенство са папом може да општи само преко царског министарства спољних послова. Године 1853 – 1856. Кримски рат (Турска против Русије) ствара могућност папистима да се ставе на страну Турака. Париски надбискуп Сибур назива Кримски рат „светим“ (светим ратом против Православља). Године 1886. долази до прекида дипломатских односа са Ватиканом све до 1894. Гонитељ православних Јосафат Кунцевич канонизован је 1867.
ХХ ВЕК
Године 1905. папа Пио Х вели: „Русија је – највећи непријатељ цркве“ (папске, наравно). Од 1907. паписти уводе „источни обред“ – школују свештенике који ће обављати „православна“ богослужења и изгледати као православни, а чији ће циљ бити унијаћење лаковерних. Године 1917. папа Бенедикт XV установљава Источни институт, који треба да припрема фратре и жупнике за мисије на Истоку. По доласку бољшевика на власт у Русији, рађају се наде у могуће унијаћење Руса. 0 томе су 1922. у Женеви преговарали бољшевички министар спољних послова Чичерин и кардинал Гаспари. Године 1925. папа Пио XI шаље на тајне преговоре о католичењу Русије монсињора Мишела д’Ербињија. Преговори пропадају. Године 1930. (тек када више није било наде на сарадњу са Стаљином и његовима), Пио XI оштро осуђује бољшевизам. Године 1948. свеправославни сусрет представника автокефалних Цркава у Москви; издато саопштење против ватиканске политике. Године 1988. – хиљадугодишњица крштења Русије, Руска Црква не упућује званичан позив Ватикану на прославу, али једна папска делегација ипак долази. Крајем 1989. Горбачов посећује папу и води с њим тајне преговоре. Као резултат, легализовано је унијатство у Галицији. У Лавовској епархији, од око 1200 православних парохија, остаје их само 40 – остале грабе унијати. Масовни терор против православних – отимање храмова, премлаћивање свештеника.
ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ XX ВЕКА
Систематско ширење римокатолцизма у Русији: организовање бискупија, отварање верских школа – и све то међу традиционално православним становништвом. Године 1996. свечано је, уз много помпе, обележена четиристогодишњица Брест – Литовске уније…
Приликом усвајања новог закона о верским заједницама 1997. године папа је од Јељцина тражио да међу традиционалне конфесије Русије (православље, ислам, јудаизам, будизам) буде увршћен и римокатолицизам. Уз то, он је у овом закону, усмереном против тоталитарних секти, видео претњу за „руски католицизам“.
Русија је и даље трн у оку Ватикану: нага, боса, гладна, она је и даље Христова, и зато, још увек, несавладива. Господ ће, као и до сада, побожни руски народ водити путем Истине Своје, штитећи га од свих заблуда и лажи, па и од најотровније, иако најзаслађеније – папског „екуменизма“…