НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дела савремених теолога » РЕЛИГИЈА, ФИЛОСОФИЈА, НАУКА НА ПРАГУ III МИЛЕНИЈУМА

РЕЛИГИЈА, ФИЛОСОФИЈА, НАУКА НА ПРАГУ III МИЛЕНИЈУМА

Алексеј Иљич Осипов
професор МДА

РЕЛИГИЈА, ФИЛОСОФИЈА, НАУКА
НА ПРАГУ III МИЛЕНИЈУМА

 
Религија, философија, наука – то су три основне покретачке силе људске цивилизације која је увијек устремљена ка једном циљу: потрази за савршеним благом и добром за човјека. О резултатима ове потраге у садашњем тренутку нема потребе много говорити: свијет стоји на ивици глобалне кризе која пријети да уништи не само сва достигнућа научно-техничког прогреса, него и сам живот на земљи. Ко је за то крив? Очигледно – сам човјек, његова бурна дјелатност коју усмјеравају… наука, философија, религија! Трагичнија ситуација тешко и може да се замисли: оно најузвишеније што је у човјеку и што је по по самој својој природи предназначено да буде свјетлост на путу његовог живота, показује се за њега као тама и води ка свеопштем и страшном крају.
Гдје су источници оваквог неочекиваног финала? Није једноставно одговорити на овако велико и сложено питање. Али нема сумње да је једна од најозбиљнијих грешака које су почињене у посљедња два-три стољећа у нашем цивилизованом свијету – супротстављање научног и философског знања религиозном знању, сијање, према Ломоносовљевим ријечима, непријатељства између њих и одатле потпуни губитак узајамног разумијевања и сагласности између ове три најважније сфере духовног и интелектуалног човјековог живота у осмишљавањау основополагајућих принципа његове дјелатности. Због тога васпостављање првобитно постојеће хармоније и узајамних веза између религиозног, философског и научног виђења свијета није само важан задатак; оно, по свом приоритету, мора данас бити уврштено у најактуелније и најакутније.
Навешћемо неке од њих.
<p cla1. Поглед на свијет
У историји Новог времена, нарочито од такозване епохе Просвјетитељства, на научно-техничка достигнућа и философску мисао се гледало (а они који власт имају тако гледају и дан-данас) не само као на нешто најнеопходније, него и као на једино средство које је у стању – и да открије човјеку његов стварни смисао живота, и да га испуне реалним садржајем – успркос религији, у којој у најбољем случају виде само лијепу традицију која дјелимично подржава одређену моралну атмосферу у неком дијелу друштва, али која у суштини представља поглед на свијет који је антинаучан, одсјечен од насушних проблема живота и који одводи човјека у илузорни свијет ни на чему заснованих маштарења.
Међутим, такав игнорантско-негаторски однос према религији и супротстављање ње науци и философији повлачи за собом далекосежне психолошке, моралне и практичне посљедице које се на најнегативнији могући начин одражавају на човјека. Јер, док год буде важило такво убјеђење, не може бити ни духовно јединственог и стабилног друштва, ни истински хуманих достигнућа, ни свеобухватног погледа на свијет који би достојно одговарао људској свијести на најважније његово питање: „Због чега ја живим и стварам?“
<p cla2. Духовни
Моћни научно-технички прогрес и достигнуће високог нивоа живота у развијеним земљама уз истовремено оштро снижавање у њима хришћанске религиозности, како показује статистика, доводи све већи проценат људи – не до рајског блаженства на земљи, него до разочарења у живот, губитка његовог смисла, до моралних изопачења, тешких нервно-психичким растројстава, самоубистава. Заиста, очекивах свјетлост, а дође тама (Јов. 30:26). И куда то води човјека савремена цивилизација, „ослобађајући се“ од религије и морала? Не убија ли га наживо, растрзавајући га и претварајући га у бездушног робота?
<p cla3. Еколошки
Комфор живота који је научно-техничка револуција понегдје и за понекога дијелом достигла, али за већину човјечанства као и прије још увијек само у обећањима, толико је залудио сво човјечанство, да је оно заборавило не само на духовне, моралне и религиозне вриједности, него и на сам свој живот, а да и не говоримо за живот потомака. Насладе, разноразне погодности и користи, власт – компоненте и сателити комфора – буквално су од ума одвојили и дефинитивно поробили савременог човјека, присиљавајући га да ради њиховог достизања убија природу које је сам он дио, бацајући тиме свијет у најтежу могућу еколошку кризу. Не обавезује ли и то на неодложну ревалоризацију вриједности и приоритета у нашем животу?
 
Ово су само неки од проблема који јавно свједоче да су данас, као никада до сада, наука и техника, философија и религија дошле у такав однос снага, који императивно захтијева нов, хармонично-свеобухватан однос савременог човјека – у првом реду научника и философа – према оној вјери, која је испуњавала живот наших отаца у току многих вјекова и руководила сву њихову дјелатност. Али на којим начелима је то могуће, и шта треба да буде положено у темељ тог новог погледа? Несумњиво је да се одговор на ова питања може дати само уз услов одговарајућег осмишљавања коначног циља човјековог живота. И мада на први поглед рјешавање тог проблема не представља неку велику потешкоћу, пошто је очигледно да је тај циљ добробит свих и сваког, ствар се усложњава тиме што су само поимање добробити и средстава његовог достизања у науци, философији и религији – далеко од једнозначног.
Како оне гледају на овај проблем?
 
НАУКА (подразумијевамо изучавање природних закона) у крајњим консеквенцама добробит види у максималном упознавању свијета у свим његовим димензијама, са циљем достизања потпуне власти над њим, што мора направити од човјека практично свемогућим божанством у овом свијету.
 
Овај циљ, иако веома саблажњив, изазива читав низ озбиљних недоумица. Напримјер:

  1. Може ли имати било какве доказиве основе та перспектива наступајућег човјекобоштва (нарочито ако се узме у обзир савремено стање насељеног свијета), није ли она плод најнеразумније могуће фантазије људске самоумишљености?
  2. Постоје ли довољно убједљиви аргументи тврдње да надолазећа „срећа“ човјечанства, као прво, неће бити уздигнута на крви и страдањима мноштва погубљених живота и да неће представљати „срећу“ само такозване „златне милијарде“; као друго, неће ли и сам тај остатак „срећковића“ бити робље ништавно мале групице „надљуди“ који ће лукавством и насиљем зграбити власт над свијетом у своје руке? Основа за такве претпоставке данас има више него довољно.

Али неће ли се у том случају подвиг научника, који се врши ради проблематичног идеалног човјечанства, окренути против реалног човјечанства, претворивши се у средство његовог поробљавања и смрти?
 
Одговор науке на ова питања, ма како парадоксално то звучало, може бити само један: „Ја ништа не гарантујем, него вјерујем, и ви ВЈЕРУЈТЕ, да ће све бити о’кеј“. Другачији, осим позива на вјеру, научни одговор наука није у стању да да – из много разлога.

  1. Здање науке се зида на постулатима (признавању реалности свијета, његове закономјерности, спознајности и др.) без којих она не може ни постојати ни развијати се, али који не могу бити доказани.
  2. Научни докази, у крајњој инстанци, условни су, а не апсолутни. Чак и математички докази јесу само несумњиви закључци из поставки које се прихватају (!) за истините. У већини, пак, случајева научни докази јесу највероватнији закључци из највјероватнијих поставки. При томе је вјероватноћа мања што је сложенији предмет који се разматра. Послије теорема Хедла то је постала математичка очигледност.
  3. Наука не посједује критеријуме који би давали потпуну гаранцију истинитости једне или друге теорије. (Ф. Франк оштроумно уочава: „Наука је попут детективског романа. Све чињенице потврђују једну хипотезу, али на крају романа правилна испада потпуно друга хипотеза“).
  4. Ако не познајемо најфундаменталније законе битија у цјелини, не постоји начин да се убиједимо у истинитост (а према томе и у корисност) локалних научних закономјерности. (Није случајно Фојнман говорио студентима: „Ако сте мислили да је наука вјеродостојна – били сте у заблуди“). А то срозава науку, нарочито у питањима погледа на свијет, на ниво високообразоване… бабе-гатаре.

 
Наука не само да не може засновати своје крајње тежње: она принципијелно стоји изван облсти могућих утемељивања њихових.
Као прво, проблем добробити – то је, у првом реду, проблем погледа на свијет. Научна, пак, знања, чак у свој својој цјелокупности, сама по себи не сачињавају поглед на свијет, и таква не могу ни да буду, с обзиром да наука изучава само природне појаве и закономјерности свијета, а не битије у цјелини. Наука се не бави питањима која се специфично тичу погледа на свијет – то је област религије и философије (због тога су одувијек постојали научници са различитим погледима на свијет: они који су вјеровали у битије Бога, они који су вјеровали у Његово небитије, агностици). Одавде је јасно да је и сам термин „научни поглед на свијет“ веома услован и (мада у мањој мјери) очигледно је да су наука и такозвани научни поглед на свијет – појмови који уопште нису идентични.
Као друго, што је јако важно, у рјешавању питања о смислу и циљу живота или о добробити човјека основни проблем, наравно, представља битије Бога. Какве су овдје могућности науке? Бесконачност по дужини и ширини свијета доступног спознаји једнозначно говори да наука никада у принципу неће бити у стању да устврди да Бог не постоји (чак и када Он стварно не би постојао). Она има само једну перспективу: да једног дана сусретне Бога на свом путу. И, као што је познато, за многе научнике је признавање Бога постало несумњиво убјеђење. Међутим, то убјеђење, без обзира на веома озбиљне чињенице из знања о природи, нарочито из посљедњих времена, у крајњим консеквенцама ипак није толико строго засновано знање, колико највјероватнији закључак. Консеквентно, и сама научна идеја добробити јесте више религиозно-философска, него заиста научна.
А то значи да наде у „златни вијек“ будућих покољења човјечанства коју је обећао (обећава?) научно-технички прогрес нису ништа друго до – ружичасти снови.
 
ФИЛОСОФИЈА је благо и добробит одувијек видјела у познању Истине. (Она има историју много дужу од науке, те је због тога не једанпут на врхунцима и у периодима кризе свједочила о томе шта она може да да човјечанству.) Међутим, тражећи је на путевима дискурзивног мишљења и немајући никакву могућност да докаже способност човјековог ratio за адекватну спознају стварности, философија је принуђена да своје исходишне претпоставке постулише. Одатле – колико философа – толико система. А у рјешењу основног питања живота – његовог смисла и основног блага – она се често или слијевала са теологијом, када је постајала њена служавка, или се формирала у посебност, порађајући нове системе, чије главне закључке у принципу није могуће доказати. Због тога се ниједна философска школа или правац никада нису уздизали изнад захтјева вјере у своје тврдње, то јест у своје истине, у своје поимање блага. При томе је дистанца која је дијелила поимање добробити у једном систему од поимања његовог у другом понекад знала да буде бесконачно велика: од апатије до наркотика, од духовног до плотског, од вјечног до овоминутног. И није било нити има икакве могућности да се провјери истинитост било којег од тих поимања, тим више што је и сама идеја истине, а са њом и добробити, послије дугих трагања и доказивања била, и то не једном, проглашена псеудопроблемом.
На крају, РЕЛИГИЈА (у датом случају мисли се на ПРАВОСЛАВЉЕ), која није ни наука, пошто је објекат њеног спознавања потпуно други свијет – свијет духовни, ни философија, јер је суштина религије у нарочитом, духовној, а не рационалној спознаји Бога.
Православље, као и било која друга религија, у свом свједочењу о добробити и благу апелује непосредно на Откровење (питање његове вјеродостојности је посебно) и на црквено-историјски (саборни) опит богопознања. Овдје се у истинитост онога што спознаје човјек не увјерава помоћу својих пет чула, макар то било потпомогнуто са додатним алаткама, нити посредним путем логике (ratio), него непосредним фактом унутрашњег преживљавања, созерцавања (теорије) Бога, јер се Истина, у Којој је и благо, не доказује, него показује. При томе се у Православљу истинитост индивидуалног опита провјерава саборним (колективним) опитом Цркве (светих), који је са своје стране основан на свједочењима (истинама) Откровења, забиљеженог у Светом Писму.
Рјешење питања добробити у Православљу исходи из исповиједања битија Бога и бесмртности човјекове личности. Принципијелно је важно при томе уочити да вјера у ово није ни постулат „чистог разума“, нити његови закључци, него су то факти општечовјечанског религиозног опита.
Према хришћанском Откровењу Бог јесте Битије (Сушти, Онај Који Јесте) и Свијест (Премудрост), Триипостасна Љубав, Истина. Ових одредишних појмова је довољно да би се видјело да Бог и јесте то Благо, Којим све живи и креће се и постоји (Дјела Ап. 17:28) и да се, према томе, смисао човјековог живота састоји у цјеловитом (умом, срцем и тијелом) познању Њега, у приопштењу Њему. У православном богословљу то приопштење се назива обожење.
Идеал блага који предлаже Православље, а он се састоји у познању Бога, то јест – у уподобљењу Њему и кроз то – у јединству са Њим, одговара основним циљевима људских трагања, пошто је очигледно да је вјеродостојно познање Истине (циљ философије) и тварног свијета (циљ науке) могуће једино кроз знање Суштег, то јест Бога. Према православном учењу ово благо и јесте – не само главни, него и једини циљ људског живота.
Због чега би се то могао прихватити православни поглед на свијет? У најкраћим цртама одговор можемо приказати овако.

  1. Он нема „контраиндикација“. Православље у свом учењу не предлаже ништа што би противрјечило тачно установљеним научним закључцима у области познања свијета или би могло негативно да утиче на морално стање личности или друштва, на развој мисли, науке, културе у цијелости. То потврђује факат огромног броја вјерујућих философа, културних дјелатника, научника свих грана научног знања.
  2. Напротив – оно предлаже човјеку такав идеал – богоподобну љубав – који прије њега није познавала ни једна религија и наука, и који не само да одговара најдубљим и најчистијим стремљењима човјекове душе, него и показује, нарочито на примјерима светих, како се преображава личност која је стала на пут православног живота.
  3. Православље задовољава најважнију потребу човјека – даје конкретан и исцрпан одговор на питање смисла и циља његовог живота: вјечно битије личности у јединству са Богом. При томе достизање указаног циља не игнорише никакве реалне потребе човјека и стварне вриједности овога живота. Чувена опклада Б. Паскала (у његовим „Мислима“) добро ово илуструју: човјек, живећи хришћански, ништа не губи на земљи, чак и ако нема Бога; али ако Га има, он у Њему добија бесконачно благо; живећи напријекор Јеванђељу, човјек, најблаже речено, ништа не добија овдје, али зато ако Бога има – лишава се свега у вјечности.
  4. Православље на чисто формалном плану задовољава основне захтјеве који се постављају пред било коју научну теорију. Оно, као прво, предлаже факте који потврђују његову истинитост; као друго, указује реални пут провјере својих тврдњи. Овим се оно принципијелно и суштински разликује од свих атеистичких погледа на свијет и система мисли који од човјека траже вјеру и само вјеру у непостојање Бога, душе и апсолутне истине, с обзиром да они немају и не могу имати, нити факте који свједоче о непостојању Бога, нити, тим прије, могу дати одговор на најважније питање: „Шта мора да уради човјек да би се убиједио да Бога нема?“
  5. Историја Цркве указује на огромну количину факата религиозног опита (првенствено живот пророка, светих, мученика) који до дан-данас није затворен ни за једног човјека, то јест – у принципу је доступан сваком који искрено тражи истину. Правилан духовни подвиг, вођен на основу строгих, конкретних закона аскетике, убједљиво открива хришћанину – не само битије Бога као Вишег Бића и Разума, него и Бога као Љубави и само Љубави, спремној да човјеку да сву пуноћу Својег Блага.
  6. Непребројива количина хришћанских чудеса (довољно је навести само имена православних светих, као што су Светитељ Николај Мирликијски, блажена Ксенија Петербуршка, преподобни Амвросије Оптински, праведни Јован Кронштатски), као и читав низ поразних хришћанских пророчанстава у чије се обистињавање може увјерити свако, независно од својих убјеђења – потврђују истинитост хришћанства.
  7. Истинитост Православља историја свједочи фактом који се ни на који природан начин не може објаснити – фактом очувања и ширења хришћанства у условима тровјековног суровог прогона и физичког уништавања хришћана, почев од погубљења Самог Исуса Христа. Хришћанство, као ни једна религија у свијету, дало је толику количину мученика за своју вјеру (десетине и десетине милиона), која потпуно искључује могућност да се ова у историји беспрецедентна појава објасни природним узроцима (фанатизмом, идејном убијеђеношћу, психичким болестима итд).
  8. Све основне хришћанске истине (Јединство Бога уз Тројичност Ипостаси, Богочовјечанство Исуса Христа, Спасење кроз Крст и Васкрсење и др.) принципијелно се разликују од свих древних нехришћанских аналога и неизводиве су из било каквог мисаоног система тог времена. Апостол Павле је због тога писао: Ми проповиједамо Христа распетог: јудејима саблазан, јелинима безумље (1 Кор. 1:23). А какав је источник ових по свом философском садржају најдубљих истина, које су нам као вијест донијели… полуписмени рибари?

Као што видимо, православно поимање блага не исходи из слијепе вјере: оно има крајње озбиљне основе.
 
Шта би Православље могло дати науци и философији? Прије свега:

  • јасну усмјереност ка циљу и крајњи смисао научних истраживања и философских потрага;
  • осазнавање неопходности и приоритетности духовно-моралних критеријума у одређивању корисности (истинитости) све спознајне, истраживачке, стваралачке дјелатности човјека;
  • ограђивање научника од страсти „спознаје ради спознаје“, робовање којој са све већом очигледношћу савремено човјечанство приближава реалности франкештајна, потврђујући мудрост ријечи светог Калиста Катафигиота: „Ум, да не би погинуо, мора да поштује мјеру познања „;
  • помагало би у налажењу најврједнијих и морално најоправданијих праваца развоја научног, философског и општељудског образовања и разрјешењу једног од јако озбиљних проблема – узајамно повезаног значаја религије, философије и науке у животу и дјелатности човјека;
  • одиграло би огромну улогу у стварању здраве климе у друштву, у његовој најважнијој сфери живота – духовно-интелектуалној.

Изолација, пак, науке и философије као високоспецијализованих социјалних реалија од Православља неизбјежно води ка рушењу цјеловитости и многодимензионалности виђења – и свијета, и самог човјека, што доводи, како то показује наша историја, до најтужнијих могућих посљедица.
Али данас има довољно услова за развој плодоносног дијалога између ових трију грана људског духа, и грешно би било њих не искористити.
 

ЖУРНАЛ МОСКОВСКЕ ПАТРИJАРШИЈЕ 1-1999.
 


Превео и припремио:
ИГОР МИКОВИЋ  

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *