НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » РЕЧ РОДИТЕЉИМА ЧИЈА СУ ДЕЦА ЗАЛУТАЛА У СЕКТУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

РЕЧ РОДИТЕЉИМА ЧИЈА СУ ДЕЦА ЗАЛУТАЛА У СЕКТУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Марија Микетић

РЕЧ РОДИТЕЉИМА ЧИЈА СУ ДЕЦА ЗАЛУТАЛА
У СЕКТУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

 
Долазили су ми многи родитељи чија су деца Јеховини сведоци, очајнички желећи да моје искуство избављења постане искуство њихове деце. Сада сте прочитали како је то био страшан и трновит пут. Да није било милости Божје и пожртвованог руковођења мог драгог духовног родитеља и препородитеља, у духовном дневнику званог Аљоша, ја бих засигурно и ту застранила.
 
Ви треба, првенствено, да промените мишљење о својој деци као о поводљивој, лабилној и размаженој. Јер ви овако размишљате: да сам био строжији, да нисам допуштао толику слободу, да сам пазио са ким се дружи и слично – они не би застранили. Али треба да разумете да је благо вама што имате такву децу. У ком смислу? Каква су то деца? Она су деца гладна и жедна Бога! То су богобојажљиве душе, истински верници. Други родитељи имају немилосрдну, атеистички или хедонистички настројену децу, и моје је мишљење да је њихово зло веће, мада се нико око тога не забрињава.
 
Осуђујући их, ви у старту грешите. Ја познајем вашу децу. Она су можда била моји пријатељи, они са којима сам шест година делила добро и зло. И знам да су то деца којима је требао Бог, требало им је спознање о Богу и духовно садржајан живот. А шта сте им ви понудили? Солидно васпитање, солидно школовање, да се обуку, да једу, пију, чист и топао дом. И то је у реду, али није све! Збринули сте тело, а душа је остала празна, нечујно цвилећи. На душу се заборавило, а родили сте и тело и душу. Глад душе је незасита, жеђ душе је неугасива. Ко једном осети ту глад и жеђ не зауставља се док је не утоли. А ви сте се о то оглушили. Нисте имали ништа да изнесете на духовну трпезу. Јасно! И сами сте своје младалачко гладовање душе надоместили црвеним књижицама или спортовима, или фолклором, или врачањима, или испијањима кафе, или телевизијским програмима… Зашто? Зато што је вера у Бога била непопуларна. Не забрањена, то су изговори, јер има много оних који су несметано веровали и славили и посећивали цркве, док су отворено гоњење трпели свештеници и остали клирици као представници и заговарачи религије, али вас, обичан народ, нико није ни на шта нагонио нити, пак, бранио. Сами сте увидели депласираност вере у та смутна и жалосна времена и приклонили се важећем тренду. А сада је дошло време да жањете шта сте сејали. Јесте ли сејали у своју децу добро семе Православља? Нисте! Па, како онда очекујете да буду Православна? Велите да нисте сејали ни секташтво, па, ето, ипак су секташи. Христос је рекао: „Ко није са мном против мене је, и ко не сабира расипа“. Самим тим што нисте сејали добро семе, чували га и неговали, растао је коров. Не попунивши празно место у душама дечијим живом водом истинског богопознања, оставили сте простора роварима душа да чине шта им је воља. Када је Господ Исус Христос истерао демона из опседнутог човека, а овај није пожурио да празнину попуни јеванђеоском науком, на место првобитног демона, у празну кућу душе, населило се седам горих демона од првога, и штета је била далеко већа (Мт. 12,43-45). Увиђате ли тај неминовни духовни закон?
 
Дакле, први корак јесте променити мишљење о деци и признати кривицу пред собом и Господом. Примите на себе грех своје деце, јер он и јесте у много случајева, баш ваш, и исповедите га. Покајте се истински за тај страшни грех, а Господ се неће оглушити о сузе покајника. Молите, а вољу Господњу схватите као исцељујућу епитимију. И при том верујте, страховито верујте да „деца толиких суза неће пропасти“.
 
Други корак је: упознајте веру у којој сте рођени. Истичем Православље као оно које је сачувало изворно учење и томе има безброј доказа. Не задржавајте се само на речима: славим славу, а у ствари се само пирује, псује и вређа Светитељ у чију част сте се окупили. Не реците: смејаће ми се или немам времена да идем у цркву. Научите се и у томе од своје деце која не маре за подсмехе, ругања и имају сво своје време за интересе секте. А ви треба да знате да сте ви ти који служите Богу на исправан начин, а они су залутали. Када ваша деца, будући залутала, толико ревнују за оно што није право, колико ли тек ви треба да ревнујете знајући да сте на добром путу и да ћете тако избавити сопствену децу.
 
Први корак ка Православљу јесте једном заувек срушити баријере између себе и свог свештеника. „Он мрси на петак, он се коцка, напио се, блудничи…“ – тако ви мислите сви до једнога и, не знајући, говорите исто што и секташи, и то им је сав аргумент против Православља. Па шта ако је такав? Можда то све чини из слабости, а не из злобе, а Бог види и зна његово срце и помиловаће га, а ти ћеш страдати због осуђивања ближњега. Не, ви одмах знате да није из слабости, него баш из злобе. Опет, велим, па шта? Њему је, као и свима, дата слобода да бира између своје пропасти и свога подигнућа, али ће дати одговор пред лицем Правде, а ти ћеш страдати због осуде. Упркос начину живота, свештенику је дата власт да разреши или веже наше грехе на земљи (Јн. 20,22-23). Он је постављен за ту службу дејством Духа Светога и његово дело је свето (Дап 20,28). Кроз овакво уверење гледајте на свештеника као на самог анђела послатог да служи, а верујте, и више од анђела. Осим тога, чувајмо се од генерализације, од трпања комплетног свештенства у исти кош лицемерја и среброљубља. Могу посведочити да међу њима има и оних који су већ свети.
 
Зашто вам је важан свештеник? Зато да би вас научио вери Православној, литургијско-евхаристијској, зато да бисте имали молитвеника пред Господом, зато да бисте имали кога да упути ваше залутало дете, премда ћете ви то најбоље и најпре постићи сопственим примером. Слушајте сваку реч свога духовника као оног који ће дати Богу одговор за ваше душе (Јевр. 13,17), и не обилазите много около тражећи одговоре по мери своје огреховљености, јер има и оних који ће умногоме снисходити вашим слабостима. Слушајте једнога, макар и не говорио увек све исправно, јер ћете ви бити помиловани због послушности, а он ће одговарати за погрешно пастирствовање. Свака ваша непослушност и својевољност ставља секиру уз лепо дрво хришћанске љубави.
 
Живите животом истинског хришћанина! Али, опрез! Нека вам мотив и основна покретачка снага не буде само избављење вашег детета, јер ће онда све бити узалуд. Основна жеља срца нека буде љубити Господа свим бићем својим и ближњега свога као себе самога. То је сав закон из ког проистичу свих десет заповести, јер љубећи Господа нећеш бити идолопоклоник, а љубећи ближњега нећеш га покрасти или убити. А избављење деце доћи ће као награда, ако тако усхтедне Милост Његова.
 
Хришћанство на делу ће вас научити да не претите деци, да их не истерујете из домова, да их не кињите грдњама и псовкама (негде чак и батинама, слушала сам о томе), јер тако од њих само правите прогоњене жртве, а од себе тиране горе и од самог ђавола. То је ваше дете, и у добру и у злу, и у успону и у паду. Благо их укоравајте не снисходећи потребама секте: не дајте новац, будите одређени о времену проведеном ван куће, доделите им задужења у домаћим пословима. У овоме их не штедите, али их и не раздражујте (Кол. 3,21; Еф. 6,4). Осећај прогоњености је страшан мотив да се истраје у заблуди. Они би ишли и до саме смрти, ако устреба, верујте ми на реч, окусила сам и знам. Па, њима се на другој лекцији библијског студија дословце овако каже: „Можда ће ти твоји родитељи или блиски пријатељи рећи да им се не свиђа што проучаваш Библију… рођаци могу искрено да те у томе обесхрабре зато што не познају дивне истине и бла, бла, бла…“ (Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, стр. 23, пасус 23.). Дакле, припремљени су од самог почетка на ваша прогонства. Не испуњавајте предвиђања Јеховиних сведока, они на ту карту и играју. То је ђавољи посао: дођу, унесу раздор, посвађају вас и повуку се док се ви трвете и гложете.
 
Друго, не рушите емоционалне мостове преко којих би вам се деца вратила ако икада посумњају, јер они итекако сумњају, често сумњају, то је човеково природно својство и они нису имуни. Тотално некритички став већ је стање озбиљне оболелости и крајњи степен слепила. Сумњајући они овако резонују: у свету немам никога, а овде се дружим са Пером и Жиком, они ме воле и ја њих, па иако све ово и није истина, имам бар та дивна пријатељства. Али ако на другој страни моста стојите ви, чисте и истинске родитељске љубави, постоји могућност да кадгод клацкалица превагне у вашу корист. Али ако прекинете комуникацију са својом децом, ви сте их заувек изгубили.
 
„Ја одлазим, ја је посећујем, кумим је и молим…“ – тако ми каже једна мајка за своју ћерку која је Јеховин сведок. А знате ли шта у ствари ради? Дође на њено радно место па је понижава: „овде рмбачиш да би давала прилоге секти, а да си код куће уживала би. Ми смо стари и болесни, а тебе то не занима, учини због нас, мани се те секте, они те само искориштавају, а ти си млада…“ И све тако. А она када чује реч „секта“ нарогуши се и подигне бодљикаву жицу око себе, можеш да дубиш на глави ту пред њом, она те и не види.
 
Друга мајка је организовала да се као случајно састанемо са њеним сином, па изокола, изокола да почнемо разговор о вери. А он, чим је из највеће даљине назрео обману, покупио се и отишао презревши мајку.
 
Један отац је закључао ћерку у собу и држао је тако данима не би ли је одвојио од момка Јеховиног сведока за кога је желела да се уда. Затекли су је како спушта низ прозор чаршаве везане у чворове и спрема се да побегне. Платили су да се момак претуче, а она је брже боље отишла и, наравно, удала се притом се обоје осећајући жртвама који подносе страдања за Јехову.
 
Једна мајка је тако закључала ћерку, а ова побегла кроз терасу. Сутрадан се тајно вратила, али само по своје омиљене ципеле. То одлично знам: ја сам је, између осталих, крила.
 
Професор факултета чији је син у овој секти, опростио би му секташтва само ако би наставио факултет, а овоме образовање није ни на крај памети када чека крај света у апокалиптичном страху.
 
Водила сам библијски студиј са женом која је сваки пут долазила плава од масница зарађених од мужа, али је са масницама долазила све више оснаженија да истраје уверена да је на правом путу.
 
Могла бих овако да набрајам у недоглед. У сваком случају, све су ово примери да сила никада није решење, да је једини и прави пут љубав, смирење и опраштање. Држите се неодступно свога, веру им проповедајте делима, не корите их, све везано за секту нека остане само у оквиру ваших вапијућих молитава. А децу волите, волите их бескрајно, жртвено, састрадално…
 
Нека опрости ваше велико и болно родитељско срце на предугој речи и што узех за право да ја, дете будући, поучавам вас како да избављате своју децу, када ни сама нисам избавила своје за којима ми „душа гине“. Недостојна сам сваке ваше пажње, молим вас опростите по хиљаду пута! И за крај само још једну молбицу имам: када будете вапили Господу за спас своје деце, сетите се молитвено и моје мајке и моје сестре. Не треба да кажем њихова имена, Господ већ зна.
   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *