РАВЕНА

Протојереј Теодор Зисис
Професор Теолошког Факултета, Универзитет у Солуну

РАВЕНА
 
Ових дана главна тема већине верника Православне Цркве, јесте Света Литургија, служена од стране Васељенског патријарха Вартоломеја, у Византијској цркви Светог Аполинарија у Равени, Италија. На литургији су присуствовали не само иноверни и чланови других религија, већ и Паписти (Католици) и Муслимани, који су се молили заједно, а многи Паписти су се чак и причестили. Дакле, према мишљењу већине сведока и телевизијских гледалаца, међусаслуживање (међусобни однос: intercommunion) за којим су многи чезнули много година, на крају је успостављено. Intercommunion, дакле значи причешћивање из „Заједничке Чаше“ разједињених-раздвојених Хришћана. Све до сада у појединим ставовима и изјавама, Intercommunion је сматран као коначан циљ на путу за унију, а после превазилажења многих теолошких разлика и јединство вере је коначно успостављено.
 
Изгледа да су теолошке разлике превазиђене, богословски дијалог завршен, Папизам је заборавио бројне јереси и одрекао их се, јединство вере је обновљено, Господња хаљина није више поцепана, и нико од нас незна о томе, да би се могли радовати и саслуживати заједно поводом овога радосног догађаја.
 
Нажалост, ништа од овога се није догодило. Теолошки јазови још увек остају читави и дубоки, а Христова хаљина још увек поцепана. Једноставно, оно што је до сада била Традиција Светих Отаца је наравно игнорисана и заборављена, заједно са тренутним и савременим изјавама по питању Међу-Хришћанских односа, према којима је основна еклесиолошка премиса била да ‘сигурност Евхаристије произилази из Праве Вере, као што сигурност Евхаристије сведочи Православљу Вере. У том смислу, у неподељеној Цркви су постојали непроменљиви канонски принципи; а према овоме принципу, обновљење еклесиолошког јединства није могуће са еклесиолошког гледишта, без предходног обновљења јединства у исправној вери, тј., у вери која је подржала ауторитет „вере у коју су поверовали свуда, увек и од стране свих, према аксиомској декларацији Викентија Леринског“
( Православље и Свет, Митрополит Дамаскин Папандреу Швајцарски, Катерина, 1993, стр. 359-360). У својим завршним коментарима по питању савремених Православних тема, он додаје следеће: “ Према томе, обновљење еклесиолошког јединства биће плод потврђеног или оставреног јединстава вере, а не некаква претпоставка вере“ (стр. 364).
 
Према томе, да ли је јединство вере већ постигнуто како би се верници могли причешћивати из Заједничке Чаше? До сада смо имали сличне скривене догађаје (intercommunion-а), који су били приписивани личном ћефу (каприцу) појединаца, и немогућности Православних свештеника да разликују и потврде идентитет оних који приступају Светоме Причешћу у току Свете Литургије. Требало би напоменути да сваки преступ канона ствара преседан за остале сабсеквентне (следеће) канонске преступе. Ако би ми дозволили да свете каноне сведемо на нулу у појединим стварима, онда правимо олакшицу за веће преступе који ће се појавити касније. Ако раздрешимо и поцепамо хаљину, и не трудимо се да је поправимо, онда ћемо учинити да „цепање хаљине буде још веће.“ Ако онда поштујемо Црквене каноне који забрањују заједничке молитве са јеретицима, и ако слушамо речи ‘ Двери Двери! С’Премудрошћу пазимо,’ и Светиње Светима’ које у току Свете Литургије позивају да само верни остану у лађи цркве, као и речи ‘Да нико од оглашених не остане’ и ‘а ви који сте верни‘које стриктно захтевају да само Православни верни остану у цркви. Ако би се само ова правила Православне вере поштовала, ја бих рекако, ми неби дошли до овога неприхватљивог момента, где имамо проблем са разликовањем да ли су ови приступи (Чаши) Православни, Папистички, или Протестантски. И сада ми неправедно и лицемерно бацамо кривицу на ђакона, који није пратио да су многи од оних који су приступили за Свето Причешће у Равени уствари били Паписти, те је пропустио да упозори Вартоломеја, и Атанасија, Архиепископа Албанског, о овоме, а пошто исти нису знали шта се то догађа, они нису ни одговорни за такво дело! Да су ти ђакони и свештеници, да кажемо, и имали неке обавезе у екуменским збивањима, које су једино планирали патријарси, архиепископи и епископи, ситуација би свакако била другачија.
 
У сваком случају, са званичном и празничном прославом Свете Литургије, а посебно у цркви која је под јуриздикцијом јеретика, intercommunion који се догодио има други карактер, јер оно што се збило је одобрено од стране Васељенског патријарха, првог међу Православним патријарсима и архиепископима, који наравно, према Све-Православном концезусу и разумевању, има главну одговорност и иницијативу у међу-православним и све-хришћанским односима.
 
Ко ће дакле, забранити Папистима да се причешћују у Православним црквама, посебно што они имају дозволу из Ватикана, а такође су и наговорени да то раде од стране Ватикана? И ко ће моћи да цензурише Латино-умне и про-папске клирике и световњаке, који дају Свето Причешће иновернима, и који учествују у Евхаристији Латина? Моћ и утицај личности је превелики. Пример васељенског Патријарха и Архиепископа Албанског по питању причешћивања Паписта, и поред разлика у вери, отвара нову и ризичну стазу и међу-хришћанским односима. Чак ни дрски и одважни екуменисти, како што су били патријарси Мелетије Матаксакис и Атинагора, нису се дрзнули да изађу на ову стазу. А ова стаза значи да су се ствари захуктале синкрестички, и ту нема више никакве подлоге јереси или грешке, па према томе ни разлике између Православних и јеретика, и да су Свети Оци, који су сазивали свете саборе на којима су изобличавали јеретике, били у заблуди, те им Бог мора опростити, и упркос отпору неких “ фанатика“ и „екстремиста“ који настављају да се позивају на Традицију, унија цркава ће бити наметнута декретом, без решења теолошких разлика.
 
Многи људи не разумеју теолошке разлике те аплаудирају ономе што се дешава. Конзервативци и традиционалисти ће бити маргинисани. Још је у току лета 2001-е године, на Грчком острву Сирос, а на сабору Паписта који су посетили Васељенског Патријарха, је проглашено, (према преношењу новина ‘Католики‘ Грчих Унијата), да је унија коначно остварена. У сваком случају, ово је модел уније који су Унијати употребили: ми задржавамо наше разлике у вери и богослужењу, али ми прилазимо ка унији са Папом.
 
Велика Црква Христова, Црква Цариградска, је кроз векове стекла велики ауторитет и углед. Постала је универзални, васељенски центар који је предводио Хришћанску заједницу у примеру јединства, сачувану на тачном и непроменљивом поштовању Апостолске традиције, Светоотачких догми и светих канона:
Проповед Апостола и догмати Светих Отаца су установили једну веру у Цркви.“ Држање Светих Отаца на Првом Васељенском Сабору према Арију је потврдило Црквени сабсеквентни став према свим осталим јеретицима, а посебно према Папизму са својим бројним јересима и грешкама. Према Синаксару Недеље Светих Отаца, Петар, Патријарх Александријски, је видео Христа као дете у олтару, и Он је носио подерану хаљину. Када Га је Светитељ упитао: „Ко поцепа хаљину Твоју Спаситељу?“, Христов горки одговор је био да је то урадио Арије. Александар, Патријарх Александријски је оклевао да служи и да се причести заједно са Аријем, упркос каснијем лицемерном покајању, и Светитељ је преклињао Господа да отера његову душевну патњу. Папизам је разделио Хришћански свет почевши са Расколом 1054-е године, и касније у 16 веку на Западу, када је проузроковао Протестантску Реформацију. Ниједна друга Хришћанска конфесија није толико поцепала Христову хаљину као што је то урадио Папизам!
 
Да ли је Цариградска Црква променила став Отаца? Зар она није више идентична са Великом Црквом васељенских Сабора Григорија, Хризостома, Максима, Фотија, Паламе, Марка Евгеника и Схоларија?
 

Чланак објављен у Orthodox Typos, Јун 23, 2002.
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *