Прва исповест, цео живот се треба кајати?

Питање:
Помаже Бог! Молила бих вас да ми помогнете одговором на моја питања која сама не могу да решим.Прво ме занима шта треба да се чини после прве исповести и шта се подразумева под тим кад свештеник каже да цео живот треба да се кајемо за побачаје и блуд. Ја то схватам као упозорење да се ти греси више не понављају и да молимо Бога за опроштај. Да ли постоји још нешто што треба урадити, на који начин се молити, поготово што живим у земљи где нема наше цркве. И како живети са људима који сматрају да је такво размишљање претерано и да жеља за чистим животом отежава такозвани нормалан живот, па препоручују да се оде у манастир или вам набрајају непроверене приче о свештеним лицима, како и они греше, при том се неки декларишу као верници. Морам признати да ме све то помало љути, ја сама не знам ништа, али имам велику жељу да уз помоћ Божју мој живот и живот мени драгих особа иде путем добра, љубави и чистоте. Благословите, оче, јер ми много ствари није јасно, а овде немам духовника, тако да ми понекад треба пуно снаге да останем нормална.
Боба


Одговор:
Бог вас благословио! Света Тајна исповести игра велику улогу у Домостроју нашег спасења. Она се чврсто заснива на речима Спаситеља да „не требају праведници лекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике“ (Мк. 2, 17: Мт. 9, 12; Лк. 5, 31) .
Многе наше погрешне одлуке или телесне слабости удаљавају нас од Бога, од Његове цркве. Ми се нашим гресима губимо Благодат, а како нам се Благодат Божја предаје у Цркви, а посебно кроз свету Тајну причешћа, то је врло битно да ми у њима учествујемо. Постоје неке наше одлуке које се директно сукобе за животом у Цркви, и потребно је да их ми разумемо колико су опасне и да престанемо да их чинимо, тј. да објавимо борбу против њих. Дакле, ми не смемо пасивно да стојимо пред неким нашим грешкама и да ничим не покушамо да их контролишемо. Молитва на исповести каже „и присаједини га Цркви“, дакле, то је одговор Цркве, када ми немоћно тражимо помоћ од ње. Ако нас је Господ саветовао да опраштамо „седамдесет пута седам“, сигурно је да ће Он Сам своје речи испунити; Он – Који је због неизмерне љубави према нама чак примио на себе оно што је створио – оваплотио се.
Ако сте већ окајали грех побацаја (намерног) , или убиства, или покушаја самоубиства, или пљачкања и сл., то ће да се зна, јер просто то више нећете да чините, јер бићете поново рођени. Ови греси нису питање личног духовног живота, него су смртни греси, и питање су „бити или не бити“ као хришћанин. Док греси нашег смртног јестества (природе) , крви и тела не могу да се ставе у исти ранг сагрешења. Св. Оци кажу да су најстрашнији греси против нашег близњег, много више него против нас самих. Зашто? Зато што се кроз ближњег једино познаје Бог; кроз брата нашег ми тренирамо прави појам љубави (о како су страшни греси при црквеним Заједницама, када људи отворено мрзе један другог) , тако да је ближњи гаранција да ми не „лажемо“ када кажемо да волимо Бога (верујемо) .
Ако сте „присаједињени цркви“, и то после не знам којег греха да сте учинили, то је доказ да вам је Црква опростила, и ви и даље са чистом савешћу можете да општите у Заједници. Дакле, тај грех је окајан (ако сте били искрени пред Богом) , али никада није згорег да се размишља о својој грешности; не да сумњамо у веродостојност одлуке Цркве, него чисто да нам размишљања кроз самоосуду помогну да се неки озбиљни греси никада више не понове. Није згорег да са времена на време помислимо на оно што смо некада радили (св. Марија Египатска је сав свој живот размишљала о својим гресима, иако је већ примала свету тајну причешћа, и чак стајала уздигнута од земље приликом своје молитве, што значи да није очајавала због свог ранијег живота) . Дакле, треба да знамо да су нам греси опроштени од Цркве, и да нас свете Тајне облагодацују, што значи да нема разлога да очајавамо (падамо у униније) , али лепо је и даље да се размишља о учињеном. То је више „превентива“ која треба да нам помогне да више никада не дођемо у исто или слично духовно стање. У том контексту јесте пожељно да размишљамо о учињеним гресима, али никако да они нису опроштени, наравно, ово зависи од квалитета и озбиљности на исповести.
Ако живите у земљи где нема било чије Православне Цркве, то није добро! Морате бар једном годишње да се исповедате и причестите, а преко године да будете у присном духовном контакту са неким свештеником.
Са благословом и поштовањем, о Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *