NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Propovedi na četvrtu nedelju velikog posta – O večnim mukama

Propovedi na četvrtu nedelju velikog posta – O večnim mukama

Sveti ILIJA Minjatije

Učitelju dovedoh tebi sina svojega
u kojem je duh nemi. I kad god ga
uhvati, lomi ga, i penu baca i škrguće
zubima, i suši se. (Mk. 9,18)

Ko ide putem poroka, nužno će na kraju upasti u propast pogibelji. Ova dela uvek povlače za sobom nesreću, i uopšte poročan način života završava se nevoljom. U ovom životu odgovara i zla smrt. Pogledajte na izopačeni način mišljenja nepokornog mladića, na ozlobljenje nezahvalnog sina – ja govorim o nečestivom Avesalomu koji je, nalazeći se pod uticajem urođene nadmenosti gordog duha i pogibeljnih savetnika uzeo u ruke oružje, i tražio presto i smrt najkrotkijeg Davida, svoga oca i cara. ali pogledajte takođe i na kraj ovog drskog poduhvata, kraj koji je u punoj meri dostojan takvog bezakonja. U neukrotivoj jarosti odišući smrtnom zlobom protiv oca, pobunjeni sin je neoprezno projahao na magarcu ispod drveta: njegova duga kosa se zapetljala u grane drveta i on je ostao da visi u vazduhu. Za to vreme, na tome mestu je dojahao i verni vojvoda Davidov Joav, pa je uhvativši tri koplja, probo kopljima njegovo srce. I ko bi mogao da poveruje? Bez obzira na ove tri strašne, smrtonosne rane, on je ipak, u velikim mukama, ostajao živ. Uzevši Joav tri strele u svoju ruku, zabode ih u srce Avesalomu, koji je još uvek bio živ (2. Carst. 18,14). Kakav kukavan prizor! Nesretnik visi na sudbonosnom drvetu, i to visi na svojoj sopstvenoj kosi. Tri smrtonosna koplja probila su njegove grudi, i bez obzira na otvorene rane njegova izmučena duša još uvek ne izlazi. On se bacaka, vrti se, lomata se, bije nogama po vazduhu, hvata se rukama – što za kosu, što za rame, divljački koluta očima, žalostivo stenje, napreže snagu do poslednjeg stepena: ali ne može ni da umre ni da se spase. ne umirući nijednom smrću on oseća muke hiljada smrti. O suda, o dušo! – tako sam govorio prošle nedelje, a sada klikćem: O muke, o dušo!
Prošle nedelje pratio sam nesrećnog grešnika do samih usta adovih, sa trepetom, sa uzdasima i suzama, predstavio sam ga na dan strašnog suda, i njemu je sudio Bog, koji je sav gnev bez milosti. Kao prestupnik koji nema šta da odgovori, on je bio osuđen i čuo je za sebe užasnu presudu: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. (Mk. 25,41). Danas hoću da vam pokažem lik istog tog grešnika u večnim mukama. Istina da bih ga mogao živo naslikati, boje mi daje i današnji jevanđelski mladić. On, kao živo gnezdo nema duha, bljuje penu, škrguće zubima, koči se, pada kao mrtav od bezmernih muka – i sve su to slike večnog mučenja. Ali ja ću ipak uzeti lik nesrećnog Avesaloma. Joav je u njegovo srce, dok je još bio živ, zabo tri koplja. Ja ću vam pak, pokazati druga tri koplja, to jest naoštrene strele Silnog (Ps. 44, 6), što je Božija pravda zabada u dušu grešnika osuđenog na večne muke. Prva strela je gorko, ali beskorisno pokajanje ono razjeda um sećanjem na protekli život. Druga je bezmerna i neizlečiva bol: ona um razjeda svešću o njegovom trenutnom stanju. Treća je krajnja ali beznadežna želja: ona razjeda i ubija volju lišavanjem budućeg blaženog života. Avesalom je sa svojom ranom ostao živ zato da bi osetio još veće muke. Tako i grešnik koga muče ove tri strele, ne može do kraja da umre, zato da bi osetio večnu smrt. U tome se na kraju krajeva i sastoji ovo mučenje, o kome ćemo mi sada govoriti.
Zamislite, slušaoci moji mračnu podzemnu tamnicu krajnje tame, najdublju provaliju, smrdljivi grob, bezutešno mesto plača i jada, i najužasniju peć mračne vatre. neugasivog plamena – bezmerne širine, neiskazane dubine, i zamislite u njoj grešnika, zatvorenog, pogrebenog, koji gori u plamenu. Moćna desnica Višnjeg ga neprestano pogađa ovim trima strelama u tri glavne sile duše: um, volju i sećanje, i pričinjava mu tri strašne rane: gorko pokajanje bez koristi, bezmernu muku bez utehe, krajnju želju bez nade, – tako da je taj nesrećnik prikucan sećanjem za zemlju, umom za ad, a željom za nebom. Prikovan je: sećanjem za zemlju, jer se seća prošlog života; umom za ad, jer je jasno svestan svog mučenja; i željom za nebom, jer uvek, ali beznadno, želi nebesku slavu. Koji je to krst u poređenju sa ovom mukom? Škrgutanje zuba, crv koji se nikada ne odmara, krajnja tama, neugasivi plamen, istovremeno mučenje sa đavolima, i sve tome slično, što mi znamo iz Svetog Pisma, samo su mali deo muka – sve su to telesne muke, koje su sasvim beznačajne u poređenju sa duševnim mukama na koje ja ukazujem. Neosporna istina, potvrđena opštim mišljenjem svih bogoslova, jeste da su oni koji silaze u ad lišeni svih natprirodnih darova božanske blagodati, ali ipak čuvaju sve prirodne darove. Kod njih nepovređeni ostaju pet telesnih čula: vid, sluh, miris, ukus i dodir, a nepovređene ostaju i tri duševne sile: um, volja i sećanje. Sem toga i spoljašnja telesna osećanja, i unutrašnje duševne sile, postaju još više prijemčive, tako da oni stradaju jače, i dublje su svesni svoje patnje. Otuda i dolazi istinska večna muka.
Dakle, prva strela pogađa grešnika u sećanje, a to je živo sećanje na prošli život. Podsećanje koje je (avaj!) gorko, koje vodi do još gorčeg pokajanja. Kad bi ovaj naš kratki život, koji vene kao neki cvet, iščezava poput munje, kad bio iščezao iz naših misli tom istom brzinom, kao što prolazi pred našim očima! Samo kad bismo mogli da izgubimo svako sećanje, na svetske naslede isto onako brzo kao što brzo gubimo same te naslede! Ali to što je bilo ne može se promeniti, i to što je bilo, bilo je u vremenu, i prošlo je, i u vremenu se završilo. To što se dogodilo odlazi sa one strane granice vremena i tamo ostaje zauvek. Utehe ovog života liče na ona slatka, ali nezdrava jela, koja privremeno nasleđuju naš ukus, ali ostaju u želudcu nesvarena i tamo izazivaju bol, pa tako i one – dolaze za trenutak i naslađuju osećaje, ali ostaju večno i muče sećanje. „One, – govori Vasilije Veliki – privremeno naslađuju onog ko ih je okusio, ali zatim bivaju gorče od žuči.“ Život koji je prošao, ceo ostaje u uspomenama grešnika i ima dve protivrečne strane: s jedne strane on izgleda veoma kratkim, sa druge strane, – veoma dugim. I kao što teleskop sa jedne strane uveličava, a sa druge umanjuje predmete, tako i mučno sećanje s jedne strane, kada upoređuje život sa beskonačnim boravkom u paklu, nalazi da je život veoma kratak, trenutan i ništavan jučerašnji dan koji je prošao (Ps. 89,5). Toliko ima muke u samoj svesti toga, da je za tako kratak život duša stekla tako večnu muku! S druge strane, kada sećanje poredi život sa vremenom, nalazi da je život veoma dug – ceo put mnogih godina. Opet, koliko u tome ima muke! Biti svestan da je tokom tolikih godina ona mogla da se pokaje, ali da je za sve to vreme uvek birala muke! Rana kojom ova strela muči sećanje grešnika jeste gorko, ali beskorisno pokajanje. On se tek sada kaje za sve što je učinio, ali je vreme za praštanje već prošlo. On tek sada oplakuje svoja dela, ali njegove suze već nisu u stanju da operu grehe, nego samo još više raspaljuju plamen njegovih muka. U paklu nema pokajanja. Za one koji su otišli u pakao već je nemoguća ispovest i ispravljenje, govori bogoslov Grigorije. Ovde u ovom životu, grešnik se kaje i time stiče korist, ispoveda se i dobija oproštenje, plače i dobija očišćenje, jer je ovo vreme povoljno, govori apostol, i to je vreme pokajanja za koje je Bog svojim sveštenicima dao ključeve. Njima oni otvaraju, kada žele, carstvo nebesko za onoga koji se kaje. Ali tamo, u drugom životu, nije tako. Ono je vreme uzvraćanja, kada svaki posle suda dobija ono što je zaslužio. Tamo Gospod uzima ključeve natrag, i posle suda nad pravednicima i grešnicima zaključava vrata koja ostaju zatvorena zauvek. I zatvorena behu vrata (Mt. 25,10). Tamo unutra, u carstvu nebeskom, nalaze se večno blaženi pravednici, a izvan – večno prognani grešnici; vrata se ne otvaraju, jer nema ključeva. A i šta ja to govorim, kao da ih nema? – Postoji pokajanje, ali gorko i beskorisno. Saul, car Izrailjski, jednom je progonio Filisteje. On se obratio celom narodu rekavši da se niko ne usudi ništa da jede tokom celog tog dana, dok ne bude izborena konačna pobeda nad neprijateljima. A onoga ko prestupi carevu zapovest, pa makar to bio i njegov sopstveni sin Jonatan, zakleo se strašnom kletvom, da će ga istog časa predati smrti. I zaista, njegov sin Jonatan slučajno našavši u polju košnicu, i nateran glađu, umočio je kraj svog štapa u med i tek što ga je bio približio svojim ustima, – bio je osuđen na smrt. Smrću, smrću da danas umre … Nema mu milosti, nema praštanja. Nesretnog Jonatana pitaju šta je to učinio: Kaži mi šta si to uradio? (1. Knjiga carstva 14,43). A on samo odgovara: …pojedoh malo meda i sada umirem Malo meda sam stavio u usta i evo treba da umrem. Takva mala slast, a kako je sada gorka! Takva neznatna naslada i ona mi sada daje tako tešku kaznu! Prokleti med! Gorki med! O da te nikada nisam našao, da te nikada nisam dodirnuo svojim usnama! Nesrećni Jonatane, reci mi, šta si to uradio? – Okusio sam malo meda i evo umirem. Malo meda – evo moje krivice i smrti – evo moje kazne! I gle svest o tome i čini moju smrt tako gorkom.
Višnji Care vekova, koji imaš kao što Sam govoriš, ključeve ada, daj mi ih sada, da otvorim tu mračnu tamnicu, gde se nalaze oni koji su prestupili tvoje zapovesti, osuđeni na večnu smrt. Ja nemam nameru da izlijem balzam na njihove rane, ili vodu na plamen. Ne. Ja hoću samo da pitam jednu od tih grešnih duša i da joj kažem: Mučena dušo kaži mi, šta si učinila? Zašto se tako strašno mučiš? Koja je tvoja krivica za koju se večno mučiš? Šta te je dovelo u ovu tamu? Šta te je bacilo u ovu peć? Šta si učinila? – Ništa drugo, samo sam okusila malo meda. Jedno trenutno kušanje, eto sve moje krivice, eto uzroka svih mojih muka. Kako je velika bila ta opijenost satanskom pohotom, zbog koje sam povukao za sobom toliko čistih devojaka, osramotio toliko časnih žena, dao celokupno moje biće, dušu, srce, nepotrebnoj bludnici! – Sve je to samo kap meda! Zar je veliko bilo to zadovoljstvo koje sam dobila u pijanstvu i pijančenju, od gozbi i plesa, od svadbi i zabava; od igara i drugih prizora? – Samo kap meda! Zar sam veliku radost osećala kada sam se nasitila osvetoljubivosti, videvši nevolje mog bližnjeg, kada sam osramotila njegovu čast svojom strašću, radi zavisti? – Kap meda! A to bogatstvo za kojim je žudela moja srebroljubiva strast, radi koje sam opteretila svoju savest nebrojenim nepravdama, bezakonim delima – veliko li je ono bilo? – Kap meda! I ta slava, čast, mir, kojom sam se naslađivala u svojoj vlasti, u počastima i bogatstvu, sa takvom gordošću i nadmenošću, sa tako malim strahom pred Bogom – kakvi su oni bili? – Kap meda! Sve, zaista sve – nije ništa drugo do kap meda, i to meda otrovanog tolikim brigama, strahom, naporima, bolom! Ali čak i kad bi sav put mog života bio i ništa drugo do niz srećnih dana, kad bi sav moj život, bio dug i srećan, šta bi sve to bilo u poređenju sa onom večnošću punom muka? Kap meda, ništa, dan jučerašnji koji već prođe (Ps. 89,5). Jao meni! Ja se sećam i osećam plamen, koji kida moje sećanje više nego onaj koji proždire moje telo. Grešno sam minutu i mučim se večno. O prokleti medu privremenih naslada! Ti si za mene postao otrov večnih muka. Protekli brzoprolazni živote, ti si postao uzrok beskonačnih muka! O kratki živote! Ali zašto ga ja nazivam tako kratkim? On je za mene bio dug, čak veoma dug, tako da sam mogao da dobijem spasenje. Toliko sam godina proživeo na zemlji i imao u svojim rukama ključeve raja – znao sam da su za takve grešnike kakav sam ja predviđene muke, znao sam kako ih izbeći, lako sam mogao to da učinim ali nisam učinio. Ja sam bio čovek slobodan, obdaren razumom. Ko me je oslepio, ko me je nagovorio? O prošli živote, bilo da sebi predstavljam ovu kratkoću, bilo da zamišljam svoju dužinu, ti si za mene podjednako gorko sećanje. O zlatne godine, dragoceni dani, koji su prošli i izgubljeni, koji su za mene zauvek izgubljeni! Ko će mi sada dati makar jedan od onih časova, koji su mi izgledali tako dugi? Ko će mi sada dati makar malo onog vremena, koje sam potrošio na grehove ili proveo u sujeti? Ko će mi dati makar jedan jedini trenutak za pokajanje? Ali nema više vremena, ono je već prošlo, i samo uzalud ga želim i večno ću ga želeti. O strelo, koja pogađaš moje sećanje! Moja je krivica – kap meda, kazne su – večno mučenje. O gorko sećanje, beskorisno pokajanje!
To su, braćo, reči koje pogađaju u srce one koji slušaju, a tim više i onoga ko ih govori. Zamislite: on će tada proklinjati i utrobu koja ga je nosila, i grudi koje su ga hranile, i roditelje, decu i drugove koje je znao – a više od svega proklinjaće onu kap meda koji je postao tako gorak. pomislite samo, on, kao današnji opsednuti, bljuvaće penu zbog opsednutosti, kipteće od gneva, kao razjarena životinja, ustremiće se na samoga sebe, da bi sebe raskidao na komade, da bi prožderao svoju utrobu, ako je to iole moguće. On je kriv, i samog sebe muči; on je i žrtva i oružje večnih muka.
A kada on od sećanja na prošli život pređe na svest o sadašnjem svom stanju, kako će tek tada biti veliko njegovo stradanje! Ovo je druga strela koja pogađa njegov um. Duše sveti, podaj mi sada od božanstvene tvoje sile, kako bih mogao da razjasnim svojim slušaocima, kakvu bol pričinjava ta strela! Stanje grešnika u paklu je večni život mučenja, kao što je i stanje pravednih na nebu večni život blaženstva. Ali šta uopšte znači večni život? Bogoslovi nam daju materijalnu sliku i ovako je objašnjavaju. Velika gvozdena kugla na podnožju, prema svojstvu sfernih tela, samo u jednoj tački dodiruje podlogu. Celokupna težina kugle je usredsređena na tu tačku. Onoliko koliko je cela kugla teška, toliko je teška u svakoj pojedinoj tački (kada se na nju oslanja). Na sličan način večni život, kakav je u svojoj celini, takav u svakoj pojedinoj tački, i u svakom pojedinom trenutku, ne može se deliti. Tada večni blaženi život apostol naziva težinom besmrtne slave (2. Kor. 4,17), a učeni bogoslovi govore da je on savršeno naslađivanje svom punoćom beskonačnog života. I to u jednom trenutku. Trenutačno i savršeno – to znači da se pravednik u svakom nerazdeljivom trenutku večnog života raduje radošću koja je sva u trenutku i sva u savršenstvu one radosti kojom će se naslađivati za vreme celokupne te blažene beskonačnosti. On se naslađuje celokupnom slavom i u svakom trenutku večnosti. Ta večnost je sva u svojoj punoći, i otkriva se pred blaženim umom pravednika i uvek čini njegovo blaženstvo beskonačnim.
Ono što sa pravednicima čini Božansko milosrđe u raju, sa grešnicima čini Božanska pravda u paklu. Težina besmrtne kazne je večna muka, u svakom trenutku puna i savršena. Onoliko koliko je ona teška u celoj večnosti, teška je i u svakom trenutku, to jest grešnik u svakom nerazdeljivom trenutku večne muke trpi sve zajedno i u potpunosti onu kaznu, kakvu treba da ponese za vreme svoje beskonačnosti mučnog života. On trpi svu kaznu tokom cele večnosti i u svakom njenom trenutku, tako da ona u jedno te isto vreme biva rasprostranjena na svu dužinu beskonačnosti i istovremeno je usredsređena u svakom trenutku. Večnost mu se u svakom trenutku predstavlja u svojoj celini i kao jedna celina i prošla i buduća, i zato uvek čini celokupnu muku potpunom; a muka, dalje, kao beskonačna u svom svojem trajanju, tako je neobuhvatna u svakom svom trenutku. Ko je premudar da razume ovo? (Ps. 106, 43). Evo u čemu se sastoji večnost za razliku od vremena koje se deli na delove, na ono prvo i na sledeće, na početak i na kraj. Ovim preti Bog u drugoj knjizi zakona, govoreći: Okupite na njih sva zla, i moje strele ću zabiti u njih (32, 23). Sabraću zla: stanje grešnika jeste sjedinjenje svih zala. Sva gorkost tuge je skupljena u jednoj čaši, sav plamen ognja neugasivog sjedinjen je u jednom plamenu – u večnoj muci. U svakom minutu, ona je sva i cela. Svoje strele zabiću. Takve otrovne strele, kako teško koplje za mučeni um grešnika! Pred njegovim očima je celokupna njegova muka, i ona se nimalo ne umanjuje, jer je nerazdeljiva – ona je i uvek (pred njegovim očima) i nikada se ne završava: budući da je večna. To znači beskrajno mučenje, beznadežno i beskonačno. Ako bi mučenje bilo samo beskonačno, ali bi postojala nada makar na privremeno olakšanje, i tada bi muka bila nepodnošljiva. Ali bez olakšanja i beskonačno – ono je nepodnošljivo i neshvatljivo. Ko je premudar da razume ovo? Kakav um može da shvati ovu krajnju nesreću?
Bez olakšanja? Da! u paklu caruje najdublja tuga, ali nema sna, da je utiša. Rane su smrtonosne, ali nema balzama da ih izleči. Neizlečivi bol, ali nema ulja, da ga uspokoji. Nepodnošljivi plamen, i nema ni kapi vode da ga ugasi. Poslušajte bogatog grešnika o kome govori Luka. Šta on želi? Oče Avrame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. (Luka 16, 24). Oče Avrame, ti si otac milosti, pokaži mi milost svoju. Obuhvaćen sam plamenom, gorim i mučim se u peći neugasivog ognja. O, pošalji srećnog Lazara da zamoči samo vrh svoga prsta u kap vode i da dođe da orosi ovaj raskaljen jezik… Ali šta mu odgovara Avram? Ne, ne, sine moj, ti si se dovoljno naslađivao svojim bogatstvom u prošlom životu. Primio si sva svoja blaga u prošlom životu. – Ne nadaj se više ni na šta. O velika nevoljo! On tako malo moli, i ništa od toga ne nalazi. Pribegava samom Avramu, ocu samilosti, moru milosti, i traži samo kap vode, da makar malo ohladi svoj plamen – i ne dobija. Dakle, njegova molba nije uslišena? „Ne, – govori Zlatousti – za grešnika čak i u moru nema vode, to jest kod Boga milosti.“ Stoga, kao što sam rekao, pakleni je oganj samo oganj, ali je bez rose, samo je muka, ali bez olakšanja.
U ovom životu nema tako velikog zla koje, makar i neisceljivo, ne bi imalo kraja. Uopšte, beskonačno zlo bilo bi najužasnije zlo. Ovde, ma kako da smo nesrećni, ako je to već neizbežno, umirući, mi se ipak oslobađamo od svih muka, i smrt – to je naš poslednji lekar, zajedno sa životom uzima od nas i bolove. Nije takvo stanje grešnika u paklu, gde mučenja bivaju u krajnjem stepenu i nemaju olakšanja, a što je još teže – večna su i nema im kraja, ne završavaju se nikada, nikada! Proći će hiljade godina, milioni godina, a muka će još uvek biti na samom svom početku. Ako grešnik svake godine bude izlivao makar jednu suzicu, i prolije toliko suza da iz njih poteku čitave reke, i tada još uvek neće proći ni jedna minuta te mučne večnosti. Tamo, na tom svetu, već nema smrti, koja bi skratila mučenje grešnika, oduzimajući od njega život. Ne, tamo je smrt besmrtna, tamo je sam život neprestana smrt! Tamo će grešnik svakog časa moliti da umre, ali smrt neće naći, kao što govori Sveti Duh u Apokalipsi: Tražiće smrti i neće je naći. (9, 6), Dokle će trajati to mučenje? – Ono je zauvek i ne završava se nikada, nikada.
Zenon je bio najnedostojniji i najnečasniji imperator Vizantije. Zbog njegovog razvratnog i bujnog života bilo je teško i narodu, i velmožama, i vojsci, ali posebno samoj carici Arijadni, njegovoj ženi. I evo šta je ona s njime učinila. Jednom, kao što je to često bivalo, od silnog pijanstva on je pao u besvesno stanje, kao mrtvac, a carica je naredila da ga spuste u duboki grob, i da ga zatvore. Naredila je uz to, da se niko ne usudi da ga izvuče odatle kako bi na taj način živ bio pogreben car koji nije bio dostojan ni prestola ni života. Sve je to bilo izvršeno. Na kraju se imperator probudio iz pijanstva, i videvši se u takvoj tami i u smradu – bio je silno potrešen; on je počeo da viče, da udara, da plače, da se ljuti, ali nije bilo nikoga ko bi čuo njegovo jadanje, ko bi saosećao sa njegovom tugom, ko bi otvorio grob na njegovo kucanje, ili ko bi ispunio njegovu gnevljivu naredbu. Na njega je bio položen težak kamen. On je pogreben jednom zauvek, pogreben za vekove vekova.
Od groba nečasnog Zenona prenosim svoj umni pogled na krajnju tamu pakla, gde kao da vidim bednog grešnika koga je tamo pogreblo Božanstveno pravosuđe. Jevanđelje govori o grešnom bogatašu na sledeći način: umre bogataš i pogreboše ga. (Lk. 16, 22). Ja čujem njegov plač, njegove žalosne krike. Oče Avrame, pomiluj me! Ali nažalost, niko ga ne čuje, jer je duboka provalija, a tama bezizlazna govori Vasilije Veliki. Bog u svojim rukama drži ključeve te podzemne tamnice i niko je ne otvara. Najteži kamen večnosti je pokrio nesrećnoga. Na kamenu je Sveti Duh ispisao natpis: I biće njihovo vreme vo vjeki (Ps. 80,16). On je pogreben jednom zauvek u vekove vekova. Otuda on nikuda neće izaći. Ti ćeš mi reći: za jedan kratkotrajni greh takva večna kazna? Može li biti ikakvog poređenja između krivice i kazne? Odgovoriću ti da, ako je i moguće ikako poređenje između kratkotrajnog greha i večne muke, ali nikakvo poređenje nije moguće između sličnog sebi čoveka, nepotrebnog crva zemlje, i svevišnjeg Boga, koga ti vređaš svojim grehom. Ako bi ti živeo večno, večno bi i grešio. Zato te je i dostigla večna muka. Pred tvojim pogledom je peć neugasivog ognja. Ti i dalje grešiš? Znači da si dostojan večnog plamena. Ti koji treba da budeš beskonačno zahvalan božanskom pravosuđu koje je otvorilo bezdan beskonačnog mučenja, da bi preseklo put tvojih zločina. Ako adska kazna ne bi bila večna, kakav bi bio život hrišćana? Pravedan je sud Božiji! I biće njihovo vreme u vekove. Večna muka, a olakšanja i kraja nikada! To je druga strela koja pogađa um grešnika i izgleda da ona sama po sebi već čini celokupnu muku. Ali postoji još i treća strela, možda još oštrija nego prve dve.
To je ona koja pogađa volju grešnika, baca je u očajanje zbog blaženog života; ona je krajnja želja, ali bez nade. Ovde ja ponovo otkrivam svu dubinu bezdana: želja bez nade i želja Boga bez nade na Boga. Upravo ta strela i jeste, osim drugih, prava muka. U ovom životu želja je kao plamen koji gori u našem srcu i teži za onim dobrom, koje se nadamo da ćemo dostići. Ako je to dobro lako dostižno, naša nada ublažava plamen; a ako je ono nemoguće, očajanje ga potpuno gasi. Na taj način na zemlji, ako nešto želimo, tešimo se nadom; ako se pak ne nadamo, onda iščezava i sama želja; stoga mi ili ni malo ne osećamo bol, ili ako je osećamo, imamo i njeno isceljenje. Međutim, želja bez nade je plamen bez rose, sama želja je čisti oganj, a takva je želja grešnika. Jeste li videli morski talas, koji, kada ga podiže sva sila vetra, stremi svom svojom masom, kao nekakva pretnja da potopi zemlju, ali ne dostiže tvrdi kamen, nego se presečen vraća natrag, razbija u hiljadu kapi i kao da se ljuti, peni se? Da li ste videli žednu srnu, kako sa utrobom u plamenu, sa raspaljenim jezikom i otvorenim ustima, juri do izvora vode? A ako naiđe na izvor ili reku, što su presušili ona, obezumivši se od očajanja, žalostivo riče i svojom vikom ispunjava šume i lugove. Isto tako, svom silom, svom žeđu krajnje želje, volja grešne duše stremi ka višem sudiji, ka Bogu. Ali kao tvrdi kamen, kao presahlu reku, ona nalazi srce Božije koje je proteruje rečima: odlazi, odlazi od mene, prokleta, u oganj večni! O kako je pogađa ovaj udarac, i u kakvom očajanju ona odlazi! I što jače ovo lišavanje raspaljuje želju, tim više želja uvećava muku. Eto, eto prave muke! Želja za Bogom – je najplamenije od svih želja, kao što je Bog najveće od svih dobara i iznad svih dobara. Dakle, želja boga bez nade na Boga je najjači plamen muka, koje vam ja ne mogu objasniti: uvek želeti Boga i nikada se ne nadati da ćeš ga videti.
Zbog čega se grešnik ne može nadati? Zato što se on odvojio od Boga, a to odvajanje je večno. Mi na osnovu iskustva ovog života znamo, kako je bolan rastanak sa licima koja najviše volimo, kada se rastajemo na primer od oca, kada se rastaju otac ili majka od dece, brat od brata, nevesta od mladoženje. U vreme Mihajla Paleologa agarjani su prodrli u azijske predele imperije i mnogo ljudi odveli sa sobom u ropstvo. Među zarobljenima su bile dve sestre koje su (prema žrebu) bile dodeljene raznim gospodarima. One su se morale rastati i otići u razne strane svojim gospodarima bez nade da se ikada više vide. Ko može da opiše, ko može da objasni njihov plač, kada je nastao čas rastanka, kada su njih dve, oplakujući svoju sudbinu, prolile čitav potok suza, čvrsto se zagrlile i ustima priljubile jedna drugoj? Gle, kada su se ljubile poslednji put, kao da su duše prešle iz jedne u drugu kroz usta i dogovorile se međusobno da se ne podvrgavaju takvom teškom rastanku. Sjedinivši se, one su se uznele na nebo, ostavivši na zemlji svoja zagrljena tela. Hoću da kažem da su obe sestre umrle, grleći se i ljubeći jedna drugu, u svim mukama rastanka, kao da priroda nije mogla da se pomiri sa rastankom tela pre rastanka duša, kako govori Nikifor Grigora, koji priča ovu tužnu priču.
Ovo vam pričam zato da shvatite kako je mučno odvojiti se od Boga, želeti ga večno ali se ne nadati da ćeš ga ikada videti. Međutim, to ne može niko shvatiti, ne saznavši,najpre, šta je Bog. Zamislite da, ako bi najsvetliji i najblaženiji lik Božiji za trenutak iščezao od pravednika u raju, a raj se pretvorio u ad; i ako bi na trenutak Bog došao do grešnika u pakao, i pakao bi se pretvorio u raj. Nada da se makar jednom vidi to božanstveno lice pretvorila bi u ništa sve beskonačne muke grešnika. Shvatite da je sva gore objašnjena muka, mnogo lakša, nego čak beskonačna množina takvih muka, i ništa je u poređenju sa lišavanjem Lica Božijeg, kao što to govore dva velika učitelja Crkve. „Odvraćanje i udaljenje boga je za paloga mnogo mučnije nego muke koje ga očekuju u zagrobnom svetu“ (Vasilije Veliki). „Biti podvrgnut hiljadama muka ne znači ništa u poređenju sa lišenjem blažene slave.“ (Zlatoust). Iz ovoga vi možete da zaključite koliko je mučno razdvajanje od Boga, – želja za Njim, a bez nade da Ga ikada vidiš. O najoštrija strelo – zabodena u volju grešnika! O željo bez nade, željo Boga bez nade na boga! O muko, koju oseća volja, ali ne može da shvati razum!
A mi ipak sve ovo smatramo ništavnim. Za nas bi velika nesreća bila da izgubimo makar jedan dan milosti našeg nadređenog, bliskog druga, vezanost za bludnicu. Ali nam ništa ne znači da izgubimo ljubav, milost i slavu Božiju.
Govore nam da postoje muke, a mi nastavljamo da idemo putem koji ka njima vodi. Ko se kaje? Ko se ispravlja? Ko se odvraća od puta koji vodi u pogibao? – Jedno je od ovoga: ili mi ne verujemo u muke koje nas čekaju i zbog toga smo neverni, ili smo nerazumni, ako, verujući u to što će nas snaći vodimo život dostojan mučenja. Dakle, mi se podvrgavamo mukama ili po neverju, ili zbog nerazumnosti naše.
Verni su nam predali priču o koplju Ahilovom, koje je imalo čudesno svojstvo da ubija i da isceljuje. Zaista, i tri strele muka koje vam ja opisujem, imaju to čudesno svojstvo. Da pogađaju mučenoga u zagrobnom životu, i da isceljuju grešnika (u ovom životu). Prva strela pogađa mučenoga u sećanje i pobuđuje u njemu beskorisno pokajanje, kada se on kaje za grehove proteklog života, ali već ne može da dobije oproštaj. Međutim, ako grešnik tokom ovog života u svom sećanju bude držao misao na tu strelu, kako bi se sećao svojih grehova i kazne koje za njih može da očekuje – on se kaje i dobija oproštaj. Druga strela pogađa um mučenog i pričinjava mu veliki i neisceljivi bol time što on uvek ima pred očima beskonačne muke. Ako grešnik bude u svom umu držao pomisao na tu strelu, onda će uvek sebi predstavljati veliku opasnost mučenja, kojoj se on svakodnevno podvrgava, onda će u bolu, skrušenim srcem naći isceljenje i na kraju završetak svog zlog života. Treća strela pogađa u volju mučenog i pobuđuje u njoj krajnju želju bez nade, kada on uvek želi, ali nikada ne može da se nada da će videti lice Božije, od koga se odelio za svu večnost. Ako grešnik primi taj udarac u volju, kako bi zaista zaželeo Boga, onda on, naravno, može da se nada kako će ponovo dospeti u Njegova nedra, budući da je sam Bog rekao: ko dolazi ka meni neću ga isterati napolje. (Jn. 7,37). Jednom rečju, kazna koja je za telo i dušu osuđenog beskonačna muka, za grešnika koji razmišlja jeste samo spasonosno isceljenje. Ko ne zaboravlja na muke taj im se i ne podvrgava. „Sećanje na geenu ne dozvoljava nam da upadnemo u geenu“, govori Zlatoust. Kada su monasi živeli više u pustinji nego u svetu, kada su se podvizavali, a ne prosili milostinju, jedan sveti podvižnik je bio veoma iskušavan telesno, tako da mu se javio đavo u liku žene, kako bi ga još više razdražio. Međutim, Bog, koji je hteo da ga sačuva, kako nesrećnik u jednom magnovenju ne bi izgubio plod pređašnjih podviga, ubacio mu je sledeću misao. Pre nego što je upao u greh, on je približio prst plamenu svetiljke, ali pošto nije izdržao bol odmah ga je odmakao. Tada je pomislio u sebi: nisam u stanju da podnesem da mi makar na trenutak prst gori u plamenu sveće; a ako padnem u greh, onda ću goreti ceo, dušom i telom, u plamenu večnih muka; odlazi od mene, satano! – On je oterao ženu, pobedio telo, posramio đavola, izbegao greh i spasao dušu. Ko se seća muka, taj im se ne podvrgava! Ne! Kada nas iskušava telo, svet i đavo, ako bi, pre nego što učinimo bezakonje, svaki od nas rekao samome sebi: za ovaj moj postupak biću podvrgnut večnim mukama, zar mislite da bi ostala privlačnost greha? Ne, ponavljam, ne podvrgava se mukama onaj ko na njih misli. Ali ko misli na njih?
Bože, pravedni sudijo! Da bi obuzdao grehove koje činim, pošalji mi ovde smrt, pošalji mi bolesti i nesreće, onako kako odredi Tvoja sveta volja. Koliko će sve to da traje? – Jako kratko, i kad tad će se završiti. Ali me nemoj kazniti večnim mukama, koje nemaju kraja. Avaj meni! Ako glava boli jedan dan, ili zub jedan čas, bol izgleda nepodnošljiv. Šta će tek biti kada ceo ja budem goreo u večnom plamenu?! Čak me i same pijanke, ako isuviše dugo traju, zamore: kako li će mi se pokazati beskonačna muka? Za jednu preljubu – hiljadugodišnja kazna. Ali, kad smo strpljivi, i hiljadu godina ima svoj kraj! Za jednu krađu, mučiti se deset hiljada godina. Neka bude tako, ali i to će se završiti. Međutim, večne, beskrajne muke!? O, kad bih ja, kad bih dobro pomislio na to, ceo svet bi trebalo da u mojim očima izgubi svoju cenu, trebalo bi da pobegnem u pustinju, da sam sebe živog sahranim u grob, da danonoćno plačem i stenjem, svakog trenutka. Koliko bi to godina trajalo? – Deset, dvadeset, trideset, ali kad tad to bi imalo svoj kraj. Muke u paklu, međutim, nemaju kraj! O muke, muke – trostruka strela koja zadaje trostruku smrtonosnu ranu! Samo pomislim na tebe – i već se cepa moje srce. Ali pogađaj, pogađaj ga, kako bih uvek na tebe mislio, i na taj način izbegao taj večni oganj. Amin.

BESEDA NA VELIKI UTORAK

Evo Ženik dolazi u ponoć i blažen je
sluga kojeg zatekne budna; nedostojan je
pak onaj kojeg zatekne unilnog. Bodrstvuj
dušo moja, ne opterećuj se snom da ne budeš
predana smrti i da se ne zatvoriš van
carstva; i živni zovući: svet si, svet,
svet Bože, Bogorodicom pomiluj nas!

Ko je taj tajanstveni Ženik koji će doći u ponoć? Kome On dolazi i šta označava ova ponoć? I opet, ko je taj sluga koji svagda bdije te je zbog toga blažen, i pod kim treba da se razume sluga unilni, te zbog toga nedostojan da sretne Ženika?
Ne verujem braćo moja da mnogi iz vas već nisu postavili samima sebi ta pitanja i rešili po uputstvu jevanđelja saglasno potrebama vaših duša i srdaca pošto već znate da kada Crkva proiznosi: evo Ženik dolazi! Koga treba očekivati i šta se traži od svakog od nas za susret sa Njim. ali nemaju svi – tako govori Apostol – to saznanje (1. Kor. 8,7). Postoje ljudi koji i u po bela dana imaju potrebu za vodičem, jedni zbog slabosti vida, drugi zbog nepoznavanja puta (mada on i nije daleko od njih), a treći jer ne žele da idu uopšte. Zbog toga neće biti izlišno ako i mi u današnji dan naglas porazmislimo o dolasku Ženika, da bi i onaj koji do sada nije razmišljao o tome jasno mogao da shvati ko je on sam: sluga koji bdije te zbog toga blaženi ili unilni i nedostojni i zbog toga odbačeni?
I tako reći ćemo da je divni Ženik koji dolazi u ponoć u stvari naš najdraži Spasitelj, Gospod Isus Hristos. Između mnogih znamenitih naziva koji mu se daju u Svetom Pismu, On ima i ime našeg Ženika zato što je naša duša zaručena za Njega kao nevesta mladoženji na večno i savršeno sjedinjenje sa Njim, verom, ljubavlju i blaženstvom. Obručih vas – piše Apostol Pavle Korinćanima – mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu (2.Kor. 11,2). To sveto obručenje – od strane našeg božanskog Ženika – proizašlo je na krstu, gde je On iz ljubavi prema nama, radi iskupljenja naših duša od grehova i prokletstva te radi našeg usvojenja sebi na svu večnost pretrpeo smrt i prolio Svoju krv. S naše strane to dragoceno obručenje (zaručenje) se po Njegovoj neposrednoj naredbi izvršava u tajni krštenja, gde se mi, odrekavši se od sveta, tela i đavola sjedinjujemo sa Hristom i Bogom našim kao nevesta sa mladoženjom. Od vremena tih zaruka mi već nismo svoji kako se izražava Apostol Pavle, već pripadamo Iskupitelju i Gospodu našem i dušom i telom.
I kao što to među nama ljudima biva brak ne sledi odmah po zarukama, te se zaručeni odvajaju na neko vreme jedno od drugoga do braka, to isto se desilo i u našem obručenju sa Hristom. Brak je zbog mnogih i važnih razloga odložen i sam Ženik se radi našeg dobra trebao udaljiti od nas. To se desilo, kao što je poznato u četrdeseti dan po Njegovom Vaskrsenju, kada se On uzneo sa Jeleonske gore na nebo. Mnogo znakova ljubavi nam je od Njega ostavljeno kao zalog našeg saveza sa Njim: sa nama je Njegova Sveta Reč (Sveto Pismo), s nama je Njegov životvorni Krst, s nama je Njegovo Prečisto Telo i Krv (u Svetoj Tajni Pričešća), s nama je Crkva – ljubimica Njegovih saveta i naša nevestorukovoditeljka, s nama su Tajinstva Crkve i sama blagodat Presvetog Duha. No On Sam, Ženik naših duša, budući od tog vremena nevidljiv, biće takav do kraja naše razdvojenosti s Njim, to jest do poslednjeg dana sveta, kada će se On ponovo pojaviti u slavi radi izvršenja svesvetskog bračnog toržestva (slavlja).
Da li će potrajati ta razdvojenost, ta zadocnjenost tajanstvenog braka Jagnjetovog? O tom zna samo On – Ženik naših duša i srdaca. Kada će doći On? Koje godine i dana, u koje vreme i čas? Opet tajna za sve. O danu i času tome – rekao je Sam On – niko ne zna, ni anđeli nebeski (Mt. 24,36). I eto, upravo ta duboka neizvesnost i sačinjava tu tajanstvenu ponoć u koju će Ženik doći – kako se i govori u crkvenoj pesmi koju razmatramo: jer ponoć je takvo vreme kada se prekidaju ne samo sva dela, već i sva očekivanja, te ljudi ne očekujući više ništa predaju se snu. Pošto je na taj način vreme dolaska nebesnog Ženika neizvesno, a sa druge strane nigde nije rečeno da će taj dolazak da se desi tek posle veoma dugo vremena, to je jasno da ono može da se desi svagda, u svaki dan i čas, te zbog toga svi mi koji smo zaručeni nebeskom Ženiku treba svagda da budemo spremni za susret sa njim, da Ga svagda očekujemo, ne odlazeći da tako kažemo nikuda daleko, da se ne zanimamo ni sa čim takvim što bi moglo da nam zasmeta u vreme Njegovog dolaska. Upravo tako nam je zapovedio sam Ženik pred svojim rastankom sa nama: Stražite, dakle – govorio je On – jer ne znate dana i časa u koji će sin čovečiji doći (Mt. 25,13).
Oni koji su verni svojim zarukama i zavetu i koji su istinski zavoleli Ženika duša svagda tako postupaju. Oni su uvek na straži i njihovo prvo i poslednje očekivanje u životu jeste očekivanje dolaska Ženika. Čuti glas: evo Ženik dolazi! bio bi vrhunac njihovog zemaljskog blaženstva. Da bi učinili sebe što sposobnijim za očekivanje i susret sa Njim, mnogi među njima su zbog toga i sasvim ostavljali ovaj svet i sve što je u svetu; za svagda su se odricali i od samih i od najnevinijih zadovoljstava i zemaljskih veza, da se ne bi zbog slabosti prirode zaokupili previše bilo čim životnim, kako ne bi ohladili ljubav u duši prema Ženiku, te kako ne bi oslabili pažnjom i usrđem, kako ne bi otežali duhom i predali se čulnosti. Drugi pak ne ostavljajući ovaj svet učestvuju u svim njegovim delima mada žive tako kao da i nisu u svetu. Ne prilepljuju srce svoje ničemu i sva svoja životna dela i odnose svoje potčinjavaju jednom osnovu – ljubavi ka Isusu. I gde god bi oni bili, sa čim god bi se zanimali, svagda su spremni da sa radošću ostave sva dela i svu imovinu zemaljsku na prvi glas o dolasku Ženika. Svi takvi, i oni van sveta i oni koji u svetu žive očigledno su sluge koje bdiju. Ženik vidi njihovo usrđe i priprema za svakoga od njih venac slave. Oni su zaista blaženi ma kako bila niska i gorka njihova sudbina na zemlji jer sva ovdašnja lišavanja i stradanja kojim se mogu podvrgavati su privremena i brzo prolaze, a u budućem životu ih za to očekuje takvo blaženstvo koje oko ne vide, uho ne ču i koje nije dolazilo ni u samo srce čovečije.
Međutim postoje među onima koji su zaručeni nebeskom Ženiku i takvi koji su potpuno zaboravili o svojim zavetima te se ne sećaju čak ni toga da i imaju Ženika, da Njegov dolazak treba očekivati svagda i da će loše i strašno biti onome koji se u vreme Njegovog dolaska zatekne u snu. Mnogo li je takvih ljudi među hrišćanima? Tako mnogo je da ih reč Božija zbog toga i naziva svima: A budući da Ženik odocni – govori se – zadremaše sve i pospaše! (Mt. 25,8).
I zaista, braćo moja, možete li ukazati na mnogo takvih hrišćana o kojima se sa uverenošću može reći – evo sluge koji bdije i u samoj ponoći! Budući dolazak Gospoda i Spasitelja našeg postala je takva tema o kojoj danas niko i ne govori, a ako bi neko negde o tome i progovorio pokazao bi se kao staromodan, kao onaj koji se zanima stvarima koji ne zaslužuju pažnju ljudi naprednih i obrazovanih. Međutim budući dolazak Gospodnji jeste događaj koji je najvažniji za svakog; od kojeg u potpunosti zavisi naša večna sudbina; s kojim treba da nam dođu ili sva blaga ili sve nevolje. Pa ipak sve to ne može da probudi pažnju kod nas, i sve to je kao neka stvar koja nam je u potpunosti tuđa! Uzalud nas jevanđelje strogo upozorava: Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će sin čovečiji doći! (Mt. 25,13). Uzalud sveta Crkva usklikuje: Evo Ženik dolazi u ponoć! Mi slušamo i ne obraćamo pažnju. Slušamo i umesto da se spremamo za susret sa Ženikom bezbrižno se predajemo sujetama mirskim kao da se spremamo da živimo na zemlji večno. Koliko će se naći hrišćana koji već i završavaju svoj život, a koji čak i ne znaju da njihova duša ima Ženika, i da oni mogu čak i da dožive do Njegovog dolaska!… Koji je uzrok za takvu neoprostivu hladnost prema nebeskom Ženiku duša i srdaca? Uzrok je naše neumereno pristrašće ka zemaljskim blagima, naša pogruženost u čulnost. Srce naše je razdvojeno na toliko predmeta da u njemu nema mesta za Ljubljenoga. Sve je upravljeno ka svetu i telu! Sve je u plenu pohota i strasti!
Uzaludno, potpuno uzaludno je opravdanje naše bezbrižnosti ako bi mi počeli da se izgovaramo sporošću dolaska Ženika jer ta sporost je samo sa jedne strane, a sa druge je neobična brzina. Bez obzira na to da li on treba k nama da dođe ili mi ka Njemu, On odugovlači sa dolaskom. I može biti da će ga odložiti još i na hiljadu godina. Mi pak zar ćemo tih hiljadu godina ostati ovde i čekati Njega? Ne, sada, danas ili sutra pojaviće se anđeo smrti i pozvaće nas ka Ženiku. Kako da posle toga spavamo bezbrižno i da ne očekujemo poziv i izlazak koji nam predstoji? Tim pre, kada taj izlazak po svemu sudeći i nije daleko od svakog od nas i u isto vreme nama savršeno nepoznat? Jer o danu i času u koji ćemo mi završiti naš život niko ne zna – to je naša svečana ponoć! No, avaj, i o njoj treba da se kaže to što je rečeno o ponoći u koju će i doći Ženik: Zadremaše sve i pospaše! Priprema za smrt je stvar tako važna da bi trebalo da se njom zanimamo sav naš život. Međutim oni koji se njom zanimaju kako treba čine iznimku i pri tom veoma retku. Svi ostali žive tako kao da će ovde živeti večno. Pa čak ni same bolesti koje nas posećuju, te vidljive preteče i vesnici smrti ne mogu da nas nateraju da pomislimo o njoj. Avaj, ma koliko mi videli do sada onih koji umiru, skoro nikad da nismo videli takve koji su prethodno bili uvereni da će se na kraju ipak morati rastati sa životom. Mnogi su se čak i na nekoliko časova i minuta do smrti još uvek predavali mislima o zemaljskom, razmišljali o životu i nisu ostavljali pomisli o takvim delima i poduhvatima za koje je potrebna snaga i dug život. Na taj način umiru mladi a često čak i sami starci. Možete li da rasudite po tome u kakvom se vidu te nečasne duše javljaju pred Svog nebeskog Ženika i šta će da im se desi na bračnoj večeri! …
Pri takvom užasnom primeru bezbrižnosti i posle tog žestokog vihora sujete i strasti koje zaslepljuju svojim prahom oči i najboljih ljudi ne treba li braćo moja da svako od nas ko bar malo brine o sopstvenom spasenju dođe u strah i obrati se samom sebi rečima sveštene pesme: Budi budna dušo moja i ti se ne opterećuj snom da ne bi bila predana smrti! Bdi! – ne zanosi se nikakvim primerom, ne idi nikakvom stazom koja je naizgled pokrita cvećem a koja vodi u propast adsku. Bdi! – stoj na straži dok te ne smene, čuvaj veru i nadu dok se ne javi ta sama nada. Ženik nije vidljiv no On je svagda bio iza tebe, vidi sve tvoje misli i želje, računa sve trudove i žrtve, i sprema venac za sve. Još nekoliko godina, pa može biti čak i nedelja i dana trpljenja i zavesa će pasti – svet i sve što je u njemu iščeznuće iz očiju, pojaviće se čertog (bračna soba) nebeski, i ti ćeš biti uvedena na svadbu sa Jagnjetom! Amin.

BESEDA NA VELIKU SUBOTU

Da li smo mi braćo ikad razmišljali o tome da smo svi mi već bili u grobu, i da je nad svima nama već izvršen čin pogrebenja? Razmislimo o tome barem sada pri ovom grobu jer upravo u njemu, u tom grobu smo pogrebeni svi mi.
Kada to i kada? – u krštenju, odgovara apostol. Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. (Rim. 6,3-4). Krstiti se u smrt? Pogrebati se u smrt? Ah braćo makar koliko se trudili da objasnimo ove reči, sve su one previše silne i poražavajuće. I čovekova smrt je nešto veoma važno, tim pre to je smrt Bogočoveka. I mi smo se svi krstili u ovu smrt!. Svi smo se pogrebli u ovu smrt!…
Otkuda ovo divno – užasno krštenje? Zbog čega je neshvatljivo ovo Bažansko pogrebenje? Zbog čega je naša kupelj bila našim grobom, i to grobom Hristovim? Da bi sve ovo razumeli braćo bolje i jasnije, radi toga treba da obratimo pažnju na cilj našeg krštenja.
Radi čega se mi krštavamo? Za oproštenje grehova – odgovara sama Crkva. To jest objašnjavajući tu misao podrobnije, mi se krštavamo radi osvećenja naše prirode koja je oskvrnjena grehom, radi ponovnog uspostavljanja u njemu obraza Božijeg, radi vraćanja našoj prirodi prvobitne nevinosti i sposobnosti za vrlinu i blaženstvo. Ali šta nas očišćuje i osvećuje u krštenju? Zar je to voda, kojom se peremo u krstionici? No vodom se može čistiti samo telo, i to spoljašnje, a ne duša, ne savest, ne um i volja. Za dušu – oskvrnjenu grehom, za duh koji je pao u bezdan zla, potrebno je više osvećenje, unutrašnje, duhovno. I ono se izvršava u krštenju; jer radi čega bi se onda i izvršavalo samo krštenje? Šta ga pak proizvodi (krštenje) ako to ne može da učini voda? Izvršava ga sveosvećujuća bogočovekova krv. Krstionica nas očišćava zbog toga, što je u vodi skrivena blagodat Duha Svetog, koja se spustila na zemlju ovaploćenjem Sina Božijeg. Nama se pri krštenju opraštaju gresi zbog toga što je za te grehe prinesena žrtva na krstu i mi iz krstionice izlazimo kao čeda Božija sa pravom da nasledimo večni život zbog toga što smo se u njoj obukli verom u Iskupiteljeve zasluge. Kojem i pripadaju sva blaga večnog života. Na taj način, krštavajući se za oproštenje grehova, mi se vidljivo pogružavamo u vodu, a nevidljivo u smrt i Krv Hristovu, i u blagodat Svetog Duxa. I upravo to nevidljivo pogruženje čini tako važećim vidljivo krštenje vodom, koje samo po sebi ne bi imalo nikakvog dejstva na dušu. Udaljite od krstionice veru u Raspetog, i zajedno sa njom će se udaljiti i blagodat, a zbog toga neće ni biti nikakvog opraštanja grehova. Uklonite krst i neće biti krštenja.
Upravo to, braćo, i hoće da kaže apostol, kada govori da se mi krštavamo u Hristovu smrt. Međutim, moguće je krstiti se u smrt, ne deleći tu smrt, Hrišćanin se ne krštava tako u smrt svog Gospoda: pogružavajući se u ovu smrt, on sam umire, ili po apostolovoj reči sapogrebava se u Hristu. Ovo sapogrebenje se veoma prirodno pokazuje čak i telesnom oku, pogružavanjem onoga koji se krštava u vodu. Pogružavajući se, mi se skrivamo od sveta, kao da na neko vreme prestajemo da postojimo – pogrebavamo se. A izlazeći iz vode, mi se naprotiv pojavljujemo ponovo, i kao da ponovo počinjemo da postojimo – vaskrsavamo. To je, kako rekoh, jedan simbol koji se vidi samo okom, a u stvari, u krštenju se pri vidljivom, slikovitom pogrebenju tela u vodi, izvršava nevidljivo pogrebenje – stvarno, koje obuhvata celog čoveka, a koje ostavlja neizbrisive tragove za ceo život, i vremenski (prolazni) i za večni. Da bi ovo u potpunosti shvatili, setimo se, radi čega se mi krštavamo? – za oproštenje grehova. Prema tome, mi ka krstionici pristupamo kao nečisti, grešni, stari, neprijatelji Božiji, a iz nje izlazimo opravdani, očišćeni, čeda Božija, novi ljudi. Kuda pak iščezava naš raniji, stari čovek? – ostaje u krstionici. Šta je s njim tamo? – on umire i iščezava. Kako, i čijom silom? – silom Krsta. Naš Gospod i Iskupitelj u našoj krstionici prima na Sebe sve naše grehe, našu vethost i smrtnost, našeg starog čoveka, i uništava ga silom krsnih zasluga, svemoćnom blagodaću Svoga Duha, a nama umesto toga daruje Svoju pravdu, Svoj život, Svoje sile i pravo na besmrće i slavu. Zbog toga mi i izlazimo iz krstionice kao novi ljudi. Ako se u našoj krstionici ne bi desila ta spasonosna promena; ako nas naš Iskupitelj ne bi susretao u njoj na takav čudesan način; ako mi tamo ne bi umirali, i vaskrsavali sa Njim, tada naša krstionica ne bi bila grob za našeg starog čoveka: pogružavajući se sa gresima, mi bi iz vode izlazili opet sa gresima. Sa druge strane, naš Iskupitelj ne bi imao da tako kažemo, pravo da u krstionici prima na Sebe naše grehe, te da nam daje Svoju pravednost, a ne bi mogao ni da skine sa nas prokletstva i obuče nas u blagoslov, da nije na Golgoti umro za nas, da nije zadovoljio pravosuđe Božije za grehe naše, da nije poneo na Sebi našu kaznu, da nije za sve nas zaslužio pravo na večni život, i na taj način stekao pravo za usvajanje nasleđa večnog života onima koji veruju u Njegovo ime i koji žive po Njegovim zapovestima, kakvi treba da budu svi oni koji se krštavaju. Na taj način u krstionici, pri našem pogruženju, proizilazi pogrebenje našeg starog čoveka, zbog toga što se mi pogružavamo ne sami, već sa Hristom, koji ga i umrtvljuje (starog čoveka). Pogružavamo se ne samo u vodu, već i u Njegovu Krv. I ne samo da se pogrebavamo već se i sapogrebavamo. I sve to proizvodi vera. Verom se naši gresi skidaju sa nas i polažu na našeg Iskupitelja. Verom se Njegova pravda uzima od Njega i prisvaja se nama. Po veri mi umiremo i vaskrsavamo pred sudom pravde Božije, a u licu našeg Zastupnika. Udaljite veru od krštenja, i neće biti sapogrebavanja Hristu, a bez sapogrebavanja neće biti ni pogrebenja starog čoveka, a bez tog pogrebenja neće proizaći i duhovno obnovljenje i vaskresenje. Postaće jedno prosto pogruženje – simbol za oči, no neće imati sile za duh, dejstvo za srce, niti tajinstva za večni život.
Nadam se braćo, da je sada svakome od vas savršeno jasna sila Apostolovih reči: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo, a zajedno sa tim da vam je jasno i to zbog čega je grob Hristov svesvetska krstionica, isto tako kao što je i naša krstionica grob Hristov.
No braćo, hrišćanstvo nije u reči, već u sili, ne u shvatanju, već u delu. Istine, o kojima smo mi besedili, su takve da treba da obuhvataju i proniču celokupnu našu prirodu, i izražavaju se i u celokupnom našem životu. Za to nije potrebno čak ni posebno shvatanje tih odnosa u kojima se nalazi naše krštenje sa Hristovom smrću: dovoljna je prosta vera u Hristov krst, prosta vernost onim zavetima koji su dani pri krštenju. Onaj ko ne shvata te zavete, (osim ako ih nije zaboravio zbog nepažnje) – savršeno mu je neoprostivo. Dozvolite mi dakle braćo da vas u ime onoga koji počiva u grobu Gospodnjem pitam: Osećate li vi u sebi plodove svete tajne krštenja u smrt Hristovu, dragocene plodove tog divnog zaveta za život i smrt, koji je ispred krstionice sklopljen sa Gospodom i Spasiteljem našim? Ako smo mi verni tom božanstvenom zavetu, on je dužan da u nama proizvede mnogo: dužan je da da mir našoj savesti, svetlost umu, čistotu srcu, svetost životu; Dužan je da ispravi i usavrši celokupan obraz misli i osećanja, da osveti sve naše odnose i veze, da nas učini novim ljudima, ugodnim Bogu i ljudima, dostojnim blagoslova na zemlji i na nebu, uzdignutim nad svim promenljivostima (obmanama) sveta i života. Dužan je govorim, jer krv Hristova, u koju smo se mi pogružavali u krstionici, ne može biti besplodna. Gospod nije uzaludno uzišao na krst i spustio se u grob; nije se uzalud spuštao i u našu krstionicu i sapogrebavao se u njoj sa nama – plodom čega treba da bude život večni, koji će se u svoj svojoj slavi otkriti u večnosti, nego u svoj svojoj sili treba da se otkrije već ovde, u toku našeg zemaljskog života. Da li je braćo tako u stvarnosti? Da li je za svagda ostao pogreben u krstionici naš stari čovek sa njegovim strastima i pohotama? Nije li vaskrsao i on, i ne dejstvuje li u nama svojom vlašću? I nije li pogreben umesto njega novi čovek, s kojim smo mi izašli iz krstionice? Mislim braćo, da ne treba biti teško da se odgovori na ova pitanja, Smrt i vaskrsenje nisu takve stvari koje se ne mogu videti, koje se ne mogu saznati ili sakriti. Umrli Hristos bio je viđen od svih tako da su i sami Njegovi neprijatelji priznavali da je mrtav. Da li je tako sa nama? Rekao li je bar jedan (nekršten) čovek o nama (hrišćanima), da smo mrtvi za svet i greh? Da li smo ikad mi sami to osećali u svojoj savesti? Vaskrslog Hrista su videli mnogi – On je Sebe davao čak i nevernicima da ga osete. Da li je tako braćo i sa nama? Možemo li mi reći ljudima koji ne veruju u silu krštenja, u blagodat obnovljenja, ono što su govorili drevni hrišćani neznabošcima: Dođite i vidite ovo obnovljenje u životu krštenih, u njihovim dobrim delima i moralnoj neporočnosti (Tertulijanova apologija). Da li smo mi, sapogrebši se sa Hristom u krštenju makar počeli da idemo u obnovljenom životu koji smo dobili od Njega? Ne stojimo li, umesto toga, potpuno pusti na putu ka spasenju? Ne sedimo li bezbrižno na saborima nečestivih? Ne ležimo li i ne spavamo li u blatu telesnosti? Zadaću još jedno pitanje? Da li se barem sećamo da je bela odeća u koju su nas obukli po izlasku iz krstionice kada smo bili kršteni u Hristovu smrt, bila načinjena od plaštanice našeg Gospoda? Avaj, avaj, kako je mnogo hrišćana koji ne mogu da daju potvrdni odgovor čak ni na ovo poslednje? Bože moj, šta znači naše hrišćanstvo ako se ne sećamo u čije ime i zašto smo se krstili?
Veličanstvo Hristovog groba neće se umanjiti braćo od naše neblagodarnosti: Gospod će da ostane Vladikom neba i zemlje pri svim našim izdajama Njega. No šta će biti sa nama ako mi, izgubivši blagodat našeg krštenja, ne povratimo isto kroz pokajanje? Neće li se sveosvećujuća krv zaveta, umesto toga da bi posredovala za nas, zavapiti protiv nas i neće li tražiti osvetu? Prema tome, požurimo, dok ima vremena, da se ponovo krstimo suzama istinitog pokajanja. Požurimo da se očistimo krvlju zaveta dok ona nije prestala da teče iz Božanstvenih rana. On nas zove svaki dan kroz sav naš život, prostirući k nama ruke sa krsta, i mi se ne obaziremo i ne dolazimo. Doći će vreme kada će k njemu i zavapiti, no On neće čuti one koji su Ga zanemarivali. Ne ostajmo pribrojani poslednjima! – Amin.


Izvor:
Pravoslavie.ru

Prevod sa ruskog
Slobodan Jovanović

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *