Проблеми у браку

Питање:
Поштовани оци, Бог помогао.
Прочитала сам неколико ових постова о браку, али ни један не одогвара на моју недоумицу. Надам се да вам ово писмо неће задати много невоље нити вас бацити у негативне мисли. Опростите ако вас мучим, неки моји пријатељи који су православни, а којима сам се повјеравала у вези са овим мојим проблемима, су ми рекли да им то задаје велико душевно исцрпљење, па вас молим опет да ми опростите што вам пристајем на муку. Веома сам очајна и то моје стање се преноси на моју дјецу, па морам негдје да тражим савјет. Исто тако знам да бих требала да се обраћам првенствено Богу, и да само он може то стање да уклони, али понекад осјећам да што више покушавам да се смирим и живим богоугодно, све више нечастиви насрће на мене и односи сваки покушај да унесем позитивну енергију у мој живот, у неповрат. Наиме, већ сам 9 година у браку. Мог мужа сам срела након веома бурне и грешне тјелесне везе са младићем кога сам јако вољела, а који је мене само користио. Кад сам у својој наивности и неискуству увидјела да се та веза никад неће завршти браком, окренула сам се мом садасњем мужу, а тадашњем само познанику. Он није био ни човјек из наше земље ни Православац, али ја сам била како у некој магли и ухватила се за њега као за светионик, јер ме је третирао лијепо и галантно. Знала сам да је био жењен 2 пута, од тога једном у цркви али не католичкој нити православној него протестантској, а вјенчање је вршила жена. Он је био крстен у римо-католичкој цркви. Након краће везе одлучили смо да се вјенчамо, а на наговор мог оца, вјенчали смо се у Православној цркви. Тада црква није била велики дио мог живота и учинили смо то само због мог оца. Одмах по вјенчању, мој муж се промијенио. Није био груб нити агресиван, него више манипулативан. Дурењјем и ћутањем ме је присиљавао да урадим управо оно што он жели. Као што сам рекла он није из моје земље, па смо одлучили да сачекамо да имамо дјецу, јер ће мени требати период прилагођавања. Међутим, одмах по вјенчању он је почео са притиском, говорећи да ја њега не волим и зато нецу дјецу. Наравно, ја сам пристала на трудноћу, јер заиста нисам имала ништа против тога, једино ме је то његова емотивна манипулација почела забрињавати. У првом мјесецу нашег брака остала сам у другом стању. Он је све више почео да се мијења. Почео би неку ситну свађу и када би успио да ме испровоцира, излетио би из куће и отишао у кафану или дискотеку са пријатељма. Истовремено, сваки позив мојих пријатеља и родбине би одбијао, а ако бих ја инсистирала, он би се онда љутио. Повјерила сам се мајци да не желим да одем с њим у његову земљу, јер се одлазак већ ближио, и ја сам се бојала да ме неће чекати још нешто горе и опасније кад сам далеко од моје земље, али моја мајка се страшно узнемирила и рекла да ја морам ићи инаце ће породица да буде осрамоћена, јер сам трудна. Дошла сам у ову грозну земљу и све је наравно кренуло још више низ брдо. Он је увијек флертовао са другим женама, често веома младим дјевојкама, истицао како су љепсе, згодније, отреситије, и шта све не, од мене. Мене је све то јако вријеђало и понижавало, поготово што је мој отац био сличан према мојој мајци, ја сам се надала да се то мени неће десити. Мој муж је постао равнодушан према мени још у првом мјесецу брака и сваки мој покушај да се приближимо како физички, тако и емотивно и духовно, је грубо одбијен. Ја сам се често осјечала понижено послије таквих догађаја и веома усамљено и очајно. Моји нису знали шта се дешава и нисам могла ником да се повјерим. Често сам мислила да ме вара, уствари, ништа ми није било јасно зашто се оженио са мном. Постала сам очајна, размишљала о самоубиству. Мој муж је чинио све да ме одсијече од свега што није његово. Није хтио да ме води у цркву, није одобравао да се упознам са другим Србима у овом крају, није хтио да имам никаквих додирних тачака са нашом заједницом. Ја сам постала јако свадљива, понекад сам се понашала као права лудача. Губила сам контролу над собом поготово кад би ме натјерао на љубомору. Онда сам примијетила да ме се он у тим тренутцима боји и да почиње мање да ме контролише и да ми заповиједа. Самим тим, створила сам навику да вичем и галамим, јер само тако сам могла да се изборим за неку слободу. Он је често говорио да не излазим из куће кад њега нема, јер може неко да ме опљачка или убије итд. Ја сам му вјеровала, а тек касније сазнала да су то све биле његове измишљотине. Изборила сам се да понекад одем у цркву, али нисам много комуницирала са народом, јер сам постала јако несигурна у себе. Родила се наша кћерка и одлучили смо да се вратимо у стари крај и да је тамо крстимо. Ја мојима нисам рекла много од онога што се дешава тако да су они мислили да смо ми срећни и пресрећни. Тако су пролазиле година за годином, свака наредна гора од претходне. Онда је моја једина сестра погинула у саобраћајној несрећи, што ме је потпуно сатрло, јер ми је она била најбољи пријатељ. Почела сам да се одајем разним гријесима, који су се чинили ситни, а уствари су сви смртни. Почела сам утјеху да тражим у храни, често сам сама попила и коју чашу вина. Такође сам почела да тражим утјеху у погледима мушкараца, који су били похота, али сам ја умислила да су то били погледи пријатељства и наклоности. Никад нисам поцинила физички гријех, али се сама себи гадим од помисли о тим мушкарцима. Мој муж није имао ни разумијевања ни утјехе за мене, све га је то нервирало, што жалим за сестром. Наш однос је био све гори и гори. Онда сам се ја вратила цркви, покајала и почела да се трудим да живим богоугодно. Да заборавим на своју брачну несрећу и да покушам да будем смирена, надајући се да ћу тако и мужа привољети цркви. То се Богу хвала и десило, он је почео да долази у цркву са мном и да се наизглед интересује за вјеру. Поново сам остала у другом стању, а прије него што се моја друга кћерка родила, мој муж је у сагласности са нашим свештеником одлучио да прими Православље. То ме је тако обрадовало јер сам мислила да ће ствари коначно буду онакве какве требају по Божијој заповијести. Родила нам се кћерка, и њу смо крстили, укључили се у српску заједницу, почели помало придоносити цркви, молити се, чак и славу славити. Ја сам осјећала да сад могу да се опустим и да предам мјесто главе породице оном коме по закону Божијем припада, али сам погријешила, кад сам ја све држала под контролом у смислу реда, молитава, похођења цркве, породичних ствари и дешавања, све је било онако као треба, ако ја нисам у стању да свуда стигне и да сваком кажем сад треба то и то и то, ништа није било одрађено. Схватила сам да мој муж није у цркви свим срцем, да му преобраћање у вјеру не значи оно што сам мислила да му значи, да нема ни воље ни стрпљења да буде са мном и дјецом осим ако ја инсистирам, и то јер се боји да ћу опет почети са виком и лудирањем. Опет ми се све срушило. Полако сам опет пала у своје навике прездеравања, као што неко написа, црни пласт самоубиства стално виси нада мном, али живим за моју дјецу и надам се да ће њима Бог да опрости моје гријехе и да неће да их кажњава за моје слабости. Јако ми је тешко, јер немам никаквог вођства од стране људи, никог коме могу вјеровати или се повјерити, да ме не осуђује и да ми да савјет. Неко вријеме сам узимала лијекове, али сам схватила да само од моје дјеце одузимам мајку, јер сам била у свом свијету кад сам их пила. Мој муж и ја живимо као цимери. Наш брак је једна смијурија, како у брачној постељи, тако и као пријатељи и као партнери. Немам од њега никакве подршке, осим што привредјује за наш живот. Покушавам често да се смирим и да прихватим свој живот, поготово што сам га сама бирала, али ми је јако тешко да то радим јер се мој муж онда још више искључи из нашег живота. И он, а сад и дјеца, почели су да гледају у мени осторконџу, цанкризаву зентурину којој стално нешто фали. Бојим се да ћу и мојој дјеци да омрзнем и да ћу да им се згадим. Опростите на овом великом писму. Надам се ипак да ће неко моци да га прочита и да ми да неки савјет. Ја уствари често мислим да је боље да се разведем, али не желим да повриједим дјецу, а и не знам да ли ја баш имам основа за то. Нека ми је Бог у помоћи, а вама да подари свако добро.
С.С


Одговор:
Драга сестро, Хвала ти на поверењу и исповести, коју делиш са нама. Мислим да разумем твоје невоље, које уосталом, нису толико ни необичне ни ретке. Као свештеник знам да много људи има проблема у браку, на овај или на онај начин. Такође, они који их немају у браку, имају их на неки други начин. А свакоме се његов проблем чини најтежим. Јер рана на сопственој кожи много више боли него на туђој. Када је веħ рана и повреда настала, добро је тешити човека, али је још боље очистити рану, стављати лекове, превити, бринути се о њој редовно, као би се временом зацелила. За сваку рану, као и за сваку болест има лека, ако има мало стрпљења и снаге да се издржи до краја. Или, на пример, ако се кола заглаве, нема много користи од приче и тешења, веħ треба мало запети, изгурати их из блата, а потом пазити да опет не заглаве. Јер, кола морају да иду, и на свом путу могу наиħи на свашта: на лоше путеве, на неку олују, поплаву, непогоду, клизав терен, поледицу.. зато треба бити пажљив… Тако је и са нашим животом који се креħе и никада не стоји на једном месту; јер и само место где се налазимо временом се мења, и на њега утичу разни људски и нељудски фактори, планови, схватања, прилике и неприлике… То је живот свакога од нас. А времена су тешка: морал је опао, људи су све више себични, самољубиви, горди, нељубазни, охоли, свадљиви, материјалисти, каријеристи, хвалисави, егоцентрични, итд.
Бог жели да ми будемо духовно, умно и телесно здрави, и самим тиме јаки. Тако и наша вера, Свето Јеванђеље, које се у Православљу очувало неискварено, учи нас здраворазумљу и трезвености, која је неопходни услов за ментално и духовно здравље. Хајде да се за тренутак само мало удаљимо од свакодневних проблема и погледамо колико добра нам је Бог даровао, од детињства па све до сада. Колико година смо провели безбрижно и по својим хировима. Колико савета нисмо послушали, колико нисмо бринули о својој души, о истинским вредностима и своме спасењу. Ипак нас је Господ помагао и давао нам све што је потребно за живот, а да ми то нисмо ничим заслужили. Сада је Господ пустио на тебе велико искушење и терет. Али, Он никада не допушта ствари које су јаче од нас, уколико ми сами себе не увалимо у њих. Па и тада нас чува да не пропаднемо, него нам свакодневно, на невидљив начин помаже. Из овога што си написала види се да имаш врло јасно и лепо расуђивање, какво многи људи немају. Веħина неби могла трезвено да сагледа своју ситуацију и проблеме, да их опише тако разговетно и јасно, као што си ти учинила. То значи да ти је Господ подарио снаге и разума, којима можеш поправити ситуацију у којој се налазиш. То не значи да је можеш сасвим и одмах потпуно изменити, веħ значи да невоље, кроз које сада пролазиш, могу да послуже и теби и целој твојој породици на спасење. Јер су неиспитани путеви Господњи и веома је тешко увек разумети како Бог свакога од нас води ка спасењу.
Рекла си да си увидела да твој муж није у Цркви свим срцем, да си схватила да нема воље и стрпљења, да си погрешила што си се опустила и предала му вођење породице у добром смеру, за шта он очигледно, није способан. – Мислим да је у томе суштина вашег проблема. Не можеш очекивати од некога нешто, за шта он заиста и објективно није способан. Зашто си се онда разочарала и вратила у своје пређашње лоше навике? Остани у вери и на добром путу, чврсто и непоколебиво. То није пут опуштања и одмарања, веħ јачања у вери и напредовања у добру. Сам тај пут је здравље и награда и одмор душама нашим. Јер је Христос рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ħу вас одморити! “ Како? – питамо ми. „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наħиħете покој душама својим! “ (Мт. 11, 28 и 29.) Размисли мало о овим речима, јер Бог није поштедео Сина свог Јединородног, који је наше грехе и терете понео и страдао за нас, да бисмо ми сада и данас, овога тренутка, могли да пишемо и говоримо то што говоримо, и да бисмо данас знали то што знамо, то јест, да нисмо безнадежни и остављени. Да небисмо били као вукови један другоме и као животиње које разума немају. Веħ да се радујемо и захваљујемо Господу за сваки добри дар који нам свакодневно пружа.
Шта то значи „Узмите јарам мој на себе“? Очигледно је да твој муж није одрастао у породици где се могао научити здравој вери. Ако у њему недостаје праве бриге, разумевања и одговорности за своје најближе, онда га ти мораш водити у том смеру. Добро стање и добре прилике не постоје саме по себи. Оне се стварају. Неко их мора учинити добрим да би оне биле добре. То је наш јарам и наш задатак. Ми, као сарадници Божији, стално покушавамо да чинимо добро, некада са више, а некада са мање успеха. Али чинити добро не значи – опуштати се и ништа не чинити. То није пасивно, веħ активно стање. Овај живот никада и нигде сам по себи није тако добар, угодан и пријатан, да би се ми могли опустити и одбацити труд и бригу. Неко ħе реħи: Знам, али зашто бар некада ја немам паузу и одмор од тих проблема који ме свакога дана сустижу и притискају? Да ми је бар да се мало одморим, па бих се онда боље борио! – У суштини, то тако не функционише. Ми морамо прихватити оно место и улогу коју имамо у овоме животу. То је наш крст и наш јарам. Морамо од онога што нам је дато, или што смо сами изабрали, непрестано покушавати да направимо нешто боље, најбоље што можемо. А у томе је и наше задовољство и награда. Када радимо оно што је добро, ми осеħамо да смо на правом путу, и упркос свим невољама, истовремено имамо утеху, снагу и помоħ од Бога. А када нешто добро успемо да направимо, осеħамо задовољсто које нам је и награда и снага да наставимо у добром правцу.
Шта значи „…јер сам ја кротак и смирен срцем, и наħиħете покој душама својим“? То значи, да би нам био мир у души, морамо пазити какве мисли улазе кроз наш ум у наше срце. Какава осеħања наше мисли и речи, које ми говоримо или слушамо од других, стварају у нашем срцу. Шта ми радимо када нам се не свиђа нека музика на радију или програм на ТВ? Искључимо, променимо станицу или не обраħамо пажњу. Морамо научити да тако радимо и са мислима које нам долазе у главу, или са речима које говоримо или слушамо од других. Ми имамо власт да прекинемо или променимо тај „програм“, или бар да му не придајемо пажњу. Треба се мало вежбати у томе.
Ти си потребна деци, мужу, родитељима, својој Цркви и народу, самоме Господу. Јер Он нас је из љубави створио и из љубави нам помаже. Потребно је само да прихватимо Његову руку, да се држимо његовог пута и да не одступамо.
Од Бога ти свако добро и обилну помоħ жели, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *