НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Смрт, загробни живот, Страшни Суд » Проблем сахрањивања и помињања самоубица.

Проблем сахрањивања и помињања самоубица.

Питање:
Поштовани о. Љубо, Каo посматрач морам да кажем да сам се мало изненадио на ваше излагање да епископ може да, ваљда по правилу Цркве (ако тако правило уопште постоји јер познате су ми само забране за овакве случајеве? ) , да разрешење да се болестан самоубица сахрани. Дакле, том дозволом, била она православна или не, обавезује се сва Црква да се такав покојник помиње на службама? Смирени у Христу
Хаџи Игор
Игор


Одговор:
Драги хаџи-Игоре, ово питање је више везано за практично пастирско богословље које се изучава по богословским школама и академијама. Свака помесна црква има своје унутрашње црквено право које је прожето неким својим посебним особинама али се само канонско право не мења, јер се оно црпи из правила васељенских сабора као и светих отаца. Ови пастирски приручници нису толико познати широј јавности тако да нема неких већих расправа шта, када и како свештеник треба да ради. Поред наших приручника мени су познати руски (и грчки) , који су издати још за време Царске Русије.
Нема потребе да сумњаш у оне моје раније одговоре у вези сахрањивања самоубица. Познати православни литургичари и канонисти као што су Булгаков, Никољски, Властар и др., сви они оправдавају ту потребу да људи који су у болестном стању подигли руку на себе да могу да се сахране молитвама Цркве. Ево руски пастирски приручник «Практично руководство» које је одштампан у Вороњежу још 1888 г., или «Руководство за сеоске пастире» (1862) јасно каже, да чак ако и пијаница подигне руку на себе, рачуна се да је он то урадио «ван свога ума». Наравно, овде мора да постоји дозвола епископа. Ништа мање воља епископа је изражена и у брачном праву када се разрешавају и неки степени сродства на брак (популарније: благословом епископа) .
А што се тиче свеправославних ауторитета у вези овог твог питања можемо да се ослонимо на Тимотеја Александријског, који у свом 14 правилу каже да се самоубице лишавају молитава Цркве само они који «имају здрав разум и нису повредили ум болешћу, или од туге и малодушности (депресије) , или страха и било којег већег малтретирања». О томе пише и Номоканон, прав. 178, као и указ Патријарха Адријана, члан 21. Епископ има канонско право да разрешава много шта, и он је више свог епархијског суда. Одлуке суда се подносе њему на увиђај и он их прима или преиначује. То је једино православно схватање епископа у овом случају и оно је обавезно за све Православље.
Надам се да сам успео да одговорим на ово твоје питање.
Са благословом
Твој
о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *