ПРИМАТ И САБОРНОСТ СА ПРАВОСЛАВНЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА

Митрополит Волоколамски ИЛАРИОН Алфејев
ПРИМАТ И САБОРНОСТ СА ПРАВОСЛАВНЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
 
Предавање одржано на Православној Духовној академији
“Свети Владимир” у Њујорку 8. новембра 2014. године

 
Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре, уважени гости,
Желео бих данас да говорим о саборности и примату. Ова тема је последњих година постала веома актуелна захваљујући раду Заједничка међународна комисија за богословски дијалог између Римокатоличке цркве и Православне Цркве[1]. Ово питање је, такође, значајно и за међуправославне односе, нарочито у контексту припрема за велики и свети Сабор Православне Цркве. Особито је значајно због начина на који се данас у Православној Цркви првенство остварује на универзалном нивоу, при чему јерарси и богослови Православне Цркве у Америци не учествују ни у православно-римокатоличком дијалогу ни у припреми Свеправославног Сабора.
Да најпре разјасним значење самих термина. Енглески израз “synodality” или “conciliarity” је превод руског израза “саборност” који су у 19. веку осмислили руски славенофили, какви су били Кирјејевски и Хомјаков, да би означили заједницу васколиког верујућег народа у крилу Цркве. Заједница укључује и живе и упокојене. Према Кирјејевском “свеукупност хришћана свих векова, садашњег и прошлих, сачињава недељиву целину, вечноживуће сабрање верујућих, повезаних како заједничком свешћу тако и молитвеним заједништвом”.[2]
У ужем смислу, израз “саборност” потиче од речи “сабор”, “савет”, (грчки “synodos”, латински “concilium”) и означава “сабрање епископа са јасно одређеном одговорношћу”. Овако тај израз тумачи контроверзни Равенски документ Заједничке комисије за римокатоличко-православни дијалог.[3] У документу пише да је “саборна димензија црквеног живота дубоко укорењена у природу Цркве” и да се ова димензија може пронаћи на три нивоа црквене заједнице: месном (локалном), помесном (регионалном) и васељенском (универзалном). На месном нивоу као епархија поверена одређеном епископу; на помесном нивоу као група месних Цркава са својим епископима који “препознају (тј. признају – прим. прев.) првог међу собом” (34. Апостолски канон); и на васељенском нивоу, где они који су први (protoi) у различитим областима, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче целокупне Цркве. И на овом нивоу, такође, protoi морају препознати (признати) ко је први међу њима.[4]
Израз “примат” у овом контексту указује на водећу улогу једне личности, која има одређени хијерархијски положај на сваком од поменута три нивоа. У Равенском документу пише да су “примат и саборност узајамно зависни”.[5]
Према овом документу “У историји Истока и Запада, барем до деветог века – увек у контексту саборности и у складу са условима датог времена – серија прерогатива је била призната првоме (protos) или глави (kephale) на сваком од установљених црквених нивоа: на месном нивоу – епископу као протосу његове епархије у односу на његово свештенство и народ; на помесном нивоу – протосу сваке митрополије у односу на епископе његове области, и протосу сваке од пет патријаршија у односу на митрополите сваке ограничене области (провинције у оквиру патријаршије – прим. прев.); на васељенском нивоу – епископу Рима као протосу међу патријарсима”.[6]
У Равенском документу се не помиње да постоје било какве разлике у еклисиологији између православних и римокатолика и тиме он читаоце доводи у заблуду. Говорећи о начину на који је Црква административно организована у Западној и Источној традицији, у документу се нигде не помиње да се ради о два веома различита модела црквеног организовања: један је централизован и заснован на схватању о папиној универзалној јурисдикцији; други је децентрализован и заснован на идеји заједнице аутокефалних помесних Цркава.
У Равенском документу постоји покушај да се црквене структуре у обема традицијама представе као малтене истоветне на сва три нивоа. И док на локалном (епархијском) нивоу, збиља, постоји много сличности, на помесном и васељенском нивоу постоји између Истока и Запада огромна разлика у начину обликовања црквених структура. У православној традицији на помесном нивоу, тј. нивоу аутокефалних Цркава постоји Сабор и првенствујући са јасним прерогативима. У Римокатоличкој цркви не постоји примат на помесном нивоу. Ко је, рецимо, првенствујући у Римакатоличкој цркви у Пољској? Митрополит Гнезненски, који носи почасну титулу примаса, али нема ама баш никакав примат? Или је то председник Бискупске конференције, који се замењује сваке четири године? Или је то неки од најстаријих кардинала? Збиља, било би врло натегнуто поредити Бискупске конференције у Римокатоличкој цркви, које су сазиване у новије време, са Саборима помесних Православних Цркава.
У суштини, у Римокатоличкој цркви постоји само један примат – онај папин. Римокатолици верују да је овај примат установљен jure divino и да произилази непосредно од примата светог Петра у апостолском збору. Папа потврђује одлуке сабора, како регионалних тако и универзалних, даје сагласност на сваки избор бискупа и представља пуноту црквене власти. Таква врста примата никада није постојала у православној традицији: у њој постоји само установљени поредак (диптих) сагласно којем један од предстојатеља заузима првенствујући положај.
Ниједна од ових очитих разлика није поменута у Равенском документу, који је усвојен 2007. године без консензуса и у одсуству делегације Руске Православне Цркве. У документу су занемарене критичке замерке изречене од стране представника Московске Патријаршије у дијалогу током припреме нацрта текста. После заседања у Равени, Заједничка комисија за православно-римокатолички дијалог наставила је да проучава тему примата и саборности на својим пленарним заседањима у Бечу 2010. и Аману 2014. године, као и на неколико седница Координационог и Редакционог комитета у периоду од 2008. до 2013. године. Иако је том питању посветила седам година рада, Комисија до сада није успела да сачини документ којим би били задовољни сви њени чланови.
Комисија је покушала да размотри питање примата и са историјског и са теолошког гледишта. Учињен је нарочит покушај да се питање примата сагледа у контексту тринитарног богословља. Изнет је став да је Света Тројица образ и примата и саборности јер у Њој постоји и монархија Бога Оца, али и заједница трију Божанских Личности: Оца и Сина и Светог Духа. Неки богослови су отишли тако далеко да су инсистирали на томе да постоји “хијерархија” међу трима Личностима, налазећи за то потпору у одломцима из дела светог Василија Великог, који говори о taxis (поретку) унутар Тројице. Изнета је тврдња да овај поредак, или хијерархија, треба да се преслика на административну структуру Цркве на три нивоа: месном, помесном и васељенском.
Када је реч о месном, локалном нивоу, цитиране су речи светог Игњатија Антиохијског, као оне које наводно потврђују ове идеје. То је чувени одломак: “Сви следујте епископу као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божју заповест”.[7] Овде се епархијски епископ упоређује са Богом Оцем, а верни се позивају да му буду послушни као што је Исус био послушан свом Оцу. Аргумент светог Игњатија, међутим, очито не спада у домен теолошког разматрања нити је он настојао да пројектује тринитални модел на црквену администрацију на епархијском нивоу (овде се нигде не помиње Свети Дух). Он је био више заокупљен питањем црквеног поретка, инсистирајући на централном месту епископа у локалној Цркви.
Поређење с тринитарним моделом је још неубедљивије када се са епархијског нивоа пређе на оно што Равенски документ назива регионалним, помесним нивоом (група епархија под једним митрополитом или патријархом). Међусобни однос митрополита (или патријарха) и његове сабраће-епископа описан је у 34. Апостолском канону: “Епископи сваког народа (ethnos) морају познавати првога (protos) међу њима и сматрати га својом главом (kephale) и да ништа значајно не предузимају без његовог знања; сваки епископ може предузимати само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни први епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа. Јер ће на тај начин бити једномислије и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац, Син и Свети Дух”.
Неки доказују, на основу ове тринитарне формуле славословљења Бога, да и на регионалном нивоу административна структура Цркве такође одсликава (или треба да одсликава) заједницу Божанских Лица Свете Тројице. Међутим, текст канона не допушта такво поређење. Пре би се рекло да је сагласје или хармонија која влада међу трима Ипостасима Свете Тројице овде наведена као пример који епископи на регионалном нивоу треба да следе. Што се тиче самог тројичног славословљења, оно је налик многим другим славословљењима којима се окончавају канонски, догматски и литургијски текстови и засигурно се њиме није хтело направити директно поређење између Ипостаси Свете Тројице и ранга међу епископима у црквеном поретку.
У 15. веку, свети Сергије Радоњешки, велики реформатор монаштва, посветио је свој манастир Светој Тројици, узевши заједницу трију Божанских Ипотаси за модел јединства и слоге свог монашког братства. Један од Сергијевих ученика, свети Андреј Рубљов, насликао је чувену икону, која је постала класичан образац иконографског оваплоћења значајног моралног и богословског појма. За разлику од већине других, ова икона нема за основу литургијску химнографију. Она следи традиционални приказ, познат из древних времена (нарочито од равенских мозаика из 5 века) према којем три путника која се јављају Авраму символизују Свету Тројицу. Путници су приказани у обличју ангела, од којих је један увек у средини.
У ранијој иконографији ангео који седи у средини обично је поистовећиван са Богом Сином, а друге две фигуре су, изгледа, символизовала друга два Лица Свете Тројице. Савремени учењаци имају различита мишљења о средишњој фигури: неки
су склони да је поистовете са Богом Оцем, полазећи од претпоставке да Прво Лице Свете Тројице треба да заузима средишње место у композицији.
Мени се чини да преп. Андреј Рубљов намерно не разјашњава која фигура символише које Лице Свете Тројице. Његова икона на задивљујући начин открива тајанство тројединства, не упуштајући се у детаље. На овој прелепој икони је изображено сагласје трију Личности Свете Тројице, а не “структура” Тројединог Бога Који, као прост и недељив, нема у Себи, свакако, ни структуру ни поделе.
Саборност која постоји у Цркви и има свој особен израз у установи синода или сабора, може се, заиста, упоредити са хармонијом и сагласјем које влада међу Личностима Свете Тројице. Не би требало, ипак, ићи даље од тога у покушају да се људске црквене структуре упореде са заједништвом у Божанској Тројици. Нити би било примерено објашњавати узајамни однос примата и саборности користећи се светотројичним аналогијама, и на тој основи се позивати на “примат” Оца у односу на Сина и Светог Духа.
У Равенском документу се говори о три нивоа црквене администрације, при чему се имплицира да се оно што представља истину за један ниво може аутоматски пренети на други ниво, Међутим, ово је веома дискутабилно. Управо су конфузија која у постоји Равенском документу између три нивоа црквене управе, и покушај да се аргументи, одговарајући за један ниво, пренесу на други ниво, побудили Синодалну библијско-богословску комисију Московске Патријаршије да брижљиво проучи питање првенства у Васељенској Цркви. Резултат тог проучавања је документ који је усвојио и објавио Свети Синод Руске Православне Цркве 26. децембра 2013. године.[8]
На почетку документа се указује на то да првенство (примат) на сваком од три нивоа Цркве има различите изворе. Извор првенства епископа у његовој епархији је апостолско прејемство које се преноси хиротонијом. Извор првенства на нивоу регионалних (помесних) група епархија представља чињеница да “Сабор (или Синод), који поседује пуноту црквене власти, бира првенствујућег епископа”. На васељенском нивоу постоји првенство части засновано на свештеним диптисима, тј. на званичном поретку помесних Цркава установљеном на Васељенским Саборима.[9]
Осим тога, Московски документ указује на то да примат има различиту природу на трима нивоима. Примат епархијског епископа је заснован на фундаменталним богословским начелима, попут оног чувеног који је истицао свети Кипријан: “Епископ је у Цркви и Црква је у епископу, и ако неко није са епископом, он није у Цркви”.[10] На помесном нивоу примат се заснива на црквеним канонима, особито на напред цитираном 34. Апостолском канону. Што се тиче “васељенског примата”, не постоји ни канон ни светоотачки текст који би описивао такав примат [11]. Постоје само канони који установљавају taxis (поредак) за пет главних патријаршија. Овај поредак подразумева да један треба да буде први, али не даје никакве индикације о постојању његових прерогатива преко или изнад остале четворице патријараха.
На основу овог схватања Московски документ инсистира на томе да “функције првог на разним нивоима нису истоветне и не могу се преносити са једног на други ниво”. Документ објашњава да “преношење функције служења првенства са епархијског на универзални ниво, значи, у суштини, признавање особитог вида служења – васељенског архијереја – који би имао вероучитељну и управну власт у целој Васељенској Цркви. Укидањем сакраменталне једнакости епископа, овакво признавање довело би до појаве јурисдикције васељенског првојерарха, којој нема помена ни у свештеним канонима ни у светоотачком предању”.[12]
Московски документ у наставку констатује да се “поредак у диптисима кроз историју мењао. У првом миленијуму црквене историје првенство части је припадало римској катедри. После прекида евхаристијског општења између Рима и Цариграда, средином 11. века, првенство је у Православној Цркви припало следећој катедри у диптисима – цариградској. Од тада у Православној Цркви првенство части на васељенском нивоу припада Цариградском патријарху као првоме међу равноправним Првосвештеницима помесних Православних Цркава”.[13]
Неки православни богослови оспоравају ову тврдњу, заснивајући то на чињеници да 28. канон Халкидонског сабора, на којем се темељи првенство Цариградског патријарха, не говори о њему као “другом после” Римског епископа, него га, пре би се рекло, признаје као њему равног. Да ли то значи да је тада постојало некакво двојно првенство, да су постојала двојица папа – један за Запад, други за Исток? Међутим, византијски извори говоре само о пентархији, концепту који је званично
одобрио император Јустинијан, према којем је цела васељена подељена на пет патријаршија са једнаким правима и привилегијама. Ова једнакост се испољавала на Васељенским саборима на разне начине: у томе како су вођене расправе, како се на сабору одлучивало, како су одлуке потписиване.
Неки сматрају да се само по себи подразумева да је саборност тако тесно повезана са првенством да не постоји сабор без првенствујућег. Међутим, ако говоримо о пракси у првом миленијуму, ово се у потпуности односи само на помесни, регионални ниво. На овом нивоу, заиста, митрополит председава сабору, и сабор се не може одржати без његовог председавања (осим ако је сабор сазван ради његовог свргнућа, када је председавао неки од најстаријих епископа). Што се тиче епархијског нивоа, на том нивоу није било ни саборâ ни синодâ, јер су сви сабори у периоду ране Цркве били у ствари сабрања епископа, и у свакој епархији је постојао само један епископ.
Али шта се збива на васељенском, универзалном, нивоу? Како су се остваривали примат и саборност на Васељенским саборима? Њих су сазивали императори, али је император присуствовао само одређеним заседањима неких од Сабора. Да ли је то остваривање примата који се може објаснити црквеним терминима или је император само потпомагао вођењу дискусије како би се уверио да се учесници придржавају реда и поретка? (Збиља, записници са Васељенских сабора указују на то да су расправе знале да буду жестоке и агресивне, па је посредовање световних лица понекад било неопходно).
Неки су мишљења да је Цариградски патријарх председавао Васељенским саборима. То јесте тачно за поједине, али свакако не за све Саборе. На пример, 2. Васељенским сабором је најпре председавао Мелетије Антиохијски, па затим Григорије Цариградски и напослетку Нектарије Цариградски. На 3. Васељенском сабору водећу улогу, након свргавања Несторија Цариградског, имао је свети Кирил Александријски. На следећа четири Сабора Цариградски патријарси одиста јесу имали водећу улогу. Међутим, није ли, можда, разлог томе био тај што су се Сабори одржавали у Цариграду или у местима (Халкидон, Никеја) која су била под јурисдикцијом Цариградског патријарха? Није ли разлог томе био тај што је Цариград био престоница царства и што је император, који је сазивао Саборе, ту столовао? Ко би председавао Васељенском сабору да се он одржавао у Риму, Александрији или на неком другом месту?
Из тврдње да су, почев од 4. века, само Цариградски патријарси председавали Васељенским саборима, зато што су они били други у taxis, иза Римског епископа, логично би следило да би Римски епископ, када присуствује Сабору, председавао њиме. Неки богослови тврде да би ово доиста био случај, без обзира на то да ли би се сабор одржао у Цариграду или у Риму. Међутим, био је један случај када је папа био физички присутан за време одржавања Васељенског сабора: император Јустинијан је позвао папу Вигилија у престоницу Византије. Али, уместо да председава 5. Васељенском сабору, папа се све време налазио у кућном притвору.
На заседању, одржаном у Аману, у септембру 2014. године, чланови Заједничке богословске комисије за православно-римокатолички дијалог разматрали су питање прерогативâ Римског епископа као primus inter pares (први међу једнакима) у првом миленијуму како би установили какви би могли бити његови прерогативи у хипотетичном случају кад би била васпостављена потпуна заједница између Истока и Запада. Неки су доказивали да би у таквој ситуацији Римском епископу морало припасти право да сазива Васељенске саборе и да председавања њима. Осим тога, такође би возглављивао Евхаристију када би се предстојатељи аутокефалних Цркава сабирали да заједно служе Литургију. Неки чланови су сматрали очигледним да такви прерогативи проистичу из првенства части на васељенском нивоу. Међутим, историја ране Цркве не пружа основ за такве тврдње. Као што смо видели, није постојао ниједан случај да је папа председавао Васељенском сабору нити да је саслуживао Евхаристију са Источним патријарсима и том приликом возглављивао литургијско сабрање.
Питање примата у Васељенској Цркви поделило је православне и римокатолике током другог миленијума. За православне је у полемикама са римокатолицима представљало опште место тврдња да у Васељенској Цркви не може постојати видљива глава зато што је Сâм Христос Глава Тела Цркве. Нећу овде цитирати мноштво значајних текстова о томе, јер су они добро познати.
Ипак, у 20. веку неки православни богослови су оповргавали овакво становиште. Покојни ректор Духовне академије, о. Александар Шмеман, сматрао је да “ако је Црква универзални организам, она мора као своју главу имати универзалног епископа, који би био фокус њеног јединства и орган највише власти. Идеја, популарна у православним апологијама, да Црква не може имати видљиву главу, пошто је Христос њена невидљива глава, представља теолошку бесмислицу”.[14]
Међутим, тренутно стање у православно-римокатоличком дијалогу јасно показује да се већина православних представника слаже са хиљадугодишљим полемикама против папизма, а не са гледиштем које је изнео о. Александар Шмеман. Идеја о неопходности да Васељенска Црква има врховног поглавара разматрана је током претходних педесет година са разних аспеката, али међу православнима постоји чврст консензус о томе да је Истоку био и остаје туђ концепт примата какав постоји на Западу. Другим речима, православни нису спремни да имају папу, премда различити гласови позивају на прихватање централизованије структуре.
Какав облик васељенског примата је, онда, прихватљив за Православље, и како се, у одсуству Римског епископа, примат остварује у Православној Цркви? Званична позиција Московске Патријаршије о овом питању изражена је прилично лаконски: “Првенство у Васељенској Православној Цркви, које је по својој природи првенство части, а не првенство власти, веома је важно за сведочење православља у модерном свету. Патријарашка катедра Цариграда ужива првенство части на основу свештених диптиха, које признају све помесне Православне Цркве. Садржај тог првенства одређен је консензусом помесних Православних Цркава, израженим, нарочито, на Свеправославним саветовањима у току припрема светог и великог Сабора Православне Цркве. У остваривању свог првенства на овај начин предстојатељ Цариградске Цркве може предложити иницијативе на свеправославном нивоу и обраћати се спољашњем свету у име васколике православне пуноте, уз услов да га на то овласте све помесне Православне Цркве”.[15]
Када су ови ставови објављени, изазвали су емотивну реакцију појединих православних архијереја. Тако је Митрополит пруски Елпидофор написао чланак под насловом “Primus sine paribus”. У њему он критикује Московски документ зато што се у њему првенство, наводно, претвара “у нешто спољашње и стога туђе личности првојерарха”. Уместо тога, он сугерише да било коју црквену установу треба сматрати као “ипостазирану у личности” и да извор првенства на сва три нивоа црквеног организовања јесте сâм првојерарх.[16]
Ово је први пут да је неки православни архијереј отворено изјавио да је Васељенски патријарх не primus inter pares него primus sine paribus, tj. попут папе на Западу, Васељенски патријарх је уздигнут над свим осталим предстојатељима помесних Православних Цркава. То, несумњиво, представља покушај да се римокатоличка еклисиологија пресади на православну подлогу.
Коментари из Московског документа који се односе на Васељенског патријарха немају карактер богословских декларација. Они нису ни исцрпан опис права и прерогатива првог међу једнакима у православном предању. Они су пре скроман покушај описа тренутне ситуације у васколиком православљу. У том документу кључна реч јесте “консензус”. Она означава сагласност свих помесних Православних Цркава у вези са одређеним прерогативима подареним Цариградском патријарху као првом међу предстојатељима. Ови прерогативи нису теолошке природе нити, да тако кажемо, припадају по аутоматизму патријарашкој катедри Новог Рима. У ствари, они произилазе из сагласја Православних Цркава, заснованог на одлукама Свеправославних конференција, одржаних од шездесетих до осамдесетих година 20. века у циљу припремања великог и светог Сабора Православне Цркве.
Као што сви знамо, овај Сабор се планира више од пола столећа и тек у марту 2014. године првојерарси помесних Православних Цркава су одлучили да убрзају овај процес, како би се Сабор одржао 2016. године, уколико не искрсну непредвиђене потешкоће. Постигнута је сагласност да Васељенски патријарх заузима централно место у председништву Сабора. Са његове леве и десне стране налазиће се, у складу са диптисима, његова сабраћа-предстојатељи. И визуелни изглед Сабора изражаваће православну еклисиологију, и биће контраст у односу на изглед Концила Римокатоличке цркве, током којег папа седи на специјалном трону, издвојен од осталих бискупа.
Од суштинске је важности да одлуке Свеправославног Сабора буду донете консензусом, а не гласањем, и да их потврди целокупно сабрање епископа, а не “васељенски примас”. Тиме се још једном наглашава суштинска разлику између православног и римокатоличког поимања саборности и примата. Римокатоличка еклисиологија верује да на васељенском, универзалном нивоу Цркве, примат стоји изнад саборности, јер управо папа потврђује одлуке сабора (синода); без његове потврде ниједна одлука сабора не може се сматрати законитом. За православље, пак, саборност је изнад примата, јер је првенствујући потчињен сабору. На помесном, регионалном нивоу, постоји један првенствујући, који је и потчињен и одговоран помесном сабору, премда га он сазива и председава његовом раду. На васељенском нивоу сабрање предстојатеља је одговорно свим осталим епископима. Првенствујући у том сабрању сазива Сабор и председава Сабору, али то чини скупа са другим, себи равним, предстојатељима. Начин остваривања првенства у Православној Цркви на васељенском нивоу и даље остаје питање које ће се разматрати у оквиру Православља. Предсаборски процес је открио да међу аутокефалним Црквама постоје одређене разлике у схватању шта би чинило садржину овог првенства. Један од проблема који је на дневном реду предсаборских разматрања је и питање аутокефалности. Ко има право да подари аутокефалију? Кроз историју је било различитих примера стицања аутокефалије. У већини случајева нека Цркава је проглашавала аутокефалност, а тек касније, понекад после дугог временског периода, то су признавали и Цариград и остале помесне Цркве.
На пример, Руска Црква је фактички постала аутокефална 1448. године, када је Московски митрополит изабран без сагласности Цариградског патријарха (који се тада налазио у унији са Римом). Ипак, тек 1589-1593. године Источни патријарси су признали њену аутокефалију. То је учињено у двема посланицама које су потписали и Цариградски патријарх и остали Источни патријарси. У тим посланицама је признат патријарашки статус предстојатеља Руске Цркве, и Московски патријарх је стављен на пето место, иза четворице Источних патријараха.
Период од проглашења аутокефалије до признања од стране Цариграда могао је потрајати и мање од двадесет година, али и дуже од седамдесет година. Тако је, на пример, Грчка Црква прогласила аутокефалију 1833. године, али ју је Цариград признао тек 1850. године. Српска Црква је обновила своју аутокефалију 1832. године, али је призната 1879. године. Румунска Црква је прогласила аутокефалију 1865. године, а призната је 1885. године. Бугарска Црква је прогласила аутокефалију 1872. године, али је Цариградски патријарх тек 1945. године издао Томос о признавању. Албанска Црква је прогласила аутокефалију 1922. године, а призната је 1937. године.
Грузијска Црква је посебан случај. Она је стекла аутокефалију 466. године од Антиохијске Патријаршије, али је њену аутокефалију укинуо руски цар 1811. године, да би била васпостављена тек 1918. године. Московска Патријаршија ју је признала 1945. године, а Цариградски патријарх је аутокефалију Грузијске Цркве званично признао тек 1989. године, када је католикосу-патријарху Грузије упутио Томос о аутокефалији.
Све горе поменуте Цркве своју аутокефалност рачунају од тренутка када је она фактички проглашена. Међутим, по мишљењу Цариграда, она треба да се рачуна од тренутка када је Цариградски престо даровао Томос о аутокефалији. До недавно Цариградски патријарх је инсистирао на томе да он има искључиво право проглашења аутокефалије. Ово мишљење је изнео митрополит Елпидофор, тврдећи да “у случају Цариградског архиепископа ми видимо јединствено преклапање сва три нивоа првенства, односно локалног (јер је он архиепископ Цариграда – Новог Рима, помесног (јер је он Патријарх) и васељенског (јер је он Васељенски патријарх). То троструко првенство се огледа у специфичним привилегијама као што је право апелације и право давања и укидања аутокефалије”.[17]
У предсаборском разматрању овог питања постигнута је сагласност да ће убудуће давање аутокефалије бити свеправославан процес у којем ће учествовати све аутокефалне Цркве. Томос о аутокефалији ће потписивати сви предстојатељи. Остаје да се усагласи који ће бити редослед потписа предстојатеља у будућим Томосима, али је изгледа постигнута сагласност да је неопходно да све Цркве учествују у доношењу одлуке. Разуме се да ни укидање аутокефалије није могуће без сагласности свих Православних Цркава.
Могуће је да ће овај консензус утрти пут решавању болног питања аутокефалије Православне Цркве у Америци. Њену аутокефалију, добијену од Московске Патријаршије 1970. године, признале су само поједине Православне Цркве, премда канонски статус њених епископа ниједна Црква није оспоравала. Ово питање, као и друге сличне нерешене проблеме (као што је канонски статус садашњег предстојатеља Православне Цркве Чешких земаља и Словачке) треба да реши сва пунота Православне Цркве. Да би се ови проблеми решили, неопходно је да на васељенском нивоу буде остварено, на одговарајући начин, не само првенство, него и саборност. Надајмо се да ће на дуго ишчекиваном Свеправославном Сабору принцип саборности бити примењен у потпуности, а да ће се првенство остваривати строго у оквиру доношења одлука путем консензуса.
На крају свог излагања желео бих да цитирам завршни одељак документа “Став Московске Патријаршије о питању примата у Васељенској Цркви”: “Првенство у Христовој Цркви призвано је да служи духовном јединству њених чланова и благоустројству њеног живота, јер Бог није Бог бог нереда него мира (1 Кор. 14,33). Служба првенствујућег у Цркви, којој је туђе овосветско властољубље, има за циљ изграђивање тела Христовог… како бисмо ми…истинском љубављу сви узрастали у Онога Који је глава Христос, од Кога све тело…по мери сваког појединог члана чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4, 12-16)”.[18]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Постоји само једна, света, саборна и апостолска Црква – Православна Црква. Не могу, са еклисиолошког аспекта, постојати две Цркве. Међутим, термин “црква” се, осим у смислу Богочовечанског организма, користи и за означавање религиозне организације, односно институције, па се у том смислу може говорити и о Римокатоличкој цркви и протестантским црквама (нпр. Реформатској или Евангеличкој цркви). Приликом превођења ћемо, имајући ово разликовање у виду, писати “Православна Црква” и “Римокатоличка црква” (прим. прев.).
  2. Кирјејевски, И.В.: О неопходности и могућности нових почетака у философији. Белешка о правцу и методама.
  3. “Еклисиолошке и каноничке последице светотајинске природе Цркве. Црквена заједница, саборност и власт “, Равена, 13. октобар 2007. год, параграф 5. (Даље – Равенски документ).
  4. Равенски документ, 10.
  5. Равенски документ, 43.
  6. Равенски документ, 44.
  7. Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Смирњанима, 8.
  8. Став Московске Патријаршије о питању примата у Васељенској Цркви (у наставку: Московски документ).
  9. Московски документ 1 (1,2,3).
  10. Свештеномученик Кипријан Картагенски, Еп. 69.8, ПЛ 4, 406А.
  11. Московски документ 1 (1,2,3).
  12. Московски документ 3.
  13. Московски документ 1 (3).
  14. Alexander Schmemann. ‘The Idea of Primacy in Orthodox Ecclesiology.’ In: The Primacy of Peter: Essays in Ecclesiology and the Early Church. Edited by John Meyendorff. Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press. 150-151.
  15. Московски документ 5.
  16. http://www.patriarchate.org/documents/first-without-equals-elpidophoros-lambriniadis.
  17. http://www.patriarchate.org/documents/first-without-equals-elpidophoros-lambriniadis.
  18. Московски документ, 6.

 


Извор:
Одељење за спољне црквене односе Руске Православне Цркве

Превод са енглеског:
Родољуб Лазић

Comments are closed.