Pitanje:
Koje preduslove treba da ima osoba da bi stupila u manastir? U čemu
se ogleda monaški priziv? Kako ga pojačati, ako je čovek još neodlučan? Uopšte, kako osoba da raspozna da je to istinski priziv? Da li je ispravna
želja ako neko hoće da ide na Svetu Goru, a ne u neki manastir u Srbiji? Ako
čovek u svetu još nije vezao staroga čoveka, da li mu se preporučuje odlazak
u manastir? Zapravo kako pojačati ljubav prema Gospodu, toliko da zbog ljubavi
prema Njemu ne možemo da izdržimo u ovome svetu i da odemo u manastir? Ili, pak, sve to nije potrebno? Nadam se da ste u suštini razumeli moja pitanja i
da ćete mi uspeti da odgovorite. Voleo bih da dobijem odgovor od onoga koji
je imao više iskustva po ovim stvarima. Gospod neka vas nagradi sve koji se
trudite na ovome sajtu!
—
Odgovor:
Dragi N.N.
primivši tvoje pismo dugo sam razmišljao oko odgovora koji bi trebao dati.
Pitanje je lično, da ličnije ne može biti. A opet da bi se na njega odgovorilo
nedostaju još neke informacije, i to ključne, koje bi tek tada dale mogućnost
iscrpnog i konkretnog odgovora. Na ovo pitanje, gde se traži konkretan
odgovor, teško je čoveku hrišćaninu to da ne učini. Ali sprečen ne
dovoljnošću konkretnog, ne može. No, zaiskavši pomoć od Promislitalja, i položivši nadu na Njega, počeću
moleći se Gospodu da će ovi redovi ipak biti na korist nekom. Brate, pisati ti o monaštvu neću, jer vidim da ti nije ne poznato. Pitanja koja
izlaze iz srca tvog o tome govore, a na kraju to i nisi tražio, te ću ti
izreći ono zašta si interesovanje pokazao. U manastir, sa željom da tu ostane, može doći svako ko je Svetim
Krštenjem, u pravoslavnoj Crkvi, ograđen. Čuj, šta o tom rekoše Oci trulskog
sabora u svom 43. pravilu: „Može svaki hrišćanin da izabere podvižnički život i da, oslobodivši se
poslova burnog života, stupi u manastir, te primi monaški postrig, bez
obzira na prestupe u kojima je pre mogao biti zatečen… Pošto je monaški
život, život kajanja, mi odobravamo onome, koji mu se iskreno odaje, niti mu
ikakav pređašnji postupak može zabraniti da ispuni svoju nameru“. Ali, ipak, da bi se opet očuvala dobronamernost i pravosnažnost želje
dolazećeg u monašku zajednicu bitno je i sledeće: – onaj koji želi život posvetiti služenju Gospodu, te u manastir stupi, treba to učiniti dobronamerno, od svoje slobodne volje bez zadnje namere, ne
od prekomernog uticaja koga drugog. S toga, propisano je, da se u manastir, kao sabraća, ne mogu primati umobolni i slaboumni, jer svoje volje nemaju –
il su kao vihorovi /nestalni/, il su kao beslovesni /nesvesni onog što
čine/. – kako svi mi na zemlji živimo, nekom narodu pripadamo i u nekoj državi
obitavamo – koju domovinom zovemo, trebamo se i zakonima istih podčinjavati.
Te u manastir, po Ustavu SPC, se ne mogu primiti maloletna lica, osim pak
ako to, uz želju onoga koji u manastir dođe, roditelji /staraoci ili ustanove
koje se o maloletnim staraju/ to i pismeno posvedoče. Kanoni nam nalažu da
se tek sa 10 godina može stupiti u manastir, dok za polaganje zaveta određuju
16, 17 a neki pak i 25 godina. – onaj koji monah želi postati bračnom svezom vezan nemože biti. Te u
manastir dolaze bezbračni ili pak oni koji su se bračnih sveza razrešili, i
to ovako: da li im se bračni drug upokojio u Gospodu, ili pak, rešivši sve
porodične obaveze prema drugom, od istog napismeno dobija potvrdu – dozvolu
da u manastir može ići i Gospodu se posvetiti. – braća i sestre naše koji sagrešivši pod građanskim sudom se nađu, ili
oni pak koji su se prezadužili kod koga, dok ne izmire ne mogu stupiti u
manastir. Da se, pak, ne bi kako dogodilo da neko skrivajući se želi izbeći
poravnanje i sram navući tako na oce i braću, koji su se sav život časno
podvizavali, u manastiru. Isto, ako je ko, vojnik ili oficir, a i državni
službenik, dok ne dobije dozvolu od nadređenih službu ne može napustiti, a
time ni monah biti. Da se kako ne bi dogodilo da mnogi zbog iznenadnog
odlaska jednog čoveka imaju štetu. Eto, to je ono što nas rukovodi kad koga u manastir primamo. Dali je
neko učen ili prost, dobrog roda ili ne, star ili mlad, slab ili jak, slep, hrom… sve to nije bitno. U manastir dolaze ovi: – kad se Gospod kosne srca kog brata, ili sestre pak, te on oseti neizmernu
ljubav i milinu u srcu svome i poželi Gospodu u monaštvu poslužiti, – ili pak ko zarad očekivanja nagrade u dan Suda poželi potruditi se u
monaškoj zajednici u slavu Božju i dobrobit Crkve Njegove, – ili pak kajući se pritiču u manastir, gde bi neometano prineli plodove
pokajanja za učinjena zla dela svoja i tako pomilovani bili od Gospoda i ušli
u radost Gospodara svog. Ovo su valjani razlozi zbog kojih bi ko u manastir, spasavajući se, došao. Ako pak iz drugog kakvog razloga neko pristupi, nek se ne rastužuje, primiće Svemilostivi Podvigopoložnik i žrtvu njegovu. I daće radost i u srce
njegovo da on, kao i David pred kovčegom, uzveseli se veoma. Eto, sad ti napisah, koji su razlozi dolaska u manastir. U tim
razlozima, a ti ne pomišljaj da mora svako osećati sve od navedenog /već neko
oseća jedno, drugi drugo, a ima kome darovano bi od Gospoda te i sva tri
oseti u dubini srca svog/, se i nalaze uzroci priziva kojim Gospod poziva
one za koje, Svemudri, proviđa da bi putem podviga monaškog mogli ići i
vence pobede mogli zadobiti. Priziv, poziv od Gospoda kao što je i On sam Svete Učenike i Apostole
pozivao: „pođi zamnom“, On upućuje svima za koje On proviđenjem svojim vidi, i zna, da će mu, kao oni prvi, čistog srca poslužiti. Ako, pak, spomenuto osećamo, a pri tome zadnju nameru neku u srcu ne
srkrivamo, znajmo da se Gospod i našeg srca u dubini njegovoj kosnuo i da
nama kaže one iste i slatke reči: „Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne
sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.“ Te reči Gospod, jedini od žene rođen a da greh ne okusi, uputi ne
svetcima i pravednicima već grešnicima. Tako i mi, pozvani da hodimo stazom
koju nam je On proputio, ne trebamo razišljati i procenjivati: kakva je staza, koliko je dugačka ili koliko mnogo prepreka na njoj ima? Već svu nadu svoju
trebamo predati u ruke Onome koji je i Petra u tamnici od okova oslobodio i
vrata tamnička mu otvorio, da će tako i onog koji, odazvavši se, krene za
Gospodom biti odrešen sveza starog čoveka koje ga muče. Toliko, nadam se da sam bar u nekoliko odgovorio tvom interesovanju. Na
neka pitanja nisam mogao napisati odgovor lišivši me u tvom pismu nekih
konkretnijih opisa stanja srca tvog koje bi dale mogućnost davanja preciznijeg
odgovora. Neka te Gospod blagoslovi i ukrepi. jeromonah Evtimije
