НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свештенство и монаштво » Предуслови за ступање у манастир?

Предуслови за ступање у манастир?

Питање:
Које предуслове треба да има особа да би ступила у манастир? У чему
се огледа монашки призив? Како га појачати, ако је човек још неодлучан? Уопште, како особа да распозна да је то истински призив? Да ли је исправна
жеља ако неко хоће да иде на Свету Гору, а не у неки манастир у Србији? Ако
човек у свету још није везао старога човека, да ли му се препоручује одлазак
у манастир? Заправо како појачати љубав према Господу, толико да због љубави
према Њему не можемо да издржимо у овоме свету и да одемо у манастир? Или, пак, све то није потребно? Надам се да сте у суштини разумели моја питања и
да ћете ми успети да одговорите. Волео бих да добијем одговор од онога који
је имао више искуства по овим стварима. Господ нека вас награди све који се
трудите на овоме сајту!


Одговор:
Драги Н.Н.
примивши твоје писмо дуго сам размишљао око одговора који би требао дати.
Питање је лично, да личније не може бити. А опет да би се на њега одговорило
недостају још неке информације, и то кључне, које би тек тада дале могућност
исцрпног и конкретног одговора. На ово питање, где се тражи конкретан
одговор, тешко је човеку хришћанину то да не учини. Али спречен не
довољношћу конкретног, не може. Но, заискавши помоћ од Промислитаља, и положивши наду на Њега, почећу
молећи се Господу да ће ови редови ипак бити на корист неком. Брате, писати ти о монаштву нећу, јер видим да ти није не познато. Питања која
излазе из срца твог о томе говоре, а на крају то и ниси тражио, те ћу ти
изрећи оно зашта си интересовање показао. У манастир, са жељом да ту остане, може доћи свако ко је Светим
Крштењем, у православној Цркви, ограђен. Чуј, шта о том рекоше Оци трулског
сабора у свом 43. правилу: „Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и да, ослободивши се
послова бурног живота, ступи у манастир, те прими монашки постриг, без
обзира на преступе у којима је пре могао бити затечен… Пошто је монашки
живот, живот кајања, ми одобравамо ономе, који му се искрено одаје, нити му
икакав пређашњи поступак може забранити да испуни своју намеру“. Али, ипак, да би се опет очувала добронамерност и правоснажност жеље
долазећег у монашку заједницу битно је и следеће: – онај који жели живот посветити служењу Господу, те у манастир ступи, треба то учинити добронамерно, од своје слободне воље без задње намере, не
од прекомерног утицаја кога другог. С тога, прописано је, да се у манастир, као сабраћа, не могу примати умоболни и слабоумни, јер своје воље немају –
ил су као вихорови /нестални/, ил су као бесловесни /несвесни оног што
чине/. – како сви ми на земљи живимо, неком народу припадамо и у некој држави
обитавамо – коју домовином зовемо, требамо се и законима истих подчињавати.
Те у манастир, по Уставу СПЦ, се не могу примити малолетна лица, осим пак
ако то, уз жељу онога који у манастир дође, родитељи /стараоци или установе
које се о малолетним старају/ то и писмено посведоче. Канони нам налажу да
се тек са 10 година може ступити у манастир, док за полагање завета одређују
16, 17 а неки пак и 25 година. – онај који монах жели постати брачном свезом везан неможе бити. Те у
манастир долазе безбрачни или пак они који су се брачних свеза разрешили, и
то овако: да ли им се брачни друг упокојио у Господу, или пак, решивши све
породичне обавезе према другом, од истог написмено добија потврду – дозволу
да у манастир може ићи и Господу се посветити. – браћа и сестре наше који сагрешивши под грађанским судом се нађу, или
они пак који су се презадужили код кога, док не измире не могу ступити у
манастир. Да се, пак, не би како догодило да неко скривајући се жели избећи
поравнање и срам навући тако на оце и браћу, који су се сав живот часно
подвизавали, у манастиру. Исто, ако је ко, војник или официр, а и државни
службеник, док не добије дозволу од надређених службу не може напустити, а
тиме ни монах бити. Да се како не би догодило да многи због изненадног
одласка једног човека имају штету. Ето, то је оно што нас руководи кад кога у манастир примамо. Дали је
неко учен или прост, доброг рода или не, стар или млад, слаб или јак, слеп, хром… све то није битно. У манастир долазе ови: – кад се Господ косне срца ког брата, или сестре пак, те он осети неизмерну
љубав и милину у срцу своме и пожели Господу у монаштву послужити, – или пак ко зарад очекивања награде у дан Суда пожели потрудити се у
монашкој заједници у славу Божју и добробит Цркве Његове, – или пак кајући се притичу у манастир, где би неометано принели плодове
покајања за учињена зла дела своја и тако помиловани били од Господа и ушли
у радост Господара свог. Ово су ваљани разлози због којих би ко у манастир, спасавајући се, дошао. Ако пак из другог каквог разлога неко приступи, нек се не растужује, примиће Свемилостиви Подвигоположник и жртву његову. И даће радост и у срце
његово да он, као и Давид пред ковчегом, узвесели се веома. Ето, сад ти написах, који су разлози доласка у манастир. У тим
разлозима, а ти не помишљај да мора свако осећати све од наведеног /већ неко
осећа једно, други друго, а има коме даровано би од Господа те и сва три
осети у дубини срца свог/, се и налазе узроци призива којим Господ позива
оне за које, Свемудри, провиђа да би путем подвига монашког могли ићи и
венце победе могли задобити. Призив, позив од Господа као што је и Он сам Свете Ученике и Апостоле
позивао: „пођи замном“, Он упућује свима за које Он провиђењем својим види, и зна, да ће му, као они први, чистог срца послужити. Ако, пак, споменуто осећамо, а при томе задњу намеру неку у срцу не
сркривамо, знајмо да се Господ и нашег срца у дубини његовој коснуо и да
нама каже оне исте и слатке речи: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне
себе, и узме крст свој и за мном иде.“ Те речи Господ, једини од жене рођен а да грех не окуси, упути не
светцима и праведницима већ грешницима. Тако и ми, позвани да ходимо стазом
коју нам је Он пропутио, не требамо разишљати и процењивати: каква је стаза, колико је дугачка или колико много препрека на њој има? Већ сву наду своју
требамо предати у руке Ономе који је и Петра у тамници од окова ослободио и
врата тамничка му отворио, да ће тако и оног који, одазвавши се, крене за
Господом бити одрешен свеза старог човека које га муче. Толико, надам се да сам бар у неколико одговорио твом интересовању. На
нека питања нисам могао написати одговор лишивши ме у твом писму неких
конкретнијих описа стања срца твог које би дале могућност давања прецизнијег
одговора. Нека те Господ благослови и укрепи. јеромонах Евтимије

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *