НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА

ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА

Алексеј Иљич ОСИПОВ,
професор Московске Духовне Академије

ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ
ЕКУМЕНИЗМА

 
Питање о карактеру јединства хришћана које се тражи у екуменизму на први поглед не представља велики проблем. Међутим, ако се оно са православне тачке гледишта и може описати потпуно једнозначно, та се једнозначност ставља – каткад прилично одлучно – под сумњу самим током историјског развоја екуменизма.
Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне и принципијелне везе са стварним јединством. Такви додатни моменти, ма како важни они били сами по себи, јесу, напримјер, питања културног, политичког, социјалног, међународног, економског живота савременог човјечанства. Сва ова проблематика, ако и јесте једна од брига хришћана и цркава и представља један од важних објеката изучавања у екуменистичком покрету, не припада питању екуменистичком у његовој првобитној, еклизиолошкој суштини. Јединство које хришћани, општине и цркве достижу у овим „хоризонталним“ сферама живота, макар и служило као један од фактора који одређују неопходну психолошку ускладивост хришћана и који стварају претпоставке за отквореније и објективније изучавање и рјешавање самог екуменистичког проблема, само по себи ипак се не може разматрати као екуменистичко јединство у његовом православном поимању.
Ова тврдња има, очигледно, потребу за сталним понављањем, јер у појединим екуеменистичким круговима постоји потпуно реална тенденција да се вањско секуларно јединство хришћана не само постави у први план, него и да се од њега начини готово основни циљ савременог екуменистичког покрета. При томе се, природно, појављује велика опасност постепеног уклањања екуменизма од главног циља хришћанства – вјечног спасења човјека.
До чега упорно потенцирање на „хоризонтализму“ у екуменистичким документима и дискусијама може довести хришћане и цркве које учествују у екуменистичком покрету, ако му се крајње одређено и силно не супротстави стварно поимање циља екуменизма – потпуно је очигледно. Осим тога што је изгубио карактер црквености, па чак и религиозности, екуменистички покрет врло лако може да се преврати у оруђе идејне припреме многих, „ако је могуће, и изабраних“ (Мт. 24:24) за прихватање идеала, директно супротног Христу…
Не мање важна карактеристика православног екуменизма јесте и његово требовање одређене духовне основе на којој и исходећи из које треба зидати тражено свехришћанско јединство. Безусловно, ова страна представља проблем дубок и веома обиман за изучавање. Због тога ћемо се овдје ограничити само указивањем на саму чињеницу постојања у православном аскетском богословљу одређењих требовања према духовном животу, да би он хришћанина заиста могао водити по путу живота, а не смрти.
Веома је важно примјетити да Православље не разматра религиозност, молитвеност, надахнуће и аскетизам као ipso facto[1] појаве позитивне у духовном смислу, као већ као оне које неоспорно воде хришћанина или хришћане ка Богу и ка јединству једних са другима. Напротив, и у томе је специфичност Православља у поређењу са инослављем, оно, у лику јединодушног гласа својих аскетских писаца, упозорава на у духовном животу потпуно реалну опасност отклона од истине и падања у такозвану прелест, то јест високо мњење о себи, о својим хришћанским достојанствима и тражење
духовних наслађивања. А у таквом стању могу да пребивају не само поједини хришћани. Приликом одступања од пута који су утабали и помно изучили свети подвижници и који је освештала сва традиција Древне Цркве, оно може да обузме и читаве општине, пројављујући себе у различитим формама црквено-религиозног живота. При томе отпадање од истинитог пута духовног живота, према мисли свих православних учитеља Цркве који су се дотицали овог питања, једнакоснажно је отпадању од Цркве. Оно доводи до духовне погибије и до духовној, у истинском смислу те ријечи, подјеле хришћана, независно од степена њиховог психолошког, идеолошког или било којег другог, у том смислу и доктринарног, јединства.
На екуменистичким форумима, уз велику разноликост на њима представљених традиција у исповиједању вјере, благочестија, богослужења и читаве црквене праксе, питање о духовној аутентичности у Христу ових сусрета и њихових резултата добија дубоко принципијелно значење. Далеко је од истине да се увијек и свуда на хришћанским скуповима може претпоставити и видјети јединство хришћана у Духу Светом. Априорно, пак – владајуће у протестантској екуменистичкој средини – убјеђење у присутност Духа Светог у свим екуменистичким сусретима: пословним, богослужбеним и молитвеним, укључујући и наекстравагантније, најмодернистичкије, – не може а да не изазове критичну оцјену од стране православних.
Остваривање духовног јединства, толико неопходног за достизање крајњег циља екуменистичког покрета, не може, са православне тачке гледишта, носити карактер неодређеног, неконтролисаног процеса. Волунтаризам и неразборитост у овој области екуменистичких дејстава је можда опаснији од било којег другог, јер он може, чак и уз достизање привидног вјероучитељног јединства, поново завести одређене групе и општине хришћана у страну од истинитог пута живота и јединства са Црквом, а да и не спомињемо о савременом, у значајној мјери разопштеном хришћанском свијету, за којег се препрека таквог типа може показати као несавладива. Одатле проистиче и задатк првостепене важности за православно екуменистичко богословље – разрађивање и представљање екуменистичком инослављу основа оног богословља духовног живота, које може да послужи као претпоставка сазидавња стварног, у Духу Светом, општехришћанског јединства.
На тај начин, екуменизам у православном његовом поимању, имајући за све хришћанске конфесије које учествују у екуменистичком покрету општи циљ – јединство хришћана, у исто вријеме не може попримати било какве неодређене, компромисне или тим прије изванхришћанске интерпретације самог карактера тог јединства. Нити секуларна основа хоризонталистичке димензије, нити егзалтирани мистицизам, који каткад дубоко и јако обузима читаве међухришћанске скупове, не могу да се разматрају као позитивни признаци, као неопходне компоненте или као гаранција раста и развоја екуменистичког јединства хришћана. Такво јединство може бити достигнуто само на тлу чисто црквеном и само у Цркви. Али шта ово треба да значи? Многобројне подјеле које су се дешавале кроз историју хришћанства у први план су у богословљу поставиле питање о Цркви, њеном поимању, њеним границама. Са појавом екуменистичког покрета ово је питање добило посебну актуелност и оштрину. Међутим, у контексту разматране теме основни акцент мора бити стављен не на раскривању, макар и веома сажетом, православног учења о Цркви у цјелини, него само на оном главном разилажењу у поимању „јединства у Цркви“, које постоји између Православља и значајног дијела протестантске екуменистичке заједнице.
Сви се хришћани слажу да њихово уједињење у крајњој линији мора бити у Цркви. Али у каквој Цркви? Да ли у оној која, како многи мисле, већ невидљиво уједињује све хришћане и хришћанске општине, независно од разлика у њиховој вјери и црквеном устројству? Или у оној у којој је јединство могуће само на начелима безусловног и потпуног потчињавања земаљском „непогрешивом“ човјеку – епископу Римском. Или пак у оној која можда заузима и релативно невелики дио хришћана, али чува у себи непромијењену вјеру, основе духовног живота и принципе унутрашњег устројства Древне Цркве епохе Васељенских Сабора? У вези са овим хтио бих да овдје наведем ријечи једног од ауторитетних руских богослова – Свјатејшег Патријарха Сергија, који је у свом раду „Однос Цркве Христове према друштвима који су се од ње одвојила“ о датом питању писао овако: „У културном хришћанском друштву није по бонтону да се питање о истинитој Цркви пребија преко кољена. Тамо се много чешће може чути такозвани широкогруди поглед, по којем се наше „земаљске преграде не успињу до неба“, по којем су црквене подјеле – плод властољубља духовништва и нетолеранције богослова. Нека човјек буде православни, католик или протестант – само да он по животу буде хришћанин – и он може бити спокојан… Али таква ширина, тако удобна и умирујућа у животу, не задовољава људе стварно црквене, људе који су навикли да себи полажу рачуна о својој вјери и убјеђењима. Испод те ширине може се чути обични скептицизам, хладноћа према вјери, равнодушност према спасењу душе“[2].
Широки поглед о којем је говорио Патријарх Сергиј и који је прилично јасно формулисан, напримјер, у такозваној „теорији грана“, изражава у суштини основну екуменистичку идеју протестантске већине по питању поимања јединства Цркви.
Савршено је очигледно колико је далека ова екуменистичка концепција јединства Цркве од православног његовог поимања. Са православне тачке гледишта подјела која постоји између хришћанских цркава и општина има карактер – не просто привида, него се тиче саме суштине оних који су се одвојили од Цркве Христове. Нарушено је унутрашње јединство одвојених удова Цркве са њеним Тијелом, одвојених грана са својим Чокотом (Јн. 15:1-6). И како свака грана, према ријечи Христовој, не може приносити плода не буде ли пребивала на чокоту, тако и у односу на цркве које се налазе у одвојености не може бити алтернативе, осим трагања за истинитом Црквом и повратка њој. Таква Црква постоји. Она јесте Једина, Света, Саборна и Апостолска. То значи да она није мистична, него богочовјечанска, и као таква мора имати и своје земаљско, видљиво, људско битије у границама земаљског времена и простора. Она је увијек сама са собом једнака. И не може пребивати у јединству са њом друга вјера, други живот, друго предање. Због тога екуменизам може достићи свој циљ само у том случају, ако постојеће хришћанске цркве непристрасно оцијене свој садашњи кредо кроз призму учења и праксе Древне Цркве, као најпуније и најчистије носитељице израза апостолске проповиједи и духа Христова, и, нашавши у себи нешто у суштини промијењено, врате се првосазданој цјеловитости. И ако савремена Православна Црква свједочи о својој преданости и вјерности Предању Васељенске Цркве и позива ка томе друге хришћанске цркве, то се не може сматрати као некакав уски конфесионализам или егоцентризам. Православље к себи зове не као ка конфесији, него ка јединству са оном јединственом Истином, коју оно има и ка којој се може приопштити сваки онај који тражи ту Истину.
Православни екуменизам, на тај начин, претпоставља могућност стварног јединства хришћанских цркви једино уз услов јединства вјере, јединства основа духовног живота, јединства принципа црквнеог устројства, јединства Свештеног Предања – то јест, свега онога што у у главним цртама карактерише Цркву Бога живога (1 Тим. 3, 15).
Приликом разматрања питања о црквеном јединству неопходно је зауставити се на једној од особина Цркве која са развојем екуменистичког покрета (нарочито са порастом значаја Свјетског Савјета Цркава у хришћанском свијету) постаје све важнији објекат изучавања на међуконфесионалном нивоу. Католичност, или саборност Цркве непрекидно је у центру пажње екуменистичких скупова, посвећених разматрању проблема јединства Цркве.
Као што је познато, у екуменистичком покрету, међу дијелом протестаната, увијек живи идеја да Свјетски Савјет Црква има посебан еклизиолошки садржај и да је таква заједница Цркава – ако већ не саборна, у пуном смислу те ријечи, а оно је врло близу томе. Свети Синод Руске Православне Цркве, обраћајући се у своје вријеме са Посланицом о V Скупштини у Најробију предсједнику ЦК ССЦ и генералном секретару ССЦ, упозоравао је: „Друга опасност која озбиљно угрожава хришћанство јединство и будућност екуменистичког покрета послије Најробија јесте илузија коју гаје неки учесници екуменистичког покрета – да Свјетски Савјет Цркава наводно може достићи такав степен зближавања својих Цркава-чланова, да ће се једна од будућих његових Генералних скупштина претворити у свехришћански сабор. Мислити тако – значи претпостављати да Свјетски Савјет Цркава може у будућности постати некаква „надцрква“. Као што је познато, такве „екуменистичке саблазни“ су у своје вријеме одлучно осудиле и одбациле све Цркве-чланице, и руководство Свјетског Савјета Цркава много пута се свечано одрицало од њих. И мада је у пређашњој форми ова идеја одбачена, поједини одзвуци њезини се појављују понекад (као што је то било и на Скупштини у Најробију) у умотаном облику општих расуђивања о „нарочитом пророчком служењу“ административног апарата Свјетског Савјета Цркава у Женеви, који наводно није само инструмент служења Цркви и екуменистичком покрету, него нешто веће од тога. Одатле до саблажњујуће и опсане идеје о посебном еклизиолошком значају Свјетског Савјета Цркава и његовог централног апарата – само је један корак“[3].
Безусловно – обдарити ССЦ признацима Цркве, и на првом мјесту својством католичности – значи принципијелно измијенити, тачније – изопачити сам појам саборности. Због тога присутност такве тенденције у екуменизму мора у православном богословљу стимулисати нове потраге изражавања поимања саборности Цркве, које би могло да помогне да се она боље разјасни инослављу. То је нарочито важно још и због тога што употреба у екуменистичком жаргону специфичних православних термина у значењима која су каткад далеко од њиховог православног садржаја може и саме те свештене термине да раствори у моро многозначности и довести до њиховог потпуног обесцјењивања.
Православно поимање католичности-саборности принципијелно се разликује од онога што се на еглеском језику изражава ријечју fellowship (садружништво, солидарност) – појма који има искључиво морални, психолошки садржај, са неуобичајено широком амплитудом звучања у етичком и емоционалном смислу, али никако не и у еклизиолошком; не подудара се оно ни са „конзилијарношћу“ – термином Скупштине у Најробију који описује неке вањске признаке саборности без конкретног указивања на доктринарну основу, без које није могућа саборност у православном поимању те ријечи.
Саборност, као једно од фундаменталних својстава Цркве, свој онтолошки садржај разоткрива кроз догмат Пресвете Тројице. Саборност Цркве – то је најконкретнији образ Тројице, Бога у Којем се јединство природе спаја са тројичношћу Ипостаси. Према ријечима познатог руског богослова Владимира Лоског, „у свјетлости тројичног догмата саборност се указује пред нама као тајанствена једнакост јединства и множине, јединства које се изражава у многоразличитости, и многоразличитости које наставља да буде јединство… Као што у Богу ни једно Лице – Отац, Син и Дух Свети – није неки дио Тројице, него је свецијело Бог, у силу своје неизречене једнакости са једином природом, тако и Црква није некаква федерација дијелова“[4]. Саборност – то је потпуно јединство многих у јединој цјелини, по образу јединства удова у једном тијелу, али то није вањско, административно или привремено и случајно јединство, то није конгломерат, нити механизам, није fellowship, него живо, једино тијело у многоликости удова, тијело које се пројављује, природно, и у институционалном црквеном јединству, прејемствености и непрекидности. Свети апостол Павле о саборности говори када пише: „Једно тијело и један дух, како сте и позвани ка једној нади вашег звања; један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима, и кроз све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4-6). Управо јединство духа и вјере, надања и крштења, свештенства и Чаше Господње и одређује то што у Православљу се назива католичност или саборност. На литургији Светог Василија Великог, непосредно након свршетка Евхаристије, онај који врши литургију изговара: „Нас же всјех, от јединаго хљеба и чаше причашћајушћихсја, соједини друг ко другу, во јединаго Духа Свјатаго причастије“. Ово обједињавање једног са другим у причашћивању Духу Светом кроз најсветије тајанство Евхаристије јесте најпунији и најсавршенији израз саборности Цркве. Зато што у том тајанству сви хришћани постају живи удови јединственог Тијела Христовог.
Термин „католичност“, на тај начин, у Православљу има искључиво еклизиолошки садржај, којим се изражава онтолошко јединство Цркве. Тиме се он принципијелно разликује од дефиниција јединства Цркве у екуменистичком богословљу које су до дан-данас у оптицају код протестантске већине и које упућују само на поједине, првенствено вањске стране тог јединства.
Дакле, када се говори о Цркви, у којој Православље јединство хришћана види као крајњи циљ екуменистичког покрета, неопходно је установити сљедеће тврдње:
1. Таква Црква нису све хришћанске цркве и општине узете заједно, јер пуноћу и јединство Цркве не одређује количина појединих цркава, него усклађеност било које Помјесне Цркве са истином древнецрквеног Предања. Истина може бити и само у једној Цркви. И у том случају она представља ону Једину, Свету, Католичну и Апостолску Цркву, приопштавајући се којој могу стећи стварно јединство и све остале хришћанске цркве.
2. Јединство Цркве – то је њена католичност. Али католичност није организована заједница Цркава, fellowship, федерација. Не описује се католичност ни појмом „консилијарна заједница“, пошто у њему нема јасног садржајног одређења и због тога што он одражава прије вањске црте саборности, него њен онтолошки смисао.
 
Католичност, или саборност – то је цјеловитост читавог тијела Цркве, која се чува духовним, вјероучитељним, сакраменталним, наравоучитељним, институционалним јединством и која добија своју пуноћу и завршеност у јединству Чаше Господње.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ipso facto (лат.) – „самим тим“.
  2. ЖМП, 1968, № 9, с. 47
  3. ЖМП, 1976, № 4, с. 8.
  4. В. Лосский. О третьем свойстве Церкви. ЖМП, 1968, № 8, с. 77.

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *