NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » PRAVOSLAVNA ŽENA U SAVREMENOM SVETU

PRAVOSLAVNA ŽENA U SAVREMENOM SVETU

 
>
 
UVOD
 
Mesto žene u svetu za poslednjih dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo. Sve ono, čemu uči Sveto Pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno, i onakvo kakvo je odredio Bog rečima: „Da mu načinim (muškarcu) druga prema, njemu“ (Postanje 2,18). Druga stvar je, što danas, u savremenom civilizovanom svetu, ispunjenom gordošću zbog svojih umišljenih vrednosti i odvojenom od duhovnih korena, žena sve više i više zaboravlja svoju istinsku ulogu i svoje iskonsko mesto u životu… i sve više i više se oseća nesrećnom. Jer ni zauzimanje visokih položaja, ni uspešna karijera – ništa ne može da joj zameni tihu porodičnu sreću, sreću da voli i ima oslonac u licu muža, sreću da rađa i odgaja decu.
A šta se dešava u savremenom svetu? Šta se dešava u porodici?
„Muškarac prestaje u savremenim uslovima da bude glava porodice, – primećuju psiholozi (to je uostalom vidljivo i nestručnom oku). Ova uloga prelazi na ženu, što neizbežno povlači za sobom menjanje psiholoških svojstava savremene žene: nežnost, osećajnost, poslušnost, trpeljivost i mnogi drugi visoki kvaliteti „večne ženstvenosti“ po mišljenju mnogih odlaze u prošlost. O ovome govore i frizura savremene žene, i odeća, koje se ponekad skoro i ne razlikuju od muških, i obavljanje teških poslova svojstvenih muškarcu, i rukovodeće uloge koje žene zauzimaju u društvenom životu. “
Na principu jednakosti muškarca i žene zasnovano je danas čak i vaspitavanje dece. Japan je savremena zemlja za koju se ne može reći da je zaostala. Ali u njemu do današnjeg dana postoje „praznik dečaka“ i „praznik devojčica“, koji se svake godine obeležavaju u celoj zemlji. Tamo se od detinjstva odgaja kultura muževnosti i ženstvenosti. Ovo je pravo „polno vaspitanje“ (za razliku od bespolnog) – to znači podizati pravog muškarca i istinsku ženu.
„Obrtanja“ polnog vaspitanja, kako priznaju psiholozi, uopšte nisu bezopasne pojave: kao rezultat zanemarivanja osobenosti muške i ženske psihologije javljaju se duboke traume ličnosti i teški porodični konflikti.
Greh narušava harmoniju čovekove prirode. Kako nas uči Sveto Pismo, grehovi roditelja (i praroditelja) mogu da utiču na njihovu decu (Izl. 20,5; 4 Car. 23,32; Plač. 5,7; 1. Pet 1,18), i u mnogome određuju njihov karakter.
Ako se devojčica vaspitava u porodici, gde žena vlada nad mužem, ovaj stereotip ponašanja ona ponavlja i u svojoj porodici. Tendencija da se dominira nad muževima proteže se često kroz mnoga pokolenja. Ako žena, možda svesno, odbija i osuđuje takav vid ponašanja u porodici, koji je usvojila od detinjstva – zapovedništvo, surovost, otuđenje, ona ga u stvarnom životu ispoljava u ophođenju s detetom i s mužem sa poražavajućom tačnošću, – i ne može da promeni sebe nikakvim naprezanjem svesti i volje.
Zajedno s ovim unutrašnja osećanja ovakve žene su daleko od mira i spokoja. Ona oseća da nije pronašla sebe u životu, oseća se kao „mala devojčica“, pri potpunom spoljašnjem blagostanju prati je osećaj sopstvenog siromaštva, nezadovoljstva pri opštenju. Nisu spoljašnje okolnosti razlog njene nesreće, već je duševni sklop čini nesrećnom, i takav duševni sklop predaje se njenoj kćeri.
Da, teško je biti ženstvena! Treba menjati ton, treba se odreći naredbodavnosti, preobratiti razdražljivost u nežnu molbu. Vlast nad muškarcem ubija ljubav, izopačuje supružničke odnose, i s „težnjom za vladanjem“ treba se boriti da bi se sačuvala harmonija supružničkih odnosa: savetovanje i ljubav. Umesto naredbodavnog tona potrebno je savetovati se, naći zajedničko rešenje – u ime ljubavi. Ovde treba biti naročito pažljiv prema sebi. Inače se vrlo lako može preobratiti u „svadljivu ženetinu“.
Pa, da li žena koja živi u svetu i van Crkve, ima mogućnost da promeni sebe? Nema spasenja van Crkve, govore sveti Oci. Samo u Crkvi, i u njenim Tajnama i obredima, mi dobijamo blagodat Božiju, koja nas učvršćuje na putu povratka vrlini, daje nam snagu da se očistimo od greha. Uopšte, vrlina je blagodatni dar. A gde još, ako ne u Crkvi, savremena žena može da crpe snagu za sopstveno menjanje? Na šta ona može da polaže svoje nade, u borbi sa svojim strastima ako ne na pomoć Božiju? „Samo u hrišćanstvu, – piše otac Aleksandar Jelčaninov, – žena postaje jednaka muškarcu, potčinjava višim načelima svoj temperament, dobija urazumljenje, trpljenje, sposobnost da rasuđuje, mudrost. Samo tada je moguća njena zajednica s mužem“.
Nije lako biti ženstvena, ali nije lakše ni biti muževan.
Savremeni muškarac počinje da se boji žene, kao dete majke, koja može da ga pošalje u ćošak, stalno oseća uznemirenost, kao da je nešto uradio ili nije uradio ispravno i kako treba. Ali osećaj deteta koje je zgrešilo – nije sigurno osećaj prema voljenoj ženi.
Muškarac mora sebi da vrati „pravo muškosti“, da otkrije ženi put ženstvenosti, probudi u njoj ljubav, bez koje žena ne zna za radost i spokoj. Ljubav nisu samo emocije, već i razumna volja. Muškarac mora da uspe da nađe dostojno mesto za „slabiji sasud“ i u svom ličnom životu, i u porodici. On mora da postane glava porodice, i žena će na kraju dobiti ono, što je uvek podsvesno želela: snažnog, voljenog i tvrdog muškarca.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Petrović Dijana

    Tesko je biti supruga i majka danas u svetu licemerja i perfidnosti. Kako se boriti za brak kada niko u to u više ne veruje? Sve je obmana

  2. Tako divno napisano i tako poučno!
    Dijana, za početak verujte vi!
    A sve je moguće onom koji veruje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *