НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » ПРАВОСЛАВЉЕ – РИМОКАТОЛИЦИЗАМ: КО СЕ КОГА ВИШЕ ПЛАШИ?

ПРАВОСЛАВЉЕ – РИМОКАТОЛИЦИЗАМ: КО СЕ КОГА ВИШЕ ПЛАШИ?

Православље – Римокатолицизам:

ко се кога више плаши?[1]

Епископ туљчински и брацлавски Иполит

Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије
 
Деловање Ватикана у последње време у Русији и Малорусији (организација руских епархија, преношење унијатске престонице у Кијев, безобразно и наоко бесмислено именовање јапанским именом новоосноване римокатоличке епархије на јужносахалинској територији, итд.), очигледно је, нажалост, за многе православне представљало изненађење.
Међутим, то што се сада збива у Русији и Малорусији јесте потпуно закономерни развој догађаја. Још у интервјуу датом 2001.године рекао сам да ће римокатоличка експанзија (и то у таквој форми која за крајњи циљ има не нешто друго него разграђивање и потпуно уништење Руске Православне Цркве) бити, без сумње, појачана, јер за то постоје објективни разлози. Први међу њима је та унутарња раслабљеност, та неспремност да се Православље штити као једина Истина, а она (неспремност) је последица чињенице да још нисмо сасвим искоренили јерес екуменизма.
Све до сада ми указујемо на неаргументована расуђивања, која не могу издржати ни најслабију критику, о „каноничким територијама“ које Ватикан жели да заузме. Ми треба да будемо потпуно свесни да се овде не ради о преуређивању граница унутар Православља, него о добро организованој и агресивно вођеној политици Ватикана, усмереној на уништење Православља, које је најјача религија у нашим земљама, и његовог замењивања специфичним, месним приликама, прилагођеним варијантама римокатолицизма.
О томе, свакако, сведоче и „православне“ титуле које користе руски римокатолици: тако је Кондрусевич добио, за традиционалне римокатолике веома редак, чин „митрополита“. Најпре ће и у богослужење и у проповедање вере бити унети елементи који ће максимално наликовати традиционалној православној култури.
Практични методи инфилтрације нису се променили још од времена Брестовске уније (1596.г. – прим. прев,); разлика је само у томе што римокатолици у Украјини спроводе насиље и безакоње, као и пре четиристо година, док у Русији хоће да, у овој етапи, створе представу о себи као о „мирољубивој“, „просвећеној“, „цивилизованој“ и „хуманистичкој“ религији, позваној да заостали руски народ приближи европским и општељудским вредностима.
Знаковита је изјава папе, дата у време телемоста са московским римокатолицима: „Ако постоји једна Европа и једна валута – онда и Црква треба да буде једна!“ На коју се Цркву мисли – Православну или римокатоличку, нема места сумњи. Дакле: једна држава, једна валута, један папа. Очигледно је да политика коју води Ватикан има све одлике империјалистичке политике, која настоји да различите народе и културе обједини, зарад остварења заједничких глобалистичких циљева и идеја.
Римокатолици су потпуно у праву: само таква стратегија може бити ефикасна у савременом мултикултуралном и многонационалном друштву. Православни треба да буду потпуно свесни ове чињенице и да не стварају илузије о могућности „узајамног признања“, „плодотворног дијалога“, „разрешавања каноничких спорова“, и уопште, да не праве било какве наказне спојеве који би, грубо говорећи, подразумевали да Једна, Света, Саборна и Апостолска канонска Црква са ове стране Буга и Збруча може бити Православље, а са оне друге стране то, из неког разлога, може бити – римокатолицизам. Осим своје очите богословске бесмислености, осим издаје интереса православног народа у, на пример, Пољској, Чешкој и Словачкој, такав систем не може и никад неће бити стабилан.
Штавише, он не може бити спроведен у живот, јер су Велика, Мала и Бела Русија – права посластица за римокатолике. Руско Православље, Руска Православна Црква, највећа међу Православним Црквама, представља живу и дејствену брану претензијама римског престола да влада васељенском Истином. Отуда – неминовност римокатоличког наступања, духовне експанзије, потпомогнуте великим парама и великом политиком.
Принципи религиозно – политичке експанзије усмерене на раздељивање Православних Цркава и православних народа, на уништавање Православља део по део, формулисани су веома давно. Сетимо се чувене забелешке унијатског идеолога, митрополита Шептинског.
Већ тада је он изнео, на пример, идеју да се у Кијеву створи самостална „патријаршија“, формално – православна, а по суштини – унијатска, која би спроводила у живот оно што би наложио Рим, Сетимо се и његове изјаве, веома неповољне по присталице „самопрокламованог православља“; „Украјинци су само оруђе Божанског промисла, призвани да истргну хришћански Исток из клешта јереси (мисли се на православље – прим. аут.) и врате га (!) у окриље Апостолског Престола“. И данас је очигледно да Малорусија није важна Ватикану сама по себи, него као војни полигон одакле би се кренуло у освајање главне тврђаве Православља – Русије. После учвршћења уније и преношења њеног седишта из приграничног Лавова под зидине кијевских светиња – организовање руских епархија (тј. бискупија – прим.прев.) је, у суштини, први корак у стварању руске католичке цркве.
Стратегија Ватикана је делотворна, и зато је неопходно пружити адекватан одговор. Разуме се, православни неће кренути да преотимају храмове, да врше политичке уцене и да примењују остале методе којима се, без имало гриже савести, служе римокатолици у Малорусији. Мислимо на нешто друго: истинске, једино могуће, једино делотворне су управо објединитељне, интегративне идеје и методи који би, у суштини, били везани за царевину. Управо њима би требало да се окренемо и да их користимо. При чему, у датом случају, под отпором римокатоличком ширењу на Русију и Малорусију ми, наравно, разумемо не стварање новог, него учвршћивање и васпостављање некадашњег и овог садашњег јединства народа, очување и заштиту јединства постојеће Цркве. Главни удар је усмерен управо на то.
Управо једна и јединствена Руска Православна Црква, чије су каноничке територије Русија, Мала и Бела Русија, представља највећу Цркву на свету, а ако би то била једна држава, православни би чинили реалну већину и имали би могућност да учврсте такав положај. У супротном, у одвојеној Русији – демографску превагу односе муслимански народи; у Малорусији – унијати, расколници, па и кримски Татари, који сви уживају подршку државе. А ако државни апарат у Белорусији подлегне притисцима САД и њених европских савезника, који су Белорусију означили као једно од оваплоћења „светског зла“ (а таква могућност, у светлу најновијих збивања, није уопште искључена), уверен сам: бићемо сведоци бујања формално независних „националних“ и отворено римокатоличких парохија на белоруској земљи, и то уз моћну финансијску подршку споља и политичко садејство „нове демократске власти“.
Очување и васпостављање источнословенског јединства, јединства историјске Русије – то је наша дужност, и као православаца, а у суштини то је неопходан услов за постојање Руске Православне Цркве у будућности, не као некаквог историјког рудимента, безгласног житеља „етнографског“ гета у Русији и политичког гета у Малорусији, него као традиционалне, општепризнате конфесије, као највеће деноминације и потенцијалног вође православног света. Поновно обједињавање Велике, Мале и Беле Русије није просто процес васпостављања природног историјског јединства, него је неопходно пре свега зато да би се остварило историјско предодређење (троједине – прим.прев.) Русије – да сачува и учврсти Православље као чинилац од општесветског значаја.
На крају крајева, нама, православнима, речено је: „Идите и научите све народе!“ Данас у свету, осим римокатолика и протестаната, постоје милијарде муслимана, будиста, хиндуиста. Ми се уздамо у милост Божју, у то да, по обећању, „врата ада“ неће одолети Цркви. Но, то није разлог да заборавимо трагичну судбину оних Цркава које су ишчезле (као Картагенска), пале у јерес (као Римска), постале мањинске (као православне Цркве Истока), или пале под туђи утицај (као Цариградски Престо). Ни у ком случају ми немамо право да се, затварајући очи, надамо да ће се наши проблеми решити сами од себе. Наша вера нам ни у ком случају не може служити као оправдање за наш сопствени нерад и неодговорност. Нама је поверена Црква, а коме је више дато, више ће се од њега и тражити.
Са жалошћу морамо рећи да једина стратегија која би могла бити основа за реалан отпор антиправославним, антицрквеним плановима, није постојала ни у прошлости, а не постоји ни данас; тим пре је неопходно уложити труд како би се она разрадила и применила. До сада је деловање Цркве и православне јавности било ситуационо и није у себи садржало елементе прогнозирања догађаја нити општег, јединственог плана.
А ситуација је, на пример, у Малорусији, више него жалосна: наспрам очигледне римокатоличко-унијатске активизације још видљивија постаје наша пасивност, затвореност у оквире „треба“ и социјалне неактивности. Римокатолици и расколници не скривају жељу да уђу у систем образовања, на универзитете; они већ сада активно учествују у стварању политичких партија и предизборних блокова као што је, рецимо, блок „Наша Украјина“. Јасна је њихова намера да не пропусте прилику да учествују у обликовању нове политичке елите, која би била потпуно одвојена од општеруског корена и висила у безваздушном простору „украјинства“, спремна да, поред америчких и „опште-европских“, безусловно испуњава и ватиканске задатке и наредбе.
Наравно, они имају новац и политичку подршку, али ипак – то је наша, православна држава – или смо ми, можда, већ у мањини?! Ми до сада нисмо успели да изградимо колико-толико делотворан систем богословског образовања за друштвено активне мирјане наше Цркве. Информативна политика наше Цркве се, у суштини, тек успоставља. Њу покрећу и воде малобројни подвижници свог посла какви су, на пример, сарадници прес-службе Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије (УПЦ МП) који су почели практично од нуле и крајње самопрегорно настоје да минималне могућности које им стоје на раслолагању искористе како би одбранили интереса Православља у области информисања.
И опет се налазимо у добро знаној ситуацији: с пушкама – против тенкова, с некоординисаним ентузијазмом парохијана, с малотиражним парохијским листићима, с апсурдном проекуменистичком аргументацијом и с лексиком деветнаестог века – против огромне информативне моћи и политичког утицаја Ватикана, и не само њега. Даља неактивност је недопустива: њене последице могу бити погубне.
Ми не треба да чекамо ни на милост природе, нити садашњих украјинских власти. А међу такве задатке убраја се, на пример, приљежан и организован рад на стварању православне елите која би одражавала вољу и штитила интересе милиона православних грађана Малорусије.
Уосталом, такав задатак стоји и пред целокупном Руском Православном Црквом. Ми (УПЦ МП – прим.прев.) се, пак, налазимо у првим редовима, овде се и само наше постојање као дела наше Цркве већ отворено доводи у питање, чак и од стране наше државе. Више је него очигледна потреба да наше друштвено деловање, усмерено на заштиту интереса постојеће Цркве, воде образовани људи, уз активну подршку целог народа; неопходни су нам образовани и оцрквењени православни политичари, због чега на универзитете ми морамо ући пре римокатолика, филаретоваца и њима сличних.
Анализирајући разлоге који су навели римокатоличку цркву да поново почне да се шири управо у ово време, не можемо се ограничити на уопштене тврдње да су православне територије привлачне за Ватикан и да он не прихвата миран суживот са нашом Црквом. Управо унутарње противречности савременог римокатолицизма, управо спознаја до које су дошли његови идеолози и вође – да он, у свом садашњем облику, није способан да одговори захтевима милијарди својих чланова, који припадају разним народима и разним, често принципијелно различитим, културама побуђују римокатоличку цркву да уложи напор да ликвидира реалну алтернативу римокатолицизму, а то је Православље.
Проблеми Ватикана су очигледни, конзервативизам садашњег папе представља једну од последњих препрека на путу глобалне кризе која, несумњиво, очекује цркву римског исповедања у историјски догледно време: противречности између остатака традиције и прогресивног ревизионизма, који потреса саме темеље римокатоличке цркве, врло брзо ће проузроковати раскол између конзервативаца и „обновљенаца“, присталица идеја Другог Ватиканског концила.
Довољно је само подсетити се одржаног (против воље папе!) општенемачког римокатоличког референдума о питању женског свештенства, који је дао позитиван одговор. Чврста структура римокатоличке цркве, која се до сада, током два миленијума, успешно носила са покушајима стварања раскола (последњу реч увек је имао римски првосвештеник), сада може произвести супротан ефекат: чим следећи папа попусти и прихвати основне захтеве либерала, традиционалисти ће се наћи пред неопходношћу апсурдног одбацивања темељног за римокатолицизам принципа папске непогрешивости.
Православна Црква нема таквих проблема: она је по својој природи саборна и нису јој потребни непогрешиви ауторитети. Православља, које чува апостолско прејемство и неповређену јересима Истину до које ће, свеједно да ли на Истоку или на Западу, неизбежно досегнути свака људска душа ње жељна, Ватикан се плаши више од атомског рата. Не смемо то да заборавимо; штавише, треба да радимо управо оно чега се Ватикан највише плаши.
Најважније, најнеопходније дело јесте припрема терена за масовно примање у Православље римокатолика-традиционалиста у блиској будућности. Несумњиво, управо православно вероучење ће им пружити најприхватљивију могућност за природно разрешење постојећих проблема. Уз мудро предочавање предности Православља, изгледна је могућност преласка у Православље не само појединаца него и великог броја парохија. А ми такво искуство већ поседујемо: руска емиграција је, без подршке и без заштите, још и одвојена од домовине, успела привести Православљу многе римокатоличке парохије, управо парохије; успела је да васпостави западни православни обред и поштовање западних православних светитеља!
Нарочито наглашавамо да су у томе учествовали православни како из Московске Патријаршије (на пример В.Н, Лоски), тако и из Руске Заграничне Цркве. Без обзира на унутарње поделе, канонско Православље је саборно и зато – делотворно. Проповедање Православља у традиционално римокатоличким земљама не може, због не више само нама очитих еклесиолошких слабости римокатолицизма, не бити перспективно. Уз то, ако би се тај процес одвијао у оквирима „руске идеје“ као целосног православног погледа на свет, онда би и за Русију и за целокупни православни свет то био колосалан продор, који би пружао квалитативно нове могућности за спровођење европске политике ~ „руска Мека“ за Запад! Када је у англиканској цркви било уведено женско свештенство, к митрополиту Антонију Блуму, који је представљао Московску Патријаршију у Енглеској, обратило се више од осамдесет само англиканских свештеника! При томе, колико је нама познато, није било никаквог припремног деловања у том циљу,
Потреба за Православљем постоји у првом реду у оним земљама које су у религиозном погледу традиционално конзервативне: на пример, у Португалији већ сада постоји аутономна Португалска Православна Црква, која има четири епархије. Њени верници нису досељеници из традиционално православних земаља, него домаће становништво.
Све ово се догађа, а да је Православље у целовитом облику практично непознато житељима Запада: велика група америчких парохија Антиохијске Патријаршије, на пример, потиче од групе ентузијаста, који су самоиницијативно пришли Православљу и најпре, неколико година, били самоорганизовани у „Америчку евангелистичку православну цркву“, а онда су случајно дошли у додир с православцима, о којима до тада нису ништа знали. А шта ће бити када се на Западу сазна за Православље? И ако још буде доведено у везу са Русијом?
Европљани и Американци који су се обратили у Православље нису уопште присталице Бжежинског – сетимо се само Серафима Роуза. Православна култура, уопштено посматрано, јесте управо руска култура: уз све уважавање Грка, Бугара, Румуна, Срба – они немају свог Достојевског, немају уолште религиозно оријентисане делатнике светског значаја.
Говорећи о васељенском смислу, о васељенском значају Православља, говорећи о путевима остварења Православља као значајног фактора светске цивилизације, ми не можемо не поменути очигледно деструктивну улогу коју има Цариградски патријарх Вартоломеј. Нема потребе говорити о томе да су „васељенске“ претензије Истанбулског патријарха (који жели да „жање тамо где није сејао“ и претендује на каноничке територије где год му се то прохте, искључујући можда једино Антарктик), благо говорећи, неосноване с тачке гледишта било ког разумног православног човека. Не говоримо о томе.
Много важнијима сматрамо оне чињенице које сведоче о отворено прокатолички усмереном деловању патријарха бившег Цариграда. Реч је не само о саслужењу са папом, не само о учествовању у покушајима рашчлањивања наше Цркве, не само о подршци таквој истој, на крају крајева, неизбежно проунијатској филаретовштини. Реч је у првом реду о принципијелном одсуству жеље за потврђивањем васељенске, општељудске вредности Православља. Деловање Вартоломеја усмерено је на заштиту управо римокатоличких интереса. Ми о томе нити треба да ћутимо нити можемо ћутати.
То се никако не односи само на мешање у црквене послове Кијевске Русије. Сетимо се макар његовог нечувеног поступка према братској Бугарској Православној Цркви: у јесен прошле године Вартоломеј је, без икаквог зазора, позвао Карола Војтилу да у мају 2002. године посети православну Бугарску, а да се није заинтересовао какав је став Бугарске Цркве у вези са тим. Шта више, сусрет Вартоломеја са премијером царем Симеоном одржан је без присуства Предстојатеља бугарског Православља, патријарха Максима, што је изазвало оправдано негодовање православних Бугара.
Слични испади се не би могли десити ако би се вишемилионске Цркве Русије, Грчке, Бугарске, Грузије, Југославије, Америке и других држава заједно супротставиле у суштини смешним, али по последицама опасним васељенским „цариградским“ претензијама. Реално, такво јединство постоји; шта више, оно је већ било потврђено.
Ради се о документима донетим на Свеправославном саветовању одржаном 1948. године у Москви, које је осудило свако одступање од православног предања, супротстављајући своју позицију екуменистичким тежњама Цариградског Патријархата и, заузевши став да су његове амбиције неприхватљиве, нагласило да лидерске функције православни свет делегира Москви, А то нипошто није била „јединствена“ појава: 2001. године, на прослави 950. годишњице Кијево-Печерске лавре, представници практично свих помесних Цркава осудили су мешање Вартоломеја у послове Руске Православне Цркве.
У садашње време, папистичко-екуменистичка политика Цариграда и Вартоломеја лично изазива активно одбијање у највећем броју помесних Православних Цркава и, што је веома важно, у светској престоници православног монаштва – на Атону. Али консолидацијом те опозиције око Москве за сада се нико не бави. У сваком случају, под јурисдикцијом Цариградског патријарха налази се незнатан број верника, пошто је национална Грчка Црква аутокефална, тј. одвојена од Цариграда.
Человођа православног света може и треба да буде, не слабомоћна катедра која не поседује ништа осим историјску, али без икаквог садржаја „васељенску“ титулу, затим глобалне претензије и најзад спремност на „сарадњу“ са свим и сваким, него (треба да буде человођа) она Црква која је реално способна да представља интересе Православља у светским оквирима.
Руска Православна Црква има за то све могућности и само од нас зависи да ли ће оне бити остварене.
 
Превео са руског:
Родољуб Лазић
 


 
НАПОМЕНА:

  1. http://www.moskvam.ru/2002/08/ippolit.htm

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *