NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » PRAVOSLAVLJE I UMETNOST

PRAVOSLAVLJE I UMETNOST

Predavanje o.Luke,igumana cetinjskog manastira,
održano 22/9 februara 2002 u Vrnjačkoj Banji

PRAVOSLAVLJE I UMETNOST
 
Evo draga braćo i sestre da i u ovom ciklusu kažemo nešto o jednom fenomenu koji nije stran nikom od nas. Koliko sam čuo o onome što ste do sada slušali možda su neke stvari vama bile i bliže, od ovih o kojima ću ja večeras probati da prozborim ali ipak mislim da je i ova tema dosta dobra jer to je tema koju i vi i ja susrećemo svaki dan oko nas. Šta je to moderna umetnost, šta je to umetnost kojoj danas hoćemo da pridamo pažnju i da proverimo neke njene vrednosti, i možda pre svega to da li ona ima značaja za nas, za nas kao hrišćane, za nas kao ljude i koliko ona može i sme da ima mesto u našem životu. Sigurno, kada se govori o jednoj ovakvoj temi, mora čovek uvek na neki način da postavi sebi kočnicu, a ta kočnica je pre svega nedostatak istorijske distance. Nije mnogo vremena prošlo da bi o modernoj umetnosti moglo da se razgovara kao nečemu završenom, prema tome da bi ona mogla potpuno da se objasni, i nije mnogo vremena prošlo da bi smo mogli jedan konačan sud da damo o njoj. Pretpostavljam da svi imamo neka osnovna znanja o tome šta je to moderna umetnost, a to osnovno znanje, mislim, da se može sadržati čak i u tome što se niko od nas neće iznenaditi da vidi ma kakvu sliku, ma kakvu predstavu, niko se neće preterano iznenaditi. To već dovoljnoi govori da je ta moderna umetnost u nama već ima neko svoje mesto i da ona nama nije nešto novo ili potpuno strano. Dakle, to naše neiznenađivanje modernom umetnošću, je otprilike i tema o kojoj hoću danas nešto više da kažem.
Ono o čemu se umetnost uopšte sastoji je pre je svega shvatanje lika, lika kao onoga što čini onu najdublju potku naše ličnoti, našeg života. Osim toga tu je i shvatanje prirode kao onoga što nas okružuje, bez koje je nemoguće gledati ni naš život niti bilo kakvo izražavanje toga života u pogledu recimo baš i ovih likovnih umetnosti. Treba da na samom početku kažemo da mi ovde operišemo sa nekim pojmovima utvrđenim kao što je to moderno a niko od nas u stvari ne zna šta to znači moderno. To nije nešto što je zastarelo, to nije nešto što je ustaljeno ali šta je to moderno, otprilike svi imamo taj ukus u ustima ali da ga tačno objasnimo nećemo moći. Ali, svi mi znamo da to moderno je reakcija na nešto staro, bilo mirna reakcija ili burna ali da to pokušava da zameni ono staro. Mi razgovaramo o modernoj umetnosti ali moramo da znamo odakle je ta moderna umetnost došla. Na osnovu čega je ona moderna, u odnosu na šta je ona moderna? Treba na početku i to reći da ta moderna umetnost nije nikakva reakcija ni na kakvo pravoslavno nasleđe, dakle da to nije umetnost koji mi nosimo u negde u krvi ili koštanoj srži. Ona je reakcija na jedno shvatanje čoveka i sveta koje se u Evropi, u zapadnoj Evropi, se ustalilo u dužini od nekih 700 – 800 godina. Moderna umetnost se obično vezuje za kraj 19 i početak 20 veka, dakle za doba koje je nama i najbliže. I po nekom našem unutrašnjem životu, nešto u čemu najviše učestvujemo, i zaista od toga ne treba bežati. Ta moderna umetnost postoji i taj naš nesreći dvadeseti vek u kome je pukla neka atomska bomba negde na početku tog veka i sav svet dobio neko drugo obličije. On postoji i nikako ne bi trebalo odbaciti ga u stranu i govoriti da ga nema. Ta moderna umetnost nastala je iz zapadne umetmosti a ta zapadna umetnost je u velikom broju slučajeva jasno suprostavljena onoj umetnosti i onom shvatanju sveta i čoveka, a umetnost i jeste to, koje mi nosimo generacijama iza nas. A to ćemo videti najbolje koje su to razlike, kada pogledamo iz čega se sastoji umetnost. Umetnost se uvek odnosi na tri kategorije: na prostor koji se prikazuje, odnosi se na vreme i na način na koji se radi. To bi otprilike bile neke osnovne kategorije u kojima se umetnost kreće. Mi predstavljamo jedno nasleđe koje u današnjem svetu otprilike nema neku logičnost. Naše nasleđe ima umetnost koja u sebi nema prostor onakav kakav je ustaljen prostor, nema vreme koje je ustaljeno u nekim normalnim pogledima na to i nema način na koji su navikli umetnici koji su danas priznati kao neko merilo kvaliteta. Valjda, najozbiljniji problem je problem vremena, pa ću morati ovako naširoko da počnem priču da bi smo došli do poente stvari, da bi smo shvatili šta je to vreme za modernu umetnost i da li to vreme traje ili ne. Ista stvar je i sa prostorom i sa načinom rada. U pravoslavnoj umetnosti čiji smo ni nosioci, sledbenici, pokušavamo da živimo i da osmislimo naše okruženje takvim načinom mišljenja, prostor nije prostor u kome se nešto dešava, već je prostor prostor u kome se nešto desilo i dešava se i desiće se. Sam prostor u vizantijskom istočnom slikarstvu jako se prepliće sa idejom vremena. Događaji koji su se desili nisu se praktično samo desili nego se dešavaju i desiće se. U konkretnom primeru, uzmite bilo koji od hrišćanskih praznika, eto npr. Veliki Petak, Raspeće, Hristos je razapet, ali Hristos se raspinje i dan danas i raspinjaće se dok je sveta i veka i pečat te vanvremenosti te istočne umetnosti jeste to što danas zovemo ikona. Ikona se svake godina na taj dan iznosi, među verne da se pokaže da jer taj praznik je pečat jednog vremena koji nema svoju logiku ovozemaljsku. To je vreme koje je osmišljeno budućim vremenom. Što se tiče načina rada svi vi znate kako se slika. Jedino, u toj našoj umetnosti slika se na neki drugi način. Slika se molitvom, slika se postom, slika se pripremom, ne pripremom koja bi bila psihološka priprema, već pripremom koja je pre svega sjedinjenje sa Bogom da bi kroz ruke tog umetnika slikao neko drugi. To je pravoslavni način pripreme. U prostoru opet postoji nešto što danas nalazimo utvrđeno kao obrnuta perspektiva. Videli ste svi na ikonama kako za razliku od normalnih prikazinanja stvari na ikoni je nešto drugo. Mesto da se ovaj prostor koji vi vidite ovde sužava, na ikoni se širi. To je ta obrnuta ili rastuća perspektiva kojim se pokazuje da onaj koji slika ne stoji pred tim prostorom nego unutar njega samoga i izinutra slika i zaista vidi sve u toj svojoj obrnutoj perspektivi. Sve to opet ima korene u tom odnosu prema umetnosti a to je ipak način verovanja. To je naše veroispovedanje. Zapadna umetnost slika ono što vidi, pravoslavna slika ono što se vidi ali što postoji. Ikona pre svega nije doživljavanje nekog događaja. Ako vi hoćete na kažete npr. kako je izgledalo kada se Gospod vazneo na nebo, vi ćete to opisivati, opisivati, i to će biti jedan opis. Ako hoćete da slikate, tačno ćete naslikati pejzaž ko su bili apostoli, ko je bila Bogorodica, Gospoda koji se vaznosi na nebo, i probaćete da do tančine dočarate to. Ali, u umetnosti čija smo mi deca i potomci nema doživljavanja scena nego učestvovanja . Naša umetnost nije umetnost koja bi bila sama po sebi ona uvek ima jedan jasni cilj. Ona podrazumeva između ostalog jednu vrstu akcije, ona podrazumeva molitveno stajanje pred tim događajem što recimo u umetnosti Zapada nije obavezno. Važno je da se dočara fizičko lice doživljaja i psihološki utisak recimo Bog, ali nije uvek bitno da se čovek nađe u svemu tome. To bi bila jedna od najvećih razlika ove naše umetnosti i umetnosti Zapada. Još jedan je ta da slika koju gledate iz zapadne umetnosti je slika i ništa više. U pravoslavnoj umetnosti je to sasvim drugačije. Ta ikona, ona je samo isečak iz jedne mnogo veće realnosti, realnosti Crkve, i sama po sebi ona nema nikakav smisao. Ako nju istrgnete iz bogosluženja, ako nju istrgnete iz jednog godišnjeg ciklusa praznika ako istrgnete iz pravoslavnog bogoslovlja, ako istrgnete iz realnosti žive Crkve, ona je sama po sebi baš jedna mrtva stvar. Njen život nije u njoj samoj kao predmetu, doživljaju, njen život nalazi se mnogo šire oko nje. Ono što čini našu umetnost to je sabornost a toga na Zapadu nema. Jedino u sabornosti naša umetnost dobija svoj smisao dok sabornost na Zapadu prelazi uglavnom u neke oblike euforije. Tu nema doživljavanja tog opšteg već samo ličnog koje može možda da deluje na druge ljude. Ali nema u korenu saborne akcije pristupanja tom događaju. Lik u Pravoslavnoj umetnosti i lik u Zapadnoj umetnosti, iz koga ćemo videti kako izranja lik moderne umetnosti, je zaista potpuno drugačiji. U zapadnoj, naturalističkoj umetnosti, koja pokušava da dokaže kako čovek izgleda spolja, lik je dat. U pravoslavnoj on je zadat. Zadat je kao nešto što treba dostići. Zadat je kao nešto što neće prestati. Zadat je i kao merilo i kao slika i kao podsećanje. Ali on sam po sebi nije konačan. Osnovna možda greška čitave zapadne umetnosti i možda čitave zapadne civilizacije je to što se tamo čovek posmatra kao konačan. Sve ove vrste ili sve ove razlike između pravoslavne i zapadne umetnosti otprilike prestaju negde u devetnestom veku kada postaje nešto sasvim drugo. Počinje nešto što se zove umetnost radi umetnosti. Tada umetnost prestaje da bude u funkciji i počinje da biva sama sebi cilj. Ona prestaje da služi religiji kao što je služila tih 2000 godina na Zapadu i počinje da biva sama po sebi neka vrsta religije. Priprema tome bio je jedan istorijski događaj, francuska revolucija, povratak paganstvu, povratak prehrišćanstvu, u kojim su ozakonjeni duhovi antičkog sveta. I to praktično traje do danas. I danas se i filosofija i umetnost i nauka smatraju nekom vrstom osnovnih kriterijuma što znači idola ili kako je smatrano bogova. Sredinom devetnestog veka kao plod francuske revolucije, prestaju da budu antički bogovi Zevs, Hera, Hernes, počinju novi bogovi, kipovi, uglavnom ženski sa imenima filosofije, energetike, umetnosti, nauke, svoh naučnih disciplina. Svaka dobija svog idola i kao svi idoli oni normalno razmenjuju neku isključivost što se danas u nekom jeziku zove totalitarizam. Teško onome ko idola ne priznaje za boga. Kako oduvek tako i danas, probajte nešto reći protiv nauke pa ćete biti na javnom stubu srama. Evo jedan primer; kod nas u Crnoj Gori došao je novi ministar obrazovanja koji je pred TV i gledaocima rekao da je za njega estetika bog. Time nije htio samo da ispadne pametan ali pokazao je korene tih idola treba tražiti zaista dosta duboko u duši. To nije stvar to je samo naneseno. To otprilike može čoveku da zameni pravu veru.
Posle 19 veka iako se smatra da u 19 veku počinje moderna umetnost ali to je više jedna vrsta nastavka te stare umetnosti, koja se čak na prelep način završava nekim pravcima kao što su impesionizam. Ali 1905. godine dolazi do šoka. Pravi se jedna slika koja će odrediti sav tok umetnosti ubuduće. Pablo Pikaso pravi sliku Gospođice iz Avinjona sliku koja potpuno ruši sve ono što je umetnost do tada predstavljala. Ta slika ruši stari poredak sveta. Na njoj se pojavljuje pejzaž koji više nije pejzaž koji mi vidimo, pojavljuje se lik ljudski, koji nije lik koji mi možemo da vidimo svaki dan. Tih pet devojaka na toj slici, možda nije baš slučajno što je dešava u Avinjonu, to su te gospođice iz Avinjona, a Avinjon je za Francuze neka vrsta svetog grada, u kome je neko vreme Papa boravio a te devojke su slikane u javnoj kući. Tih pet devojaka nemaju ljudska lica, imaju lica afričkih nosoroga. Novi poredak prirode tu je počeo. Počela je jedna priroda koja se kao i na ikoni ne vidi. Ona tu očigledno postoji, postoji u licu tog slikara koji ju je naslikao. Za njom sledi jedna druga slika koja je potpuno okrenula ideju prostora koju je imala sva umetnost do tada. To je portret jednog francuskog knjižara Amvroa Zavoa u kojoj je učinjen prvi pokušaj da prostor sam po sebi viš nije jedno, dvo ili trodimenzionalan već nešto mnogo slično ikoni postaje mnogodimenzionalan. On je slikan spreda ali istovremeno njegov portret slikan je i sa svih strana. Sve je to sažimano u jednoj slici. Ta umetnost zove se kubizam koji se probao da se pomoću tih kockastih načina slikanja svi vidovi posmatranja jednog određenog predmeta spoje u jedno. Evo recimo kao kad bi ste jednom kamerom prošli oko ovog stola i snimili i to sve saželi u jedno. To je bio taj udarac na taj stari poredak prirode. Neka vrsta novog svetskog poretka sada u slikarstvu. Međutim, taj ustanak na stari poredak prirode ima u sebi jasno tu ikonološku dimenziju. On pokušava da imitira ikonu, uzima ikone i time na neki način pravi izopačenje ikone. U prostoru, eto videli smo kako je to, taj prostor skoro kao na ikoni na kojoj prostor postoji i on je ovde istrgnut i zamenjen jednom novom idejom. Moderna umetnost ne polaže mnogo na prostor. Ona ima jednu novu dimenziju. Što se tiče lika najvažnijeg za umetnost, za našu umetnost pravoslavnu, počinje nešto sasvim novo. Počinje ružno kao lik. Više se ne traži lepota kao lik. Ne samo estetika, nego celokupno istorijsko ustrojstvo našeg bića govori nam o tome da lik mora da bude lep. Ako lik nije lepota onda ništa nije dobro. Onda ništa praktično dok mi gledamo nema ni smisao. Ako je naš lik ružan čitava je ljudska civilizacija, ljudsko postojanje ružno. Pravoslavni lik je, normalno, ne samo lep, on je dubinski osmišljen. Ali to je lik koji pleni. Lik bogat se vidi u tome kako se prikazuje čovek. Kakva je kod čoveka vera on takvu umetnost i pravi. Ako je u njega nešto ružno, očigledno je da i ta njegova vera nema u njemu tu jednu pravu dimenziju gledanja Božije lepote. Što se tiče lika, on iako je u našoj veri dosta dobro opisan treba da znamo šta je on ustvari. Šta je to ustvari pravi lik? To je lik koji pleni. To je Hristos za kojim su apostoli pošli. To nije samo fizički lik, to je jasno. Ali to je lik koji stalno preobražava. Dodir sa njim preobražava čoveka. Mnogi su od vas možda čitali pripovetku od Laze Lazarevića „Na bunaru“. Tu potoji jedan divni pravoslavni lik. Lik neke Petrije. U priči koja je vama sigurno poznata, jedna snaja koja je došla u kuću počinje da divlja; počinje da čitavu jednu zajednicu od dvadesetak duša okreće oko sebe. I kada je glavi te porodice bilo predočeno šta se dešava na jednom opštem zajedničkom sobranju, mesto da je osudi govori da svi treba nju da slušaju. To je neki čudni pokušaj obraćenja te duše. Međutim, ta ista snaja, posle toga počinje još jače da divlja ali prema najpitomijoj od svih, toj jednoj Petriji. I Petrijin lik nju vraća u normalno stanje. To je taj starac znao da će da se desi. Imao je poverenje u taj lik koji preobražava. Taj lik koji zaista može čoveka da vrati u pravu realnost događaja, da on odbaci sve ono što je nataloženo. A kakav je lik na Zapadu? Uvek treba da gledamo lik Hristov. Kakav je lik Hristov takvi su likovi ljudi. A već nekoliko stotina godina lik Hristov na Zapadu plaše. To je strašni sudija i to nije onaj lik za kojim su apostoli krenuli. To nije lik koji jednostavno tera čoveka da otvori čitavo svoje biće. To je lik u kome se ne prepoznaje istinsko ljudsko dostojanstvo i naznačenje jer Zapad ne zna više za onaj pravi lik Hristov jer mu se u njegovoj crkvi, u katoličkoj crkvi, nešto sasvim drugo predlaže. Postavlja mu se drugi uzor. Ne znači da Zapad nije u stanju da prepozna taj pravi lik, ali on više nije u stanju da ga propoveda. I on je suočen sa likom Hrista strašnog Sudije. Sudije koji osuđuje na strašne muke ako se ne sluša njegova nauka. Normalno, Zapad ne zna da taj Sudija, jedino na šta može da osudi, to je ono zaista najgore a to je negledanje svoga lica. Zapad preti strašnim mukama, paklenim mukama za neposlušanje Jevanđelju ali praktično ne vidi da i od tih najstrašnijih muka postoje još strašnije a to je baš to večnost u negledanju lica Božijeg. Ali ne samo lica Božijeg. Time i ne gledanjem lica čovečijeg. Postoji jedna drevna priča o čuvenom pustinjaku Velikom Makariju egipatskom koji je šetajući pustinjom našao neku lobanju i kad ju je kucnuo štapom i rekao ko si ti, ta lobanja je malo čudno odgovorila: ja sam bio veliki žrec toga neznabožačkog hrama tu a ti si duhonosni Makarije. Pita ga Makarije a kako me poznaješ? Kaže ova lobanja: Znamo kad se ti pomoliš za nas koji smo u paklu za nas biva lakše. Makarije opet pita: kako se vi to mučite u paklu i kako to vama biva lakše? E onda ova lobanja poče da govori i uzdiše: O, kakva je velika naša muka. Koliko je plamen pod nama toliko je i iznad nas. I to je strašno. Ali najstrašnije je to što ne možemo da vidimo lica jedni drugih. Kad se ti pomoliš za nas onda delimično možemo da se sagledamo. Eto to je to viđenje pravoga lika. Ali, zašto baš imaju veze, te paklene muke sa ovim što pričamo? To zato što se u toj kategoriji paklenih muka najbolje vidi odnos prema stvarnosti i odnos prema onome iz čega je iznikla zapadna moderna umetnost. Zapad se jednostavno umorio od lažnog straha. Taj njihov strah od paklenih muka nije onaj iskonski ljudski strah koji preporađa. Strah od muka treba da bude put životu ali na Zapadu je postao prepreka života. Postao je nešto što je opterećujeće, što sputava mesto da bude nešto što oslobađa čoveka i u reakciji na to javlja se jedna druga struja na Zapadu. Kad se odbaci jednom taj strah od suda radi nekog života onda dolazi do bezmernog predavanja tom nekom životu. Do jednog čisto, što se kaže, buketa doživljaja tog nekog života, izopačenog samom po sebi, znači života bez Boga. Ali života kojem se Zapad predao umorivši se od tog lažnog straha. I on se predaje tom životu na mnoge načina; sam mu se predaje. Kaže se u Jevanđelju na jednom mestu: Kada nečisti duh izađe iz čoveka onda luta a kad vidi da je to mesto pusto dolaze drugih sedam duhova gorih od sebe i ušavši u čoveka čine gora zla i bude mnogo gore nego što mu je bilo ranije. Otprilike sa tim bi se moglo objasniti ono što se desilo sa pojavom moderne umetnosti. Najopasnije od svega bilo je to što je na pomolu bila nova religija, religija koja čak ne pretenduje da bude religija. Jednostavno ona se naziva pogledom na svet i dozvoljava se svakakav pogled na svet, svakom svoje, ali u tom postoji strahoviti baš totalitarizam, isključivost. Svakome je dozvoljen pogled na svet ali ajde probajte nekom da kažete: Oprostite, ali nije svakome dozvoljena pogled na svet. To je dušepogubno. Već jedna takva misao u tom novom pogledu na svet nije dovoljna. Rađa se tu novi poredak prirode. Priroda je onakva kakva meni odgovara. Priroda nije onakva kakva jeste. Niti onakva kakva može da postane. Ona je onakva kakva meni treba sad i odmah. Pravoslavni poredak prirode je sigurno mnogo drugačiji. Priroda prvo nije moja. U nekom drugom pogledu jeste moja. Bog je nju stvorio za mene. Ali ona je sva u funkciji, u funkciji slavoslovlja Tvorcu, poema Tvorcu. Sveto Pismo je prepuno izraza kao nebesa kazuju slavu Božiju, gore i humovi radujte se dolasku Gospoda, videše te vode Gospode i ustreptaše. Sva priroda igra oko Tvorca. To je priroda stvorena za čoveka. Nju Bog daje čoveku da bi mu čovek sa blagodarnošću vratio i time učestvoivao u njoj. Međutim, kada čovek odbaci jednom ustanovljeni poredak, Bogom ustanovljen, on odmah ruši i izopačava taj dar slobode odnosa sa prirodom. Ne vidi se to samo u slikarstvu. Vidi se to mnogo više u modernoj arhitekturi koja nas okružava. Odjednom čovek nije biše odgovoran za ono što radi. Ne samo pred istorijom nego, jednostavno pred tim dubljim pojmom bića i odnosa prema tvorevini on više nije odgovoran. I kada već jednom, rekosmo, odbaci taj ustanovljeni poredak, on traži onda nekakav drugi poredak. Njemu priroda onakva kakva je, počinje da smeta. I onda zida solitere, kule i gradove, koji očigledno nemaju ništa sa tim jednim korenom lepote koji je Bog postavio u svokome od nas, dok imamo oči da gledamo. On počinje da uništava tu prirodu ne videći da time uništava i samog sebe. Ali ona njemu kao priroda, kao Bogom ustnovljeni poredak, počinje da smeta. Onda on unakažava ljudski lik, praveći od njega, ili kao u početku afričke maske, ili praveći od njega kao u modernim filmovima ljute mačke, i svakakve neke užase koji počinju da budu neka nova vrsta poretka prirode. To je sve zbog toga, što ta priroda Bogom stvorena, sama po sebi zahteva blagodarnost. Nije to neki zahtev koji opterećuje. Ali njeno ustrojstvo je takvo da ono traži da se sa blagodarnošću vrati Tvorcu. Kako možete blagodariti u savtemenoj civoilizaciji koju je Gospod kao, kad je recimo uzmete iz automata, sendvič. Kao možete videti da su nebesa slava Božija kada od noćnih svetiljki ne možete da vidite zvezde, kada danju od smoga ne možete da vidite nebo, kad idete uskim ulicama i nigde nema dela ruku Božijih, sve su dela ruku ljudskih. To je prava moderna umetnost. Dela ruku ljudskih. Da li vam je nekad palo na pamet zašto ova savremena civilizacija ima toliko buke. Nije morala da bude stvorena sa toliko buke. Ali ta njena buka, samo je reakcija na tu snagu prirode koju je Gospod stvorio, taj ustanovljeni poredak i ona sada pokušava da kaže da je ona jedini poredak i da je ono staro bilo grešno, da nije bilo kako valja i zato huči i buči kroz hidrocentrale, bagere i avione samo da se busa u svoje grudi i pokaže da je ona tu. Ali, svo to izbacivanje Boga iz tvorevine kao najmodernije umetnosti koju čovek tako ostavlja za sobom ne može da popuni čoveka. Evo šta sve danas čovek čini da tu prazninu koja je u sebe i koja je nastala usled pogleda na zlo. Ubacuje hiljadu zvukova, boja. Pogledajte danas, samo, kako se narod oblači. Sve više i više imate o deset ili petnest boja na odeći. Nije više dovoljna jedna. Pogledajte koliko danas ljudi istovremeno sluša radio i televiziju, istovremeno i razgovara i opet ne može da se popuni. Traži neku popunu ali traži na njivama gladi, a ne traži je tamo gde bi trebalo da je traži. Stotine zanimacija danas popune ljudima vreme, da popune mesto, prazno mesto koje je nastalo izbacivanjem Boga a prazno je jer ne mogu Boga da zamene idolima. A idola danas ima dosta. Sam život naš postao je praktično idol. Više to nije ono blagodarenje iskonsko i ovaj lik koji imamo, koji nam je Bog darovao, i on takođe smeta u to modernoj umetnosti. Jer, to je lik u koji je sišao Jedinorodni Sin Božiji. To je lik koji je Gospod stvorio za svoje obitavalište. I to je lik koji je Gospod stvorio za večnos. I taj i takav lik u modernom ustrojstvu sveta, izraženo kroz modernu umetnost, smeta. I taj lik onda treba unakaziti. Moderna umetnost zaista beži od svog božanskog korena. Lik u pravoslavlju, lik u jedinoj istinitoj hrišćanskoj veri, je lik koji je zadat i to je lik koji se neprestano usavršava iz slave u slavu. On je strela otreznuća, strela ispaljena u večnost i njegovo usavršavanje u Hristu ima samo jedan kraj a to je beskraj. Ali ako je sva zapadna umetnost, ova stara, do pojave moderne umetnosti, težnja za ovekovečavanje onoga što je bilo, recimo i ikona na vanvremenski način težnja za ovekovečenje onoga što je bilo i jeste i biće, možemo reći da moderna umetnost je težnja za ovekovečavanje za onim što nikad nije ni postojalo. Znači to da je ona kompletno ništavilo i da ona ima i tu jednu nihilističku dimenziju. Svakako ne u samoj njoj ima mnogo traženja, mnogo vapaja, ali činjenica je, to je moje lično mišljenje, da sve manje ima vapaja a sve više ima očajanja. Moj nekadašnji profesor iz moderne umetnosti, Vlada Trifunović, rekao je : Bliži se kraj umetnost. Vama to sigurno kao studentima izgleda čudno da u dobu kada nikad više nije bilo umetnika a ja govorim o kraju umetnosti. Ali, rekao je, neće kraj umetnosti biti onda kada ne bude bilo umetnika, nego kada svi budu bili umetnici. Kada to polje bude otvoreno svima. Dakle, kada pogled na svet bude takav da umetnost jednostvno prestaje da bude jedna vrsta nadahnuća. Već danas, da li možemo da govorimo o umetnosti? 90% ili slobodno možemo reći 100% današnje umetnosti prestavlja neku vrstu dizajna. Dakle, danas svi mi možemo time da se bavimo. I svi možemo sud da donosimo o tome i očigledno da je kraj te umetnosti sigurno jako blizu. Možda i treba da dođe taj kraj i to što pre da bi došao pravi lik, da bi došla ikona, da bi došla ona prava umetnost jer lik je taj koji osveštava, pravi lik božanski lik on osmišljuje. Lik onakvim kakvim ga je Bog stvorio. Taj pravi lik on je ogledalo prirode. U njemu se kao u jezeru ogleda sva tvorevina. U njemu se ogleda lik Boga i taj lik je Bog stvorio da u njega siđe i da bi kroz njega sve osmislio. Eto toliko za ovo naše malo gledanje moderne umetnosti. Nadam se da vas nisam potpuno razočarao u modernu umetnost. Ja ne smatram da je ona sama po sebi loša ali sve zavisi od onog unutrašnjeg čovekovog nastrojenja sa kakvim likom stvara i šta od umetnosti očekuje. Hvala.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *