NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Pravi način ispovedanja vere?

Pravi način ispovedanja vere?

Pitanje:
Pomaže Bog! Danas sam prvi put pregledala teme na sajtu i dosta toga sam pročitala što mi je pomoglo oko mojih dilema, ali sam ipak odlučila da potražim konkretan savet. Nadam se da se ne ponavljam, tj. da nije već postavljeno isto ili slično pitanje, a da mi je promaklo u pregledanju tema. Već neko vreme (oko godinu dana) se sve više zanimam za Pravoslavnu veru i religiju i trudim se da budem revnosna u čitanju Biblije, molitvi ujutru i uveče i za vreme jela, u poslednjih par meseci idem obavezno na liturgije a ponekad i na druge službe i primećujem da mi to sve čini dobro. Imam problem sa ispadima gneva, što se veoma smanjilo odkako sam počela sa molitvama. Pokušavam da dajem što češće milostinju, da pomažem roditeljima (iako sam ranije bila buntovnik i svađala se sa njima često) , i ostalo što savetuju duhovni oči u knjižicama tog tipa, mada me dosta toga i zbunjuje u njihovim savetima. Samo da napomenem da sam ranije živela u duhovnom i telesnom haosu. Roditelji i prijatelji primećuju da sam se dosta izmenila u pozitivnom smislu. Sada sam u ozbiljnoj vezi (oko 2 god.) i uskoro, ako Bog da, treba da se venčamo, jer znam da je greh to što imamo vanbračne odnose to me, inače, veoma tišti. Da li je potrebno posebno se pripremiti za stupanje u crkveni brak? Ono zašto sam počela da Vam pišem jeste današnji razgovor sa mojom majkom, koja je časna i dobra žena. Ona i moj otac su u građanskom braku, kažu da tad nisu bila popularna venčanja u crkvi (pročitala sam da se to u Pravoslavlju vodi kao bludni život i da to praktično znači da oni nemaju šanse da uđu u Carstvo nebesko, i to me je jako uznemirilo) . Ni ona ni otac ne idu u crkvu, sem možda par puta godišnje na velike praznike, ili u prolazu svrate da zapale sveće. U kući se nikad nije vodio razgovor o Bogu i veri, nisu savetovali mene i brata što se tih stvari tiče, tako da smo odrastali u takvoj klimi moderne porodice. Inače, roditelji nemaju ništa protiv toga što idem u crkvu, već vidim da im je drago. Već par dana me kopkalo da je pitam (i danas jesam) , da li veruje u Hrista. Vrlo se iznenadila mom pitanju. Rekla je da veruje u nešto, da svako ima svoj način verovanja, molitvi, da ne mora da se ide u crkvu, posti, ispoveđuje i ostalo da bi se verovalo i da su sve to fantaziranja i da se plaši da postajem zadrta zato što bukvalno verujem, da se vremena menjaju i da treba prilagođavati religiju i veru trenutnoj situaciji u kojoj se ljudi i civilizacija nalazi, da religiju i običaje treba modernizovati, da je to slušala u nekim emislijama. Nisam se složila sa njom. Rekla sam joj još i za to da bi po crkvenom zakonu ona i moj otac trebalo da se venčaju, na šta se ona negodovala. Predlagala sam joj danas, a jednom i ranije (nisam navaljivala, po savetu sveštenika) da pokuša da čita Novi zavet; kaže da je počela ali da nije razumela taj način pripovedanja, pa je prestala. Savetovala sam je da ne odustaje. Na kraju se razgovor završio žučno, uz moje suze i žaljenje što je tako ispalo, a majka se veoma uzrujala. Nije mi namera bila da je rasrdim, a moja je krivica što nisam umela da joj sa ljubavlju strpljenjem predočim ono što sam imala na umu. Na kraju je rekla da je bolje o tome više ne pričamo i ja sam se složila. Meni ostaje samo da se molim da joj Gospod otvori duhovne oci, da vidi istinu, mada priznajem da i mene bune neki saveti otaca i to šta se sve vodi kao greh. Sve me to, ponekad, vrlo uznemirava. Da li da nastavim da čitam takve knjige sa savetima? Nemam još uvek duhovnog oca, i želim da ga nađem, mada sam u par navrata se savetovala sa sveštenicima. Volela bih da me posavetujete šta mi je činiti. Postajem skeptična po pitanju da li treba druge savetovati, ako je očigledno da ne idu putem koji bi trebalo, iako Sveto pismo kaže da treba bližnjega ukoriti i posavetovati (a ako ne posluša onda pred dva svedoka itd) . Ako je to ipak neophodno, koji je onda najbolji način ako vidimo da nekoga to ne zanima i da ispadam smešna kad pričam o veri? Da li je to moje licemerje gordost, jer iako želim da verujem i da budem bliža Bogu, ja sam ipak na početku tog puta i ko sam ja da ubeđujem druge u nešto što i sama dovoljno ne razumem? Kako da održim balans u svom odnosu prema Bogu i prema bližnjima i pri tom ne padnem u prelest? Pozdrav i hvala!
Ljiljana


Odgovor:
Bog Vas blagoslovio sestro i pomogao Vam da istrajete na putu ka Carstvu nebeskom! „To Carstvo se s mukom zadobija, ! reče Gospod u Svetome Jevanđelju. Dakle bez muke ne može. Drago mi je što ste na svom primeru uvideli koliko naša Pravoslavna vera može da pozitivno utiče na celo naše biće, da nas promeni, preporodi, nabolje. Da vaskrsne u nama ono najbolje. Daće Bog pa će doći Vaši roditelji do sličnog spoznanja i možda i do venčanja. Ali tu Vi treba da im date primer, ne toliko rečima, mnogi pričaju pa i bezbožnici, koliko delima i ljubavlju, kako prema njima tako i prema budućem suprugu. A to se ne postiže odjednom, već postepeno. Molite se počešće Prep. Serafimu Sarovskom koji je dosta moćan u molitvi za smanjenje gneva i besa. Vaš u Hristu otac Ivan Delić paroh glogonjski

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *