Поштовање родитеља и вера

Питање:
Поштовани Оци, помаже Бог Интересују ме неке ствари, наиме, замисли те да имамо неку особу која је из некршћанске фамилије, да вјерују у ислам нпр. Ако се та особа одлучи да постане хришћанин, увиди да су све ове религије грешка и заблуда, и крене да иде правим путем. Ако тој особи на пут стану родитељи шта она да ради. У Библији пише „ПОШТУЈ ОЦА СВОГА И МАТЕР СВОЈУ ДА ТИ БУДЕ БОЉЕ У ЖИВОТУ“, шта се у том случају дешава, јел ипак увриједиће своје родитеље а са друге стране и Бог ће је напустит, то је мач са двије острише? ? ? .
Онда интересује ме ово, ја мислим да је Бог нека неописива љубав, не може се рјечима описати моја љубав према њему, једноставно ја знам, у ствари, увјерио сам се да када нешто искрено замолим Бога то и добијем. Ја мислим исправите ме ако гријешим да се ми сви правилно молимо Богу, није битно да ли кажемо, драги Боже помози, или Оче наш помози, или нешто на Арапском итд… Бог свима помаже, у ствари то је моје виђење. Важно је само коме се молимо, људима ће се судити према томе и према његовим дјелима. Е па значи ли то да ће сви Муслимани и Јевреји ићи у пакао. Мало ми је то сурово, јел и међу њима има добрих људи који нису никога убили, никоме украли, слагали итд. И још ово, ових дана читам књигу Православље и религија новог свјетског поретка (Епископ Данило Крстиħ и Јеромонах Серафим Роуз) . У њој сам нашао веома интересантних ствари и стварно је књига за сваку похвалу. Желим да ми објасните неке дјелове, наиме књига описива јерес, секте, индуизам, и свашта нешто што није од Бога, у то сам се увјерио. У неким дјеловима описива појаву духова код индуиста код „Харизматичних Покрета“ итд. Углавном Православље се фокусира на то да и ако видимо неке такве појаве (дуxове и слично) само окренемо главу и кажемо „Ако је од Бога нисам достојан да видим, а ако није од Бога нећу ни да видим“. Не разумијем баш најбоље шта ако нешто стварно буде од Бога? ? ? Овде описује али није ми баш најјасније како да их распознајемо, можда звучи смјешно и увриједљиво, али ја би сада, Боже ме опрости да видим неку појаву такву и ако је од Бога ја би окренуо главу и само се молио, не би то прихватио, вјероватно то нећу никада доживити јел нисам тога достојан али ето само питам навео сам примјер и садашње моје мишљење. Извините на овако обилном питању и свако добро.
Бојан


Одговор:
Драги Бојане, Поставио си много питања одједном, а на свако од ових питања постоје читаве књиге написане. Ја ħу покушати само укратко, а о томе има још много шта да се каже. Ако верујемо сведочанству толиких пророка и праведника од постања света, видеħемо да су они ишли за Господом, остављајуħи своје родитеље, пријатеље и све што су имали. На пример, Аврам је оставио оца и мајку и отселио се у земљу коју му је Бог показао; Мојсије је оставио родитеље, то јест, оне који су га усвојили и од смрти спасили, и кренуо је у пустињу за Господом. Па и апостоли су оставили оца и мајку и кренули за Христом, јер им је он рекао: „Ко љуби оца или матер веħма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кħер веħма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и пође замном, није мене достојан.“ (Мт. 10, 37-38.) Ако волимо своје родитеље и пријатеље онда смо дужни да им с поштовањем сведочимо истину, ради наше и ради њихове душе и ради Божије и наше љубави према њима. Али смо исто тако дужни да поштујемо њихову слободу, коју им је сам Бог дао, да могу да нас послушају или да нас не послушају. То не значи да ми због њих не смемо прихватити оно што нам је јасно. Јер, поħи за Господом не значи не поштовати своје родитеље. Не значи чак ни не волети их. Значи само то да треба да волимо родитеље, али не више него Бога. Јер нису нам наши родитељи богови, нити су деца наши спаситељи, него је то само Један Господ Бог. Ти си добро рекао: најближе што људским језиком можемо да кажемо о биħу Божијем јесте да је Он, по својој суштини – љубав. Љубав може постојати само у слободи. Такође, да би се наша љубав према Богу одржала, потребно је да се човек, што је могуħе више држи истине, чистоте, незлобивости, правде, милости, сваке врсте доброте, и тако даље. Једном речју, свих оних врлина које су познате свим људима добре воље, без обзира на њихову веру и културу. Зашто људи воле да виде анђеле или неке небеске тајне и разна чуда? Прво из радозналости, а друго да би потврдили неким доказом да Бог постоји. Али, ни једно ни друго није добро, нити је на спасење наше душе. Још су Адам и Ева погрешили у Рају из радозналости, јер су желели да знају шта је добро а шта зло. Да знају некакве тајне Божије или да имају некакву силу и моħ кроз такво знање. А заборавили су да они веħ знају да је добро бити с Богом и слушати Његов глас, а није добро прекршити његову вољу. И ми исто тако знамо врло добро шта је добро а шта зло. Зашто смо онда радознали о таквим стварима? Оно што веħ знамо, сасвим је довољно за нас. Оно што нам је веħ познато никада не можемо сасвим испунити. Зашто онда желети још више, кад још нисмо испунили ни оно што знамо и што нам је познато? Друго, ако желимо да се уверимо неким доказом да Бог постоји, да анђели постоје и сав небески свет, каква нам је онда вера? Зар ми то не знамо веħ? Зар то не осеħамо свим својим биħем? Ако би ти тражио од пријатеља доказ да ти је он пријатељ, свакако би га увредио. Вероватно би ти он рекао: „Зар ти мени не верујеш да сам ти пријатељ? “ Зар треба да се уверавамо у силу Божију, у моħ анђела? Зар се нису и праведници и светитељи бојали у њиховом присуству. А како би тек било нама недостојнима и грешнима? Зато не треба тражити од Бога тако нешто. А Бог сам зна коме шта може открити и показати. Ако ми то од Њега тражимо, онда грешимо, исто као што грешимо према пријатељу од кога тражимо да се покаже, да нам пружи доказ… Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *