NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » POSTOJI LI RACIONALIZAM U SAMOM RAZUMEVANJU BOGOSLUŽENJA?

POSTOJI LI RACIONALIZAM U SAMOM RAZUMEVANJU BOGOSLUŽENJA?

Protojerej-stavrofor LJUBO Milošević
POSTOJI LI RACIONALIZAM U SAMOM RAZUMEVANJU BOGOSLUŽENJA?
 
Osnovni cilj ovog članka je da pojasni problematiku prevoda bogoslužbenih knjiga na živi i narodni jezik koju treba odvojiti od opšteg pojma obnovljenaške jeresi ili „žive crkve“. Suština sagledavanja ovog problema otkriva se u nezamenljivoj potrebi razumevanja bogoslovlja koje se slovesno izliva iz teksta bogosluženja. Razjašnjava se da je umno delanje uzvišeno duhovno stanje molitve koje ni u kojem smislu ne protivreči isihazmu i unutrašnjoj molitvi srca. Tako objašnjavamo da je apsurdno tvrditi da jednostavnom i prostom razumevanju bogosluženja može da se pripiše „neovarlaamizam“, koji je u istorijskoj filosofskoj pojavi poznat kao religiozni racionalizam.
Do mene je došao aktuelan i principijelno dobar članak oca protojereja Teodora Zizisa, profesora univerziteta, pod nazivom „Identitet Liturgijske obnove“. Na srpskom jeziku on je objavljen na sajber glasilu „Eparhije raško-prizrenske u egzilu“. U podnaslovu autor dodaje i „neovarlaamizam“, i u tom kontekstu iznosi problem racionalizma u vezi sa prevodom bogoslužbenih knjiga. Građu za formulisanje ovog termina autor crpe iz isihastičkog spora sv. Grigorija Palame i Varlaama Kalabrijskog, i uz konkretan istorijski teološki spor on iznosi svoju glavnu misao da je obnova, u samoj stvari, racionalizam kojeg se uporno držao pomenuti Varlaam. Taj poznati Kalabrijac učio je o racionalizmu vere koji je ostvario renesansu, na kojoj i dan danas čvrsto stoji zapadna crkvena misao u stihijski zahuktaloj ideji humanizma.
Moram da napomenem da od kada sam otkrio oca Teodora u pravoslavnoj akademskoj misli ja ga uvek rado čitam. Uvažavam sve njegove vrednosti kao savremenog bogoslova i mislim da su od velikog značaja za današnju Crkvu. On u potpunosti zadovoljava sve izazove u novim nametnutim pravilima igre akademske teologije, da na upravo tim principima odlično prenosi sakramentalno nasleđeno crkveno iskustvo. On zaista predstavlja veliku vrednost za savremenu crkvenu misao. To je važno da se kaže, jer je danas u javnom pravoslavnom mnjenju (posebno srpskom) vrlo indikativno da akademska teologija želi da stvori utisak da oni koji paze na poslušanje predanjskom Pravoslavlju bave se jalovom revnošću, sa konotacijom pripisivanja neobrazovanosti a tako i religiozne inferiornosti. Otac Teodor vrlo uspešno odbacuje takvu sliku kada svedoči o Pravoslavlju sličnom akademskom metodikom. Njegovi radovi su uvek ozbiljne naučne rasprave koje niko ne može ignorantno da prepusti zaboravu, jer one same od sebe traže pažnju Crkve. Posebno uvažavam njegov trud koji razotkriva krajnje ciljeve bogoslužbene reforme, koja se, slobodno možemo da kažemo, pod duhovnom represijom i dalje sprovodi u naš crkveni život.
Ovako govoreći o dobrom radu ne znači da ne treba da se odgovorno sagledaju i greške koje svakome mogu da se potkradu: cuiusvis hominis est errare (svaki čovek može da pogreši). U pomenutom članku profesor Zizis u problematiku današnje reforme bogosluženja, koja se u najvećem delu sprovodi na neo-obnovljenaškom opitu, ubraja i prevode bogoslužbenih knjiga. I upravo na ovom pitanju prevoda i crkvenog jezika zadržaće se naša glavna misao.
U duhu ovako postavljene teme na samom početku moram da priznam da teško krijem razočaranje u ovako predstavljenu analizu prevoda bogoslužbenih knjiga. Zašto? Zato što su studiozne sposobnosti i mogućnosti uvaženog profesora mnogo šire i plodotvornije. Najviše brine što autor uopšte ne želi da se upušta u svu problematiku „prevoda bogoslužbenih knjiga“ nego je on ovako površno i uopšteno sagledava. U svetlu istine ovog pitanja, i važnosti koju ono sadrži, mi ne možemo niti smemo da ga stavimo na agendu liturgijske reforme neo-obnovljenaca. I ovde je on napravio grešku, jer su te stvari različite. A to dokazujemo najjednostavnijim faktom da se prevod predlagao u sasvim drugom kontekstu „obnove“. Više je nego sigurno da se prevod bogoslužbenih knjiga predlagao odgovorno i u kanonskom poretku, i svaku špekulaciju, ili ovakve nesrećne izjave, moramo da odbacimo kao netačne.
Da počnemo. Radne grupe (Predsaborni savet), koje je formirao Praviteljstvujući Sinod u svojim pripremama za Sveruski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve (1917-18) pitanja prevoda i korekcije bogoslužbenih knjiga uključile su u studiju koju je trebalo izneti na razmatranje Sabora. Razna su mišljenja, ali najverovatnije, zbog tragičnih događaja i vanredne situacije u kojoj se Sabor održavao, to pitanje i nije bilo postavljeno na dnevni red, između ostalog i zbog same strukture nacrta: „jer se on predlagao u tri forme bogosluženja, za manastire i saborne crkve i za parohijske crkve“[1]. Neki pokušavaju da kažu da je pitanje prevoda bilo odbačeno, što uopšte nije tačno, jer se o njemu nije vodila saborna rasprava da bi se to desilo. Ova problematika uopšte nije razmatrana na potrebnim crkvenim instancama i ta istina treba da prati ovo pitanje. I ovde nalazimo odgovor na sve nastale probleme sa kojima se danas suočavamo.
Dakle, ubeđeni smo da baš zbog toga kasnije nastaju problemi za Rusku crkvu, do te mere, da oni zauzimaju glavnu pažnju u crkvenom životu u kojem rovare raskoli. Interesantno je da ova crkvena pitanja privlače i ateističku vlast da se upliće u nastali haos. Naravno, ona podržava elemente za koje smatra da rade u njenu korist. Očigledno je da se ona iako agresivno ateistička ipak interesovala za crkvenu reformu, a da je i genocidom nad kanonskim strukturama RPC podržavala raskolničke grupacije.
Problemi ove crkvene reforme izazivaju nove raskole, i oni se ne zadržavaju samo u Rusiji nego se prenose i u rusku dijasporu. U svem ovom crkvenom haosu i bezvlašću neke grupe počele su po svojoj proizvoljnoj slobodi da se bave pitanjem reforme bogosluženja. To čine u potpunom odsustvu sabornosti na prostorima gde je Ruska Crkva uživala kakvu-takvu političku slobodu. Tako i predsednik jedne od radnih komisija koje su izučavale pitanje moguće reforme bogosluženja, ondašnji arhiepiskop a kasnije mitropolit Jevlogije, našavši se u inostranstvu, produžava da samoinicijativno sprovodi reformu. Na žalost, on to radi potpuno sam i udaljen od sačuvanih kanonskih struktura Ruske crkve, a sa neprikrivenom podrškom (posebno finansijskom) drugih hrišćanskih grupacija Zapadne Evrope. U njegovom eparhijskom sedištu, u Parizu, osniva se Institut bogoslovskih nauka Sv. Sergija, i on okuplja imanentne ruske teologe čije je eklisiološko opredeljenje bio liberalizam i reforma bogosluženja i ustavnog poretka Crkve kojeg mi poznajemo kao Tipik. Posebno privlači pažnju činjenica da tako mala grupa zadaje ovako široki i preglasni teološki imperativ celom današnjem Pravoslavlju, da egzotično pleni današnju savremenu liberalnu teološku misao u savremenim obrazovnim sistemima Pravoslavne crkve.
Dakle, vraćajući se mislima o. Teodora i zadatoj temi mi možemo uslovno da se složimo da je tačno da je na agendi ruskih obnovljenaca bio ranije izučavan prevod bogoslužbenih knjiga. Ali šta mi njemu zameramo? Prvo, da je on ovako daleko ispod svojih mogućnosti, neoprezno ili čak tendenciozno, izneo ovu postavku. Brine i moguća tendencioznost ili ovakvo namerno postavljanje stvari. Drugo, sa istorijske tačke gledišta ovako uopšteno postavljena misao nikako nije održiva u odnosu na jasnu činjenicu da redakciju bogoslužbenih knjiga obnovljenci nisu razmatrali sa istim (korisnim svrsishodnim) ciljem. Oni su imali nešto sasvim drugo na umu kada su govorili o preuređenju bogoslužbenih knjiga. Ovo je suština rasprave: obnovljenci nisu planirali da u potpunosti sačuvaju bogoslužbene knjige, kako bi se u celosti koristile na bogosluženjima i tako prenosile poruke kako je to ranije činila predanjska Crkva. Zato brine što u iznesenoj misli o. Teodora ne vidimo potrebnu temeljnu studiju u kojoj bi se sagledali svi aspekti ove problematike. Želeli bismo da verujemo da je to njegova slučajna tvrdnja kada prevod bogoslužbenih knjiga poistovećuje sa reformom bogosluženja kojom su se bavili ruski obnovljenci.
Izučavanjem ovog materijala u neobnovljenaškoj redakciji lako je otkriti da se prevod razmatrao kroz krajnji eklisiološki liberalizam. Tako kažemo zato što je njihova eklisiologija tražila da se službe skrate a mnoge sasvim izbace sve do neprepoznatljivosti u odnosu na predanjsko bogoslužbeno nasleđe (Liturgiju). To malo bogoslužbene logistike što je kod njih ostalo da eklektički i hirurški izražava Liturgiju postaje sav njihov eklisiološki identitet. Da ovo bude još jasnije: to znači da su oni tražili da se samo Liturgija Anafore prevede na narodni jezik. I ovo je ključni argument. Dakle, moramo da se složimo da je to sasvim drugačija problematika sa kojom se Crkva suočavala. Iz rečenog nama je jasno da obnovljenci govore samo o tom prevodu „bogoslužbenih knjiga“ koje su u njihovoj viziji bogosluženja zadržane. Dakle, u toj novoj strukturi bogosluženja tih knjiga o kojima mi ovde govorimo uopšte nema. Najpravilnije bi bilo da kažemo da su obnovljenci govorili o prevodu izabranih delova iz kanonskih bogoslužbenih knjiga koje Crkva vekovima zna i koristi. To neoborivo pokazuje današnja crkvena praksa koja je na mala vrata uvela sve ove probleme, a posebno grubo skraćivanje ili izbacivanje određenih bogosluženja za koje smatra da su nepotrebne za današnjeg savremenog čoveka.
Kada govorimo o bogoslužbenim knjigama moramo da razumemo da govorimo o najčistijem zapisanom sabornom bogoslovlju koje Crkva svakodnevno u Liturgiji vaseljenski izlaže. U njemu se i dalje živo održavaju misli vaseljenskih sabora i svetih otaca, i one sadrže neprikosnoveno najčistije bogoslovlje. Zato je potrebna veća zainteresovanost da se studioznije prouči ova situacija i iznesu činjenice a ne sve zajedno u jednom paketu iznese kao problem. Dakle, bez ozbiljnog studioznog prilaza ne može uopšteno da se govori o prevodu bogoslužbenih knjiga. Ako to budemo ovako činili onda ćemo opasno da ih poistovetimo sa onima koje se koriste u redakciji reformatorskih bogosluženja. Ako to činimo, da li se onda prećutno slažemo sa modifikovanjem i nakaznim skraćivanjem božanstvenih službi? Shodno tome, nije dovoljno reći da su ondašnji pravoslavni reformatori razmišljali o prevodu „bogoslužbenih knjiga“ a da se uslovno ne distancira od te misli, jer kanonsko pitanje prevoda bogoslužbenih knjiga stoji na sasvim drugim postulatima. Ono ima svoj legitimitet koji je izgrađen na stvarnim potrebama života Crkve. Pitanje prevoda bogoslužbenih knjiga bilo je i ostaće kanonsko pitanje, uprkos sve većim manipulacijama istim da se i ono ubraja u „reformu“ bogosluženja. Prevodom se ništa ne reformiše, ništa ne menja u učenju niti sakramentalnom izražavanju Crkve, nego on u sebi sadrži tehničko-lingvistički oblik koji nikako ne može da bude eklisiološke prirode.
Rekavši sve ovo nikako ne možemo da izbegnemo potrebu da malo dublje sagledamo šta se stvarno u to vreme zbivalo i objasnimo samu suštinu raskolničke obnovljenaške vizije, u kojoj ćemo da nađemo i odgovor na pitanje o ulozi „bogoslužbenih knjiga“ u njoj samoj?
Srž celog problema je u tome da se pojam bogosluženja svodi isključivo na usamljenu Anaforu kao Tajnu Evharistije, koja je postala pojam današnje evharistijske teologije. Ovo je ključni problem današnjeg liturgičkog bogoslovlja i svih novih vizija koje za sobom povlače sukobe. Takvo teološko sagledavanje Evharistije nije inovativna lokalna pojava kao izvorna misao pravoslavnih teologa, nego je ona većinom pozajmica, a u ponuđenom obliku „pravoslavni“ plagijat zapadne evharistijske teologije na kojoj je utemeljen humanistički racionalizam. U primeni takve eklisiologije zabarikadirano se drže današnji modernisti koji su po svom teološkom izražavanju u suštini ondašnji obnovljenci. Danas nam čak i samu Liturgiju Anafore, dakle ovakvu kako je pogrešno vidimo i doživljavamo, predlažu skraćenu, a tako u njenoj zadatoj misiji „neuspešnu“. Ona nije ništa drugo nego rimokatoličko (ili latinsko) shvatanje evharistije koje se konkretno pokazuje u današnjoj po ko zna koji put reformisanoj misi. Nasuprot njoj stoji naše pravoslavno nasleđeno, tj. predanjsko shvatanje Evharistije, nije samo Tajna Večera na koju stalno potencira latinsko bogoslovlje (na čemu i naši pravoslavni reformatori stalno insistiraju), nego je ono naše Blagodarenje Bogu (liturgija) počev još od dalekih biblijsko-teoloških dubina stvaranja. Naša Liturgija – blagodarenje, počinje od dalekog Šestodnjeva, kada slavoslovimo i veličamo Gospoda za to što nas je priveo „iz nebića u biće“, i za sve ono što je sistematskim Otkrovenjem Bog „učinio za nas“ – Sebe nama dao, jer „nije zaboravio delo ruku svojih“, uključujuću svu tvar. Taj odnos sve-kosmičkog Blagodarenja jedino ostvaruje bogosluženje liturgijske punoće Dana.
To znači da bez večernje, jutrenje i časova takvog kosmičkog Blagodarenja prosto nema.
Ovako iznosimo jedan od glavnih argumenta kojeg se držimo, a to je da reformisanoj evharistiji, kako su je i onda predlagali obnovljenci, uopšte nisu potrebne „bogoslužbene knjige“ (podvlačimo ovo u množini). Suština rečenog je da oni stari, kao i ovi naši novi obnovljenci, u svojoj eklisiologiji uopšte ne ostavljaju mesta za „bogoslužbene knjige“.
Šta se i kako radi kada je reč o tim prevodima?
Tu i tamo, po potrebi oblika reforme bogosluženja, biraju se fragmenti iz određenih službi i oni se prevode. Izbacuju se ključni delovi što dovodi do neprepoznatljivosti službi u odnosu na njihov vekovni bogoslužbeni hod. To važi u boljim slučajevima, jer najčešće se osim Liturgije Anafore ništa i ne služi! To je naša tragedija. U pomenutom procesu današnjeg „filtriranja“ bogosluženja najviše trpe biblijski tekstovi i drevna apostolska osnova bogosluženja koja je prevashodno edukativna. Nažalost, to nije sve. Da ovaj haos bude još veći prepravlja se i sama Liturgija Anafore. Teško je zamisliti da je i ona predugačka za današnjeg „modernog čoveka“ kao molitvenika u hramu Gospodnjem. Radi služenja humanističkom čoveku službe se eklektički tumbaju da ih je već teško pratiti. Neki delovi bogoslužbenog teksta posvednevne službe prenose se u Liturgiju Anafore gde im po hronološkoj strukturi Liturgije i bogoslovskoj poruci dana uopšte nije mesto. To se radi do protivrečnosti.
Dozvolićemo sebi da navedemo jedan primer kako bismo čitaocu podrobnije predstavili o čemu pišemo. Reč je o novijim srpskim liturgičkim lektorima koji stalno ispravljaju greške koje su, kako kažu, nasleđene iz nekog „tradicionalizma“. I šta rade? Oni nas napadno „spasavaju“ od njega uz nekakvo konstantno okrivljavanje za već sasvim jeftino potrošenog „uticaj latinskog bogoslovlja“[2]. To je već postala ružna neo-obnovljenaška mantra većine savremenih teologa. Tako jednom prilikom je i ep. Kruševački David okrivio „Ruse“ (naše nove generacije teologa, grkofili, uvek krive Ruse?!) za ubacivanje „blažene“ u Liturgiju, jer navodno ona nije postojala u njoj. I mi uopšte ne sporimo da je to istina, naravno, samo ako govorimo o Liturgiji kakvu bi želeli da vide današnji reformatori. U čemu je onda problem? Problem je ta senzacija, jer danas treba otkriti nešto senzacionalno, nešto egzotično i tako ga dramatično predstaviti. Ako ep. David misli da je „blažena“ novijeg datuma u Liturgiji on može da bude u pravu samo ovako nedorečen, upravo u stvarima koje ovaj članak pokušava da prikaže. Reč je o tome da je taj umetak (blažena) bio krik savesti ondašnjih modernističkih struktura kada su shvatili do čega nas je dovelo skraćivanje ili nemarno i nekanonsko služenje. Došlo se do toga da su shvatili da su jednostavno amputirali živi jezik Crkve. Posebno u SPC izbačeni su veliki delovi bogosluženja, sve ono što obimno bogoslovski uči o crkvenom događaju, o prazniku, o vaskrsnom danu („nedelji“) i uopšte o bogoslovlju, pa su rešili da to eklektički inkorporiraju na evanđelske stihove „Blaženi su…“[3]. I to je danas identitet pravoslavnih reformatora, jer modernisti uvek traže način da uštede vreme modernom čoveku, a upravo ovi izbačeni delovi službi najviše „troše“ njegovo vreme.
Dakle, ovaj navedeni primer „blažene“ kao „umetku“, o kojoj govori uvaženi episkop David, jeste pokazatelj haosa koji smo stvorili odbacivanjem bogosluženja celovitog liturgijskog izražaja. Umesto da se duhovno obnavljamo i vraćamo crkvenom molitvenom podvigu neko je rešio da tumba i vrši rokade bogoslužbenog teksta, i postavlja ga tamo gde on uopšte ne pripada. Tako i ova blažena u Anafori, a posebno stihovi koji se pevaju na njoj, pozajmljeni su iz već ranije odslužene službe tog istog dana.
Zašto se susrećemo sa ovakvim pojavama? Odakle potiču današnji umeci u Liturgiju Anafore, a da joj ne pripadaju?
Postojala je želja da se malo više pruži verujućem da sozercava i sazna o prazniku kojeg slavi Crkva, jer kondak i tropar na usamljenoj Anafori ne mogu skoro ništa edukativno da pruže. To je zbog toga što Anafora po svojoj liturgičkoj strukturi finalizuje Evharistiju, ali joj ne daje potpuni izražaj i smisao u Domostroju našeg spasenja, bez Večernje, Jutrenje, časova. Dakle, u Anafori odvojenoj od drugih navedenih službi nema edukacije verujućih onako kako ju je Crkva odvajkada zamislila i prenosila znanje svim svojim članovima, naravno bez izuzetka. I mi plodove „narodnih neznanja“ danas uveliko ubiramo i zbog njih ovako mnogo i stradamo.
Često govorimo da većina današnjih reformatora nikako ne ume da barem sasluša svog mnogo poštenijeg kolegu reformatora, protojereja Aleksandra Šmemana, kada on više puta kaže da Liturgiju i naše blagodarenje u njoj moramo da razumemo u njenim edukativnim otkrivanjima biblijskog dana. A on se otkriva hronološki i kauzalno, iz tmine ništavila kojeg oživljava stvaranje. Shodno tome, mi blagodarimo od tih momenata, s početka „šestodnevske“ i bogoslužbene večeri, kada bogosluženje hronološki razvija i nama prenosi teologiju tog biblijskog dana. O tome tako duboko i lepo bogoslovstvuje sv. Jovan Zlatousti kada kaže: „način bogopoznanja dostiže se kroz sozercanje sve tvari“, doslovno: ο τροπος δια κτισεως απασης = „sposobnost kroz svu tvar“ (Pet beseda o Ani, 3). Blagodarenje nije samo izdvojeno konzumiranje Tajne Večere nego i sav doživljaj Božijeg promisla o nama od prvih dana našeg postojanja, a time i svih vrsta podviga od Adama do Avraama, preko svih sudija i proroka, Preteče, zatim apostola i mučenika i podvižnika Novozavetne crkve.
Šta je ovde tako nejasno?
„Liturgiji Anafore“ uopšte nisu potrebne bogoslužbene knjige kakve poznajemo u njihovom kanonskom obliku. Jasno je da obnovljenci na platformi ovako formulisane eklisiologije uopšte nemaju potrebe za prevodom bogoslužbenih knjiga. Jasno je da kako ondašnje obnovljence tako i današnje „novotare“ interesuju samo određeni fragmenti bogosluženja, i očigledno je da oni svoje bogoslovlje i edukaciju vernih vide izvan bogoslužbenog sistema Crkve. Kako svoje obrazovanje crpu izvan Liturgije tako se na takvom poimanju obrazovanja nude kao učitelji u Crkvi, sholastički. Ovo je samo po sebi objašnjivo, jer se oni otvoreno sukobe sa slavoslovnom teologijom koju sadrži živi bogoslužbeni tekst kao izraz naše svete slovesnosti. Njega ne čuju niti ga razumeju, a žele u Crkvi da uče.
Pomenuto nasumično (bez uredbi i ustava bogosluženja) tumbanje, seckanje, vršenje rokada, sve to obnovljenaško shvatanje Liturgije prati i bogoslužbena logistika pa se štampaju i knjige po kojima se služi. Naravno, odbacuju se kao nepotrebne ostale knjige po kojima se vršilo bogosluženje vekovima, a time i teologija koju one sadrže i prenose. Iako istorijski SPC nije ničim bila povezana sa sovjetskim „obnovljenašima“ i „živom crkvom“ mi možemo na svom iskustvu da pokažemo primer knjiga ovakve redakcije. Odštampali smo bogoslužbenu knjigu koju nazivamo „Zbornik bogoslužbenih pesama“ (Beograd, 1958). Ona, sama po sebi, izražava fragmente bogosluženja i njoj uopšte nije potrebno skoro 95% ostalih bogoslužbenih tekstova Pravoslavne Crkve. Ovo je čudna istovetnost, jer su nas druge prilike navele da štampamo pomenuti zbornik, pre svega ondašnja crkvena nemaština i gonjenje na Crkvu u našem narodu, ali interesantno je da se u spoljašnjoj formi ovi primeri sasvim podudaraju.
Nakon svega iznesenog, neizbežno je da već uznemireno pitamo: Kako i na osnovu čega uvaženi profesor Zizis tvrdi da prevod bogoslužbenih knjiga, ili bilo kakva korekcija istih na razumljiviji jezik, može da bude izražaj „neovarlamizma“?
Pogledajmo primer Pedesetnice. Da li je pojam jezika evanđelska činjenica iznesena u Matej 28, 19, najjednostavniji primer najprostijeg misionarenja, kojeg potvrđuje Pedesetnica a upravo u daru govora jezika, koji su doneli prve plodove Crkve pa se tog prvog dana krstilo tri hiljade duša? Da li bi to bilo izvodljivo da se „Praćani, Miđani, Elamiti…“, nisu prosto zapitali: „Pa kako mi čujemo svoj jezik u kome smo se rodili“ (DA 2, 8)? Kakva bi uopšte bila svrha ovog dara Apostolima da nije bio upućen ljudima da razumeju? Razmislimo o tome.
Poklanjajući dužnu pažnju i u najblažem ocenjivanju ovih misli profesora Zizisa, mi vidimo da se on drži čudnog i sasvim neodrživog stava da ako je nešto prevedeno na govorni jezik da je to predanjski neprihvatljivo? Reklo bi se da on tvrdi da forma izvornika sama po sebi ima nešto „osveštano“, ali ne u estetsko-poetskom nego dogmatskom izražaju. Stiče se utisak da on misli da ništa ne sme da se dira i lingvistički usavršava. Kako je ovo kompleksna tema i da ne bi bilo nesporazuma odmah da kažemo da mi ovde pravimo jasnu i odlučnu razliku između jezika i suštine. Ovde je reč o obliku prevoda a ne menjanju suštine izvornika i smisla koji on sadrži. Ovo poslednje bez svake sumnje znamo da ne sme NIKADA da se dira niti menja.
Crkva je odlučno odbacila ovakav pristup pitanju prevoda bogoslužbenih knjiga, javno ga osuđujući. Na ovim mislima je razrađena staro-obrednička eklisiologija zbog koje je napravljen veliki raskol u Crkvi. Oni su postojali upravo na toj „dogmi“ nepromenljivosti prevedenog teksta, naravno, samo kada govorimo o dodatnoj korekturi u odnosu na original i prilagođavanje da on bude razumljiv. Glavna poluga njihovog argumenta je da ne mogu da se koriguju ili ponovo usaglašavaju prevodi bogoslužbenih knjiga. Boreći se sa ovako štetnom pojavom sveruski patrijarh Nikon mnogo se namučio. Staro-obrednici su prevode knjiga mistificirali do te mere da su verovali da knjige same po sebi nose neki tip „osvećenosti“, a tako i dogmatsku nepromenljivost u formi i izražaju.
Za razliku od Grka koji osim svog klasičnog bogoslužbenog jezika (κοινή), na koji je preveden tekst septuaginte (septuaginta) sa jevrejskog (3. v.), imaju i patristički, na kojem je uglavnom u apologetskom obliku sačuvano zapisano bogoslovlje Crkve, Sloveni koriste crkvenoslovenski jezik. On je ocrkovljen staroslovenski jezik u redakciji predate pismenosti od strane apostola Slovena svetih Ćirila i Metodija, kojeg su adaptirali u norme bogosluženja, slično kao što je danas akademski jezik različit u odnosu na prostiji narodni. U odnosu na pomenuti grčki on je relativno mlad jezik. On je već doživeo korekciju a zbog nje i velike posledice, kada se tim povodom napravio pomenuti staro-obrednički raskol. Ruska crkva je po potrebi života i razvijanja narodnog jezika vršila adaptaciju bogoslužbenog jezika u odnosu na tzv. narodni. Šta se radilo? Tražili su odgovarajuće crkvenoslovenske reči koje su mogle da zadrže suštinu poruke a da budu bliže narodnom. Dakle, birane su crkvenoslovenske reči koje su bile razumljivije i postizao se cilj da on bude i razumljiv. Kad kažemo „razumljiv“ ne mora da znači da je on govorni, živi, nego intelektualno pristupačan u njegovom obliku i estetici.
Predlažemo nekoliko kratkih primera da bi bilo jasnije o čemu govorimo.
Termin „otčuždenie“ sve više se prevodi sa „svoboden“. Obe su crkvenoslovenske reči istog značenja samo što je poslednja bliža govornom jeziku. Takođe „nevježestiji“ i „nevjedjeni“ u istoj molitvenoj strukturi imaju isti smisao. Imamo i primer kada termin „života“ neki prevode sa „žizni“: „Gospodi vladыko žizni moeй“. Ovo Gospode „života“ na ruskom savremenom jeziku znači stomaka. Dakle za Rusa bi značilo: „Gospode stomaka mog“? Moramo da priznamo da u ovom primeru vidimo i pastirsko-bogoslovsko-estetski problem, jer nedovoljno crkvenog čoveka sablažnjava da još zemnim poklonima služimo „bogu našeg stomaka“.
Dakle, sam crkveni jezik može da se menja po potrebi terminima iz istog jezika da bi se misli prenele tačnije. Trenutni crkvenoslovenski koji danas koristimo u bogosluženju je modifikovan nekoliko puta, a treba da pomenemo i važnu činjenicu da smo mi Srbi izgubili svoju recenziju crkvenoslovenskog i primili rusku, i to nam nije činilo nikakve probleme u životu Crkve za poslednjih tri-četiri veka. Zašto bi to sada bio problem?
Dozvolićemo sebi da navedemo malo drugačiji primer.
Srpska, Bugarska i Ruska crkva koriste isti bogoslužbeni jezik sa različitim akcentima i čak drugačijim izgovorom. Bez namere da tvrdimo šta je tačnije navešćemo sledeći primer. Srbi i Rusi će reći tvrdo ili mekano „eщe“, dok Bugari crkvenoslovensko „щ“ proiznosiće sa „št“: „ješte molimsja…“. A samo u terminu „molimsja“ nalazimo nekoliko razlika. Mi ćemo ga proiznositi sa tvrdim „l“ i jakim naglašavanjem na „j“ (molimsJa), dok će Rus gramatički tvrdo „l“ pretvoriti u mekano pa će da zvuči kao „lj“, dok ono „j“ sasvim nestaje pa samo čujemo „moljimsa“.
Nakon navedenih primera očigledno je da većina koja se bavi temom nepromenljivosti bogoslužbenog jezika sve doživljava psihološki. Teško se otimamo utisku da o. Teodor razmišlja da je sam prevod bogoslužbenih knjiga skoro sakramentalna liturgička pojava, da on mora da ostane netaknut i tako u odnosu na razvijanje jezika nikada promenljiv. On je protiv novih liturgičkih jezika kao što su engleski, japanski, kineski i principijelno ih dovodi do besmisla.
Pred nama je još jedno kompleksno pitanje kada je reč o prevodu bogoslužbenih knjiga a reč je o tako često naglašavanoj lepoti crkvenoslovenskog jezika.
Lepota, estetika, milozvučnost itd. su primeri koje apologete crkvenoslovenskog jezika navode, međutim zabrinjava kako ovi ljudi doživljavaju bogosluženje. Dakle, za većinu protivnika prilagođavanja ili čak prevoda bogoslužbenog jezika crkvenoslovenski je važan zbog lepote i milozvučnosti, te spoljašnje estetike, pri čemu sasvim otvoreno i neprikriveno potiskuju na stranu suštinsku ulogu naše slovesnosti u bogosluženjima. Spremni su estetikom da zakopaju bogoslovlje koje taj jezik prenosi. U takvom odnosu vrlo je teško odvojiti granice molitve od psihološkog doživljaja lepote i umetnosti koju služba u različitim izražajima prinošenja vrlo bogato sadrži. Problem je u izdvajanju umnoženih i ostvarenih talenata iz opšte bogoslužbene strukture. Ona pleni površno, upravo onako kako je doživljava i opisuje poznati katolički teolog i unijata Robert Taft, „oduševljen i očaran“ (LJM), ali i dalje unijata i latinski racionalista, i u svojoj eklisiologiji lojalni papista. Iako postoji opasnost od prenaglašene potrebe razuma da racionalizuje ove stvari, u bogosluženju ništa manje ta opasnost postoji u prenaglašenom ritualu koji zatamnjuje našu slovesnost, i sam njen „nus“. Nažalost, spoljašnjim oblicima crkvenosti, ili formalnoj religioznosti, najvažniji je ritual, a on je mnogima od suštinskog značaja za satisfakciju duhovnih potreba. Zbog toga se suočavamo sa novim i strašnim problemima.
Opravdano moramo da se sve više plašimo za one deklarativne (i prostije) verujuće, za narod koji bogosluženje doživljava volšebno. Taj strah postoji i u odnosu na današnje pravoslavne reformatore koji i pričešće doživljavaju volšebno, i te dve vrlo loše pojave se ovde susreću i čak prožimaju. U oba ova slučaja ostali elementi bogosluženja odbacuju se kao suvišni, a da ne govorimo o bogoslovlju kao katihetskoj poruci koju njihov tekst sadrži. Danas je to opasan rak koji razjeda pravoslavni pojam Liturgije u svim njenim posvednevnim bogoslužbenim izražajima, jer se većina bogosluženja svodi na spoljašnju potrebu koju treba da odradimo kao nekakav ritual, pun teatralne lepote koju on tako IZDVOJENO sadrži. Zato je Crkva kod nas davno prestala da bude učionica za njene članove.
Sa čime nikako ne možemo da se složimo?
Čvrsto zastupamo stav da bez bogoslužbenog podviga bdenja i sozercanja reči Crkve nemoguće je poznati bogoslovlje koje je izloženo u tekstu bogoslužbenih knjiga. Pođimo od sve-istine da Bogu nikada nije trebalo niti će mu išta trebati od nas, pa tako ni naše bogosluženje. Ono je potrebno samo nama, ono se čini radi nas i to zbog bogopoznanja, i ničeg više! U njemu se ostvaruje naše slavoslovljenje Boga, slovesno i misleno, i ono se vrši SAMO radi nas. Slovo, slovljenje – ta logosna dinamika mene samog, taj moj odnos prema Bogu koji jesam i u Njemu postojim, jeste izraz mog „nus“ (νοῦς) koga u bogopoznanju uznosim Slovu-Logosu. Samo u tom odnosu živo postojimo, saznajemo, učimo se, nadamo se, blagodarimo i čekamo. Sve što postoji Gospod je ustanovio samo radi nas, pa i bogosluženje koje po nekoj ljudskoj slovesnosti (tekstu) mora da ima svoj tok. Zato sv. Zlatousti kaže: „čovek je veliko i divno živo biće i za Boga dragocenije od sve tvorevine“ (Osam Slova na knjigu Postanja, Slovo II, 1). Ta naša dragocenost nije pasivna, tj. nismo sazdati pa prepušteni samima sebi, i na tome se razvija evanđelski postulat da ni Bogočovek nije ostavio svoje učenike, kako On Sam reče da će poslati Utješitelja…, „koji će nas u svemu naučiti, i svedočiti…“, a u nekim prevodima čitamo i „napominjati sve što nam je rekao“ (In. 15, 26).
To „svedočenje“ (napominjanje) je sakramentalni odnos (tainstveni), koji jasno određuje duhonosni karakter učeće Crkve, kada se konkretno Liturgija, a ne samo Anafora, doživljava kao „učionica“. Sav sistem bogosluženja postoji samo radi nas, i jedan od njegovih glavnih razloga postojanja je vaspitavanje i obrazovanje čoveka. Ovo vaspitavanje se ne piše niti peva i tako „smešta“ u nekakav ontološki i nedokučivi predeo, gde se gubi njegova svrha. A šta se danas radi? Mi objašnjavamo Bogu Ko je i šta je On?!? Mi ne treba da služimo radi nekakvog Njegovog umilenja koje On treba da doživi u našem Bogosluženju koje mu mi prinosimo. Njemu sve to ne treba (jer Bogu ništa ne treba), nego samo nama, jer mi u Njemu doživljavamo umilenje kada ceo čovek duboko doživljava Boga onoliko koliko nam se On daje u sve-celoj Liturgiji. Zbog toga duhovno obrazovanje u Crkvi nikada nije bilo privilegija „izabranih“ (LJM), nego je ono najjednostavnije oboženje na koje svako ima pravo. Oboženje je bogopoznanje, a grubo rečeno za čoveka i najuspešnije finalno znanje. Mi nikako ne odvajamo tekstualnu poruku Crkve od mistične koju ona šalje, zato ovaj odnos logosnog i osvećujućeg opisujemo kao crkvenost, i uvek govorimo da se samo crkvenošću dostižu istinita saznanja. A to saznanje je pravo i istinito izlivanje Svetog Duha. Kako i kaže sv. Vasilije: „onaj koji je uspeo da pronikne u dubinu zakonskog razumevanja, i rastrgnuvši nejasnost bukvalnog smisla kao neku zavesu, on se uzdigao u tainstveni smisao…, preobražava se do prosvetljenja, ozarivši srce istinom Duha kao nekom svetlošću. To znači da se preobražavamo od slave Duha (koja nam se daje, LJM) u svoju sopstvenu slavu… (O Svetom Duhu, gl. 21).
Da, to je tako, ali kada se ovako neprecizno predstavlja da razumevanje bogosluženja postaje problem onda nas mnogo brine da danas postoji želja da se oslanja na Predanje ali bez sposobnosti da se u svim njegovim izražajima ono čuje i razume. Konkretno govorim o bogoslužbenom jeziku i kolosalnom tekstualnom materijalu koji bogosluženje sadrži, a to zaista postoji radi nekoga. I zaista, nikako da se otmemo utisku da mnogi veruju da bogoslužbeni tekst, ili crkveni slovesni izražaj, postoji samo radi Boga, jer eto Njemu se služi. „Bogosluženje“ – dakle to je nešto samo Božije, a nas se ne tiče? Samo u takvom ubeđenju tekst ostaje zapostavljen, zaboravljen, nedostupan, a u nekim manifestacijama ovog problema čak i volšeban.
Prateći sva ova današnja previranja vidimo da se u ovo lukavo ubeđenje love i apologetske strukture predanjskog bogoslovlja, kako one koje brane kanonski izražaj Crkve tako i one revoltno-revnosne.
Svi ovi pomenuti izražaji revnosti bez razumevanja ili doživljaja crkvenosti ne mogu da otkriju ogroman značaj i ulogu bogoslužbenog bogoslovlja u našem opštem crkvenom vaspitanju i obrazovanju. Onda uopšte ne čudi da naš crkveni obrazovni sistem ulazi u sukob sa osnovnim bogoslovskim porukama bogosluženja. U svim ovim pojavama jasno se vidi da, budući neobrazovani i vaspitani slavoslovnim bogoslovljem (kao i formalnim školskim obrazovanjem, ali sada nije o tome reč), svoje argumente nude iz ličnog doživljaja i poimanja Crkve. U tome se nazire ogromna opasnost za Crkvu. I pitamo se: u čemu je razlika između naših sholastičara i tradicionalista, kada bi i jedni i drugi da zaobiđu učeću Crkvu (Bogosluženje)? Obe grupe se bave sholastičkom metodikom prenošenja znanja, a svoje „argumente“ potkrepljuju „svetim ocima“. I kada ovako počne da zjapi praznina, koja nastaje potiskivanjem Svetog Duha kao drugostepenog faktora u učećoj Crkvi, često se dešava da Njegovo mesto počinje da zauzima umišljena ili privatna religioznost. Danas je jasno vidimo u crkvenom elitizmu zatvorenih akademskih krugova, u izdvojenosti formalno učenih. Ovome ćemo da dodamo još jednu anomaliju koju vidimo u romantičnom potenciranju asketike koju pokušavaju svojim merama i vizijama, a bez ikakvog rukovodstva Crkve, da ubace u svoj lični duhovni život. U oba ova pokazana odnosa slabo šta ostaje crkveno-obrazovnom sistemu Zajednice da objasni i nauči.
Ako očekujemo i tražimo da razumemo bogoslužbeni tekst, a zbog toga nam kažu da je ta naša želja poriv koji u sebi sadrži ni manje ni više nego racionalizam, mi moramo takve tvrdnje odlučno da odbacimo kao sasvim neosnovane. Još manje je prihvatljiva (studijom) nepotkrepljena tvrdnja da je razumevanje bogoslužbenog teksta „neovarlaamizam“. Ne slažemo se sa tvrdnjom da razumevanjem bogoslužbenih reči odbacujemo pravoslavnu mistiku. Ovakvo razmišljanje predstavlja veliki problem, jer se bukvalno kaže da je jedan deo bogosluženja (mistički izražaj) dobar a drugi (logosni) loš. Ovako se celovitost bogoslužbene poruke prosto cepa pa čovek treba da rešava šta je u njoj njemu korisno a šta nebitno. Drugim rečima, bogosluženje se na silu laboratorijski razlaže na elemente koji po svojoj prirodi uvek zajedno i neodvojivo sačinjavaju jedno nepromenljivo celo. Kao što je čovek ceo SAMO sa dušom i telom. Crkvenost, tj. bogosluženje, bi bila štetna samo onda ako bi neko uspeo da od nje odvoji Svetog Duha, o kojem govori bogosluženje Svete Pedesetnice, koje nam jasno pokazuje Njegovu ulogu. A zar i sveti Zlatoust ne veli: „A ovde (u hramu), nije tako, i sve je suprotno; odavde je izbačena svaka nekorisna reč a uvedena sva duhovna nauka“ (Osam Slova na knjigu Postanja, Slovo VI, 1).
Ovim smo došli do mnogo zahtevnijeg i važnijeg pitanja: Da li liturgička molitva može da bude racionalistička ako se u njoj uključuje um koji je slavoslovno sozercava?
U svojoj bogoslovskoj suštini ovo je vrlo ozbiljno pitanje a tako i teško. Ono je i ključno u svem bogoslovlju i tesno je povezano sa isihazmom. Danas je i to ozbiljan problem, jer razni entuzijasti govore da treba samo srcem da se molimo. To je pre svega pomodarsko učenje, naravno vrlo neodgovorno, kada se iz molitve srca isključuje molitveni um, tj. to dvoje zajedno ne povezuje u jedno celo. U današnjoj pomodarskoj zbrci shvatanja isihazma, kada potpuno necrkvena omladina brojanice nosi kao nakit, treba vrlo oprezno govoriti o isihazmu. Najsigurniji teren za pravilno razumevanje molitve je hram Gospodnji i praćenje bogosluženja. Tu ništa pogrešno ne može da se desi osim da izgubiš molitvenu pažnju i negde odlutaš. Ali po Svetim Ocima razboritost molitvenika na crkvenim službama nema nikakvu alternativu.
Zar sv. Andrej Kritski u svom Velikom kanonu poetično ne otvara dušu: „Lestvica, koju vide u starini veliki Patrijarh, slika je, dušo moja, delotvornog penjanja, razumnog uzlaženja; ako hoćeš, dakle, da živiš delanjem, i umom, i sozercanjem, obnovi se“. U kondaku Druge Nedelje Velikog posta sv. Grigorija Palamu slavimo: „jer tvoj um predstoji Prvom umu, k Njemu nas oče upravi“. U unutrašnjoj duhovnoj borbi da ovo ostvari Sv. Petar Damaskin molitveno tuguje: „strasti su pomračile moj um i ne mogu da razumem silu onog što se peva ustima ili čita (u hramu)“ (O trećem viđenju). Dakle, treba odbaciti strasti da bi naš um razborito sve razumeo.
Učenje ili skupljanje nadgrađujućih informacija iz bogosluženja o dogmatima i našem spasenju su neodvojivi od molitve. To puko dobijanje informacija, tj. obrazovanje, isto je molitva. Sv. Teodor Studit u svojoj pouci Prve srede Velikog posta kaže: „Budimo usrdni u pevanju psalama i službama crkvenim, pažljivo trudeći se da upoznamo Slovo Božije“. To upoznavanje se ostvaruje molitvom. Potrebu za razumevanjem onog što čujemo na službama jasno objašnjavamo upravo bogoslužbenim tekstom. Blagodareći Boga za Njegovo javljanje čovečanstvu u kondaku Bogojavljenja mi jasno pojemo (slavoslovimo) ovako: „u razumu pevajući Te“ („v razume poющih tя…“). U slavoslovlju, tj. pevanju Boga, pokreće se celostna duhovna dobrodjetelj uma i srca, i svih naših ostalih čula. Tu sav čovek postaje molitva, naravno i njegov um koji sluša kako Crkva uči: slovesno, simbolično, uredbama, kretanjima i radnjama, mirisom tamjana i „podizanjem dima“, svojom umetnošću i slično. Mi sozercavamo njene izražaje onako kako ih ona nama konkretno nudi, jer mnoge radnje u različito vreme donose drugačije edukativno značenje. Dakle, nije dobro da „mistički“ maštamo[4], da uobražavamo, da pustimo da nam um luta i čak zamišlja pobožne slike, jer „za vreme molitve – kaže sv. Jovan Lestvičnik, ne dozvoljavaj nikakvu umišljenu maštu, da se ne padne u delirijum uma“ (Lestvica, Slovo 28). Dakle, da se ne padne u prelest. Na bogosluženju treba stajati trezveno i razborito, i intelektualno otvoreno za dobijanje novih saznanja o našoj dubokoj veri.
Na Jutrenju, bogosluženju koje je po svojoj pojavi i izražaju jedna od drevnih službi posvednevne Liturgije, dakle nikada odvojiva od nje, nalazimo reči: „daj nam blagodat i silu, da se udostojimo pevati tebe razborito, i moliti se neprestano“ (Šesta jerejska molitva „šestopsalmija“). Ovo „razborito“ Sinod SPC prevodi sa „razumno“, a u prihvaćenom prevodu Sinoda RZPC na engleski jezik (Isabel Florence Hapgood, New York, 1906, kao i čteca Isaak E. Lambertsen, New York 1996), vidimo da je prevedeno sa „u razumevanju“ = (with understanding). U prevodu Pravoslavne Grčke Arhiepiskopije u Americi ovaj termin se prevodi sa prudently, što znači „razborito“. Taj isti prevod za svoje bogoslužbene potrebe koristi i Antiohijska Mitropolija u Americi. Rumunska Pravoslavna Crkva ovo mesto prevodi sa wisdom (mudrošću). U grčkom služebniku nalazimo reči ψάλλειν σοι συνετῶς što bismo opet preveli sa razborito.
Ovde treba naglasiti da svi ovi misionarski prevodi na engleski jezik govore o jednom: čovek sebe molitveno uznosi psihofizički, celosno. U molitvi kao sabiranju u obe naše prirode prožimaju se duša i telo. Sav čovek je u molitvi. Ni jedna od ovih priroda (duhovna i fizička) ne potiskuje onu drugu, nego sav čovek u svim njegovim izražajima postojanja uznosi se u molitvu. On nju doživljava umno, duhovno, a u određenim kategorijama i fizički, i on sav, takav kompletan, molitveno razborito straži pred Bogom kako to nama objašnjava jedan od isihasta sv. Simeon Novi Bogoslov: „Kakve budeš čitao ili slušao tropare, i putem njih primao božanske misli, i um tvoj posredstvom čitanja uzdiže se naviše u sozercavanje mislenog…“ (Slovo Sedamdeset prvo). On je u svemu razborit, u svim kategorijama njegovih čula spoljašnjih i unutrašnjih onako kako 12 molitva „šestopsalmija“ govori: „prosveti naš um i čuvstva sva sačuvaj“.
Slično iskustvo razumevanja molitve nalazimo i van Crkve, a konkretno u teologiji judaizma. Termin tefillah (תְּפִלָּה) znači molitveno misliti, rasuđivati, zauzeti se, preklinjati, „sebe-suditi“ (samokritika). Učenje o razumnom praćenju bogosluženja nalazimo ni manje ni više nego kod isihaste Palme, upravo sagovornika ovde pomenutog Varlaama. On nam se ovako obraća u svojoj besedi: „Ne govoreći više o dobrodjetelji, kazaću ovo: kada zajedno sa vama predstojeći Bogu u svetoj Crkvi okrenuvši se pogledam na one koji sa razumevanjem u skrušenoj molitvi slavoslovlje (pjesnopjenije) uznose Bogu, ili vidim nekog ko u tihovanju i u pogruženoj molitvi stoji i pazi, samo ta slika me okrili i ispunjen sam zadovoljstvom i slavim Boga“ (10. beseda).
Na jednom mestu u Liturgiji molitveno rasuđujemo reči Crkve da se molimo za one koji ne znaju ili ne razumeju -„neznanja narodna“.
Mi ovde jasno vidimo da se Crkva bori protiv pasivnog prisustva verujućeg na Liturgiji, i tu se otkriva širi smisao „molitve Crkve“, kao zajednice, za greške živih i umrlih koji su u Liturgiji uvek živi i sa nekom potrebom. Dakle, neznanje samo po sebi, u smislu lenjosti i neumnožavanja talenata, nije odraz smirenja. To kažemo zato što često čujemo pogrešno ubeđenje da je izbegavanje znanja nekakvo smirenje. Čak je i pasivno prisustvo na bogosluženju dobro, ali ono nije potpuno jer je teško primati izlivene božanske darove ako se čovek celovito psihofizički ne uključi u bogosluženje. U navedenim rečima Liturgije vidimo da neznanje nije dobro, niti je primer nekog blagočešća, a najmanje je smirenje koje je jedan od najjačih duhovnih izražaja čoveka. Lenjost nikada u bilo kojem kontekstu ne može da bude smirenje. Smirenje je kada čovek putem oboženja sazna i to znanje koristi za spasenje, a u odnosu sa bližnjim prikazuje se kao da ne zna, što je bila upadljiva odlika podviga svih svetih ljudi Crkve Hristove, a posebno nikada formalno obrazovanih asketa koji su živeli u pustinjskim zabitima daleko od univerziteta.
Sinod Grčke crkve na svom zasedanju 14. aprila 2010. g. saopštava da bogoslužbeni tekst, njegova lirika, predstavlja „veliko bogatstvo Pravoslavne crkve, koje ushićuje inoslavne“.
Prva misao u vezi sa ovom zvaničnom izjavom je da blagodarimo Boga da se bar neko na ovako visokom nivou bavi ovim vrlo važnim pitanjem. Ali u ovako retko zastupljenoj delatnosti viših crkvenih vlasti upravo primećujemo ovo o čemu pišemo, a to je da se lirika i tekst predstavljaju spoljašnje. Kako? Svi aduti današnjeg pravoslavnog misionarenja oslanjaju se na psihološki doživljaj bogoslužbenog jezika i liturgičkih radnji koje ga prate. Ako bogatstvo Pravoslavlja svodimo samo na njegove estetske izražaje onda imamo veliki problem. Uopšte nema sumnje da nas pravoslavce skupo košta što prekomerno uzdižemo spoljašnji izgled bogosluženja koji bez ustezanja paušalno pripisujemo onom što on zaobilazi – celovitoj pravoslavnoj mistici. Ovako on se oslanja samo na parcijalnu mistiku, na neke izabrane delove dok je suština i dalje zapostavljena. Spoljašnjem izgledu bogosluženja, kako smo već rekli, najčešće se dive i ushićuju stari i provereni racionalisti kako rimokatoličkog tako i protestantskog iskustva. Sigurno je da bi spoljašnja lepota bila dobra (jer je svi mi volimo) da inoslavni, naravno isključujući one orijentalne, i dalje ne ostaju pri svom racionalizmu. To ushićenje samo uslovno može da bude dobro, jer je stara istina da oni čulno sagledavaju bogoslužbenu estetiku, tj. zadržavaju se na prvom utisku divljenja jednoj dobroj predstavi prinesenih talenata u Pravoslavnoj bogoslužbenoj praksi. Ako govorimo o religioznom Zapadu mi odavno znamo da on voli samo „predstavu“, i da ga zamaraju teške misli Palame, Veličkovskog, Dostojevskog…“, dakle nema upuštanja u njenu dubinu i širinu. Čak i kad bi im bilo dostupno potpuno izlaganje učeće Crkve, pre svega u sozercavajućem molitvenom podvigu kao vrlo teškom duhovnom radu, pronašao bi i ono unutrašnje što Varlaam nije umeo da nađe. Pronašli bi ono što pleni i vraća Crkvi, a pre i iznad svega pravu i nikada promenljivu veru koja je pretočena dogma koju Crkva živo (ne juridički) svakodnevno doksološki (slavoslovno ili bogoslužbeno) ispoveda. Ona tako svaki vaseljenski sabor u sebi svakodnevno ostvaruje, bez potrebe za juridičkim upravljanjem, kako to većina danas nažalost razume. Često se pretpostavlja juridičko, tj. pravno funkcionisanje.
Nikako da se otmemo utisku da danas Pravoslavna crkva najviše misionarskog napora ulaže upravo u izdvajanje spoljašnjih efekata bogosluženja. To otvoreno pokazuje zapostavljanje sopstvene slovesnosti (jezika) koja je takođe, ako govorimo o lepoti, neodoljiva i u svojoj suštini mistično bogata. Nema sumnje da je hvalisanje našom bogoslužbenom estetikom neoprostiva greška. Mi smo prosto navikli da bogoslužbena estetika treba da reši sve naše probleme. Dobro znamo da nije dovoljno samo to „ushićenje“, kakvu god nam poruku Eladska crkva šalje, jer čovek nije samo „osećajna“ pojava u Liturgiji koja je izdvojena iz njegove celosnosti. Ti efekti doživljaja su izdvojeni iz opšteg bogoslužbenog „paketa“ u kojem se vrši svakodnevno čudo Božije – naše oboženje, (u našem logosnom biće bogoviđenje) najprostije saznavanje Boga onoliko koliko je On odredio da možemo da primimo i razumemo.
Bogoslužbeno bdenje u liturgičkoj molitvi, i sozercanje koje ona iznosi i nama predaje na nauk, je podvig o čemu govori sv. Vasilije Veliki: „Naš narod je kod nas svu noć budan u molitvenom domu, u trudu, u pokajanju se suzno ispovedaju Bogu, i ustavši posle molitvi počinju sa pevanjem psalama. Podeljeni na dva klirosa (pevnice), naizmenično ih pevaju pa se putem njih učvršćuju rečima koje u njihovim srcima proizvode sokrušenje i trezvost“ (Pismo neokesarijskim kliru (207)). „Vapaj je – piše on, napregnuti glas koji može da dopre do onih koji se nalaze u daljini. Zato vospojte (βοατε), tj. ne rasuđujte o Bogu nisko, nego uzvišeni umom razmišljajte o svemu što se odnosi na Njega, tako i bogoslovstvujte, da bi slovo (reč, logos) vaše, po jasnosti učenja bilo svakom razgovetno i za one koji su daleko od spasenja“. Ovome slobodno možemo da dodamo i reči sv. Lestvičnika: „Pevajući sa sabranjem ne možeš da se pomoliš nestvarno (apstraktno). Za vreme čtenija i pjenija um tvoj neka bude zauzet razumevanjem reči koje čuješ, ili određenih molitvi u iščekivanju sledećeg stiha“ (Slovo, 19).
Sve gore navedeno uvek je ostvarivao bogoslužbeni tekst Crkve, kako onda tako i sada, jer je on prebogat bogoslovljem, a što je najvažnije, vrlo je jednostavan u svom izlaganju učenja. U tome je suština, u jednostavnosti prava čoveka da u svemu bude ravnopravan, da sve što Crkva daje za njegovo spasenje bude dostupno. Dakle, svako može da razume njeno učenje nezavisno od intelektualnih darova Božijih i priznanja u društvu. Umno shvatanje stvari u pravoslavnom bogosluženju, a tako i bogoslovlja koje ono izlaže, pažljivo je čuvano u svim vremenima života Crkve. Štaviše Crkva je na taj način strogo obraćala pažnju na one koji su želeli da dostignu bogopoznanje.
U vezi sa navedenim je i današnje vrlo pogrešno predstavljanje asketike. Prosto se nameće neka vrsta takmičenja između Liturgije sa jedne i asketike sa druge. Zbog toga mnogi maštaju da budu kao recimo sv. Marija Egipćanka kojoj „nije“ bila potrebna Liturgija, niti njen jezik ni bilo šta iz bogosluženja. Tako ostavljaju prostor da maštare da su „u pustinji“ (LJM) i da ih uopšte ne interesuju osnove vere o kojima nas Kinonija slovesno uči. Zbog ovakvog odnosa slobodnog izbora prema učećem Organizmu često se pravi zbrka. U svemu ovome treba sagledati složenu problematiku molitve srca i molitve uma, i kako se one spajaju u jedno, a treba naglasiti da znanje nikako ne može da bude pomenuti racio. Umišljena duhovnost dovodi do pogrešnog doživljavanja božanskih stvari pri čemu su čula nesposobna da čuju reči Crkve. U takvom samovoljnom probiranju, često i grubom neznanju, često ćemo da čujemo da je najbitnija molitva srca. A um („nus“) se u njoj uopšte ne pominje kao ni njegovo razborito razumevanje reči doksološkog bogoslovlja, pa bogosluženje prelazi u nekakvu besmislenost. Ovo je velika zabluda sa kojom se treba boriti u našem Pravoslavlju. Kada naša maštanja zamene konkretnu logosnost Crkve tada nastaje velika opasnost za molitvenike individualiste – većinom romantičare koji su, kako već pomenusmo, umislili da su i danas u nekoj Nitrijskoj pustinji gde im uopšte nije potrebna Kinonija i njeno organizovano učenje.
Kod najstrožijih isihasta, u ovom slučaju kod Evagrija Pontijskog, čitamo nešto sasvim suprotno: „Ako um ne vidi u sebi mesto za Boga onda on neće biti iznad misli svojih, i tako neće biti u stanju da odbaci okove strasti, koje ga plene posredstvom misli o čuvstvenim stvarima… Um prima ono što je sposoban da razume kada on u svojim vrednostima ne bira pomisli koje se izlivaju iz ostrašćenog dela duše.“ (Umozriteljne glave).
Da li je ovo Varlaam razumeo? Naravno da nije kao ni svi današnji naslednici njegovog racionalizma. Nasuprot ovim rečima Evagrija racionalizam čini upravo suprotno od ovog što on savetuje. Racionalizam nastoji da iz ostrašćenog kao „realnog“ pokrene um, da bi ovaj zloupotrebom dobijenih talenata opravdao ljudske strasti i predstavio ih kao realnost postojanja čoveka koju bez pogovora treba prihvatiti. Dakle, traži se potpuna intelektualna saglasnost sa našom promenjenom prirodom (grehom i smrću).
Na ovim postulatima i dalje se zasniva sav zapadni hrišćanski svet kako protestantske tako i rimokatoličke tradicije. Tu filosofiju života nasleđuje i zapadna državnost sa svim „pravima čoveka“ za koja se ona danas zalaže. U svom učenju apsolutne demokratske slobode čoveka ističe se da čovek ne sme da se uslovljava bilo čime, da on ne mora da se primorava da čini bilo šta (ovo „mora“ treba sagledavati kroz prizmu poštovanja crkvenih pravila i kanona), niti da bilo šta menja od onoga što je „prirodno“ njemu svojstveno. Svi simptomi smrti se u anglosaksonskom i galo-latinskom iskustvu smatraju za prirodne i nema potrebe da se kao neprirodna odbacuje stihija koja ruši čoveka i sav poredak njegovog opstanka. Barem da se ne saglašavaju sa tom „prirodom“ koja je smrt.
U pomenutoj filosofiji racionalizma čovek je to što jeste – kako god da postoji on je sav prirodan. To posebno svedoči protestantska antropologija, i teologija koja ističe iz nje, koja kaže da čovek nije pozvan da sarađuje u spasenju sebe i sveta, što je dinamičan i delatan odnos čoveka i Boga, tj. famozni „religio“. Sve to Hristos radi za nas samo ako ga mi priznamo kao Spasitelja? To učenje posebno ističu post-protestantske harizmatične grupe modernog hrišćanstva. Sva tragedija čoveka i tvari ga se uopšte ne tiče, i on u takvoj hrišćanskoj antropologiji pasivno gleda na Hrista dok On sve radi za njega. Dakle, samodestrukcija koja se opisuje u lingvističkom pojmu greha (greške protiv Života) za racionaliste je prirodna, i nju ne treba odbacivati i oko toga se ne treba petljati. A šta kažu da treba raditi? Jednostavno treba se pomiriti sa svim kako jeste, sa onim što vidiš i čuješ i razumeš, a to što Evanđelje traži od nas je mučno da ispunimo. Jer po njima Evanđelje primorava čoveka da se bori i odriče sebe onakvog kakav nije ličnom krivicom ušao u ovaj svet. Sav domostroj našeg spasenja je pritisak, ugnjetavanje osnovne ljudske slobode i na kraju krajeva maltretiranje ni krivog ni dužnog čoveka. I u tim okvirima se predstavlja zapadno hrišćanstvo i njegove crkve.
Crkva kao pojam sam po sebi, u kojoj smo svi mi pričastni u Jedno i koju zajedno sa Hristom činimo, budući logosni, inteligentni i realni, ne može da postoji izvan svog slavoslovnog odnosa kao zajednice sa Bogom kada vaspitava i uči o životu čoveka. Crkva pre svega uči o onome što čovek nije, a svojim izabranim životom misli da jeste.
Drugim rečima Crkva jednostavno ne može da postoji bez svog bogosluženja, koje je Duhonosni (živonosni) i Logosni (otkrovenjski, intelektualni) odnos u našem domostroju spasenja. Jer bogoslužbena molitva je realnost postojanja u Crkvi i ona je njen logosni identitet. Ako se izgubi veza između razmišljanja i molitve, kada se misli ne usredsređuju na molitvu, već na lične agende kao važnije od crkvenog, većina naše slovesne nadgradnje koju nam Crkva pruža prosto nam ostaje nepoznata. Mi kao molitvenici moramo da sozercavamo istine Božije, to duboko bogoslovlje koje nam neiscrpno pruža himnologija bogosluženja. Razborito sozercavanje, ili kontemplacija, ili razumevanje bogoslužbenog teksta, nikako ne može da se karakteriše kao neka duhovna anomalija. U tom kontekstu crkvenog obrazovanja prosto je apsurd pripisati racionalizam koji se pritom održava na „varlaamizmu“. U bogatom asketskom iskustvu pravoslavne mistike uvek se vodila briga da se ona ne pretvori u psihološko doživljavanje podviga, a na šta je uvek obraćao veliku pažnju sam isihazam zbog kojeg su upravo vodili polemiku sv. Grigorije Palama i Varlaam. Duševno, no ne i duhovno, doživljavanje molitve je više umetničko, ono se zasniva na spoljašnjoj estetici, što su samo slike, predstave i čulni doživljaji, koji plene prisutne bez zadiranja u dubinu ljudske duše i srca.
Koji su realni plodovi pomenutog psihološkog doživljaja lepote bogosluženja („ushićenja“), tih doživljenih slika koje se retko pretaču u naše realno postojanje u Crkvi? Tražim oproštaj za ovo što ću da napišem, ali oni su tragični i alarmantni!
Današnji formalno verujući čovek je prepušten samome sebi i on mora sam da se snalazi u svojoj religioznosti usled nesposobnosti da bar opisno razume bogoslužbeno bogoslovlje. On je prosto lišen sposobnosti da razume logosne, slovesne, žive reči predanja koje Crkva kroz bogoslužbeni tekst koristi kako bi prenosila znanje. Njegova religioznost više nije plod crkvenosti nego se zasniva na staroj najprostijoj nomološkoj potrebi potražnje Boga, što je trud bez putokaza sa velikim lutanjima i zabludama. U našem narodu dominira sujeverje (od tog sujevernog turcizma užasno stradaju balkanski pravoslavni narodi). U gorim slučajevima necrkvene religioznosti dominiraju razni oblici crne duhovnosti, spiritizma i njegove paranormalne pojave opštenja sa duhovnim svetom. Sam termin sujeverje uzimamo iz crkvenoslovenskog jezika i prevodimo ga sa prazno-vera, mada ono konkretnije znači „štetnoverje“, a dolazi od „vuse“, što znači štetno ili besmisleno, pusto ili prazno. Ove stvari mogu da se ukorene samo kada se čovek vaspitava izvan Crkve, izvan „učionice“ kako sv. Jovan Zlatousti naziva crkvu (zdanje) i njeno bogosluženje.
Ako čovek nedovoljno razume šta mu Crkva govori, a da pri tome ne pohađa teološke škole, njemu preostaje da sa bavi nekim tipom kućnog samoobrazovanja. Većina ljudi koji ne žive Crkvom, tj. crkvenošću kao određenim bogoslužbenim doživljajem sebe u opštoj Liturgiji, u sozercanju svih stvari koje Crkva u svom Domostroju nama pruža, mnogo toga rade na svoju ruku. To danas prosto rečeno postaje upadljivo, napadno. Samoobrazovanje putem čitanja domaće duhovne literature, a bez usmeravanja od strane liturgičkih izražaja Crkve, najčešće dovodi do umišljenosti o postignutim velikim duhovnim dostignućima do predstavljanja pogrešnih slika vere. Puke informacije bez crkvene metodike zdravog raspoznavanja i usmeravanja verujućeg, najčešće vode u zamku paraučenja čiji elementi se uzimaju iz nasledno-porodičnih viđenja vere. S druge strane, oni koji nisu uopšte obrazovani, a nešto ih duhovno „vuče“, pleni, nemaju načina da pravilno razgraniče fenomene iz ontološkog (sa „onog sveta“), pa veliku problematiku „dobra i zla“ prihvataju kao „duhovno“, samo zato što „nešto“ dolazi iz pomenutog sveta. Kako sami i bez Crkve nisu sposobni da „raspoznaju duhove“ (1. Jn. 4, 1) oni čak tragično počnu njima religiozno i da služe.
Od svega ovog mi okrećemo glavu i živimo u svesnom izbegavanju suočavanja sa istinom da je ovo jedna od najvećih duhovnih bolesti sa kojima se današnja Crkva susreće na prostorima pravoslavnih balkanskih naroda. Vradžbine su davno metastazirani rak naroda SPC i ona nema organizovan način borbe sa njima. Što je najgore, mi ne razumemo da ta bolest kao ogromna pretnja Crkvi nikada nije ni prestajala, jer ona postoji još od vremena susreta gnosticizma i hrišćanstva. Ona se najčvršće ukorenila u dobu tragične turske vladavine koja je izvršila intelektualno-duhovnu eroziju balkanskih naroda kada se religioznost svela na primitivizam sopstvene eklektičke teologije u kojoj su mogle da se ukorene ove parapsihološke pojave kao tip religioznosti. A to je u realnosti postojanja Crkve moguće samo onda kada je gone, kada joj oduzimaju pravo da uči, kada je fizički uništavaju ili kada joj ovako njen jezik sputavaju.
Bez bogoslužbenog obrazovanja stradamo od misionarske slučajnosti. A to se dešava kada mi kao učitelji ostavljamo da se stvari dese same od sebe kako bi naš verujući ostao pri Crkvi, jer tako očekujemo da se njegovi religiozni porivi razviju u pravom smeru. Baš slučajno. Ovo je vrlo štetna pojava koja počiva na našoj sve većoj misionarskoj indiferentnosti koja ima svoj tok razvoja i zatim čvrsto ukorenjivanje.
Vraćanje našeg naroda postkomunističkog perioda Crkvi bilo je potpuno prepušteno proizvoljnosti sudbine i slučajnosti. O tome ne treba uopšte ni da sporimo. Budući vaspitani religioznim elementima koji su se razvili u odsustvu edukativne crkvenosti, sve više se ukorenjuje necrkvena religioznost koja sadrži mešavinu surogatnog nacionalizma, a sve je prisutnije profano politikanstvo a onda i sujeverje. Za Crkvu od pomenutog nema gore kombinacije. Ove pojave mogu da opstanu samo usled nedostatka bogoslužbene molitvenosti koja je doživljaj sve dubine domostroja našeg spasenja u opštem Otkrovenju. Povratnicima Crkvi nedostajao je taj živi odnos, veza Logosa (Slova) i naše logosnosti (slovesnosti), jer slovesnost nije apstraktni filozofski pojam nego naša živa dinamika postojanja i slušanja reči Božije. To je slušanje i molitveno sozercanje slavoslovnog bogoslovlja koje, pored tainstvenog – ontološko-blagodatnog, pruža i ono slovesno (edukativno), da se Sveti Duh u bogoslovlju bogosluženja obraća čoveku sa ili bez škole, zvanja i položaja.
Koliko ovi problemi utiču na proste verujuće toliko pogađaju i učitelje u Crkvi, koji bi trebalo da njom uče koristeći sve njene konkretne izražaje.
Kada se ovakvim aljkavim odnosom prema bogosluženju Crkvi oduzme njena slovesnost i onemogući joj se da uči, kao po nepisanom pravilu počnu da se petljaju elementi sa strane. Najupadljiviji je zloupotreba vlasti koja nažalost sve manje vuče poreklo iz „služenja“, jer ljudi sve više elitistički traže vlast učenja, onu koja se očigledno ne crpe iz živih reči i izražaja Crkve nego samo iz njenih spoljašnjih faktora. Ovi faktori su nam poznati kao „knjižni“ ili sofistički. Samo pri takvom razvoju događaja nastaju jeresi i pogrešna učenja, i sva druga lutanja. Svi pokušaji edukativnog obraćanja van Liturgije jalovi, jer je vrlo teško objasniti stvari van doživljenog opita. Budući van Liturgije oni su i necrkveni, upravo ovako kako ih danas vidimo u raznim predavanjima sholastičkog izražaja. Jedan od glavnih razloga erozije našeg obrazovanja u Crkvi jeste jezička barijera o kojoj ovde pišemo, od koje stradaju čak i oni koji su formalno obrazovani. Ovde stradaju oba oblika obrazovanja, kako onaj u akademskim okvirima (uzimajući u obzir i odsustvo crkvenoslovenskog jezika kao nastavnog predmeta) tako i onaj koji je po prirodi Božije poruke dostupan najprostijem čoveku. Sve se ovo dešava zbog nerazumevanja jasnih i određenih pedagoških poruka Crkve koje su savršeno spojene molitvenim podvigom, lepotom bogosluženja i tekstom bogoslovlja po kojem se služi. Kako većina članova Crkve nema sistematsko formalno duhovno obrazovanje (koliko je realno da se to očekuje?), i kako je sve manje starog i oprobanog načina prenošenja istinite vere, tako se pored pomenutih sholastičkih inovacija i jeresi ukorenjuju mnogobrojni običaji i prakse koje uveliko protivreče Crkvi.
U današnjoj očiglednoj eroziji svesti i pobožnosti, i zbog nedostatka one najosnovnije ljudske dobre želje, sa tendencijom da se u sve siromašnijem srpskom bogoslovskom dijalogu najbolje namere predstave kao najgore, ovim napisanim redovima neminovno je potrebno dodatno posleslovno razjašnjenje. Njega traži ovako predstavljen problem koji u sebi sadrži sledeću antinomiju: s jedne strane mi bezuslovno volimo crkveni jezik, a s druge strane pokazujemo njegovu očiglednu jalovost da kompletno ispuni edukativnu stranu bogosluženja – Liturgije, Crkve. Zbog toga ne isključujemo mogućnost da će neko olako i nesavesno da nas okrivi da odbacujemo crkvenoslovenski bogoslužbeni jezik i da umesto njega želimo da uvedemo „narodni“. Sigurno je da je ovde najmanje reč o tome.
Prave borce za Srpsko Pravoslavlje treba da brine opšta narodna necrkvenost, čak i indiferentnost prema njoj, dok se u isto vreme većina naše nacije izjašnjava kao pravoslavno religiozna. Nije potrebno mnogo pameti da bi se uočilo da ovde nešto nije u redu! Tu se krije glavni argument svega ovde iznesenog, jer je očigledno da u duhovnom obrazovanju našeg naroda vlada potpuni mrak. Da li je Crkva sama kriva za to? Sigurno je da nije, i o tome sve vreme ovde pišemo. Mi smo sami krivi jer joj raznim psihološkim predrasudama smetamo da njena deca bezuslovno čuju njen glas. Jedan od glavnih argumenata koje ovde nudimo je da u opštem proseku Srbin skoro ništa ne razume od onoga što prenosi bogoslužbeni jezik. A to je posledica odsustva liturgičke molitve. Ljudi dođu na službe sa svojim privatnim molitvama i željama, kada u njihovoj „individualnosti“ Crkva ne može da ih dotakne. Šokantno je upadljiva ta niska svest o pojmu hrišćanske Zajednice kao Tela, i funkciji koju ono nosi vekovima kako bi nas naučila da pravilno shvatimo i živimo ovaj život. Dakle, duboko smo ubeđeni da samo nemolitvenici na bogosluženjima ne mogu da razumeju ovu našu brigu o liturgičkom obrazovanju naroda, jer su im suženi horizonti razumevanja kako to Crkva uči. U svim argumentima na koje smo do sada naišli u vezi sa ovom temom vrlo je upadljiva činjenica da ljudi za vreme opšte bogoslužbene (liturgičke) molitve razmišljaju i vaspitavaju um „svojim“ ličnim izborima i interesima, a ne onim što se dešava oko njih. Tako postaju potpuno individualni i izdvojeni od Zajednice.
Crkvenoslovenski jezik, i bogata slovenska kultura koja na njemu počiva, su od neprocenjive vrednosti za sve nas ali danas su u velikoj opasnosti. Da li je ovo slučajno? Nije! Treba li da se bezrezervno borimo za njih? Nema sumnje u to, ali ta borba mora da se vodi na najvišim nivoima SPC i nacije.
Koliko god da potiskuju Crkvu iz našeg socijalno-društvenog života, čak i političkog uređenja naše državnosti, ona je vekovima direktno ili indirektno u ovim sferama bila prisutna. Još iz vremena Rimske imperije država i Crkva znaju jedna za drugu, i velika je istina da u spoljašnjim izražajima njene delatnosti Crkvu nikako ne možemo da odvojimo od države. Ali u toj činjenici se otkiva složenost interesa, jer su oni isprepleteni, i vrlo ih je teško razdvojiti. Zato ne postoji potreba da posebno dokazujemo da u slučaju klasičnog bogoslužbenog jezika, Grci i Sloveni doživljavaju svoj nacionalno-kulturni identitet (dakako i politički) kao najveće bogatstvo. To je u redu, ali nas brine što je zbog nacionalnih vrednosti pastirsko-teološka briga sasvim zapuštena. Sve rasprave o klasičnim jezicima na najvišim nivoima Crkve upravo govore o kulturnom blagu. Nigde nismo našli ozbiljnu teološku raspravu o vrednosti i bogatstvu bogoslužbenog teksta, već se rasprave uglavnom vode uz izraženu haotičnost argumenata. Oni obično vode u krajnosti, za šta je dobar primer i ova u kojoj su se našli ondašnji obnovljenci i današnji modernisti, a uz njih i oni koju su se, po ovom pitanju, ulovili u staroobredničku psihologiju poimanja crkvenog jezika. U njihovim argumentima obično ćemo da nađemo da se u pitanje bogoslužbenog jezika upliću stvari koje nemaju ništa sa Crkvom. To je lako uočljivo, jer arhipastiri i pastiri kao svoje najjače argumente iznose folklorne ili psihološke razloge za očuvanje bogoslužbenog jezika, dok se njegove edukativne vrednosti kao izraz žive crkvene slovesnosti jedva pominju.
Kod nas Slovena pitanje crkvenoslovenskog kao crkvenog jezika veoma je složeno, uostalom kao i κοινή u jelinizmu, ali samo su različita vrednovanja. Grci sa velikom opštenarodnom brigom čuvaju svoju kulturu. Crkvenoslovenski je tesno vezan za našu kulturu ali na žalost i za sve slabiji karakter za raspoznavanje naših pravih vrednosti i vizija. Balkanski narodi već odavno nipodaštavaju svoj identitet, sve one žive pokazatelje svog porekla i sabranog iskustva koje se crpe iz bogate hrišćansko-pravoslavne istorije. Naša svest je na tako niskom nivou da se danas sve to daje bud zašto; i sama ćirilica prestaje da nam bude drago živo pismo. Kako je crkvenoslovenski upravo i nastao u južnim predelima Balkana prosto vređa da su upravo južni Sloveni (naši narodi) skoro sasvim izgubili sposobnost razumevanja ovog crkvenog jezika. A to je paradoksalno, jer su Rusi ovo pismo i pismenost dobili od nas i oni ovaj crkveni jezik još uvek vrlo dobro razumeju i traže načine da ga živo neguju. Opštepoznata je činjenica da jezik umire samo onda kada se ne koristi, kada postane otuđen, a otuđenje je konkretan proces koji uveliko traje. Dakle, otuđenje od bogosluženja, tj. crkvenosti, samo govori šta je u stvari problem, jer nema „crkvene“ molitve a tako ni podviga.
Da li mi Srbi imamo viziju kako da se suočimo sa ovim problemima i nekako ih rešimo?
Da nemamo ama baš nikakvu viziju najbolje pokazuje naša eklektička pozajmica tuđih rešenja pitanja bogoslužbenog jezika i njegovog bogoslovlja. Za sada, koliko se da videti, mi o crkvenom jeziku govorimo sagledavajući svoje probleme iz ruske perspektive. Mi iznosimo njihove argumente i tako „rešavamo“ problem (LJM). Treba li da sporimo da su ruski problemi vezani za crkvenoslovenski jezik sasvim druge prirode? Dok se oni bave higijenom ovog jezika, tj. problematikom stilizacije u bogosluženju i određenim gramatičkim izazovima mi u odnosu na njih jednostavno prestajemo da ga razumemo. Dakle, naše dve pomesne crkve suočene su sa dva potpuno različita problema i poražava činjenica da se još odvažno oslanjamo na ruske argumente. To pokazuje da suštinski ništa ne radimo i jasno se vidi da nismo iskreni kada kažemo da volimo svoj bogoslužbeni jezik.
Priznajmo da nas Srbe danas trenutno ne zanima crkvenoslovenski jezik, a to najbolje dokazuje savremena srpska modernistička eklisiologija koja se zasniva na evharistijskoj teologiji koja se crpe izvan bogoslužbenih struktura učenja i vaspitavanja verujućih, dakle samo se deklarativno govori da je „evharistijska“, dok je u stvari van-evharistijska, tj. sholastička.
Dakle, moramo da se složimo da naši problemi u vezi sa sposobnošću razumevanja crkvenoslovenskog nikako nisu isti sa onim kojima se Rusi bave, a pokazatelji u našem crkvenom životu su toliko očiti. Moramo da se složimo da se SPC kada je reč o ovom važnom pitanju prosto predala. To nam govori i istina da se crkvenoslovenski jezik povlači iz nastavnih programa visokih škola kao obavezan i suštinski jezik za izučavanje liturgičkog bogoslovlja koje je uvek bilo i ostaće osnova pravoslavne eklisiologije. Naših pastira kao da se ne dotiče ugroženost neprolazne vrednosti bogoslužbenog bogoslovlja i kao da im je nevažno najčistije Pravoslavlje koje ono sadrži. Takođe ih ne brine ni to što je ono ugroženo njihovim decenijskim aljkavim odnosom jer se nekoliko generacija crkvenih delatnika uopšte nije bavilo SVOJIM jezikom (crkvenim). Opširne studije na ovu temu ne možemo nigde da nađemo a to samo potvrđuje ovo što pišemo. U današnjem haosu koji ozbiljno utiče na SPC ne vidimo ni najmanje naznake da crkvena administracija planira da se pozabavi ovim pitanjem i potraži neko rešenje. Pokazali smo da ovaj problem nije samo lingvistički nego i bogoslovski. Zar je u ovakvom odnosu stvari bilo kome potrebno objašnjavati tragediju odsustva razboritog shvatanja Liturgije dana? A katastrofa je upravo u zapuštenosti kolosalnog bogoslovlja koje se kao biser krije u crkvenoslovenskom jeziku koje je nama već odavno sasvim nedostupno. To svedoče teološke studije i traktati koji se sukobe sa crkvenim učenjem, koji se grade na platformi sholastike i izvora koji su izvan misli i izražaja Crkve.
Zbog ovakvog našeg vrlo aljkavog odnosa prema svom bogoslužbenom jeziku, što je samo po sebi dokaz odsustva liturgičke molitvenosti, jasno se vide pokušaji „umirenja savesti“ (LJM) pa izmišljamo novu doktrinu, skoro dogmu, da se jezik prilikom primanja hrišćanstva „osvećuje“ maltene jednom za svagda i da on ostaje nepromenjen u svom obliku.
Ovo je vrlo opasna doktrina i ona malo šta ima sa Crkvom!
Učiti ovako nešto je prosto apsurd koji je zasnovan na mnogim faktorima koje ne smemo da prećutimo. Pomenućemo one najočitije, jer ova tvrdnja se sukobi sa osnovnom filološkom naukom o „evoluciji“ jezika, što može lako da se pokaže u pozitivnom ili negativnom istorijskom razvoju jednog jezika. Jezik prati uspeh ili eroziju nacije, kada zbog društvene sigurnosti dobija nove forme, ili pak umire sa izumiranjem nacije. Može li bilo ko da se osmeli i kaže da bilo koji jezik ne preživljava svoju evoluciju, a posebno kada se on preda zaboravu? Drugi problem je najjednostavniji bogoslovski, i već smo ga pomenuli, a reč je o samoj suštini Pedesetnice, kada je dejstvo Svetog Duha sa jednim jedinim ciljem ribare tog dana učinilo poliglotama. Suština je u tome da narod razume, a ne da nagađa i da mu se tumači. Ovo je nepobitna činjenica da Sveti Duh želi da Ga razumeju svi pa i u ovom slučaju kada sa nama razgovara putem slavoslovnog bogoslovlja. U bilo kakvom izražaju individualističke duhovnosti najviše strada crkvenost, tj. bogosluženje, i sigurno je da našim necrkvenim životom zaboravljamo jezik na kojem nam se Crkva obraća i uči nas. To je sasvim prirodan proces koji vidimo i u maternjem jeziku, jer odsustvo iz Matice dovodi do zaboravljanja maternjeg jezika. A šta tek da kažemo za crkveni, taj arhaični i klasični jezik? Ko je krivac za to? Pa to „odsustvo“! Odsustvo od čega? Pa sa bogosluženja i unutrašnjeg sozercavanja istog.
Danas o toj „posvećenosti jezika“ govore Arhimandrit Rafailo Kareljin, u ovom našem slučaju otac Teodor i još neki da ih sada ne nabrajamo. (Njihovi članci se prevode na srpski i na njima se „rešava“ (LJM) srpsko pitanje crkvenog jezika?!). Kod svih njih ostaje potpuno nejasno na šta se odnosi pojam osvećenja? Šta se osvećuje i ko se osvećuje, a najviše kako i u čemu se ta svetost izražava?
Sigurno je da je jedini način osvećenja crkvenog jezika naša crkvenost, tj. maksimalno prisustvo na bogosluženjima i naša razborita molitva koju bogosluženje traži kao što smo već videli. To je sve lako razumeti. Ko je u hramu i živi Crkvom on čuva svoj crkveni jezik, osvećuje se njim i sam ga kao član Tela osvećuje tj. čuva. Sam po sebi jezik ništa ne osvećuje i bez naroda on postaje mrtav isto onako kao što je nestao aramejski uprkos tome što ga je sam Bogočovek govorio. Evo još jedne istine u vezi sa ovim. U Bibliji čitamo da su neke pomesne crkve nestale, kao i njihovi narodi, i šta tu možemo da kažemo za sam jezik? Molim vas?! Da je crkveni jezik „osveštan“ možemo da prihvatimo samo pod uslovom da je on uvek logosan, dakle Svetim Duhom dinamičan i živ, jer ako se on u nekom hrišćanskom narodu gubi onda se suočavamo sa bukvalnom činjenicom njegovog „obesvećenja“. A to je bez ikakvog filosofiranja udaljavanje od Crkve! U našem slučaju ono može da se ostvari samo putem necrkvenosti, i svake druge duhovne aljkavosti u odnosu na Zajednicu (Crkvu), što se na žalost upravo nama dešava. Crkveni jezik može da se izgubi samo necrkvenošću i tačka! Crkva kao hram je i naša lingvistička Matica, kao i Sabranje svih nas u Telo, a svako udaljavanje od njega je emigracija u „stranu daleče“, a tako, nažalost, i naša jezička pogibao u njoj.
Dok crkvenoslovenski jezik polako a sigurno postaje nepoznat na Balkanu (mlade generacije ni ćirilicu ne umeju da pišu) on je još vrlo prisutan u Ruskoj Crkvi. Štaviše on nosi njen spoljašnji identitet i to ona vrlo dobro zna i njim se gordi. Ništa manje on se tako duboko ukorenio u rusku klasiku da je danas u interesu ruskog kolosalnog literalnog bića da ga ozbiljno neguje. O njemu su svedočili ruski nacionalni velikani da čak ni komunistički totalitarizam nije mogao da mu mnogo naudi svejedno što se ideološki temeljno radilo na izbacivanju stare ortografije koja je u ruskom akademskom svetu upravo živo čuvala crkvenoslovenski. Kada već pominjemo ruske literalne velikane, smemo li da se upitamo ko su naši velikani kada je reč o ovom pitanju?
Na našu opštu sramotu, čak i nekih struktura u SPC, veliča se „delo“ Vuka Karadžića, a naš narod je njegovom reformom nepovratno udaljen od razumevanja bogoslužbenog teksta Crkve. Jedino u našem (srpskom) slučaju crkva veliča uništavanje svog bogoslužbenog jezika o čemu svedoče razne manifestacije, tribine i predavanja o ovoj vrlo kontroverznoj istorijskoj ličnosti, barem što se Pravoslavlja tiče. Nama ništa gore nije moglo da se desi iz perspektive duhovnosti, jer je Vuk presekao slovesnu vezu srpskog bogomoljca sa bogoslužbenim tekstom. Svakako je tačno da to nije slučajno urađeno, da se ovo nije desilo zbog nekakvog istorijskog peha, nego je sve to sistematski isplanirano. Uništavano je naše pravo na kulturno i duhovno postojanje uprkos našoj vrlo bogatoj hrišćanskoj istoriji. Zahvaljujući ovom agentu (u onim geopolitičkim uslovima) Austrougarske imperije, Karadžić nas je radi njenih interesa udaljio od jezika naše Crkve. To je ostvario i na geopolitičkom polju sa jasnim ciljem da smanji „uticaj“ Rusije na Balkanu. Muka i strah od pravoslavne Rusije, ta zapadna paranoja od nje, i danas opstaje u nešto izmenjenom obliku.
Dakle, nakon ove reforme srpskog jezika i pisma naš narod je drastično izgubio jezičke sposobnosti da slovesno (logosno) razume žive reči Crkve. Zbog toga smo se obreli u situaciji da slušamo tumače onoga što nam Crkva od iskoni živo i jednostavno tumači. A kada se tumači ono što je Crkva već najprostije protumačila onda se mi suočavamo sa velikim problemima. Njeno bogoslovlje je osvećena sinteza svih Sabora i Svetih Otaca, tj. sažeto i uprošćeno duboko bogoslovlje, i kada se nešto misli van njega onda nastaju pogrešna učenja i sva ova nedela koja danas kod nas vidimo.
Šta nam je činiti kako bismo promenili ovo o čemu pišemo a da ne završi samo kao nekakvo demagoško sagledavanje stvari?
Odgovora skoro da nemamo, jer je trenutna situacija u kojoj smo se našli toliko teška da je skoro nemoguće pokrenuti stvari ina bolje. Ništa se ne može desiti samo od sebe pa ni to da naš narod odjednom počne da razume jezik svoje Crkve. Sigurno je jedno, danas niko ne može da nam pruži jednostavno i „bezbolno“ rešenje. Mi smo članovi Crkve i u njoj svi tražimo spasenje, ali ono što meni lično „odgovara“ u duhovnom životu ne mora da odgovara i da je trenutno najbolje za Crkvu. Zbog toga nikada sobom i svojim potrebama ne smemo da uslovljavamo Crkvu, a većina današnjih problema nastala je upravo nametanjem individualizma Crkvi.
Dakle, kada govorimo o bogoslužbenom jeziku meni konkretno je mnogo dobro, jer po pozivu Crkve i usled životnih okolnosti mogu da koristim dva jezika na koje je prevedeno celokupno bogoslužbeno bogoslovlje. Nema nikakve sumnje da mi je od svih jezika koje govorim ili poznajem, uključujući i moj maternji, najdraži crkvenoslovenski. Svim raspoloživim sredstvima zalagao bih se za njega, pa i onim na prvim pogled idealističkim, nerealnim. Ja bih odlučno tražio vraćanje crkvenoslovenskog jezika u državne škole. Da imam svu logistiku autoriteta to bih uradio. Ovo više nije samo crkveno pitanje nego i opšte nacionalno u kojem se krije jedna od najvažnijih poluga očuvanja naše nacije koja se trenutno nalazi u velikoj krizi. Čak je i naša ćirilica pred umiranjem! Notorna istina je da naš jezik umire pred sve većom geopolitičkom najezdom anglosaksonskih tuđica. Dakle, kada bi se od malih nogu učili srpska klasika i njene narodne vrednosti, koje je bez svake sumnje očuvao upravo crkvenoslovenski, tu negde bi se našla i velika korist za Crkvu.
Kada bismo i imali mogućnosti da politički primoramo našu državu, njene društvene strukture i javne delatnike da čuvaju crkvenoslovenski jezik, koliko bi bilo moralno da pokrećemo celu naciju na nešto što po realnim pokazateljima ne interesuje samu SPC? Postavlja se pitanje kako se sama SPC odnosi prema crkvenoslovenskom. Upravo odgovorom na ovo pitanje strmoglavo gubimo sve argumente da treba da vratimo crkvenoslovenski u naše državne sisteme obrazovanja.
Po svemu sudeći samu SPC više ne interesuje ovaj jezik, a tako ni bogosluženje, koje za sada jedino putem crkvenoslovenskog može da ostvari Crkvu u nama. Plan i program za bogoslovske škole piše Sinod SPC. Imajući ovo u vidu, mi jasno vidimo da ovo crkveno telo bez ikakve borbe i vizije gubi bitku za očuvanje svog bogoslužbenog jezika. Šta je alternativa crkvenoslovenskom? Za sada je jedina da se prevedu bogoslužbene knjige na govorni srpski jezik. Nažalost videli smo da ni to uopšte ne zanima SPC. Koji je razlog za to teško je reći, ali sigurno je da nekoliko faktora igraju važnu ulogu. Kao prvo, očigledan je nedostatak stručnjaka koji dobro poznaju ovaj jezik. Drugo, značajan činilac je odabir eklisiološkog kursa SPC kojim se ona u poslednje vreme usmerava. Taj pravac prate i nova učenja, na žalost čudna i pogrešna, našoj Crkvi strana i nepoznata, koja su sve upadljivije u senci recenzije latinske evharistijske teologije. SPC uopšte nije potreban bogoslužbeni tekst Pravoslavnog bogosluženja. Bez uvijanja treba reći da se stihijski i na mala vrata izbacuje bogoslužbeni tekst, i u njemu sadržano bogoslovlje kao sinteza Evharistije celovitih bogosluženja dana.
Na gore navedenim postulatima se danas zagovara evharistijska teologija u srpskom narodu. Možemo li nešto da preduzmemo dok još nije kasno? Možemo li da sačuvamo pravoslavnu bogoslužbenu strukturu dana; da sačuvamo bogoslužbeni jezik; da sačuvamo obrednu ili bolje reći sakramentalnu mistiku, i da učinimo da nam bude dostupno, razumljivo, bogoslovlje iz bogosluženja dana? Možemo li sve to? Odgovori na ova pitanja kao da plaše, kao da smo već gubitnički na kolenima pod malodušnim utiskom da nam je na svim poljima razrušene infrastrukture identiteta ovo nedostižno.
U osnovnoj sintezi ovih misli tvrdimo da je bogoslužbeni jezik poluga Pravoslavlja. Kada se njime bogosluži on je živi izražaj (nosilac) učenja Crkve, jer se u njemu svode misli i odluke vaseljenskih sabora koji se svakoga dana u njemu ponavljaju i bukvalnim autoritetom Crkve prenose verniku. Bogoslužbeni jezik je jedini alat kojim se odstranjuje sofističko prenošenje bogoslovlja, kome uvek dodaje tainstvenu (sakramentalnu) stranu, pre svega Bogopoznanje kao svakom dostupnu i po pozivu realno ostvarivu „nauku“. Ako se gore pomenuto ne prenosi verujućem čoveku onda ne možemo da se složimo da bogosluženje na nerazumljivom jeziku pleni i ushićuje, jer mi sa lažnim entuzijazmom naglašavamo njegovu spoljašnju lepotu. To „ushićenje“ je pre svega doživljaj estetsko-psihološkog efekta a ne realna duhovnost. Zato u bogoslovlju postoji ogromna razlika između zapadne mistike i pravoslavne tainstvenosti, kada blagodat i saznanje moraju zajedno a nikako hirurški odvojeno. Jer kao što ne možemo da odvojimo um od srca ili dušu od tela, a da to ne bude smrt, tako ne možemo ni da odvojimo razboritu crkvenu molitvu od crkvenih radnji i simbolike, a pre svega od bogoslovlja koje nas vaspitava i obrazuje. U ovakvom zapostavljanju bogoslužbene logosnosti gube se duhovni darovi koje nam ona prenosi, i čini se greh protiv njene misije tako da sve što čini, čini u prazno. Jer kao što pomenusmo: Bogu od naših bogosluženja ne treba ništa, jer je sve to ustanovljeno samo nas radi, tj. radi našeg Bogopoznanja, koje je JEDINO moguće obrazovanje u Crkvi.
Složićemo se da bogoslužbeni jezik jeste veliko i duboko bogoslovsko pitanje. Neodgovornim pristupom može da se nanese mnogo štete misiji Crkve, koja je na svoj „rođendan“ pokazala šta misli o svemu ovome.
 


 
NAPOMENE:

  1. E. Nikon Rilickiй, Žizneopisanie Blaženeйšago Antoniя, Mitropolita Kievskago i Galickao, tom 4. Nью Iork, 1958.
  2. Veoma je važno da shvatimo šta je to tačno – „zapadni uticaj“, jer činjenica je da je Pravoslavna Crkva, nekoliko stotina godina unazad, kroz svoje bogoslovlje primala izvesne uticaje sa Zapada, naročito iz rimokatolicizma. No, neki pravoslavni bogoslovi, govoreći o tom zapadnom uticaju, idu predaleko, preteruju i žele da odbace sve što se u pravoslavnom bogoslovlju dešavalo za poslednjih sedam stotina godina. To je, naravno, pogrešan stav.“ Jeromonah Serafim Rouz „Bogoslovsko delo arhiepiskopa Jovana i pitanje „zapadnog uticaja“ na pravoslavno bogoslovlje“, „Sv. Jovan Šangajski“, Beograd 1998.
  3. Sama „Blažena“ je pripojena Liturgiji iz Izozbraziteljne palestino-savskog Časoslova Sinajske Biblioteke , koja je bila neka vrsta prireme za pričešće još iz 7. v., da je kasnije inkorporirana u Liturgiju ali bez stihova koji se danas pevaju jer su oni kasnije dodati. Pogledati Skabalanoviča, Tolkovый Tipikon. Moskva 2004 (obnovljeno izdanje).
  4. Mitropolit Antonije Hrapovicki piše: „Oci strogo zabranjuju da se iz sebe cedi osećanje, da se napreže dah i istiskuju suze; ali šta treba da napreže trudbenik molitve? Svoju pažnju! On mora da se zamišlja nad rečima molitve, a ne da samo očima ili glasom prebira molitvene reči, već i da umom predstavi o čemu govori pred Bogom“. Jedan od otaca isihasta sv. Grigorije Sinajski još jasnije ovo objašnjava: „Dok se baviš molitvenim delanjem, pa primetiš u sebi ili izvan sebe svetlost ili plamen ili lik tobože Hristov ili anđela ili nekog drugog, ne primaj to jer ćeš postradati. Ne dopusti svome umu da izobražava nešto takvo, kada sam od sebe slikovito razmišljaš“.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *