NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » POROK PUŠENJA – GREHOVNA NAVIKA

POROK PUŠENJA – GREHOVNA NAVIKA

POROK PUŠENJA – GREHOVNA NAVIKA
Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome. – Reči svetog apostola Pavla iz Prve poslanice Korinćanima 6:12.
„Veliko je mučiteljstvo (tiranija) navike, i to toliko da se ona uvrštava u prirodnu potrebu“, kaže sveti Jovan Zlatoust. U sadašnje vreme se zloupotreba duvana krajnje raširila u našoj pravoslavnoj otadžbini. Puše svi staleži; puše i po kućama i na ulicama; više se ne ustručavaju da puše ni žene, pa čak ni mala deca. To se danas smatra nevinim zadovoljstvom. Ali, da li je to tačno?
Takva uspešna i sveopšta rasprostranjenost te navike, nekakva strasna naklonost prema njoj koja se u naše doba često primećuje i kod male dece – već samo to jeste znak grehovnog i štetnog običaja. Vrlinske navike ne prianjaju tako lako, ne privlače tako sve i svakoga, jer pristaje pomisao čovekova postojano za zlom od mladosti njegove, kako svedoči reč Božija (Post 8:21).
„U pušenju duvana nema ni greha ni vrline“, govore obično njegove pristalice i ostaju potpuno uvereni u neškodljivost i bezgrešnost te zloupotrebe duvana. No zar postoji nešto srednje između greha i vrline? Između dobra i zla? To poriče i prirodni zakon i vlastiti razum. Ako u ovome nema ni koristi ni dobra, onda je to već stvar beskorisna, besmislena, isprazna; a isprazno i beskorisno traćiti dato nam kratko, skupo vreme – zar nije to veliko zlo, najveća šteta? Vreme je naš glavni kapital u zemaljskom životu – prema učenju žitejske (svetovne) mudrosti; vreme je talant uručen čoveku radi sticanja večnog života – prema učenju reči Božije. Za svaku praznu reč koju reknu ljudi daće odgovor u dan Suda (Mt 12:36), kaže nam Sin Božiji, Iskupitelj naš i Sudija. Neće li se najteži odgovor tražiti od svakoga od nas za prazno delo? A pušenje ne samo da je prazan posao, to jest beskoristan, nego potpuno i očigledno štetan i grehovan, koji rušilački deluje na naš telesni sastav, otupljuje naše umske sposobnosti, posao koji je upravo suprotan Zakonu Božijem, učenju Hristovom, kao zloupotreba tvari; za svaku neumerenost hrišćanina bičuje prekor sopstvene savesti.
Kako je mnogo onih koji danas slobodno narušavaju svete postove koje su ustanovili vaseljenski sabori, i pravdaju svoju neposlušnost svetoj Crkvi time što im post navodno šteti zdravlju koje treba da se čuva kao dar Božji. Međutim, očevidno je da te reči ne potiču od bojazni da se ne sagreši, već se njima prikriva trbuhougađanje. U pogledu preterane zavisnosti od duvana, niko od njegovih ljubitelja ne primenjuje slično pravilo, iako je zlo koje od njega proizlazi i više nego očito.
Razmotrimo prvo nakratko štetnost te navike po naše telo. Ta biljka po svojim svojstvima pripada istom rodu kao kužnjak i druge biljke koje su jaka opojna sredstva; po svojoj štetnosti, duvan je najjači među sličnim biljkama. Naučni istraživači otkrili su u njemu najjači otrov, takozvani nikotin, i puno je opita dokazalo užasnu moć tog otrova. U Francuskoj su se mnogi zločinci koristili nikotinom za trenutno usmrćivanje svojih žrtava. Isušeni duvan, pripremljen za pušenje, gubi nešto od svoje jačine, ali i rastvor napravljen od običnog duvana za pušenje predstavlja tako oštro sredstvo da se uspešno koristi za uništavanje žuljeva, bradavica i sličnog. Pri pušenju talog duvanskog dima neizostavno u većoj ili manjoj meri prodire u čovekovu unutrašnjost, gde se taloži. Usled toga se obično i pojavljuju unutrašnji čirevi, bolesti u nosu i grlu, a pušenje često uzrokuje i hroničnu vrtoglavicu i povraćanje; mnogi lekari su takođe dokazali da pušenje isušuje grudi, stvara uslove za sušicu, slabi vid. Strasni pušači iz vlastitog iskustva poznaju navedenu štetnost, mada je često ne priznaju, a drugi se i sa tim slažu, i još sami vide kakvo im je duvan zlo, no prestati više ne mogu. Škodljivost duvana najjasnije se ispoljava na radnicima u fabrikama duvana, pa čak i na stanarima kuća u susedstvu tih fabrika; i jedni i drugi pate od stalne mučnosti i glavobolje. Ipak, obrazlaganje štetnosti te zloupotrebe za telesno zdravlje ne predstavlja naš glavni cilj, te ćemo se stoga ograničiti na to što smo o toj štetnosti dosad kazali, pa sada pogledajmo ružnu naviku pušenja sa naravstvene (moralne) strane. Žalosno je videti kako ponekad bedni ljudi, koji jedva zarađuju za svoje dnevno izdržavanje, rasipaju te svoje s mukom stečene, krvave pare na duvan, izlažući tako i sebe i svoju porodicu srezivanju ionako srezanih sredstava za život. Usto da još spomenemo kako neki naivno veruju u tobožnju hranjivost duvana na osnovu toga što duvan zaista oduzima apetit svojim odanim uživaocima, u čem se opet vidi njegova krajnja opakost. Oni koji pate od duvanske strasti tek se trude da uvere i druge i same sebe da oni ne postupaju po slepoj zavisnosti, već iz određenih razloga i neophodnosti; pa eto, na sličan način pravdaju se i pijanice i drugi koji su se odali kakvoj nemoralnoj navadi.
Dešava se u naše doba da oni koji sebe nazivaju hrišćanima posećivanje hrama Božijeg označavaju za „nepotrebno gubljenje vremena“; ne nalaze mogućnosti da se pomole Gospodu ujutro i naveče, kakav je običaj i obaveza istinskih čeda Crkve. Pri tome oni krasnorečivo raspravljaju o radu i neradu, a sami traće sate i sate na besmisleno pušenje i naslađivanje duvanom, objašnjavajući to isključivo navikom. Neretko se čuje i mnenje da samo staroobredci smatraju duvan grehom, dok ga Pravoslavna Crkva bajagi ne brani; a neki kao dokaz ovog mišljenja iznose to da čak i neki sveštenici puše. Takvo rasuđivanje i dokazi nemaju nikakve osnove. Našoj svetoj Crkvi je zaista tuđ stav po kome bi svaku novotariju proklinjala samo zato što je to novotarija i što nje nije bilo u doba naših predaka; Crkva uopšte nijednu stvar koja služi u korisnu i razumnu svrhu ne proklinje i ne zabranjuje. No preterana upotreba, bez ikakve nužde – to je već naslada nekom stvari, što je Crkva oduvek zabranjivala i zabranjuje. Setimo se crkvenog nomokanona koji ovako naređuje: „Ko ispije vode neumereno i od toga povrati, takav da se odluči od svetog Pričešća 40 dana, i da čini po 100 poklona za počinjenu neuzdržljivost.“ Ukazivanje, pak, na sveštenike koji puše, kao poseban i i samovoljan slučaj, baš ništa ne dokazuje; i među sveštenicima se mogu sresti ljudi sa čovečjim slabostima i nemoćima: zar se u tome može videti crkveno pravilo? Ako se hrišćanin osuđuje, kako je gore rečeno, i za nevinu neuzdržljivost u pogledu vode, tim više je on dužan i pred Crkvom, i pred Gospodom da odgovara za grehovnu i pogubnu sklonost duvanu, pijanstvu, kockarstvu, zlorečivosti, zlobi, gordosti, sujeti, škrtosti, srebroljublju, lenjosti, bludu. Navika ili vezanost na bilo koju takvu strast predstavlja u čoveku hrišćaninu unutrašnje, srčano idolopoklonstvo. Da bi nas izbavila od te duševne bede, reč Božija nas opominje i savetuje da nemamo pristrasnosti prema zemaljskim stvarima, jer ona, uselivši nam se u srce, može sasvim da ovlada nama i protera ljubav prema Gospodu i spasonosni strah Božiji. Ne ljubite sveta, ni što je u svetu. Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu (1.Jn 2:15) – govori nam ljubljeni Hristov učenik Jovan Bogoslov. Velika je nevolja za nas to što smo navikli da više pažnje poklanjamo i verujemo svome ograničenom ljudskom rasuđivanju, svojim pristrasnim pogledima, nego reči Božijoj. A Gospod, urazumljujući nas, veli: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života (Jn 8:12). A sveti car i prorok David se moli: Ti ćeš prosvetiti svetiljku moju, Gospode! Bože moj, prosvetićeš tamu moju (Ps 17:29). Svetitelj Hristov Tihon Zadonski ovako piše u svojim prekrasnim delima: „Hrišćani! ono što je ogledalo za sinove veka ovoga, to neka za nas bude Evanđelje i neporočni život Hristov. Oni pogl?daju u ogledalo i ispravljaju svoje telo i čiste mrlje sa lica. Učinimo i mi tako! Hristos Sin Božiji nam Sebe i sveti život svoj za primer dade: Jer sam vam dao primer da, kao što ja učinih vama, i vi činite (Jn 13:15). – Postavimo, dakle, i mi pred duševnim očima ovo čisto ogledalo i pogledajmo u njega: je li naše življenje saobrazno sa življenjem Hristovim? Zagledaj se često u čisto ogledalo neporočnog življenja Hristovog i poroke koji su se na dušu tvoju prilepili peri pokajanjem i skrušenošću srca, i iz sve snage se Njemu saobražavaj, da mu i tamo budeš saobrazan. A današnjim hrišćanima se ne saobražavaj: kod današnjih je hrišćana življenje većinom protivno Hristu, a ne saobrazno. Zato neka je u vama ista misao koja je u Hristu Isusu (Fil 2:5).“ – (Iz knjige svetog Tihona „Duhovno blago“) – Pa nas svetitelj dalje upućuje: „Mi imamo ne samo čuvstvo, nego i razum. Možemo rasuditi: šta je dobro a šta zlo, šta je korisno a šta štetno. Imamo svetu Božiju reč: šta god ljudi da rade, prinesimo to ka Svetom Pismu, kao ka čistom ogledalu, i pogledajmo u njega – ljudi rade ili shodno ili protivno njemu. Pa makar i sav svet radio ono što je Bogu ugodno i tebi dušekorisno, no ni sav svet te neće zastupiti pred sudom Božijim. Tamo nećeš reći: eto taj i taj je radio to i to. Jedino ćeš od Sudije čuti: radi čega ti nisi radio ono što sam ti ja naredio? – Budi dakle u svetu kao Lot u Sodomu, gde su svi bezakonovali, ali ih on nije oponašao, već je radio ono što je bilo ugodno svetoj volji Božijoj. Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi sa desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji (Kol 3:1-2).“ Malo napred u toj istoj knjizi svetitelj Hristov kaže: „Sa najvećom pažnjom poslušaj, dušo moja, ovu reč: Gle, oni koji se udaljuju od Tebe poginuće (Ps 72:27). Čuvaj se da se ne udaljiš od života, da ne budeš u smrti; čuvaj se da se ne udaljiš od Svetlosti, da ne ostaneš u tami. Mora biti mrtav onaj ko se udaljuje od života, i biti u tami ko se udaljuje od Svetlosti.“ Tako nas ubeđuje da pazimo na reč Božiju naš ruski svetilnik, novi čudotvorac sveti Tihon Zadosnki. Onaj koji želi da spase dušu, mora o tome razmisliti i posavetovati se sa Evanđeljem: opravdava li ono našu zloupotrebu tvari protiv ljubavi Božije? Jer ako hrišćanin koji se trudi za svoje spasenje, obrati pažnju na izreku Gospoda Isusa Hrista: Ako ko ljubi Oca svoga ili majku više od Mene, nije mene dostojan – on jasno i razgovetno shvata duševnu štetu od zloupotrebe duvana. Ako je, po ukazu reči Božije, dušepogubno ljubiti više od Boga čak i one za koje nam je zapoveđeno da ih ljubimo – šta onda reći o naslađivanju tvarju više nego Bogom? Jer ko god je zarobljen nekom grehovnom navikom, ta navika postaje za njega bog, zato što se on samo nje i seća i njome se naslađuje, – Bog je već ostavljen, Bog je za njega sporedan. U zapovesti Božijoj nam je naređeno da Njega ljubimo svim srcem, svom mišlju svojom, a onaj koji ima bilo kakvu grehovnu naviku on se samo njome naslađuje, samo nju ljubi, nje se seća i o njoj razmišlja. Ko je imao tu nesreću da se navikne na blud, ili na pijanstvo, ili na kartanje, ili na duvan, on se toga seća više nego Boga, ta navika za njega postaje bog; takav čovek čini sebe robom svoje navike ili strasti – ona njime vlada i muči ga. Upravo takva je i pristrasnost prema duvanu: ta glupa navika ne daje ni jedan časak mira onome koji joj se privikao. U tome i jeste greh, što se on više seća duvana nego Boga; takav prinosi duvanu žrtvu kao idolu svoga srca – a Bog je zaboravljen.
Dešavaju se i veoma ružni slučajevi: neki se ne pričešćuju svetim Tajnama Hristovim samo zato što neće ni za jedan dan da se uzdrže od duvana! Nije li to idolopoklonstvo? Uistinu takvi, ako ne ostave svoju dobrovoljnu zabludu sve do smrti, neće videti Lica Božijeg i života večnoga. To se može jasno videti iz stroge i odlučne odredbe Gospodnje, izrečene u svetom Evanđelju: Jer vam kažem: nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere! To kaže Gospod u Svojoj priči o zvanima na carsku večeru onima koji su je se odrekli i prezreli carski poziv (Lk 14:24). Ta se odredba može zaista u potpunosti primeniti na one vređače Božije koji smatraju tako malim ili ničim pričešćivanje čoveka-grešnika presvetim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Kakvog dara takav sebe lišava! Kakvu prestupničku nebrigu pokazuje za nedostižnu ljubav Božiju prema palom čovečanstvu! O, kad bi se pre svršetka opomenuo takav prezirač ljubavi Hristove koja se svakome od nas objavljuje u ovoj spasonosnoj, najsvetijoj tajni! „U čemu zateknem, u tome ću i suditi“, veli Gospod. A sveti apostol pavle, ili bolje rečeno – Duh Sveti kroz Apostola, – svedoči sledeće: Kad neko prestupi Zakon Mojsejev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vređa? (Jev 10:28-29). – Kada Hristos Gospod dolazi u naše srce Svojim prečistim Tajnama Tela i Krvi Svoje i preko ovoga nam daruje oproštenje grehova i Svoje najslađe blagodatno sjedinjenje s nama, – ne pokazuje li On tada prema svakome od nas grešnih još veće snishođenje i unižavanje Sebe, nego ono koje je pokazao kada je blagoizvoleo radi našega spasenja roditi se u vitlejemskoj pećini za stoku i kada je, Car nebeski, bio stavljen u stočne jasle? No naše greholjubivo srce, preispunjeno svakojakim strastima, mrskim za Njegove najsvetije oči, mnogo je nedostojnije za prihvatanje Njega, nego one jasle i stočna pećina. U vreme Gospodovog zemaljskog života čudili su se ljudi Njegovom krajnjem snishođenju i milosrđu, što je ulazio u kuće javnih grešnika koje su svi prezirali. On njih nije prezirao, ulazio je kod njih i čak sa njima delio večeru, tražeći preobraćenje i spasenje njihovih duša. Isto takvo, i još daleko veće, snishođenje i milosrđe pokazuje Gospod i sada kada posećuje naše poročno, greholjubivo srce, gore od onih boravišta grešnika. Međutim, ti su grešnici toliko cenili Spasiteljevu posetu da su se trenutačno od velikih grešnika pretvarali u Njegove najrevnosnije sledbenike. A, mi se čak dobrovoljno odričemo ove Njegove najviše i najblaženije posete, odričemo se upravo zarad svoje pristrasnosti prema štetnoj navici!.. Jer porobljeni behu ljudi moji zato što ne znadoše za Gospoda, govorio je sveti prorok Isaija (Is 5:13) u ime Božije o narodu jevrejskom, koji je u to doba imao naizgled istinitu veru, ali je bio porobljen, to jest provodio je mnoge neznabožačke običaje u svom životu. Jevreji su u vreme proroka Isaije bili hladni prema svojoj veri, prema izučavanju reči Božije; zato su se predavali mnogim neznabožačkim porocima, ponekad i za same njih neprimetno; tako su im bezakoni običaji porobljavali srca. Uzrok toga dušepogubnog zla bilo je baš to što su ostavili zakon Gospodnji i nisu pazili na reč Božiju. U današnje je vreme takođe previše ohladnela usrdnost za učenje iz reči Božije, za čitanje Svetog Pisma; većina današnjih hrišćana ovo sasvim zanemaruje. A reč Božija je za nas svetlost i život; ono je jedinstveni izvor poznanja istine i dobra. Zbog toga što smo stavili na stranu zakon Gospodnji u Svetom Pismu, zbog toga smo sasvim zanemarili i molitvu, te iz toga proističe to da nas svaki običaj, savršeno suprotan učenju Hristovom, nesmetano porobljava, zasužnjuje nam srce i um – zato što ne znadoše za Gospoda, kako se izrazio sveti prorok.
Navedimo još nekoliko redova iz spisa svetog Tihona Zadonskog – tog ruskog Zlatousta: „Slep sam, kao i drugi, bez blagodati i prosvećenja tvoga, – veli svetitelj – , greh me moj oslepio; zbog toga se dobrota Tvoja, kako o svima tako i o meni nedostojnom, čovekoljubivo postarala; za prosvećenje, kako svih tako i mene, nisposlao si nam Ti reč Svoju svetu kroz izabrane sluge i služitelje Tvoje. Ona mi sija kao sveća onima koji sede u tami, i pokazuje korist i štetu, dobro i zlo, vrlinu i greh, istinu i laž, Tebi ugodno i neugodno, veru i neveru; i tako razgoni moju slepoću i prosvećuje mi razum: svetiljka je nogama mojim zakon Tvoj i svetlost stazama mojim (Ps 118.105). (Iz knjige „Duhovno blago“). „Od zadržavanja u bilo kojem grehu, stvara se pristrasnost prema grehu. Strastoljublje je unutrašnje i duševno idolosluženje: jer oni koji robuju strastima časte ih unutrašnjim pokoravanjem srca, kao idole. Tako onima koji ugađaju i robuju trbuhu – bog je trbuh (Fil 3:19); lakomcu je lakomstvo njegovo idolopoklonstvo (Ef 5:5; Kol 3:5); tako treba razumeti i druge strasti. Svaki koji čini greh (svesno) rob je greha (Jn 8:34). – Od koga je ko pobeđen tome i robuje (2.Pt 2:19). Jer greholjubivom je čoveku greh kome robuje – kao idol; greholjubivo srce njegovo je kao mrsko žrtvilište, u kojem tome mrskom kipu prinosi žrtvu: jer greh se nalazi u srcu. Umesto teladi, ovnova i drugih životinja, prinosi na žrtvu svoju volju i najrađu poslušnost; i tako koliko god puta pristane na greh, kojemu se pristrastio, toliko puta se srcem odriče Hrista; i koliko puta na delu učini greh, toliko prinosi žrtvu tome idolu. Kako je mrska i bedna pristrasnost grehovna! Shodno tome i sveti Jovan Zlatoust u šestoj besedi na Poslanicu Rimljanima kaže: Različiti su vidovi idolopoklonstva: jedan mamona (bogatstvo) časti kao Gospoda, trbuh kao boga, drugi neku drugu strast ponajljuću. Ne žrtvuješ im volove kao Jelini (neznabošci), nego mnogo gore: svoju dušu kolješ.“ (Iz knjige „O istinitom Hrišćanstvu“).
Onome koji brine za svoje spasenje i želi da se podigne iz takvog jadnog stanja predlažemo i molimo da posluša sledeći savet, koji dajemo u ime naše uzajamne hrišćanske ljubavi u Gospodu: prekinuti, sa Božijom pomoću, svoju dušeškodljivu naviknutost na duvan; odlučiti se na to već sad – dok se blagodat Božija dotiče srca i pobuđuje ga na spasonosno ustajenje. Iako je moć navike tako velika da se ponekad čini nemoguće savladati je, to ipak nije tako: ako čovek dobije iskrenu želju i rešenost, i ako bude molio za pomoć Božiju, onda će je brzo pobediti. Kao dokaz navodimo ovde iskaz jednog sveštenika: „Jedan od mojih mnogobrojnih parohijana T.K., – piše sveštenik, – žestoko je pijančevao i stalno pušio. Uz takav je život, budući još i porodičnim čovekom, došao do krajnje bede i siromaštva, iako je on čovek vešt za sve, marljiv i dobro pismen. Zbog toga sam ja uvek nastojao da utičem na njega ubeđivanjem. Jednom je na sva moja uputstva gorepomenuti izjavio preda mnom ovo: „Baćuška, verujte, mene samog je stid i žao mi je što ne ispunjavam vaše savete koji su meni na korist, mene je čak stid da se sretnem sa vama i pogledam vam u oči. Nego evo, uprkos svim mojim slabostima, potrudiću se da poslušam vaš dobar savet, i uz pomoć Božiju nadam se da ću ostaviti rakiju, ali pušenje nikako ne mogu. Mene guši u prsima. U prošloj su mi službi, u konjušnici, konji nekoliko puta razbijali grudi, pa sad od toga stalno kašljem; pušenje mi pri toj bolesti služi kao veliko olakšanje; naročito ujutro, meni se jedino tada i izlučuje sva sluz što mi se nakupi u prsima, pa mi mnogo lakne kada zapalim. Uz to su mi još i doktori savetovali da neprestano pušim.“ Bez obzira na takva njegova razmišljanja i savete doktora, ja sam ga svejedno nagovarao da odbaci rakiju i duvan. Uostalom, mislio sam u sebi, da hoće Bog dati da se okaneš barem pijanstva. I šta bi? Kroz prilično kratko vreme čujem ja, a potom se i uverim, da je T.K. sasvim ostavio piće. Prođe mesec, pa još jedan, pa naposletku i godina. O prazniku Svetlog Hristova Vaskrsenja, po običaju sve obilazeći sa molitvom i svetim Krstom, primetio sam da je u njegovoj kući, kao kod čestitog domaćina, sve kako treba, sve u najboljem redu. S obzirom na to, a pamteći njegov nekadašnji bedan položaj, nisam mogao a da to ne napomenem kako njemu samom, tako i celoj njegovoj porodici. Pri tome sam odlučio i da podsetim T.K.-a da u njega ima još jedan veliki nedostatak, jedan javni greh. No on je, već shvativši moju misao, odgovorio: „Baćuška, iz svega vam se srca zahvaljujem za vaše pastirsko upućivanje, za vaš dobar savet. Ja sam uz Božiju pomoć već davno odbacio i cigarete.“ – „A, ti si mene pre ubeđivao da je nemoguće ostaviti pušenje; da ti pušenjem samo održavaš svoja bolesna prsa?“ – „Ah, baćuška, sad vam potpuno verujem, sve je to samo naša zabluda, obmana, naš veliki greh i đavolje iskušenje. U to sam se već sam uverio; sad me niko ne može razuveriti.“ „Pa kako se sada osećaš, – zapitah, – kad se uzdržavaš od pušenja?“ „Ne mogu, baćuška, da vam izrazim svu svoju radost i ujedno zahvalnost vama za to. Sad se, kao šo ste mi vi ranije i govorili, osećam ne samo bolje otkako sam ostavio pušenje (iako uz silni napor), nego su mi se od toga sad popravila i prsa, nema kod mene više nikakvog kašlja, ni najmanjeg gušenja, koji su me pri tom pogubnom pušenju tako strašno uznemiravali i mučili. O, Bože moj, verujete li, baćuška, da sam sada kao potpuno preporođen i dušom i telom, uz svemoguću pomoć Božiju i vaše pastirsko staranje.“ U sadašnje se vreme taj moj parohijanin svrstao među najbolje, usrdno posećuje sva bogosluženja u svetom hramu Božijem, mada ga tu pre nikako nije ni bilo. Sličnih je slučajeva, uostalom, bilo dosta u mojoj parohiji; pre sedam godina bilo je u parohiji vrlo malo onih koji nisu pušili, a sada, uz pomoć Božiju, skoro svi drže pušenje za greh i ličnu nesreću.“ (Brošura „O štetnosti duvana“ sveštenika Aleksija Bičkovskog. Odesa. 1880.)
Upotreba duvana kao leka ne bi bio greh, no nema nikakvih pouzdanih dokaza o njegovim lekovitim svojstvima, osim svedočenja pristalica duvana, ali njihove se reči, kao pristrasne, ne mogu uzeti u obzir. A zatim, ako se on i počne upotrebljavati iz iskrene želje za ličnim dobrom, sasvim je lako postati pristrasan prema njemu, upotrebljavati ga dalje bez mere, ne radi bilo kakve koristi, već iz grehovne pristrasnosti, nedopustive u hrišćanstvu. Kao zaključak svega što smo rekli, neophodno je da se setimo neosporne reči Gospodnje: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15:5). Svaki naš trud i samo naporno nastojanje bez pomoći Božije, bez Njegove blagodatne saradnje, biće potpuno isprazno i jalovo. Zato u našim nastojanjima i naprezanjima nad sobom, na ispravljanju sebe, treba da na prvom mestu bude naše klicanje ka Gospodu, napregnuto obraćanje iz dubine duše Njegovoj svemogućoj pomoći i sili, sa poniznom svešću o svojoj nemoći, svojoj duhovnoj slabosti. Iz našeg se molitvenog opštenja sa Gospodom sastoji sva naša snaga, sav naš uspeh. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn 15:4,5), kaže sam Gospod. Suviše su slabe naše duhovne snage za savlađivanje bilo kakve u nama ukorenjene zle navike. Suviše je nepostojana i promenjiva u nama čak i sama želja ili stremljenje dobru. To se neprestano potvrđuje našim životnim iskustvima. Ako se u sadašnjem svetu i upotrebljava izraz „snaga volje“, taj izraz je tuđ evanđelskom duhu i učenju svete Crkve. Besmislenost i lažljivost tog svetovnog izraza izvesni su svakome ko je upoznat sa svetim Evanđeljem i evanđelskim primerima. Zar je lagao Gospodu sveti apostol Petar na tajnoj večeri kada mu je s takvom vatrenošću, s takvom odlučnošću svedočio: s Tobom sam spreman i u tamnicu i u smrt ići. Zar nije bilo to rečeno sa svom iskrenošću, iz dubine ljubećeg i predanog srca? Pa ipak, kako se za samo nekoliko časova desi da ovaj apostol oplakuje trostruku izdaju svog tako vatrenog i dubokog osećanja predanosti ljubljenome Božanskom Učitelju!.. Zato, ko hoće neka se uzda u svoju „snagu volje“, ali je mi ne priznajemo; za nas je jedino uzdanje u silu Božiju – Hrista (1.Kor 1:24). Njemu kličimo sa svetom Crkvom: „Ti si moja krepost, Gospode! Ti si moja sila! Ti si moj Bog, Ti moje radovanje.“ (Irmos 8. glasa)
Vratimo se još jednom bogomudrim poukama svetog Tihona Zadonskog: „Svaki naš trud i podvig, kako za dobro, tako i protiv greha, nije snažan bez pomoći Božije: jer mi smo sasvim iskvareni i nemoćni. Zato nam je Spasitelj naš i rekao: bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15:5). Zbog toga treba da od Njega tražimo svako dobro i krepost i snagu protiv greha.“ „Što je čamac na reci, to je čovek u životu. Vidimo da čamac sam od sebe plovi nizvodno po reci, a uzvodno i protiv toka nikako ne može ploviti, pa kada je potrebno da ide uzvodno, nužni su snažni veslači, ili jedro, sa povoljnim vetrom koji ga pokreće. Tako je i sa čovekom: po ploti, po ćudima i strastima i po zloj volji svojoj, kao iskvaren, živi sam na svom i ugodno i lako, kao što barka niz reku sama od sebe plovi. No protiv svoje volje živeti i pobeđivati je i volji Božijoj se pokoravati, strastima se odupirati i podvizavati, i raspinjati ih i umrtvljavati, te tako blagočastivo i hrišćanski živeti – samim nama je to tako neugodno i nemoguće, kao čamcu da sam bez veslača i jedara plovi protiv rečnog toka. Neizostavno je potrebno da nas pomaže natprirodna sila i da nas kao barku protiv toka pokreće i pobuđuje protiv stremljenja strasti. Sve ovo tvori blagodat Božija koja živi u čoveku; s njom čovek može sve, – bez nje ne može ništa. U svako nam dakle doba, svaki čas i minut treba Božija blagodat. Božija blagodat je život duša naših. Bez blagodati Božije duša ne može biti živa. Radi toga nam je zapoveđeno da se molimo – ištemo, tražimo, kucamo.“ (Iz knjige „Duhovno blago“). Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se. Jer savki koji ište prima (Mt 7:7), govori Gospod. Ali, da bi tako napregnuto i iskreno iskali svoje izbavljenje od duševne bede, od pogubnih navika i strasti, neophodno ih je uvideti u sebi, oceniti i shvatiti svu njihovu štetnost i svu težinu greha u pristajanju za njima. Samo tada će želja biti iskrena, a molitva i sopstveni trud su neophodan uslov za Božiju pomoć. Gospod pomaže samo onima koji svim snagama traže Njegovu pomoć, ali se i sami ne predaju svojim strastima. Jadno samopouzdanje je i nerazumno i nekorisno; međutim, nema koristi ni uzdati se u pomoć Gospodnju pri svome dobrovoljnom zadržavanju u grehu i svesnom popuštanju grehovnim navikama – to Gospoda vređa.
 
Moskva 1998
Sa blagoslovom Obitelji Svetog velikomučenika i iscelitelja Pantelejmona na Svetoj Gori Atos
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *