Питање:
Помаже Бог Прота Љубо, Молио бих вас да ми, као свештено лице са истог континента северноамеричког одговорите на моју недоумицу, коју имам од како се овде у Канади налазим…
Оно се односи на читање на крају литургије, имена приложника храму, поименће и колико је ко приложио, а након читања свештеник (који исто тако када је приложник сам себе чита) каже „нека би Бог приложницима многоструко умножио у домовима њиховим“…
Овакво искуство у нашој Светој Цркви у Србији нигде нисам имао, те ми је зато практиковање јавног помињања приложника чудна новина на „новом континенту“? Питао сам парохијског свештеника о чему се ради, али сам добио одговор „ето мало је другачије овде“, и промену теме, па ме занима ако бисте ми ви осветлили причу… У Господу захвалан, ПС: Потрудио сам се да нађем одговор на већ постављеним питањима, али ништа не нађох…Згрешио бих када би заборавио да вам свима захвалим на постављању истинске ризнице живота на интернет, чиме многе душе Божијом Речју крепите на овим страницама. Ваистину нека вам свима који се око нас трудите Господ Наш Исус Христ умножи многоструко, и нека вас све помене у Царству Небеском.
Милорад
Одговор:
Бог помого Милораде, Није лако никоме, ни свештеницима ни народу, и ту тегобу они носе узајамно, и под притиском «правог и кривог» падају обостране речи осуде. Ако се од мене овим компликованим питањем очекује да критикујем овакву праксу, то не могу да избегнем, али уз осуђивање и узрока те жалосне и неприродне појаве. Лицитација после отпуста, или за врме саме Литургије, колико је ко више дао заиста није хришћанско понашање. То је велика саблазан! Сви ми занамо де је милостиња најплоднија тада када се она тајно предлаже неби ли би нам Господ платио јавно. То је једна од чвршћих еванђелских мисли, и ослоница хришћанског учења. Када по нашим храмовима преживљавамо ово искуство очигледно је да се плата прима одмах ту за време читања тог списка. Та плата је грађење гордости када у том слепилу постајемо велики у очима других, који су куд и камо више одвојили од првог газде – нашег срца, све једно што су физички мање дали. Ти људи су много већи од нас пред Богом иако тај списак садржи њихова имена на самом дну, попут оне евађелске сироте удовице (Мт. 21, 1; Лк. 21, 2) . Са друге стране гледано нико се не пита одакле новац да наши храмови опстану у Дијаспори. Држати врата отворена и проћи кроз њих до свете чаше, а тако и Бога, није мали подвиг. Напротив он је само свети! Храмоградња се не завршава последњим потезом четкице фарбе, него она увек траје, и разни су облици градње визичке и живе цркве саздане од живих људи. Ако пратите јектеније једна од њених најстаријих прозби је молитва за ктиторе храма, и док је њега биће и молитвава за ове блажене људе. Материјално помагање храма добија таинствени каракер јер се узима учешће у том непрекидном и никада завршеном гађењу храма – Духа Светог у нама. Ако би наши верујући то разумели, а највише да храм није «парече српске земеље», него парче Неба, онда би се сетили свог храма и од колике је он важности за њих. Тај храм је њихов опстанак пред Небом и корак у вечност, а не утољавање носталгије за нашим језиком и фолклором. Тај конфликт се ту највише изражава и то до необјашеивих противуречнос ти, где се полуголотињим и страстима свих врста финансијски одржава светиња, а не светим позивом да се десети део од онога што нам је Бог дао одвоји за своју заједницу – Цркву. Препознавање Цркве кроз нације донело је њој огромне проблеме, а опет са друге стране, не може се учити на туђим језицима јер је све то последица вавилнског греха. Дакле напади на Цркву не престају од њених првих дана постојања. Тако и овде у нашој Дијаспори, парохије се схватају као оазе спрпске земље и културе, и у том духу се њима намеће делатност. Духовни живот је само безплодни симболизам уз најчешћу: «ти попе ради своје а ми ћемо наше». Споредне ствари при заједници постају главне а главна споредна, и то до крајњих забачених граница нормалног правоверујућег хришћанског ума. Парохије су у полуприватним рукама, где људи без основне духовности и страха Божијег, као и знања, доносе кључне закључке који су скоро неопозиви, и то ван наџора духовне власти, јер се у априори она категорично одбацује (ако понегде постоји интервенција епископа она је мучна и са огромним последицама) . Желим да кажем да се тим свештеницима намеће као обавеза да спроводе жеље људи који немају благе везе са разумевањем свете Цркве. И шта сада пастири да раде када им се ускраћује пастирство, јер не уче него их неко други учи? За овај хаос крив је Устав СПЦ у САД и Канади, где је главним носиоцима Цркве у име свог епископа – свештенику, у локалној хришћанској заједници ускраћена слобода учења, власти, исправљања и епитимије. Прекинула се та света прворхишћанска веза о којој св. Игњатије говори: епископ, свештеник и народ, и обрнуто; него данас иако нико не жели да призна постоји само народ – епископ, и то због несрећних пара које свештеника издржавају као чиновника, које га обавезују да их својом делатношћу (зарадом) некако врати. Да народ помаже свој храм кроз Литургију, и њене разне благословене позиве, убеђен сам да ни једна заједница у Српској дијаспори не би оскудевала, нити би била приморана на ово јавно понижавање које је етички тешко да се одвоји од откривања саме свете Тајне исповести. А како то он евхаристијски не вреднује и то због искаженог поимања Цркве, он сам као део њеног локалног тела прибегава нечем сурогатном и сасвим противприрод ном духу Цркве. Нарпимер: јавна је тајна да увесељавања при храмовима за време постова, која храмовну тишину од никада или ретко отслуженог бденија замењује искажена музика мухамеданских тонова. Овај још гори начин сакупљања пара за цркву и не може да буде благословен, јер је зарађен на греху својих чалнова, јер се грехом не може уништит грех. Црква је ту да елиминише грех а не а на греху опстаје као безгрешни Богочовечански организам. Да постоји савест да се одвоји од како већ поменух главног газде – нашег срца, и то на месечним, или недељним опредељењима, и тако заблагодари Бог од кога су исто добили оваквих саблазни не би било. «Дајте, и даће вам се» (Лк. 6, 38) . Давање милостиње на Цркву није слободан избор него обавеза и њу су много савесније спроводили у дело први хришћани. Али за ту жртву не сме да се да плата овде јер то није суштински смисао хришанског давања јер је евађелски потребно да она буде ТАЈНА. У Христу Ваш оЉубо
