NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Politika i vera

Politika i vera

Pitanje:
Časni oci, Hristos voskrese, Imam prijatelja koji redovno ide u crkvu i pričešćuje se, ali sa druge strane opsednut je politikom i aktivan je u njoj. Daje sebe u tom poslu mnogo, da ne kažem da je ostrašćen. Mi braća njegova žalimo što nije više sa nama. On kaže da je u politici jer smatra da uz pomoć njenu može nešto u društvu promeniti pa je sa svojim partijskim drugovima a ne sa nama. Ja sam mu se izvinuo što sam ga kritikovao. Možda bi bilo bolje da gledamo sebe. Da li smo u pravu kad bratu skrećemo pažnju da možda greši. Hvala
Borko


Odgovor:
Dragi Borko, Dobro je nekoga savetovati sa ljubavlju, ali ne i insistirati i dosađivati, jer to može da ima suprotne efekte. Sam Gospod je svakome od nas dao slobodu da bira. Gospod svakoga od nas čeka da u svoje vreme i na svoj način uzvrati na Njegov poziv.
Imajući od Boga dušu i materijalno, fizičko telo, čovek je dvojno biće: duhovno i fizičko. Tako je i naše doba obeleženo dvema suprotnim idejama: verom i duhovnošću sa jedne strane, i brigom za materijalno, zemaljsko i svetsko sa druge. Posao Crkve nije da vodi političke kampanje ni za, ni protivu koga, ali njen posao jeste da čuva svoj narod od loših i pogubnih, razbijačkih nauka i uticaja. Vera je žrtvovanje sebe radi drugih, a politika žrtvovanje drugih radi sebe ili sličnih sebi, radi svojih ideja i interesa. Crkva i vera pravoslavna može i od najprostijeg čobanina da načini plemića i duhovnog viteza, a politički interes – koristoljublje i materijalizam, mogu lako i od najvećeg duhovnika ili naučnika da naprave zločinca i lopova. I jedan i drugi će u večnost ući kao takvi (primera je nebrojeno mnogo) . Bogatstvo vere i duhovno blago neće propasti ni ovoga ni onoga sveta; dok će materijalna bogatstva još u ovom veku lupeži potkopavati i krasti, i rđa i moljci pojesti – a u Carstvu Božijem neće vredeti ništa. Duhovne vrednosti uzdižu običnog čoveka na nebo, a materijalne su teret koji čoveka vezuje za zemlju i vuče u blato.
Mi smo kao narod i kao zajednica dugo bolovali od komunističke bolesti, a još se sasvim nismo ni izlečili. Ova bolest je uticala na naš mentalitet, rastakala nam nacionalnu snagu i umrtvljivala dušu, pokušavajući da nam promeni svest i od nas napravi neke nove i drugačije ljude. Međutim, još nismo potpuno ni ozdravili od ove istočne bolesti, a već flertujemo sa novom, zapadnom. Budući moralno rastočeni, politički potpuno nezreli i nespremni, a nacionalno preosetljivi do mere da već decenijama nismo u stanju čak ni da prepoznamo svoje interese i ciljeve, mi pokušavamo da imitiramo Zapad i pratimo ga na način kojim se pretapamo u bezličnu podaničku masu plutokratskih sila. U titovoj socijalističkoj Jugoslaviji mizerne povlastice smo plaćali gubljenjem nacionalnog identiteta. Dobili smo mnogo manje od ostalih „naroda i narodnosti” a platili mnogo više. Nakon toga, od socijalističko – komunističkog iskustva i nasleđa, ne samo da se nismo obogatili, već smo kao narod do te mere duhovno i nacionalno oslabili, da sada više nismo u stanju da se saberemo ni oko čega zajedničkog. Ako neko misli da na početku novog veka statistike pokazuju da se Crkvi najviše veruje i da je preko 90% ljudi u Srbiji pravoslavno, treba samo da uđe nedeljom u bilo koju crkvu, u bilo kojem mestu, i pogleda koliki je procenat tih naših pravoslavnih vernika na bogosluženju? Neka se samo malo raspita, koliko njih se u poslednjih nekoliko godina ispovedilo i pričestilo? A ako bi se upitao, koliki broj njih je uzimao bilo kakvog aktivnog učešća u crkvenom životu, u bilo kom smislu, verujem da bi odgovor bio veoma poražavajući, gorak i otrežnjujući.
Danas postoji realna i velika opasnost da se kao narod, ovako roviti od „naučnog materijalizma” razbolimo ovoga puta od manje sofističkog, životinjkog materijalizma novog svetskog poretka, pa da opet odležimo u tami nekih pola veka dok ne dođemo k sebi, pod uslovom da tu bolest, kao narod, uopšte i preživimo.
Crkva po prirodi nije agresivna i nema ništa zajedničko sa siledžijama, mangupima, prevarantima ili beskrupuloznim otimačima bogatstva, vlasti i časti. Ona je u stvari bolnica za takve, u koliko oni odluče da učine nešto za svoje duhovno zdravlje. Crkva se ne služi lukavom diplomatijom, pretnjama, ucenama i nema vojsku i policiju. Njena snaga je moralna i sastoji se u istini, pravdi ljubavi i svakoj drugoj životnoj energiji – vrlini koju od Boga dobijamo Duhom Svetim, isto kao što i sunčevi zraci blago, jasno i svetlo daju energiju, svetlost i toplotu ovom našem svetu.
Njegoš je to lepo rekao: „Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom! “ Gde su sada tolike osvajačke horde? Gde su Krstaši, Otomanski Turci, gde je moćni Staljin i gde će biti moćna Amerika? Lupeži, rđa i moljci takođe, rade svoj neumitni posao bolje nego svetske armije ili atomske bombe, pretvarajući sve sile i moćnike u prah i pepeo. A samo Bog je večan.
Šta nam sada predstoji? Truditi se prema svojim moćima i talentima u dobru. Nikada ne zaboravljati da čojstvo ide ispred junaštva, t.j. čuvanje drugoga od sebe – pre čuvanja sebe od drugoga. A za to su potrebni dobri ali jaki ljudi. Ako ih danas nemamo dovoljno onda moramo mi postati ti ljudi koji će izneti ovu bitku na sebi. Na svakom od nas je odgovornost da ponese deo tereta a ne da čeka da nam neko drugi ukloni sve prepreke. Moramo razumeti da naše dobro i naše zlo dolazi od nas samih; mi ih pravimo. Nekada smo bili mnogo bliže stvarnim vrednostima, a onda smo se kao narod dali zavesti golim materijalizmom. Izgubili smo vezu sa svojom duhovnošću, ili su pojedinci iz našeg naroda bili voljni da svoju Veru zamene za novac, nekakvu modu, obećani progres. Tako su od naših čestitih i pobožnih dedova, ljudi koje su nazvali „robovima veleposednika i vlastele”, koji su plaćali porez desetak posto i radili godišnje mnogo manje sati, danas od nas, njihovih unuka, napravili robove koji plaćaju po 30, 40 ili 60 posto poreza od svoje zarade, i rade toliko da im ne ostaje vremena za svoju porodicu, za sebe i svoju decu, za Božiju službu nedeljom u crkvi ili bilo šta drugo osim da se odmore i oporave da bi mogli još više i bolje da rade u trci za novcem i materijalnim stvarima. Za uzvrat imaju velike kuće kojima takođe robuju i u njima televizore u boji koji im i u slobodno vreme sapunjaju um, srce i dušu. To je naša stvarnost u koju smo se udaljili od vrednosti koje su nas odnegovale.
Prema tome, ako smo mogli da se udaljimo, možemo i da se vratimo, ako hoćemo. Međutim, „vratiti se” nije dobar izraz, jer govorimo o večnim vrednostima koje imaju budućnost, dok budućnost materijalizma je, kao što smo rekli, rđa, moljac i prah. Prema tome, mi ne stremimo unazad, već u napred, ka poznatom cilju sa čijeg puta smo skrenuli.
Oba internacionalizma, i zapadni i istočni – komunistički, uče da su „bratske veze“ između ljudi, ili „svetska zajednica“ mnogo važnije od njihove Vere, Crkve ili nacije; da je nauka važnija od religije; politika od Crkve, da je važniji novac od tradicije i posao od službe Božije ili Krsne slave – jednom rečju da je mnogo važnije telo od duše i stomak od principa. Kao narod, nalazimo se u sred oluje, a ponekada ličimo na mornara što farba lađu koja počinje da tone. Jer je naš kolektivni državni i politički brod nasukan na grebene modernih svetskih sila, mehanizama i događaja koje one pokreću. Zato nam je, kao pojedincima, bolje činiti ÄÄsitnaÄÄ dobra dela, nego govoriti krupne reči. Hristos ne traži od nas da ga branimo već da ga sledimo. U koliko Njega uzmemo za Prijatelja, Pokrovitelja, i Zaštitnika – u koliko se kao narod učlanimo u Njegov Novi Savez (Novi Zavet) , šta bi nam mogli učiniti demokratski policajci i diktatori? Jer, većma se treba bojati Boga, nego ljudi! Bog je čoveka stvorio slobodnog, a ne roba. On mu je dao slobodu da bira između dobra i zla, večnoga života i večne smrti. Ali, kao što je Adam u raju, u jednom trenutku, poverovao đavolu više nego Bogu, tako i danas, mnogi iz našeg naroda u izvesnom periodu, više verovaše Marksu nego Hristu. Za nauku izabraše internacionalizam, svetsko ili evropsko bratstvo i jedinstvo – bez vere i bez Crkve, a umesto Hrista izabraše za spasitelje svoje istočne ili zapadne, svetske političke i ekonomske apostole.
Hristos je zato i došao na svet, da povuče razliku između dobra i zla, između sledbenika svetskog carstva, i sinova Carstva nebeskog. Da odvoji one koji hoće da budu Crkva, da žive zajedno u slozi i Božijoj ljubavi od svih onih koji se bore za vlast novca i čast nepravde.
Molim vas braćo – kaže ap. Pavle – da pazite na one koji čine razdore i sablazni protivu nauke koju vi naučiste, i klonite ih se; jer takvi ne služe Gospodu našem Isusu Hristu, nego svojem trbuhu! (Rim. 16, 17-18) Neka nas zato sve prosvetli svetlost Jevanđelja Hristova, da ne budemo ljudi zemljani, vezani za blato, već deca Božija i sinovi Carstva koje neće proći, silom Vaskrslog Gospoda kome naka je slava u vekove vekova, amin! Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *