NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PODVIŽNIČKA, GNOSEOLOŠKA I EKLISIOLOŠKA POGLAVLJA

PODVIŽNIČKA, GNOSEOLOŠKA I EKLISIOLOŠKA POGLAVLJA

<p claSVETI JUSTIN NOVI (ĆELIJSKI)
PODVIŽNIČKA, GNOSEOLOŠKA I EKLISIOLOŠKA POGLAVLJA
 
1. Čim je u pitanju duša ljudska, pred nama se pruža bezobalni okean jezive i božanske tajanstvenosti. A kad je u pitanju greh, tu se majušno ljudsko saznanje pretvara u grč od nesagledanosti njegove tajne i sile. Duša ljudska, samim svojim postojanjem, stalno se preliva preko svih granica našeg vidljivog zemaljskog sveta, i tone u onostrane beskrajnosti. No isto tako i greh. I jedno i drugo kao da nisu od ovoga sveta već od onoga. I stvarno, tako i jeste: duša je od Boga, greh je od đavola. Kad se duša preda Bogu, i živi po Njegovim zakonima, onda se život njen postepeno pretvara u raj. A kad se duša poda grehu, njen se život postepeno pretvara u pakao.
2. Greh je jedina neprirodnost u prirodi čoveka i kozmosa. Tuđinac, stranac, uljez, zločinac, mučitelj, ubica, eto to je grehu svakome od nas. Ali, po razornosti svojoj, greh je nešto i strašnije i gore od svega toga. Šta dakle? Greh je u suštini đavo. Po nenadmašnoj definiciji nenadmašnog blagovesnika Hristovog, svetog Jovana Zlatousta: „Đavo je greh“. Eto, u tome je sva tajna greha, i sva sila greha, i sav užas greha, i sav pakao greha. Nema đavola bez greha, ni greha bez đavola. I u najmanjem grehu krije se đavo. Svakako mali, ali ipak đavo. A đavo ne zna za milost prema čoveku. Kada greh sazri, rađa smrt (sr. Jak.1,15). Eto konačne strašilnosti greha: smrt. Iskustvo roda ljudskog potvrđuje: greh i smrt su lične đavolove sile. Pomoću njih đavo drži greholjubive ljude u svom odvratnom zagrljaju. Dokle? Dok sene pokaju. Kada se čovek pokaje, Bog ga spasava.
3. U našem zemaljskom svetu ogromna je tajna bezakonja(2.Sol.2,7), tajna greha, tajna zla. Nasuprot tajni dobra, koje usidreno u savesti čoveka, uvek je svojim životnim nervom vezano za izvor svakoga dobra – Boga, i to Boga i Gospoda Isusa Hrista.Njime se hrani, održava sebe u životu i u svojoj besmrtnosti.Kao Bog svakoga dobra, On je i došao u naš zemaljski svet da nam da lek za svaki greh, za svako zlo, jer nema zla izvan greha. Kao Jedini Čovekoljubac, On nam je dao ne samo lek već svelek, koji nepogrešivo isceljuje svaki greh u ljudskoj prirodi. A taj svelek jeste pokajanje. Odbaci li čovek taj jedini lek, jedini svelek, ljudsko se biće neminovno otiskuje u demonizam, u satanizam, u samo besmrtno carstvo zla: pakao.
4. Kroz greh čovek se svađa sa Bogom, ratuje sa Njim, neprijateljuje. Kao glavna đavolja sila greh ne podnosi ni Boga niti išta Božje. Zato, nastani li se u duši čovekovoj, on postepeno ubija u njoj svako dobro, najpre veru, pa molitvu, pa ljubav, pa post, pa milostivost. Greholjubljem svojim čovek postepeno vrši samoubistvo. Nema strašnijeg ubice od greha. On je ustvari čovekov sveubica. Zato je glavna briga probuđenog čoveka: ubiti greh u sebi, i preko njega i samog đavola, koji nas i ubija grehom. No kako ubiti greh, kako ubiti đavola? To može učiniti samo Bogočovek Gospod Hristos, koji je radi toga i postao čovek. I On to čini našom verom u Njega, našom ljubavlju za Njega, našimpokajanjem pred Njim, našom molitvom k Njemu.
5. Životni put čovekov još na zemlji proteže se od pakla do raja, od đavola do Boga. U tome je i čovekova besmrtnost i večnost. Nepokajani greh još ovde na zemlji postaje za čoveka nepodnošljiva muka: pakao i njegov bezbroj. Gnev – jedan pakao, gordost drugi, zavist – treći pakao, srebroljublje, pohota, zloba – pakao,pakao, pakao. Jer u svakom grehu taji se po đavo, i u njemu po pakao. To uvek biva kada čovekovom dušom ovlada greh, ma koji greh. Spasenje duše od tih paklenih muka je jedno, samo jedno: verom i pokajanjem svojim uvesti u dušu svoju čudesnog i samilosnog Gospoda Hrista, koji i razlije po duši večni rajski mir i besmrtnu radost. Tako čovek jedino i nađe sebe pravog, sebe besmrtnog, sebe večnog.
6. Samo Evanđelje Hristovo zna u potpunosti tajnu greha, prirodu greha, i sve što on krije u sebi. Evanđelski bludni sin je savršeni primer pokajanog grešnika (Lk.15,1132). Kroz njegovu slobodnu volju u njegovom životu učestvuje i zemlja i nebo, i đavo i Bog, i raj i pakao. Greh postepeno osiromaši čoveka od svega Božjeg što je u njemu; parališe u njemu sve što je božansko i bogočežnjivo, dok ga najzad ne baci u smrdljivi zagrljaj đavolu. Ion tada čuva svinje svoga gazde – đavola. A svinje su strasti, uvek nenasitne. I takav život nije ništa drugo do ludilo, vansebnost, raspamećenost. Jer u potresnoj priči Gospod reče za bludnog sina: A kad dođe k sebi (Lk.15,17). Kako? Pokajanjem. Da, čovek grehom luduje. Svaki greh, pa i onaj najmanji, uvek je ludilo duše, vansebnost duše. Pokajanjem čovek se opamećuje, dolazi k sebi. I došavši k sebi odmah vapije ka Bogu, trči k Njemu, viče ka nebu: Oče, sagreših nebu i tebi (Lk.15,21). A Otac Nebeski?Uvek bezmerno čovekoljubiv, ugledavši sina gde pokajnički hita k Njemu, sažali se, potrča, zagrli ga i celiva. I naredi nebeskim slugama svojim, svetim Anđelima: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podaje mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti (Lk.15,11-24). Tako biva sa svakim, i radi svakog, pokajanog grešnika: gozba na nebu svečovekoljubivog Gospoda Boga i svih svetih Anđela s Njim.
Pokajani greh odvodi pokajanog grešnika u zagrljaj Bogu, u večno Carstvo ljubavi našeg Nebeskog Oca. Nepokajani pak greh rađa u duši čovekovoj pakao, da ga zatim surva u večni đavolov pakao.
Gospode, daj nam pokajanje.
7. Samo um očišćen od strasti i grehovne tame, i osvećen blagodaću Svetoga Duha, u stanju je osetiti, i shvatiti, i zavoleti ono što je sveto, i živeti njime i radi njega. Samo čisti mogu poznati Jedino Čistog. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), najpre: u svetima videti, pošto On u svetima počiva. I sve božansko videti što je rasejano po svim tvarima Božjim.
Svaki svetitelj je bogonosac, u najpunijoj meri u kojoj to čovek može biti: jer Bogom živi, Bogom misli, Bogom oseća, Bogom hoće, Bogom dela. U njemu: sve je od Boga, u Boga, radi Boga. Svetitelji su najočiglednije, najpotpunije, najsavršenije bogojavljenje, i zato najubedljivije. Bogočovek Hristos je savršeno bogojavljenje u obličju čovečjem: vidljivo obličje Boga nevidljivoga (Kol.1,15). A Njime, i pomoću Njega, u većoj ili u manjoj meri i svi hristonosci, na prvom mestu svetitelji. Što čistijeg srca i čistijeg uma čovek, to on sve više oseća i uviđa. Uporni grešnik to ne uviđa, jer ne vidi, pošto mu je greh oslepio oči duše, i oči srca, i oči savesti, te gledajući ne vidi, slušajući ne čuje, umujući ne razume, Otuda tolika sablažnjavanja o svetitelje uopšte.
8. Čovekova misao, ako se ne završi Bogom, ostane krnja, nedovršena. Zato se postepeno suši, vene, dok najzad sasvim neuvene. Što važi za čovekovu misao, važi i za čovekovo osećanje.Ako se ne kosne Boga, i ono se brzo sparuši, zamre, dok naposletku potpuno ne umre. Ovaj zakon važi i za čoveka u celini. Akose njegovo biće ne završi Bogom, on ostaje krnj, nedovršen; u njemu postupno umire sve veliko i uzvišeno, a ostaje sitno i ništavno.
Religioznost je dugotrajni proces u kome učestvuje sav čovek svim onim što ga čini čovekom. Čovek je i u svojim religioznim doživljajima psihofizičko biće. Zato baš što je čovek psihofizičko biće, Bog je postao čovek i javio se kao Bogočovek. Idealno savršenstvo psihofizičkog je u bogočovečanskom. Logos postade telo (Jn.1,14).
9. Saznanje i vera. Između tega dvoga roje se bezbrojne muke,muke duhu čovekovom (sr. Prop.1,1318). Ako išta predstavlja muku za duh čovekov, onda je to saznanje. A zar ne i vera? Da, i ona. Tu je tek bezbroj brodoloma. Ali i spasenih. Saznanje i vera su i prirodni i logički nekom istom silom. U suštini svojoj, sve je saznanje zasnovano na veri. Na veri: da je naša savest nešto zdravo, logično, normalno, dostojno poverenja. Mi primamo svet onakvim kakav se predstavlja i priviđa našim organima saznanja, zato što verujemo u svoje ljudsko saznanje koje je po prirodi svojoj i nevidljivo i neopipljivo.
Vera kao organ saznanja shvata ono što je nadrazumno i nadshvatljivo za čulno saznanje ljudsko. Ona ima svoje oko kojim vidi ono što je nevidljivo. Ali i pogled vere i saznanje vere prostire se do izvesnih granica. A onda nadshvatljivo postaje i neshvatljivo, ali ipak prijatno, mučenički prijatno verujućoj duši.
Religiozno saznanje je prirodno saznanje, produženo i prošireno verom i blagodaću u natprirodno, ali ne i neprirodno. Ono je toliko nadracionalno, da često izgleda iracionalno. Saznanje Boga biva religioznim instinktom i osećanjem ili religioznom intuicijom, a ponajviše blagodaću Hrista Bogočoveka.
10. Mudrosti života uči filosofija Duha Svetoga, jer je ona mudrost i znanje, blagodatna mudrost i blagodatno znanje o prirodi bića; a zenica je te mudrosti: znanje božanskog i čovečanskog, vidljivog i nevidljivog. Filosofija Duha Svetoga je u isto vreme moralna stvaralačka sila koja kroz upodobljavanje Bogu putem podvižničko-blagodatnog usavršavanja umnožava u čoveku božansku mudrost o Bogu, svetu i čoveku. Taj etički karakter pravoslavne filosofije naglašava Sveti Jovan Damaskin kada veli: „Filosofija je upodobljavanje Bogu“ όμοούσθαι Θεφ, i stoga „umetnost nad umetnostima i nauka nad naukama“ τέχνη τεχνών, επιστήμη έττιστφμών. Kao životvorna filosofija Duha Svetoga ona je jedina umetnost koja iz šarenog i veoma složenog bića čovekovog može izvajati bogoliku i hristoliku ličnost; kao nauka Duha Svetoga ona je jedina nauka koja samoljubivo i osmrćeno stvorenje što se čovek zove može naučiti kako se savlađuje smrt i stiče besmrtnost. Stoga je pravoslavna filosofija: umetnost nad umetnostima i nauka nad naukama.
11. Tajna Istine je ne u stvarima, ne u idejama, ne u simvolima, već u Ličnosti, i to Bogočovečanskoj Ličnosti Gospoda Hrista: Ja sam Istina (Jn.14,b), Istina savršena, nikad umanjena,nikad promenljiva, uvek jedna i ista u svojoj savršenoj punoći,uvek jedna i ista juče, danas i vavek (Jev.13,8). Sve ostale istineizviru iz nje kao zraci iz sunca, stoga su i one besmrtne i večne.Sve dogme sačinjavaju u stvari jednu jedinu Istinu: Bogočoveka Gospoda Hrista. Sve one vode Njemu, jer ishode iz Njega; sve one odvode Njemu kao što svaki sunčev zrak odvodi suncu.
12. Sveti dogmati su večne i spasonosne božanske istine životvornom silom Trojičnog Božanstva, od koga i dolaze, i u njima sva sila novog života po Hristu, sva sila blagodatnog morala evanđelskog. Oni su zaista reči večnoga života. I samim tim što su one Hristove reči Duh su i život su (Πνεύμα εστίν και ζωή εστίν) (Jn.6,63; 68). Novi život u Hristu sav je izatkan iz dogmatskih Istina svetog Otkrivenja Svete i Životvorne Trojice.
13. Večne dogmatske istine su predmet vere; a vera je podvig koji obuhvata svu ličnost čovekovu, pa samim tim i razum čovekov. Vera je time vera, što večne dogmatske istine Evanđelja pretvara u život čovekov. Sve evanđelske dobrodetelji (vrline),na čelu sa verom, jesu nebeski hleb večnoga života, kojim hraneći se, čovek obeskonačuje sebe, osvećuje sebe, obesmrćuje sebe,oblagodaćuje sebe, usavršava sebe do krajnjih granica svoje bogolikosti. Blagodatni život čovekov u Crkvi neminovno postaje izvorom blagodatnog poznanja večnih istina dogmatskih. Doživljavajući ih kao suštinu svoga života, čovek postiže njihovu istinitost, i neophodnost, i spasonosnost za ljudsku ličnost uopšte. Pritom se može postaviti evanđelsko načelo i pravilo, evanđelski kategorički imperativ: Tvori, da bi poznao.Jer to je smisao Spasiteljevih reči: Ako ko hoće njegovu (tj. Boga Oca) volju tvoriti, doznaće (γνώσεται) je li ova nauka od Boga (Jn.7,17). 14.
14. Sve što je Bogočoveka Hrista – ostvarljivo je, ovaplotljivo je. Jer u Gospodu Hristu nema ničeg apstraktnog, ničeg irealnog; Njegova je jedinstvenost u tome, što je On ovaploćeni Bog i što su u Njemu kao takvom ovaploćene sve božanske Istine. A pošto se ovaplotio Bog, i sa Njim sve božanske Istine, to znači sve su one ostvarljive, ovaplotljive u sferi ljudskog života, i to u granicama vremena i prostora. O tome svedoči ceo Novi Zavet i sva istorija Crkve Hristove i Svetitelja Njegovih.
15. Takozvani logički dokazi o postojanju Boga: kozmološki, teleološki, ontološko-psihološki, istorijski, moralni, i mnogi drugi koji su se tokom vremena formirali u religiozno-filosofskom racionalizmu, ne mogu u dogmatici Pravoslavne Crkve imati vrednost stvarnih dokaza, jer su zasnovani na principima relativnog, ograničenog, ogrehovljenog razuma i čulnog opažanja ljudskog, i jer istina i postojanju Boga za Crkvu i Otkrivenje nije logička pretpostavka koju treba dokazivati putem logičkih silogizama, već istina Bogom otkrivena, i stoga nesumnjiva. Kao božanska realnost i datost ova Istina ne zavisi od dokaza i dokazivanja, od logičke funkcije razuma. Logički dokazi koliko otkrivaju Boga toliko ga i skrivaju.
16. Ljudska svest je svest nečim božanskim. Ona je toliko tajanstvena i zagonetna u svojoj neposrednoj datosti, da je niko manji od Boga nije mogao dati čoveku. U najunutrašnjijem jezgru svom čovekova samosvest je bogosvest. Jer je svest, u suštini, dar Božji čoveku. Čovek ne bi mogao ni biti svestan sebe, da mu to nije dato od Boga.
17. Do istinskog i realnog bogopoznanja i samopoznanja čovek dolazi jedino putem aktivne ljubavi. Ljubeći Boga i ljude,čovek realno i eksperimentalno saznaje da je njegova duša hristolika i besmrtna. Opit aktivne ljubavi, kao metod bogopoznanja i samopoznanja, jeste čudesna blagovest kojom je Bogočovek Hristos obdario rod ljudski. Služeći se ovim metodom, čovek najbrže pronađe i Boga i sebe. A na putevima mržnje čovek lako izgubi i Boga i sebe. Pronađen i primenjen Bogočovekom, ovaj metod bogopoznanja i samopoznanja postao je i zauvek ostao metodom pravoslavne gnoseologije.
18. U Bogočoveku Hristu ima nečeg nesravnjeno višeg od Istine, Dobrote i Lepote. On je sve to u apsolutnom smislu, pa ipak i nešto više od svega toga. U tome je Njegova izuzetna čar.Sve što je najbolje u duši ljudskoj Hristos privlači sebi nekim neodoljivim magnetizmom ljubavi. On daje duši čovečijoj što jojne mogu dati ni apsolutna Istina, ni apsolutna Dobrota, ni apsolutna Lepota, uzete posebno u njihovoj metafizičkoj supstancijalnosti ili logičkoj opravdanosti.
19. Samo jedan put vodi u poznanje Večne Istine: to je ljubav. Stičući ljubav, koja je suština Božja, čovek se realno sjedinjuje sa Bogom i na taj način dolazi do stvarnog poznanja Večne Istine. Ljubav ispunjuje čoveka Bogom. Po meri ispunjenja sebe Bogom, čovek i poznaje Boga. Ispunjujući se Bogom, čovek se prosvetljuje, osvećuje, obožuje, i na taj način osposobljuje za istinsko poznanje Boga. Usvajanjem i doživljavanjem „prve i najveće zapovesti“ ljubavi (Mt.22,37-39), čovek postaje „učesnik u Božjoj prirodi“ (2.Pt.1,4). Božanska sila ljubavi uvlači vascelog čoveka u proces oboženja: obožuje mu se srce, duša, um i volja; i svešto je čovekovo živi Bogom, oseća Bogom, misli Bogom, hoće Bogom. Pri tome tajnu Božanstva ljudima otkriva Duh Sveti, jer šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božjeg (l.Kop.2,11). A Duh Sveti je „Duh ljubavi“ i „Duh mudrosti i razuma“, to jest Duh istinskog znanja i bogočovečanskog poznanja.
20. Bogočovek je učinio ljubav suštinom i metodom bogopoznanja i čovekopoznanja. Ljubav je ne samo osećanje, nego i suština duha, duše i volje. Ona je glavna stvaralačka sila kojom novozavetna ličnost komponuje sebe. Tajna čarobne ličnosti Hristove je u ljubavi; u ljubavi je i tajna novozavetne gnoseologije. Bogočovečanska ljubav je novi put poznanja. Njen kategorički imperativ glasi: ljubi, da bi poznao. Istinsko znanje u svemu zavisi od ljubavi: ono se začinje u ljubavi, raste ljubavlju, dostiže savršenstvo pomoću ljubavi. Ja ljubim, znači: ja znam. Znanje je emanacija ljubavi. Sva filosofija saznanja sadrži se u filosofiji ljubavi. Ljubi li čovek hristolikom ljubavlju, on je istinski filosof, jer zna tajnu života i sveta. Bog ljubavlju boguje; isto tako i čovek ljubavlju čovekuje.
21. Kada hristolika ličnost okrene dušu svoju prema tvari, ona sva uzavri žalošću i molitvom. I voli svu tvar, voli je žalošću i molitvom. Hristolika ličnost i prima svu tvar ne neposredno, sobom, već posredno – Hristom. Ona pristupa tvari Hristom; gleda je Njegovim okom, oseća Njegovim srcem, meri Njegovom merom. I tako pod korom greha otkriva bezgrešnu suštinu tvari.
Hristolika ličnost, vođena Hristom kroz tajne svetova, vidi Logos i Logiku vasione, i svaku tvar prima iz ruke Tvorca. Ogledana u ogledalu njene duše, obolela se tvar pokazuje u svojoj logosnoj bezgrešnosti i lepoti. Hristolikoj duši otkriva se poslednja tajna tvari, jer ona voli i ljubi tvar. A ljubljeni uvek otkriva svoju tajnu onome koji ga ljubi. Hristolika ličnost gleda na prirodu ne kao na divlje čudovište koje treba nemilosrdno ukroćivati ili savlađivati (osvajati, pokoravati), već kao na bolesnika koga treba nežno milovati, sažaljevati i voleti. Za nju priroda ne predstavlja bezdušnu materiju koju treba grubo tretirati i bezobzirno iskorišćavati, već raskošnu tajnu Božju koju treba molitvom milovati i ljubavlju izučavati. „Volite svu tvorevinu Božju, i celokupnu, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaki zrak Božji ljubite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš najzad sav svet potpunom, vasionom ljubavlju“ (Dostojevski, „Braća Karamazovi“).
22. Vidovitim okom svoje molitvene ljubavi, hristolika ličnost vidi neprolaznu istinu svake Božje tvari, i nalazi njeno pravo mesto u logosnoj harmoniji sveta. Zaista je „svako stvorenje Božje dobro“, i ništa nije na odmet, kad se prima molitvenom ljubavlju, jer se osvećuju rečju Božjom i molitvom (1.Tim.4,4-5).
Čistima je sve čisto, a poganima i nevernima ništa nije čisto, nego im je um i svest opoganjena i prljava (Tit.1,15). Za neverujući um Ivana Karamazova: sve je divlji, prokleti i đavolski haos; za molitvom ohristovljen um starca Zosime, i um ostalih hristočežnjivih heroja Dostojevskovih: sve je slatka tajna Božja, samo zagorčana grehom; ukloni greh, i odjednom sve postaje divno i veličanstveno. Jedino u Hristu Bogočoveku svaka tvar, ma kome svetu pripadala, nalazi svoju večnu i apsolutnu vrednost, jer se sve kroz Njega i za Njega sazda (Kol.1,16). U ovaploćenom Bogu Logosu svaka tvar pronalazi svoju prvobitnu lepotu, i svetost, i bezgrešnost.
23. Ništa strašnije od čoveka u svima svetovima. Jer ništa beskrajnije. Vrtoglavica spopada sva stvorenja koja imaju moći da misle o čoveku. Filosofija o čoveku teška je i za anđelske umove, tužna i za heruvimska srca. Nigde kraja čovekovom biću. Ako pak ima kraja, onda je taj kraj – beskrajnost. Gorke su i otrovne beskrajnosti čovekove. Ko se nije otrovao od njih čim ih je osetio i osećanjem saznao? Jesi li sa mnogostradalnim Jovom posetio čovekove beskrajnosti, moralo se srce tvoje rastopiti od bola. Jesi li ih posetio sa Šekspirom, morao si u bunilo pasti, i izmučenu dušu svoju nasloniti – na čije krilo?…
Budimo iskreni do kraja: da čudesni Gospod Hristos nije vaskrsao, i svetlošću vaskrsenja svog obasjao i osmislio čovekove beskrajnosti, ko ne bi Tvorca ovakvog bića kakvo je čovek smatrao prokletim tiraninom?… A Jedini Sladčajši krotko ide od srca do srca ljudskog i božanskom nežnošću zaslađuje gorku tajnu čovekova bića i sobom ispunjuje njegove beskrajnosti. Zato su Hristovom čoveku mile sve beskrajnosti čovekove. Za njega nema straha u njima, jer su sve ispunjene Božanskim Logosom, Božanskim Smislom, Božanskim Svesmislom. Jer centar čovekova bića je u vaskrslom i vaznesenom Gospodu Hristu, koji sedi s desne strane Boga (sr. Kol.3,1). Sa vaskrslim Bogočovekom besmrtnost i večnost je postala nova kategorija ljudskog života. Hrišćani su time hrišćani što žive silom vaskrsenja i po zakonima vaskrsenja (sr. Kor.15,2934). A to znači: žive večnošću i radi večnosti, jer su i telo i duša sazdani za večnost, za bogočovečnost.
24. Čovek je jedino biće u svim svetovima, protegnuto od raja do pakla. Dijapazon ljudskih misli, ljudskih osećanja,ljudskih raspoloženja veći je od anđelskog i od đavolskog. Od anđelskog, jer čovek može da ide naniže do đavola; od đavolskog,jer može da ide naviše do Boga. Čovek je uvek večno biće, pa hteo on to ili ne. Kroz sve što je njegovo struji neka zagonetna večnost. Samim svojim bićem čovek je osuđen na besmrtnost i večnost. Samo ta besmrtnost, ta večnost može biti dvojaka:dobra ili zla, Božja ili đavolja. Čoveku je ostavljena sloboda i pravo da bira između te dve besmrtnosti, između te dve večnosti.
Kada počinje čovekova besmrtnost? Počinje od njegova začeća u utrobi majke. A kada počinje čovekov raj ili pakao? – Počinje od njegovog slobodnog opredeljenja za Božansko Dobro ili za đavolsko zlo, za Boga ili đavola. I raj i pakao čovekov počinju ovde na zemlji, da se posle smrti produže večno u onom životu na onom svetu. Šta je raj? – Raj je osećanje Boga. Oseća li čovek Boga u sebi, već je u raju. Gde je Bog, tamo je i Carstvo Božje, tamo i raj. Otkako je Bog Logos sišao na zemlju i postao čovek, raj je postao najneposrednija zemaljska i čovečanska stvarnost. Jer gde je Gospod Hristos, onde je i raj. Zato Sveti Jovan Kronštatski veli: „Kada je Bog prisutan u svim čovekovim mislima, željama, namerama, rečima i delima, znači da je Carstvo Božje došlo njemu. Tada on vidi Boga u svemu: u svetu misli, u svetu delatnosti i u svetu materijalnom“ („Moj život u Hristu“).
25. Pričestiti misao božanskim Svesmislom, božanskom Logosnošću znači: preobraziti je u bogomisao. Tako i osećanje:pričesti li se božanskim Svesmislom, ono se preobrazi u bogoosećanje. A bogomisli i bogoosećanja su kao anđeli. Puna njih,duša je puna anđela. To je i čini rajem. Stalno osećati i stalno biti svestan božanske logosnosti i božanske svevrednosti sveta i jeste raj za ljudsku dušu. Nemati to osećanje i to saznanje pakao je za dušu. Stalnost i besmrtnost u osećanju i saznanju božanske logosnosti sveta karakteriše Anđele i Svetitelje. Potpuno odsustvo toga osećanja i toga saznanja karakteriše đavole i ljude okorele u zlu. Kolebanje u tom osećanju i tom saznanju,udeo je čovekove poluvere. Raj se sastoji u stalnom i besmrtnom osećanju i saznanju božanske logosnosti sveta. A pakao – u potpunom odsustvu toga osećanja i toga saznanja. Đavo je time đavo što potpuno i večito odriče logosnost i logičnost sveta. Za njega je – sve besmisleno, sve glupo, stoga sve treba uništiti. A čovek je stavljen na po puta između raja i pakla, između Boga i đavola.
26. Svaka misao, i svako osećanje, odvodi po malo duše ili u raj ili u pakao. Ako je logosna, misao vezuje čoveka sa Bogom Logosom, sa Svesmislom, sa Svevrednošću; a to je već raj. Ako je pak nelogosna, protivlogosna, onda neminovno vezuje čoveka sa Besmislenim, sa Obesmisliteljem, sa Đavolom; a to je već pakao.Što važi za misao, u istoj meri važi i za osećanje. Sve počinje odavde, sa zemlje: i čovekov raj i čovekov pakao. Život ljudski na ovoj planeti je grandiozna drama: tu se stalno sukobljava prolazno sa večnim, smrtno sa besmrtnim, zlo sa dobrom, đavolje sa Božjim.
27. Sve u svemu: nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Budimo iskreni: sva tri sveta: i kozmos, i zemlja, i čovek,predstavljaju sobom neke nevidljive sile, obučene u materiju.Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih, nevidljivih misli („logosa“) Božjih. A čovek je to isto i nešto daleko više od toga: čovek je vidljiva projekcija nevidljivog lika Božjeg.
Svaka stvar u ovom svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju. A sve stvari skupa sačinjavaju raskošni mozaik misli Božjih. Idući od stvari do stvari, mi idemo od jedne misli Božje do druge, od jedne freske Božje do druge. A idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge. Jer dok je Bog u stvari uramio u stvari misli svoje, u čoveka je uramio lik svoj, ikonu svoju. Rečeno je u Svetoj Knjizi: I cmvopu Bog čoveka po liku svom, po liku Božjem stvori ga (Post.1,27). Zato je svaki čovek bogonosac od utrobe svoje majke. Ali ikonu Hristovu u duši svojoj čovek je razbio – grehom, pomračio – strastima, unakazio – porocima. I divni lik Hristov premazao crnom smolom strasti i gadnim gnojem slasti. No premilostivi Gospod Hristos je zato i postao čovek „da opet obnovi lik svoj koji je istruleo u strastima“ (Himna dogmatik, 4. glas). On je postao čovek, da podseti čoveka na lik Božji u njemu, da ga podseti na njegovo božansko poreklo, da ikonu Božju u njemu očisti od smrdljivog mulja greha, od crne smole strasti i odvratnog gnoja slasti. On, bestelesni Bog i Gospod, uzima na sebe telo čovečje i u njega uramljuje svoje Božanstvo, da bi pokazao ljudima, da je telo – ram ikone Božje. On, neopisani Bog i Gospod, ovaploćava se, i ovaploćenjem opisuje sebe, slika sebe. Nevidljivi Bog, ovaplotivši se, učinio je sebe vidljivim; neopisani Gospod, ovaplotivši se, opisao je sebe telom. Sjedinivši u sebi Boga i čoveka, Gospod Hristos je obnovio ikonu Božju u čoveku.
28. Tek u ličnosti Bogočoveka našla je svoju večnu vrednost i ličnost svakog čoveka uopšte. Jer se suština ličnosti svakoga čoveka sadrži u liku Božjem. Po učenju i iskustvu Bogočovekove Crkve, Crkve Pravoslavne: najglavnije je – pronaći lik Božji u čoveku. Pronađeš li to u čoveku pronašao si njegovu neprolaznu vrednost, njegovu apsolutnost, njegovu nezamenljivost, njegovu besmrtnost i večnost. Često puta je lik Božji u čoveku zatrpan muljem slasti i trnjem strasti, trnjem grehova i korovom poroka. Ali, pravoslavni hrišćanin je zato, da sve to sa lika Božjeg u duši čovekovoj skine, da bi taj lik ponovo zablistao svojom božanskom krasotom. Učiniš li to, ti ćeš voleti čoveka i u grehu njegovom; nikad nećeš izjednačavati greh sagrešnikom i zločin sa zločincem; uvek ćeš umeti dvojiti greh od grešnika, osuđivati greh a milovati grešnika, kao što je to učinio Hristos u Evanđelju sa grešnicom (Jn.8,311). Eto, svemilostivi Gospod osuđuje greh, ali ne osuđuje grešnicu. On kao da veli: „ja ne osuđujem tvoju bogoliku dušu, ali osuđujem tvoj greh; ti nisi isto što i greh, u tebi ima božanske sile koja te može osloboditi greha; idi, i odsada više ne greši“ (Jn.3,11).
29. Ma koliko bio zaljubljen u bure i oluje, čovek ipak zaželi da se makar na kratko vreme ukotvi u nekom tihom pristaništu, gde vreme ne ratuje sa večnošću. Tada misli u molitvenim povorkama čežnjivo tonu u beskrajne plave dubine. I svu ti dušu zaliva želja: da se sve misli zanavek pretvore u vekovečne molitve. Jer misli koje se ne izvijaju u molitvu jesu sejači bure, izazivači oluje, tvorci bunta. Tako i osećanja, ako se ne izviju u molitvu. Prokletstvo je za čoveka misao koja ne želi da se preobrazi u molitvu, da se završi molitvom. Košmarski je neizdržljivo imati misli koje se pred misterijom svetova ne pretvaraju u molitveno uzbuđenje i ushićenje. Ništa čarobnije od misli koje se na dogledu Božjih svetova neosetno izvijaju u molitvu.
30. U svemu zemaljskom ima nečeg nebeskog; u svemu prirodnom ima nečeg natprirodnog. U pšeničnom zrnu ima parče neba,jer dok je postalo, mnogo je nebeske svetlosti i toplote i plavetnila u sebe unelo. Nečeg zvezdanog ima u svemu biljnom, u svemu životinjskom, u svemu mineralnom, pogotovu u svemu ljudskom.Sve je u ovom zemaljskom svetu sudbinski povezano sa onim nebeskim svetom. Neosporna je istina: zemlja se drži nebom, i postoji nebom; zemlja, i sve što je na njoj. Jedna ista sila drži u postojanju i nebeski i zemaljski svet, i prirodno i natprirodno, i vidljivo i nevidljivo. Prelaz prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno je vrlo tajanstven i zagonetan, i ne podleže kontroli ljudskog ispitivačkog duha. Kroz nevidljive praelektrone i fotone vrši se zagonetno prelivanje natprirodnog u prirodno, nevidljivog u vidljivo. A kroz tajanstvene fotone duše vrši se prelivanje svetlosnih logosnih sila Boga Logosa ubiće čovekovo. Tako, u stvari nema čvrstih granica između natprirodnog i prirodnog, između nevidljivog i vidljivog. U svemu zemaljskom ima mnogo nebeskog.
31. Filosofija je svojevrsno mučeništvo. Tu se misao lomi po tamnim bezdanima i divljim urvinama nebića i svebića. Zato su filosofi, mahom, tužni i – zaneseni ljudi.
Filosofi su, često, tragični ljudi. Jer njihova misao dugo i uporno juriša na kozmičke tajne, dok najzad, kao skrhana ptičica, ne padne pred poslednjim bedemima njihovim.
Filosofi su, pokatkad, očajni ljudi. Jer ih misao zavede u takve lavirinte, iz kojih nema ni povratka nazad ni izlaska napred.
Filosofi su, ovda-onda, buntovni ljudi. Jer im misao pobesni od strahotne zagonetnosti ovoga sveta.
Filosofi su, ponekad, sarkastični ljudi. Jer im misao nije u stanju da pronađe onu kap meda što se skriva u krunicama mnogih bića i stvari. I oni hrane sebe gorkim lišćem svirepih tajni koje tako obilno i bujno raste na livadi naših tužnih zemaljskih stvarnosti.
32. Sa njima, sa filosofima, ja sam u karavanu koji luta po beskrajnim pustinjama. I nama nestaje vode, da dušu osvežimo, jer nam se misao umorila, ožednela, ogladnela. I mi se hranimo peskom i pojimo peskom. O, peskom slanih, gorkih, strašnih tajni… Tuga je biti filosof. Jer si u karavanu koji nikako ne može da izađe iz pustinje. Tu čovekova misao najzad u strašnim mukama izdiše od gladi i žeđi. A čovek? – Ojađeni pečalnik, kraj sive peščane humke svoga vođa i putovođa – misli.
Ali, za misao ljudsku, izmučenu u pustinji svoga sveta. postoji ipak jedan izlaz. Da, samo jedan izlaz! To je – On, Bogočovek Hristos. On koji je misao ljudsku završio Bogom, Tvorcem misli; On koji je misao ljudsku, tu gorkovest, pretvorio u blagovest; On koji je čoveka, to najtragičnije biće usavršio, i dovršio Bogom. On – čudesni i čudotvorni Bogočovek: Bog čovekove misli, Logos čovekove misli, Logika čovekove misli, Smisao čovekove misli.
33. Zar misao ljudska nije najkrvožednije čudovište, ako se ne završi i ne usavrši Logosom misli, Logikom misli? Bez Logosa misli, bez Smisla misli, čovekova misao je veliki besmisao. Morali ste to osetiti, ako ste ozbiljno mislili o tome šta je misao. Znate, tada se od užasa srž ledi u kostima, a misao u bunilo i buncanje pada razmišljajući o prirodi misli. Istina je, čovečanski realna istina: samo sa Bogočovekom i u Bogočoveku misao ljudska postaje jaram blag i breme lako (Mt.11,30). Bogočovek je jedino otkrio pravi put za čovekovu misao. Put koji vodi u besmrtno savršenstvo i život večni. To je: da se čovekova misao putem bogočovečanskih sredstava razvije u bogomisao, u čovekovo osećanje u bogoosećanje, a čovek – u blagodatnog bogočoveka.
34. Inteligencija koja živi i izražava sebe grehom, zlom i smrću, kazna je Božja. Velika inteligencija – velika kazna. Sa inteligencijom, bez dobrote i nežnosti, čovek je gotov đavo.Đavo je velika inteligencija bez imalo dobrote i ljubavi. A i čovek je to, ako nema dobrote i ljubavi. Čovek inteligentan, abez dobrote i samilosti, pakao je za dušu, i srce, pakao za čitavo čovečanstvo. I razoran je, i samorazoran. Po reči svetog Evanđelja: Razasu gorde u mislima srca njihova (Lk.1,51).
35. Od svakog evanđelskog podviga nikne u duši po jednooko, a od mnogih podviga mnoge oči, kojima duša gleda i vidi nevidljivo, i bogočovečanskim sudom procenjuje sva zbivanja u sebi i u svetu oko sebe. Podvizava li se čovek podvigom evanđelskog milosrđa, na duši mu mora niknuti oko koje netremice gleda ono što je Hristovo i danonoćno traži ono što je večno i bogočovečno. Podvizava li se podvigom evanđelske ljubavi, evanđelske molitve, evanđelskog posta i ostalih evanđelskih vrlina, uduši mu se umnožavaju oči koje gledaju nevidljivo i vide Nevidljivog. Tek kroz evanđelske vrline duša čovekova progleda za sve što je Božje i večno u svetu vremenskog postojanja. Nema li u sebi evanđelske vrline, duša ostaje slepa za sve što je besmrtno i večno i u ovome i u onome svetu (sr. 2.Pt.1,3-9).
36. Naše je: da u sebi uzrastemo i odnegujemo sve ono što je večno i bogočovečno; da osećanje i saznanje večnoga života razvijemo u sebi do krajnjih granica. Zato je Bog Logos i postao čovek, da bi nas ljude, naučio kako se stiče život večni u ovom prolaznom svetu. Naša vera i nije drugo do neprekidna borba za život večni, neprekidno mučeništvo za život večni (1.Tim.6,12). A zemlja: bojište i mučilište (μαρτύρον) u kome se mučimo i podvizavamo za život večni. To je naš poziv (1.Tim.b,12). Ko drugačije misli – nije Hristov.
37. Ne treba smetati s uma: čovek se osposobljava da sebe i svet oko sebe posmatra i saznaje sa gledišta Božjeg, ocenjuje Hristovom ocenom, meri Bogočovečanskom merom, samo ako se blagodatnim podvizima evanđelske vere saovaploti Bogočoveku Hristu, postane sutelesnik Njegov (Ef.3,6), sastavni deo Bogočovečanskog tela Njegovog: Crkve. Drugim rečima: ako se svim bićem svojim, svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom crkveni (sabornizira) i ocrkveni (osabori, ohristovi),te na svet gleda svetim očima Duha Svetoga. Sve se to postiže neprekidnim blagodatnim praktikovanjem evanđelskih podviga vere, ljubavi, nade, molitve, posta, krotosti, smirenosti, trpljenja i ostalih. I zbiva se tajanstveno i blagodatno srastanje duše čovekove i sveg bića sa Gospodom Hristom, kao loze sa čokotom (sr. Jn.15,16). Tako biva istinsko očovečenje, ocrkvenjenje, i ohristovljenje čoveka.
38. Napisano je: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću (l.Kop.1,19). – Šta se ljudsko može održati pred silom smrti, greha i đavola? Da li razum, ili volja ili srce? Sve je nemoćnije od senke, i kidljivije od paučine. Ima li mudrosti ljudske koja ne izdahne pred strašnom silom smrti i greha? Ima li razuma ljudskog koji mrtav ne padne u borbi sa grehom i smrću i đavolom? Nema mudrosti ljudske, pa makar to bila „mudrost mudrih“, koju smrt ne uništi, i greh, i đavo. Nema razuma ljudskog, pa makar to bio „razum razumnih“, kojim se greh i smrt i đavo ne titraju kao deca klikerom. A zar je mudrost zbilja mudrost, ako ne može da spase čoveka od smrti i greha? I zar je razum zbilja razum, kada ne može da pronađe čoveku sredstvo spasenja od smrti, greha i đavola? I mudrost mudrih, i razum razumnih, ostavljaju ljude da propadaju i ginu u smrti i smrtnom, u grehu i grehovnom, u đavolu i đavoljem. Tu bespomoćnost mudrosti ljudske i razuma ljudskog oseti svaki koji pokuša da pomoću njih reši problem smrti i života, i da se pomoću njih oslobodi greha i smrti. I ako je dosledan i istrajan, on mora pribeći nečem jačem i od mudrosti ljudske i od razuma ljudskog. A u našem čovečanskom svetu to jače jeste jedino Krst Hristov. Na to bogomudri Apostol i upozorava kada podseća hrišćane na reči Božje: Jer je pisano: Uništiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću. I zaista, Krstom spasavajući svet od greha, smrti i đavola, Gospod naš Isus Hristos uništio je mudrost mudrih i odbacio razum razumnih. I postavio Krst svoj kao silu spasenja, sredstvo spasenja i znamenja spasenja.
39. Gde je mudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga sveta? (l.Kop.1,20) da ovo ospore, i dokažu da Krst Hristov nije sila kojom se spasavamo od greha, smrti i đavola, nego mudrost ljudska,i književnost ljudska i nadmudrivanje ljudsko. Gde je mudri? Da nam pronađe lek od smrti i spas od greha; da nam objasni tajnusveta i čoveka; da nam kaže smisao života i smrti. Gde je književnik? da nam sve to umetnički opiše i prikaže, i time spasonosnost književnosti ljudske dokaže. Gde je prepirač ovoga sveta? Da nam sve to logički obrazloži i osmisli, i tako spasonosnu misiju filosofije ljudske obelodani. I mudri i književnik, i prepirač ovoga sveta nisu drugo do rečiti i neućutni svedoci nemoći ljudske i bespomoćnosti ljudske pred glavnim logičkim i prirodnim pitanjima duha ljudskog. Često, oni još i umnožavaju muke naše od neznanja, od nemoći, od greha, od smrti, od bespomoćnosti; rečju: muke naše od pakla koji mi nazivamo ljudskim saznanjem, ljudskim razumom, ljudskim srcem.
40. Jer pošto u mudrosti Božjoj svet ne pozna Boga mudrošću, bi Bogu po volji da ludošću propovedi (Krsta Hristovog) spase one koji veruju (l.Kop.1,21). – I u celini i u pojedinosti svet je stvoren Bogom Logosom, Bogom Mudrošću, koji se kao Spasitelj sveta naziva i Mudrost Božja (l.Kop.1,24; 30). To znači: sav svet oko čoveka je ogledalo mudrosti Božje, i svaka tvar – neućutni glasnik i propovednik te mudrosti. Nalazeći se u ovom Božjem svetu, čovek se zaista nalazi u mudrosti Božjoj, opkoljen njome sa svih strana. Pa ipak, rod ljudski, taj svet bogolikih mudraca, mudrošću ne pozna Boga, iako je živeo u mudrosti Božjoj, to jest u tvorevini Božjoj, koja je sva gromoglasno propovedala svoga Tvorca. Tamom grehova svojih mi smo ljudi sakrili od sebe mudrost Božju, koja je razlivena i sakrivena po svim tvarima. A iz Krsta Hristovog zablistala je sva božanska mudrost očovečenog Boga Logosa, zbog čega verom u njega i poznajemo jedinog istinitog Boga i Gospoda, i spasavamo se od greha, smrti i đavola. I svaki razuman i iskren čovek mora priznati: zaista Bog ludošću propovedi Krsta Hristovog spasava one koji veruju. Krst i vera, eto sredstva spasenja. Sila Krsta se može osetiti samo kada se poveruje u njega, pa makar i uprkos svih „logičkih dokaza“ koje razum ljudski ističe protiv te vere. Poveruje li u Krst, čovek postepeno doživljuje spasonosnu silu njegovu i radost spasenja, i po njemu se razliva mudrost Božja koja ga ispunjuje pravim poznanjem Boga, sile Božje, i mudrosti Božje, i čudesnog podviga Bogočovekovog: spasenja sveta Krstom.
Jedino spasenjem od greha, smrti i đavola, mi dolazimo do istinskog bogopoznanja, čovekopoznanja i tvaripoznanja. Jer greh, smrt i đavo luče iz sebe mrak i tamu koji nam zaklanjaju Boga i pomračuju tvorevinu Božju, te ne vidimo u njoj mudrost Božju i silu Božju, koje bi nas odvele istinskom bogopoznanju, istinskom čovekopoznanju, istinskom tvaripoznanju. Samo očišćeni od zlosmradnog greha i um ljudski, i srce, i duša, sposobni su da istinski poznadu Boga, čoveka i svet. Krst u duši, krst u srcu, krst u umu, – eto sile koja nas očišćuje od svakoga greha, i osposobljuje da verom poznamo Boga i mudrost Božju. A bez vere u Krst, nema ni spasenja, ni bogopoznanja, ni čovekopoznanja.
41. Jer Jevreji znake ištu, i Grci mudrosti traže, a mi propovedamo Hrista raspeta – Božju silu i Božju mudrost (l.Kop.1,22-24). – Jevrejima je do čuda, a Grcima do filosofije. Ne do spasenja: od zla, od greha, od đavola. Jer samo oslobođenje od toga troga daje sve što je potrebno čoveku: i sile i mudrosti, i znanja i moći, i besmrtnosti i radosti. Ovako, niti čuda odvode Jevreje spasenju, jer ne veruju Čudotvorcu; niti ljudska mudrost odvodi Grke pravoj mudrosti, jer ne veruju u ovaploćenu „mudrost Božju“ – Bogočoveka Hrista. Prvi uslov da se prava Mudrost pronađe jeste: da se duh ljudski oslobodi obmane, laži, greha, to jest gordosti, samodovoljnosti, samoživosti, samozatvorenosti (sr. Jn.12,24). Božanska se Mudrost daje samo čistima srcem, samo ljudima svetog života (sr. Jak.3,13; Mt.5,8). Ta Mudrost je dar Božji; ona je najpre čista, a potom mirna, krotka, pokorna, puna milosti i dobrih plodova, nepristrasna i nelicemerna (Jak.3,17). A takva mudrost je samo evanđelska mudrost, do koje se dolazi verom u Hrista Raspetog i Vaskrslog i čistim i svetim životom u veri.
42. Jer sam odlučio bio da ništa ne znam među vama osim Isusa Hrista, i Njega raspeta (l.Kop.2,2). – Zato što je On jedino biće pod nebom kojim se ljudi mogu spasti (Dap.4,11-12). Znati to,vrhovno je znanje, i jedino svevrednosno. Bez toga, sva ljudska znanja nisu li štura i nemoćna neznanja? Jer ustvari nimalo ne pomažu čoveku u onome što je najglavnije. Sa svima njima čovek je samo jedno bučno i hučno i avetinjsko „ništa“ (sr. l.Kop.13,2).Zagleda li u sebe, u sva svoje znanja, čovek se mora prepasti od ništavila svog, od nebića svog, od nemoći svoje. I ako se duhovno probudi, on oseti šta Bogočovek Hristos znači za rod ljudski: Spasitelj i Osmislitelj svega ljudskog; i duše, i tela, i znanja, i osećanja, i života, i smrti, i besmrtnosti, i večnosti, i svega vidljivoga i nevidljivoga. Grčki duh, i po veri i po filosofijskom obožavanju čoveka, čovekopoklonstvu, potpuno je nemoćan i bespomoćan kada je u pitanju spasenje čoveka i sveta. Štaviše, ta sklonost jako smeta Grcima da pravilno ocene Bogočoveka Hrista i da ga prime kao jedinog istinitog Boga i Gospoda, Spasitelja i Iskupitelja. Stoga Sveti Apostol i dolazi među njih (Grke u Korintu) sa odlukom: da ništa ne zna među njima osim Isusa Hrista, i Njega raspeta. Da, Raspeta. A to znači: Spasitelja, a ne samo Učitelja; prvo Spasitelja, pa onda Učitelja. Kao Spasitelj On je svojom krsnom smrću, svojim vaskrsenjem, svojim vaznesenjem, svojim celokupnim bogočovečanskim životom izvršio spasenje sveta od greha, smrti i đavola. To ga je i učinilo jedinstvenim Učiteljem roda ljudskog: jer On jedini i uči ljude i daje im božanske sile da pobeđuju greh, smrt i đavola, i tako stiču i osiguravaju sebi besmrtnost i život večni. Stoga mu je i ime: Isus, što znači Spasitelj.
43. Mi ne govorimo mudrost ovoga sveta,… nego govorimo mudrost Božju u tajni sakrivenu – Θεοϋ σοφίαν μυστηρίω την άττοκέκριμενην – koju Bog pre svakog vremena odredi za slavu našu. – Gospod Hristos kao Bogočovek i jeste ta „mudrost Božja“ (l.Kop. 1,24-30) i „slava naša“. U Trojičnom Božanstvu On je pre ovoga sveta, pre svakog vremena određen kao večni smisao bića ljudskog, i slava njegova. I zaista, On je tom slavom proslavio čoveka kada se očovečio,postao čovek. Svu punoću Božanstva svoga On je uneo u čoveka(Kol.2,9), i tako neiskazano proslavio čoveka. Kao Bogočovek, Onje uveo čoveka u sav život božanski, u svu besmrtnost, u svu besmrtnost božansku, u svu večnost božansku, u svu slavu božansku: jer eno, On kao Čovek sedi s desne strane Boga Oca, u večnoj božanskoj slavi. Čovek je sazdan sa bogočovečanskim klicama i mogućnostima. One su u bogolikosti bića njegovog. A bogolikostu bogočežnjivosti: u čežnji da sve svoje usavrši i završi Bogom, Bogočovekom: i dušu, i telo, i srce, i život. Otuda pojava Boga Logosa kao Bogočoveka odgovara večnim čežnjama bića ljudskog.
44. A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božje – τά βάθη τοϋ Θεοϋ (l.Kop.2,10). Za veru u Hrista i hristoljublje Bog daje Duha svog Svetog, Duha Istine, koji hristoljubivu dušu uvodi u svu istinu o Bogočoveku Hristu, i otkriva joj sve dubine Božje koje su u Njemu. Duh Sveti otvara vid čoveku te vidi što oko ne vide, i sluh – te čuje što uho ne ču, i srce – te oseća i saznaje što u srce čoveku ne dođe (l.Kop.2,9). Na dan svete Pedesetnice Duh Sveti je otkrio svetim Apostolima svu Hristovu tajnu, i otada su oni išli za Njega u sve smrti, u sve opasnosti, u sve muke. Ostavši zauvek u Crkvi, Duh Sveti i nadalje otkriva Hristovu tajnu svakoj hristoljubivoj duši (sr. Jn. 14,16-17; 26; 16,13; Ef.1,17; Dap.4,31; 10,47; 11,15). On je glavni Apostol i Svedok Hristov (Jn.14,16-26; 15,26). On daje bogoljubivim dušama najsavršenije znanje o Gospodu Hristu, za kakvo je samo sposobno ljudsko biće. Zato duhonosni blagovesnik piše hrišćanima: Imate pomazanje od Svetoga, u znate sve – οίδατε πάντα (1Jn.2,20): znate sve što čovek može znati o Bogu, o svetu, o čoveku, o životu, o večnosti. Samo duhonosci znaju Bogočovekovu tajnu. To su, na prvom mestu, Svetitelji. Nema sumnje, svaki hrišćanin kroz svete tajne postaje duhoprimac i duhonosac. Samo Svetitelji zadržavaju u sebi Duha Svetoga svetim evanđelskim vrlinama, svetim evanđelskim životom, a mi ga gresima ogorčavamo, pa i izgonimo. Zato što imaju u sebi Duha Svetog koji im otkriva dubine Božje koje su u Gospodu Isusu, Sveti Oci i jesu jedini pravi i verodostojni bogomudri tumači Svetoga Pisma i uopšte Božjeg Otkrivenja.
45. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku, osim duha čovekova koji je u njemu? Tako i u Bogu šta je – ά τοϋ Θεοϋ – niko ne zna osim Duha Božjeg (l.Kop.2,11). Čovek je zatvoren svet, zatvoreni univerzum.Takvim ga čine njegovo samoosećanje i samosaznanje. Bez njegove dozvole ne može u njih prodreti niko sem sveznajućeg i svudaprisutnog Gospoda. To je njegova isključiva i neotuđiva svojina.Ustvari, to je i jedino njegovo. On sebe saznaje i zna pomoću samoosećanja i samosaznanja. Ali, šta su u suštini samoosećanje i samosaznanje, to ni on sam ne zna. Njihova je tajna sakrivena uBogu Logosu. Kao i vascela tajna čovekova bića. Jedino je ovaploćeni Bog Logos, Bogočovek Hristos, otkrio ne samo tajnu Boga nego i tajnu čoveka. Otuda se Bogočovekom najbolje i najsavršenije poznaje čovek. Kada čovek živi Bogočovekom, njegovo seznanje i o Bogu i o čoveku usavršava bogočovečanskim savršenstvom. Duh čovekov je izvor svega čovekovog samosaznanja i znanja,svega samoosećanja i osećanja. On jedini zna šta je u čoveku, i od njega zavisi da li će to obelodaniti. Tako i u Bogu niko ne zna šta je osim Duha Božjega. On jedini zna šta je i u Bogočoveku Hristu. Čovek pak samo ličnim osvećenjem, oduhovljenjem, ulazi u te tajne Duha. Prisajedinjujući se svetim životom u Duhu Svetom, čovek po meri svog osvećenja dobija i znanje o onome što je u Bogu, kao i znanje o onome što je u čoveku. Otuda samo sveti duhonosci znaju Boga i što je u Bogu, znaju čoveka i što je u čoveku.
46. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga (l.Kop.2,12). – Eto tajne hrišćanskog bogopoznanja, hristopoznanja. Duh Sveti daje sile duhu našem da može saznati šta namje darovano od Boga. Božje se poznaje Božjim. Bog se poznaje Bogom, – to je apostolsko i svetootačko pravilo u hrišćanskoj teoriji saznanja, gnoseologiji. Ukoliko više čovek ima u sebi Duha Božjeg, utoliko više zna Boga i ono što je Božje. Samo duhonosci znaju potpuno šta nam je u Hristu Bogočoveku darovano od Boga: kakva bogatstva, kakva savršenstva, kakve svetinje. Kao što su sveti Apostoli tek Duhom svojim saznali to potpuno i jasno, tako i svaki hrišćanin. To je zakon koji važi za sva ljudska bića. Otuda su duhonosni Oci najbolji hristoznalci, i duhonadahnuti tumači Svetog Evanđelja, jer ga tumače Duhom Svetim koji im otkriva i dubine Božje.
A šta je to duh ovoga sveta! To je ovakvo shvatanje: ovaj svet je sve i sva; na njemu se živi, na njemu i umire; na njemu se postaje, na njemu i nestaje; osim ovoga sveta, ne postoji drugi svet; osim čoveka, ne postoji Bog; što je u ovom svetu, to je sve, a iznad njega i oko njega – ništa, ništa, ništa; čovek je svim bićem iznikao i izrastao iz ovoga sveta, u njega se sav ponovo vraća, raščinja i raspada. Otuda duh ovoga sveta ne može znati Hrista Boga, ni šta nam je u Njemu darovano od Boga. Duh ovoga sveta je u vladarima ovoga sveta koji ne poznaju i ne priznaju Bogočoveka i Spasitelja u Hristu Isusu Gospodu našem. On je i u materijalistima, i u racionalistima, i u humanistima, i u papistima, i u svima koji hoće da Hrista Bogočoveka svedu na čoveka i da Hrišćanstvo objasne kao ljudsku filosofiju, ljudsku nauku, ljudsku pojavu, ljudsku tvorevinu.
47. Jer ne znam ništa sobom – οΰδεν γαρ έμαυτφ σύνοιδα (l.Kop.4,4). Čak i apostol Pavle je tek kroz Bogočoveka Hrista počeo da upoznaje sebe. Kroz hristopoznanje ka samopoznanju! Da, to je jedini put. Bogočovekom saznajem sebe kao čoveka, ulazim u strašnu tajnu bića što se čovek zove: šta je, otkuda je, radi čega je,kuda ide. Tek Bogočovekom počinjem da razumem svoj razum, svoje srce, svoju dušu, svoje telo, i svet oko sebe, i mnoge tajne Božje,svete, presvete, preuzvišene. Kao čovek, sam po sebi, ne znam ništa sobom. Što znam, veli Pavle, Hristom znam koji je u meni, u mojoj duši, u mome razumu, u mome srcu, u mome životu (sr.Gal.2,20). Njime živi moje samosaznanje, moje saznanje, i uzrasta usvete tajne Božjih svetova. Ja tek sad uviđam da je moje samosaznanje pravo i istinsko i besmrtno i večno samo Njime i u Njemu.Jer sve što saznajem i znam kao nesumnjivo istinito i stvarno,saznajem i znam Njime, ne sobom.
48. Zapazimo smisao svetle blagovesti apostolove: Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli svetlost – φως λάμψαι, On zasvetliu srcima našim, da bi se osvetlilo poznanje slave Božje u licu Isusa Hrista (2.Kop.4,6). Samo kad Bog blagodaću svojom upali sveću duše naše, obasja srca naša, naš se duhovni vid osposobljuje da vidi večnu božansku slavu u licu Isusa Hrista, Bogočoveka. Ko u licu Isusa Hrista ne vidi Boga, zaista je slep, zaista je tama oslepila oči duše njegove. I on nikada ni u kome i ni u čemu neće pronaći istinitog Boga, jer ga van Hrista nema. Mesto toga on će proglašavati za bogove razna bića, razne pojave, razne stvari. Probudi li se čovek pokajanjem iz svoje strasti, iz svoga greholjublja, i otrezni dušu svoju hristočežnjivom verom i ljubavlju, on odmah sagleda u Njemu Boga, i svu slavu božansku, koliko je ljudsko biće podneti može, na večnu slavu svoju.
49. Ne možeš sebe znati, tačno i istinski znati, dok sebe ne pogledaš bogočovečanskim okom Crkve, dok sebe ne izmeriš bogočovečanskom merom Crkve. Zato što ni naš um ne predstavlja nepogrešivo merilo i nepogrešivog sudiju. I on je pod mnogim slabostima i nesavršenstvima i manama i pomrčinama.Njemu je neophodno da sebe dobrovoljno prinese na žrtvu Gospodu Hristu – Božanskom Logosu, Božanskom Umu, prinese kroz samoodrečni podvig vere, ljubavi, molitve. I onda će ga čudesni Gospod u Bogočovečanskom telu Crkve svoje preobraziti, obnoviti, osvetiti, prisajediniti sabornom bogočovečanskom umu Crkve. I tek tu, u tom bogočovečanskom umu Crkve tvoj će um naći sebe, svoju punoću, svoje savršenstvo, svoju svetost, svoju nepogrešivost. Jedino sa svima svetima (Ef.3,18), u Crkvi Hristovoj,moj um osabornjen, ocrkvenjen, obogočovečen, dobija silu i moć ijasno vidi, opet sa svima svetima, kroz njih i pomoću njih – svojvečni put, svoj večni smisao, svoju večnu vrednost, svoj večni život, svoju večnu radost.
Bez toga, moj um je šturo, skoro beskonačno ništa (Gal.6,3), i sav ja, sa vascelom svojom dušom i telom i svešću, neprekidno sam beskrajno metafizičko, a i fizičko ništa, do god sam odvojen od Onoga koji je sve za svako biće: od Gospoda Hrista, Boga Logosa, vascelog ovaploćenog u Crkvi Njegovoj. Jer van Bogočoveka Hrista, ja sam sav smrtan, sav sam ništa, i fizički sav sam ništa, pošto sam baš fizičkom stranom svoga bića i najpodložniji vidljivoj smrtnosti i smrti. Dok moja ljudska misao ne ologosi (ohristovi) sebe, ona uvek ostaje fantastično priviđenje, najpre za sebe samu. Da, misao je ljudska besmislena sve dok se ne osmisli, ne ologosi Bogom Logosom – Gospodom Hristom u Crkvi Njegovoj: dok se ne ocrkveni, osaborni, osveti, oblagodati, obogočoveči.
50. Nema veće muke (Prop.1,18) nego što je misao sama sebi! i nema većeg pakla: misao sama u sebi i sama sa sobom, potpuno otkinuta od Tvorca i Boga misli – Gospoda Hrista, Boga Logosa. Misao ljudska bez Gospoda Hrista ne može poznati ni sebe, niti znati sebe ili svet oko sebe. A kad u uobraženju svom misli da što zna – ne zna još ništa kao što treba znati (l.Kop.8,2). Ustvari, sva sposobnost misli nije u njoj samoj već u Bogu Logosu i od Boga Logosa (sr. 2.Kor.Z,5). U tome je razumnost misli, i smisao misli, i logičnost misli, i logosnost misli. Bez toga – ona je uvek alogosno priviđenje, alogosno čudovište, koje samo sebe neprestano vija po pustinjama besmislenog postojanja i bića, koje je na kraju svih krajeva nebiće.
51. Svojim bogočovečanskom podvigom spasenja na zemlji,Gospod Hristos je blagoslovio rod ljudski svakim blagoslovom duhovnim (Ef.1,4). Time je Gospod Hristos ostvario ono što je kao plan Božji o rodu ljudskom postojalo u Trosunčanom Božanstvu pre postanja sveta. Spasenje koje mi hrišćani stičemo i dobijamo Spasiteljem jeste ostvarenje predvečne misli Božje o nama, jer nas izabra u Njemu pre postanja sveta. Izabra sav rod ljudski kao celinu, a nas hrišćane i kao pojedince, predviđajući da ćemo mi s verom i ljubavlju primiti Spasitelja i spasenje. Ovaj izbor ni u kom slučaju ne znači Božje predodređenje, već samo Božje predznanje i predviđanje kako će se ko od ljudi držati prema Spasitelju i spasenju koje On nudi. Jer čovekoljubivi Spas predlaže spasenje svima, ali ga samo izvestan broj ljudi prima. Primaju ga oni koje se dragovoljno odluče da žive svetim i besprekornim životom u Hristu i pred Hristom. A takav život se živi Duhom Svetim i u Duhu Svetom pomoću svetih tajni,i svetih vrlina koje izviru iz svetih tajni. Niko se ne može nasilno primorati da živi pravednim i svetim životom. Tu jesve zasnovano na slobodnoj volji, na dobrovoljnom naporu i trudu.Vrline, svete vrline se ne mogu nametnuti silom, ili nekim predodređenjem, jer su one od začetka do završetka, delo dobre volje.
52. Bog blagodat, preumnoži u nama u svakoj mudrosti i razboritosti – εν ττάση σοφία και φρονήσει (Ef.1,8) – Blagodat u mudrosti.To je oblagodaćena mudrost, mudrost božanska, logosna, besmrtna, večna, samo u granicama naše ljudske duše. Obogaćen tom blagodatnom mudrošću, hrišćanin mudro živi u svim Božjim svetovima, izbegavajući greh, od koga duša i luduje i bunca. Jer greh i jeste ludilo duše, bezumlje duše. Blagodat u razumu to znači: božanska sila, osvećujuća i preobražujuća i obožujuća,osvećuje razum, preobražava ga, obožuje ga. I razum se javlja čist i obnovljen i preobražen i obožen, i iz njega se roje božanske misli, božanska rasuđivanja, božanska umovanja. Dok je pod vlašću greha, razum toči iz sebe tamu i mrak, nakazne i ružne misli, bezumna i luda rasuđivanja, jer greh i caruje u čoveku kroz mnogobrojne demonizme i razna ludila. Ogrehovljen razum uvek je pod vlašću zla, i time posredno pod vlašću đavola. Oblagodaćeni pak razum uvek je pod vlašću božanskog dobra, i time pod vlašću samoga Boga svakoga dobra – Gospoda Hrista.
53. Razum se oblagodaćuje pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Tako, molitva svetom silom svojom oblagodaćuje razum; i omolitvljen razum svako svoje rasuđivanje razvija i vodi božanskim putevima, te ga nikada ne kostolome mračna bespuća. Isto tako, ljubav svetom silom svojom oblagodaćuje razum, te on s ushićenjem blagovesti i opravdava hristoliku ljubav prema svima ljudima i svima stvorenjima i svima tvarima. Tako i smirenost,tako i krotost, tako i post, tako i sve ostale evanđelske vrline,svaka svojom svetom silom oblagodaćuje razum, i time ga preobražava, osvećuje, ohristovljuje, obožuje, obogočovečuje, obesmrćuje, ovečnuje, i na taj način ga osposobljava, te on radosno i ushićeno živi radi večnoga u vremenu, radi Božjega u čoveku, radi bogočovečnoga u ljudima, radi Gospoda Hrista u vremenu i večnosti, i svim bićem svojim usvaja večnu Božansku Mudrost što je u Božanskom Otkrivenju.
54. Šta Bog hoće sa ovim svetom? Kakav je cilj Božji u njemu? Šta Bog hoće sa rodom ljudskim? Sa čovekom? Zašto je Bog stvorio ovakav svet i ovakvog čoveka u njemu? To ne zna, i ne može znati nikakva ljudska mudrost, nikakav ljudski razum. To može znati, i stvarno zna jedino Hristovom blagodaću oblagodaćena mudrost, i Hristovom blagodaću oblagodaćeni razum. Bogatstvo blagodati svoje Trosunčani Gospod je i izlio na nas objavivši nam tajnu volje svoje u ličnosti Gospoda Hrista i Njegovom bogočovečanskom podvigu spasenja: tajnu volje svoje o našem zemaljskom svetu, i o svim svetovima, o čoveku, i o svima ljudskim bićima. Nema sumnje, tajna svih svetova je u tajni volje Božje. Da nam je nije objavio mi ljudi nikada ne bismo saznali i otkrili tu tajnu, a samim tim ni tajnu naše ljudske volje: radi čega nam je volja data, i čemu treba da služi, i kako da se upravlja. Po predvečnom blagovoljenju svom Bog nam je otkrio tu tajnu koju je imao u sebi o svetu i svetovima, i o čoveku u njima. A to blagovoljenje vascelim bićem svojim izvire iz bezgranične ljubavi Božje, kojom Bog i određuje od večnosti sav svoj odnos prema rodu ljudskom.
55. Kako je moguće poznati Gospoda Hrista, Bogočoveka, Njegov neizrecivi domostroj spasenja sveta? Jedino sa svima svetima (Ef.3,18). U tome domostroju spasenja: i širina je božanski beskonačna i bezgranična, i dužina i dubina i visina. A to jesam Gospod Hristos Bogočovek: ovaploćenjem je sišao u najdonja mesta prirode ljudske; pogrebenjem – u najdonja mesta ada; vaskrsenjem i vaznesenjem – uzišao sa ljudskom prirodom više sviju nebesa, i uzneo sa sobom sve svete, sve verne sledbenike svoje, i uznosi ih neprestano kroz sveti život u svetim tajnama i svetim vrlinama. Dubine Božje (1.Kop.2,10) prisutne su sve u bogočovečanskom domostroju spasenja Gospoda Hrista: prisutne i u njegovoj širini, i u njegovoj dužini, i u njegovoj dubini, i u njegovoj visini. A u te dubine Božje uvode nas i kroz njih vode samo sveti duhonosci (sr. l.Kop.2,10-16), čiji je duh sav ispunjen Duhom Svetim, i vođen i rukovođen Njime. I mi jedino u blagodatnoj zajednici sa svima svetima možemo to razumeti, i to postupno i postepeno po meri vere naše i evanđelskih podviga naših. A ti sveti duhonosci, gde su? U Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi: u njenim beskrajnim božanskim dubinama i širinama i visinama i dužinama. Potpuno sjedinjeni sa Bogočovekom blagodatnim sjedinjenjem, oni žive onim što je Njegovo, i imaju ono što je Njegovo, i znaju Njegovim znanjem, jer sabornim umom Crkve umuju, i sabornim srcem Crkve osećaju, i sabornom voljom Crkve hoće, i sabornim životom Crkve žive: sve njihovo ustvari je najpre Njegovo, i uvek Njegovo, a oni uvek svoji sebi samo preko Njega i Njime.
56. Apostol Pavle veli: Da poznamo ljubav Hristovu koja prevazilazi svako znanje (Ef.3,19). Od toga po duši podvižnika vere razliva se čudesno umilenje, i on svim bićem svojim radosno oseća ovu istinu: ljubav Hristova je pretežnija od svakog znanja, jer daje duši takva blaga, takve radosti, takva blaženstva, o kojima nikakvo znanje ne može ni slutiti, a kamoli pronaći ih i dati ljudskom biću. Ovo osećanje, i u njemu saznanje o svevrednosti ljubavi Hristove – dar je Božji,otkrivenje je Božje za saborno življenje u Crkvi sa svima svetima. Jer blagodatni život u Crkvi sa svima svetima uvodi nas u nadumno, natčovečansko, natprirodno poznanje. Čega? Božanske ljubavi Hristove, izražene Njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, Crkvom Njegovom.
57. Stvarno, koji to um ljudski, i razum ljudski, i znanje ljudsko može poznati, osaznati, pronići presvetu tajnu Crkve Spasove, koja i nije drugo do sav Bogočovek Hristos u svim svojim božanskim i čovečanskim savršenstvima i stvarnostima? Um ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti; razum ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti, ne mož emnogo ni zahvatiti, a kamoli obuhvatiti bezgranične stvarnosti Bogočovečanskog domostroja spasenja, koji je sav u tajanstvenom Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Tu je sve samo tajna do tajne, i svaka od njih neizmerno i nesagledno prevazilazi svaki um i razum ljudski. A te svete i božanske tajne Bogočovekovog domostroja spasenja i Njegovog bogočovečanskog tela Crkve, sve su satkane od božanske ljubavi Hristove, beskrajne i bezgranične na svim tačkama njenoga bića. Ta božanska, ta bogočovečanska ljubav je uvek i u svemu nadumna i nedokučljiva i nesagledna. Od nje se biće ljudsko rastapa u bezbroj umilenja i rasipa u bezbroj „Osana“. Ta je ljubav u isto vreme i vrelo istinskog božanskog, bogočovečanskog saznanja i znanja. Otuda isključivo i novozavetni gnoseološki princip: „Koji ljubi Boga, taj zna Boga“ (1Jn.4,78): zna Boga nadumnim, nadrazumnim znanjem, znanjem u kome učestvuje sav naš unutrašnji, bogoliki i bogočežnjivi čovek. A tu ljubav čovek dobija i razvija u sebi do neslućenih razmera samo živeći u Crkvi sa svima svetima kroz svete tajne i svete vrline. Jer takvim blagodatno-bogočovečanskim životom on isceljuje od greholjublja i strasti dušu i um i srce, ozdravljuje ih božanskim zdravljem, te oni, ozdravljeni Hristom, postaju sposobni za istinsko bogopoznanje i za istinsko znanje natprirodnog i nadumnog.
58. Do jedinstva vere i poznanja Hrista (Ef.4,13) dolazi se samo u zajednici sa svima svetima, samo sabornim životom sa svima svetima, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, Evanđelista, Pastira i Učitelja. A njih najsvetije, vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga Suda. A Duh Sveti i jeste onaj jedan duh u telu Crkve(sr. Ef.4,4). U Njemu je i od Njega je i jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina vere u Hrista i znanja o Hristu nalaze se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr. Jn.16,13; 15,26; 14,26). On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno,i ima „jedno srce“ i Jednu dušu“ (Dap.4,32). U to jedno srce – saborno srce Crkve, u tu jednu dušu – sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stičemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim apostolima, prorocima i pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja o Gospodu.
59. Život hrišćanski, život u Hristu, u Njegovoj Crkvi,to je novi život i novi način života: sav čovek živi Bogom i uBogu. Ustvari, to je večni život ljudski, život božanski, život savršeni, koji ima svoje bezbrojne stupnjeve. Tu čovek zna Boga i Istinu Božju, i živi u njima i radi njih; tu čovek zna i sebe, i doživljuje sebe kao biće bogoliko, besmrtno i večno. Nasuprot tome stoji život neznabožački, život vanhrišćanski. On sav teče „u praznosti uma“ ljudskog – εν ματαιότητι τοϋ νοός (Ef. 4,17): sav svoj život i sve sile za život i sva pravila za život, neznabošci ištu od uma svog, uma ljudskog. A šta ima u umu ljudskom, šta on sadrži u sebi? Očigledno je: um ljudski ne sadrži u sebi ni sveznanje ni svemoć, da bi mogao snabdevati čoveka onim istinama i onim silama koje su neophodne za jedan pravi život u pravdi, istini i svakom dobru; a najmanje za jedan besmrtni i večni život. Um ljudski sadrži u sebi misli, pojmove, ideje. Ali zar to nisu senke i priviđenja sve – dok se ne ispune Bogom, Božjom Istinom?
60. Um ljudski zaista predstavlja pustinju i pustoš, prazninu i praznost, u kojima se čovek hrani sanjarijama i senkama.Mesto bića, um je prigrlio nebiće, mesto života – smrt, i na tome zasniva sebe i svu delatnost svoju. A u tom baš i jeste osnovna zabluda uma ljudskog, njegova taština i sujeta i praznoća: ματαιότις (Ef.4,17). Dva života: neznabožački, vanhrišćanski – “ u praznosti uma“ ljudskog; hrišćanski – u punoći Božanstva, u Bogočoveku, koji je punoća Božanstva u obličju čoveka (sr. Kol.2,9; 1,19). Živeći Njime i u Njemu, mi živimo umom Božjim, Logosom Božjim, i s pravom izjavljujemo: mi um Hristov imamo (l.Kop. 2,16).
61. Praznost, taština sujeta uma ljudskog povećava se do satanskih srazmera – gordošću. Jer od gordosti zaludi um u čoveku. Misao, gordošću zahvaćena odvaja um od njegovog korena, od njegovog izvora – Boga Logosa, te on potapa sebe u prizrake, u privide, i samouvereno smatra svoje privide za stvarnosti, i svoje ludosti za mudrosti. Čim ljudi krenu putem gordosti, oni zalude u mislima, te je svakog primanja dostojna evanđelska istina o njima: kad se građahu mudri, poludeše – φάσκοντες είναι σαφοί έμωράνθησαν (Rim.1,22) i „rasuše se gordeljivci mislima srca svoga“ (Lk.1,51). Gordoumlje ogrehovljuje, pomračuje, truje, osatanjuje um ljudski, teon toči iz sebe tašte, prazne, sujetne misli i lažna umovanja o Bogu, o svetu, o čoveku. A to dolazi otuda što gordost glavnom arterijom svojom crpe sile svoje, i život svoj, i praživot iz Satane, koji je i pronašao gordost, i načinio je vrhovnim zakonom svega bića i postojanja. Zato svaka, pa i ona najmanja gordost osatani čoveka pomalo, i to najpre mu osatani um. Jer gordost prvo zahvati umne sile čovekova bića, postaje misleća sila unjemu, stvaralačka sila uma njegova. Ustvari, svaka ljudska gordost poreklom je od Satane. Gordoumlje, to je glavna odlika Satane i osatanjenih ljudi.
Oslonjeni na svoj um, zatvoreni u čauru njegovu, gordoumci ili neće da znaju za neko više biće od sebe – Boga, ili ga ne priznaju, ili ga svode na neku slepu silu, i uopšte ne mogu pravilno da rasuđuju i umuju o Bogu Tvorcu i o svetu kao tvorevini Božjoj. Zato ih Bog i predade u pokvaren um – da čine što ne valja (Rim.1,28), i da to zlo činjenje još i pravdaju pogrešnim rasuđivanjem svog pokvarenog uma.
62. Živeći bez Boga, um se čovekov kvari, truli, ogrehovljuje, osmrćuje, osatanjuje. I dolazi dotle da stvarno ne zna za Boga.No ne znajući za Boga, um čovekov ne zna ni sebe sama, ni čoveka ni svet. Takav o-bez-božen, o-ne-znabožen um istovremeno postaje i o-bez-čovečen, o-ne-čovečen. Tako, na kraju svih krajeva, čovek bez Boga je uvek čovek bez uma: bezbožan-bezuman: Reče bezuman u srcu svom – nema Boga (Ps.14,1). Od samog odsustva Boga u umu čovekovom, a to znači: od samog odsustva Istine u umu, um truli, raspada se, postaje διεφθαρμένος i u njemu se prirodno kote zle misli, kao crvi u trulom mesu (sr. 1.Tim.6,5; 4). Razumljivo je onda da se ljudi istruleloga, pokvarenoga, izopačenoga uma (2.Tim.Z,8) protive istini, svakoj istini, a najviše Večnoj Istini – Hristu Bogu.
63. Bogomudri znalac prirode uma ljudskog, Apostol Pavle blagovesti: da je taština uma – bavljenje taštim stvarima (Ef.4,1718). A šta je tašte ako ne sve sadašnje, o čemu i govori Propovednik: Taština nad taštinama, sve je taština (Prop.1,2 =Knjiga Propovednikova). No rekne li ko: ako je sve tašte i taština,zašto onda postoji? Ako je to delo Božje, kako je onda tašte? I mnogo sličnih prigovora povodom toga. Ali, odgovara Sveti Jovan Zlatoust: Propovednik ne naziva taštim dela Božja; jer nije tašte nebo, nije tašta zemlja, ni sunce, ni mesec, ni zvezde,ni telo naše. Sve je to veoma dobro (Post.1,31). A šta je tašte?Sam Propovednik govori: Nasadih sebi vinograde, nabavih sebi pevače i pevačice, načinih sebi jezera vodena, imah goveda i ovaca više od svih; nakupih sebi srebra i zlata: i videh da je sve taština( Prop.2,4; 8; 6; 7; 11). I Prorok govori: „Čovek sabira, a ne zna kome će dopasti“ (Ps.38,7). Stoga, taština nad taštinama su: velelepne građevine, izobilje i preizobilje zlata, mnoštvo slugu, gordost i slavoljublje, uobraženost i nadmenost. Sve je to – taština: jer nije nastalo od Boga, nego su to ljudi stvorili. Kao štobi se uzalud trudio čovek ako bi nalivao vodu u probušen sud,tako i čovek koji se odaje taštim zadovoljstvima – naliva vodu u probušen sud. Uopšte, taštim se naziva ono što ničemu trajnom ne koristi. Stoga je Apostol i rekao za ljude neznabošce da „hode u taštini uma svoga“ (Ef.4,17). (Sv. Zlatoust, Omilija 12. na Poslanicu Efescima).
64. Neznabošcima je „razum pomračen“ (Ef.4,18) veli Apostol. Zbog toga što nemaju Boga u sebi. Bez Boga na svetu (Ef.2,12),oni su u potpunom mraku, na prvom mestu njihov razum. Jer sam Bog u razumu i jeste svetlost razuma; iz Njega se lije i razliva svetlost u sve misli, u sva rasuđivanja, u svu delatnost razuma.Nema li Boga u razumu, razum je sav pomračen, sav potopljen u tamu, i ne zna kuda ide, niti zna kuda vodi čoveka. Neznanje Boga povlači za sobom neznanje čoveka i njegovog naznačenja, neznanje sveta i njegovog cilja. Čovek pomračena razuma ništa ne zna kao što treba znati. Tama mu ne da da vidi ni Boga, ni čoveka, nitiikoju tvar u njenom pravom biću. Kao što noću čovek bez svetlosti jedva nazire stvari ili ih uopšte ne vidi, tako i razum bez Boga jedva nazire istinu o svetu i o stvarima u svetu, ili ih uopšte ne vidi. To neznanje pravoga Boga drži nehrišćane daleko od života u Bogu (sr. 1.Sol.4,5). Oni su zato otuđeni od života Božjega (Ef.4,18).
65. Van života Božjega (Ef.4,18) svuda je smrt, obamrlost, mrtvovanje, tama. Otuda i obamrlost razuma za svaku zdravu delatnost. Razum van Boga mrtvuje, obamire i umire. Otuda i „okamenjenost srca“ kod neznabožaca (Ef.4,18). Srce u kome nema Boga ravno je kamenu: ne oseća ništa kako treba ni koliko treba. Sva su mu osećanja sparušena, sasušena, sušičava, zgrčena, kratka,plitka, troma, hroma. A u neznabožjem pomračenom razumu sve su misli sušičave i samrtnički bezživotne i nemoćne. Samo življenjem u Bogu oživi srce istinskim životom, i ono postaje božanska radionica koja neprestano izrađuje besmrtna osećanja,sveta, čista; i ono oseća i saoseća istinu Božju i u ljudima i u stvarima.
66. Kako hrišćani mogu odbaciti starog čoveka? Obnavljajući se duhom uma svoga (Ef.4,23). – To znači promeniti duh uma,raspoloženje uma, navike uma; promeniti način umovanja, načinmišljenja. Rečju: to znači preobraziti i preobratiti tog glavnog neznabošca u nama; od neboga obratiti ga Bogu, od nehrista Hristu. A to se postiže najpre podvigom vere, a za njim i sa njim i ostalim evanđelskim podvizima ljubavi, molitve, posta,smirenoumlja, bogoumlja, zdravoumlja, krotosti, uzdržanja… Svaki od tih podviga obnavlja um preobražajnim silama svojim. Ion se postepeno isceljuje od svojih bolesnih misli, bolesnih umovanja, bolesnih shvatanja; postepeno ozdravljuje; dok se silom Hristovom potpuno ne isceli, ne ozdravi.
67. Isceljen, ozdravljen, obnovljen um postaje tvorac zdravih, svetlih, svetih, božanskih, besmrtnih misli. On sada Bogom misli, Hristom misli. Bogomislije, hristomislije postaje njegovim stalnim raspoloženjem, njegovim „duhom“, njegovim načinom mišljenja i umovanja. Zato sveti Apostol izjavljuje u ime svih hrišćana: Mi um Hristov imamo (l.Kop.2,16). Stoga i o svemu umujemo Hristom Bogom. Sa promenom uma, u čoveku se menja sve, obnavlja sve. Zato se pokajanje i naziva u Evanđelju μετάνοια (μετά – νους), što znači: promena uma, obnova uma.
68. Mudrost je živeti evanđelski „uredno“, evanđelski“tačno“ (Ef.5,15). A ludost je, ludilo je živeti rasipnički neuredno, trošeći dušu na grehe i poroke. Mudar je onaj koji zgradu duše svoje zida na vršenju svetih zapovesti Evanđelskih. A lud je onaj koji ne zida zgradu duše svoje na Evanđelju Spasovom.Jer sve što se zida Gospodom Hristom, odoleva svima burama i olujama i nepogodama iskušenja, greha, smrti i đavola; sve pak što se zida i gradi bez Hrista, i mimo Hrista, i protiv Hrista lako pada i raspada se čim naiđu oluje iskušenja, oluje grehova i strasti, pogotovu vetar smrti i demonizma (sr. Mt.7,24-27). Bezbrojni su primeri mudrog, evanđelski mudrog, evanđelski urednog života, a na prvom mestu to su: sveti Apostoli, sveti Mučenici, i svi sveti sledbenici Hristovi, a ispred njih – sam savršeni Sveprimer = Gospod Hristos. Primer pak ludog, rasipničkog života su: bludni sin, lenji sluga sa jednim talantom, i svi slični njima (sr. Lk.15,1132; Mt.25,14-30).
69. Sva volja Božja o rodu ljudskom, i o svakom čoveku, kazana je u Hristu Isusu, u Njegovom Evanđelju (sr. Ef.1,9). Svaki od nas može saznati od Njega šta mu valja činiti da postigne svoje božansko naznačenje u svetu. Znači: razuman je pred Bogom čovek koji zna volju Božju i tvori je; a nerazuman je pred Bogom čovek koji ne zna volju Božju i ne tvori je, jer neće da je zna i da je tvori. Mudar je, bogomudar je čovek koji sluša zapovesti Gospodnje i tvori ih, i gradi dom duše svoje kao na nerazrušivom temelju;a lud je pred svemudrim i sveblagim Gospodom, lud je koji to ne čini, već van Gospoda Hrista hoće da osigura svoju dušu, svoj život, svoju besmrtnost a ustvari on na taj način gradi dom bića svog na pesku.
70. Sa verom u Hrista uvek ide i ljubav prema Hristu. U podvigu vere i ljubavi Hristove čovek nikada nije sam, već uvek u društvu sa svima svetima (Ef.3,18). Jer i vera i ljubav privode Hristu Bogočoveku i onima koji su sa Njim i u Njemu, u sabornom Telu Njegovom, Crkvi. Zajedno sa svima svetima ispunjen tom božanskom verom i ljubavlju, čovek je ustvari zajedno sa njima saborno ispunjen u Hristu svakom punoćom Božjom (Ef.3,19). Ono što je Hristovo – postaje njegovo. Hristos je Bogočovek, i u Njemu obitava sva punoća Božanstva (Kol.2,9); ta punoća postaje i njegova, i on postaje „zajedničar u Božjoj prirodi“ (2.Pt.1,4). U njemu kao da se ovaploćuje sav čudesni Bogočovek. Ustvari, On se i ovaploćuje u njemu kroz Sveto Pričešće, On koji je sav u Bogočovečanskom telu Crkve. I čovek ljubavi Hristove doživljuje punoću Crkve kao nešto svoje, jer je sa svima svetima postao sastavni deo njen, sutelesnik njen. A u telu, svaki delić oseća sebe kao celo telo. Tako i podvižnik ljubavi: svo telo Crkve je njegovo, i on je sav njen; sva njena punoća pripada njemu, i on sav pripada njoj. Na taj način on lično i stvarno doživljuje sa svima svetima ostvarenje večnog plana i cilja Božjeg o svetu: Gospoda Hrista kao Crkvu, koja je telo Njegovo, punota Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). A to i jeste cilj, Bogom određeni cilj svima ljudima, na čelu sa hrišćanima: da se ispune svakom punoćom Božjom (Ef.3,19). Živeći u Bogočovečanskom telu Crkve, mi hrišćani i primamo od te punoće Božje i ispunjujemo se njome (sr. Jn.1,16). Jer ovaplotivši se, Gospod Hristos je čovečansku prirodu koju je uzeo na sebe potpuno ispunio svakom punoćom Božjom; i takav osnovao Crkvu; i takav ostao u Crkvi kao Bogočovečanskom telu svom, kome je On i glava, da bi i ljudima omogućio da se ispune svakom punoćom Božjom.
71. Misao je u čoveku najveća tajna, najzagonetnija zagonetka, najtajanstveniji neznanko. U telu je, a sva je bestelesna; kad joj tražiš kraj, ona ti pokazuje svoju beskrajnost; a kad joj tražiš početak, ona ti pokazuje svoju bespočetnost. Ustvari, početak joj bespočetan, i kraj joj je beskrajan. Gde god je dodirneš, ona izroni iz sebe – roj raznobojnih beskrajnosti. Čovek sve meri i ceni mišlju; a misao ničim ni da izmeri ni da oceni. Nadtelesna u telu; nadsvetska u svetu; natprirodna u prirodi; natčovečanska u čoveku. I sve tako, dok čovek misao svoju ne poveže sa Hristom – verom u Njega, ljubavlju prema Njemu. Tada misao u Hristu Bogočoveku nađe svoje poreklo, život, smisao, svoju besmrtnost i bogočovečnost.
72. Hristonosni i hristomudri Apostol Pavle savetuje da misao ljudska – misli ono što je u Hristu Isusu (Fil.2,5). A u Hristu Isusu je – Istiniti Bog, Život Večni, Istina Večna, Logos Večni, Ljubav Večna, Pravda Večna, sva božanska savršenstva; i još: sva čovečanska savršenstva, savršeni čovek i savršeni Bog = Bogočovek: i sav Njegov domostroj spasenja ljudi od greha,smrti i đavola. Misleći ono što je u Hristu Isusu, misao čovekova se isceljuje od svake svoje boljke: od svega smrtnog, od svega grehovnog, od svega demonskog; i postaje besmrtna, božanska i večito mlada. Rečju: ona postaje bogomisao, hristomisao, kao takva dostiže svoj najviši domet, svoje najveće savršenstvo: kraj – u beskraju Božanskom, život – u večnom životu Božanskom, istinu – u večnoj istini Božanskoj. Jer to je večna hrana za dušu ljudsku – sva je božanska i nebeska; to je večni život za dušu ljudsku – sav je božanski i beskrajan; to je večna svetlost za dušu ljudsku – sva je božanska i neobuhvatna; to je večna radost, večna blagovest za dušu ljudsku – sva je od Boga i vodi Bogu.
73. Svaka duša ljudska je i ne dovršena i nesavršena – svedok se Hristom Bogom ne dovrši i ne usavrši. Isto tako, misao ljudska ostaje i nedovršena i nesavršena – sve dok se blagošću Hristovom ne preobrazi u hristomisao, u bogomisao. Zbog toga i čezne za tim razbuđena duša hrišćaninova i danonoćno jeca kroz molitve i suze: Gospode Sladčajši, svaku misao moju preobrazi u bogomisao! – I metanišući vapije: Gospode Sveblagi, svako osećanje moje preobrazi u bogoosećanje!
74. U ovome svetu, i u svim svetovima, za hrišćanina postoji samo jedna vrhovna vrednost, vrhovna svevrednost – Gospod Hristos Bogočovek. Ne samo za hrišćanina nego i za svakog čoveka koji se duhovno probudio i sagledao svu jezivu ozbiljnost čovekova bića i njegovog života u ovom svetu. Sve zemaljske vrednosti, ozbiljno i nepristrasno procenjene, imaju u sebi onoliko stvarne i neprolazne vrednosti koliko Gospoda Hrista imaju u sebi. Bez Njega, one ustvari i nisu vrednosti. Jedino Gospod Hristos daruje čoveku, kao Bogočovek, sebe – jedinog istinitog Boga u svima svetovima, i sa sobom i u sebi daruje mu sva božanska savršenstva, kakva ljudsko oko ne vide, niti uho ču, niti srce ljudsko nasluti (sr. l.Kop.2,9). Osim toga Gospod Hristos daruje čoveku i sve božanske sile, pomoću kojih čovek sve to pretvara usvoj život, u svoju savest, u svoju besmrtnost, u svoju večnost, ulažući sa svoje strane trud i revnost kroz svete vrline. Jer hrišćanin biti znači: Gospoda Hrista neprekidno doživljavati kroz svete tajne i svete vrline (sr. Fil.3,915).
75. Mi smo hrišćani: kada srca svoja i misli svoje držimo i čuvamo u Gospodu Isusu, kada su stalno u Njemu (Fil.4,7); i tako su iznad svake smrti, jer ih Gospod blagi ispunjuje svojom svespasonosnom, sveobožujućom, sveobesmrćujućom blagodaću. Srca naša u Gospodu Isusu! To znači: sva su ispunjena Njegovom ljubavlju, Njegovom istinom, Njegovom pravdom, Njegovom večnošću.Sva su gore, na nebu! Uvek neboletna, naročito na svetoj Liturgiji, kada ih blagodatna evharistična sila okrili kroz sveštenoslužiteljev molitveni usklik: „Gore imajmo srca!“ gore – u Hristu, pa će nam uvek biti puna raja, puna ljubavi, puna istine, puna radosti, puna večnosti, puna božanskog mira koji prevazilazi svaki um (Fil.4,7). – Misli naše u Gospodu Isusu! To znači: svaka se Njime hrani, Njime živi, Njime besmrtuje, Njime večnuje, Njime blaženstvuje, Njime umuje, Njime bogoumuje, Njime misli, Njime bogomisli. Zato su takve misli nedosežne i za najkrilatije moljce očajanja i sumnje, i za svaku smrt, i za svakog đavola.
76. Da ljubav vaša sve više izobiluje u znanju i svakom osećanju (Fil.1,89). To je evanđelska, hristolika, nova ljubav od nove blagovesti i nove zapovesti (Jn.13,34). To je ljubav Hristova, ljubav božanska, ljubav sveta. Nju Bog daje, najviše za molitvu. Ona je više dar Božji, negoli podvig čovečiji. Kao i svaki evanđelski podvig. „Ljubav je od molitve“, blagovesti sveti Isak Sirin.Ali i molitva je od ljubavi. Sve su evanđelske vrline među sobom organski povezane, i sačinjavaju jedno telo: svaka živi kroz sve, i sve kroz svaku; svaka zavisi od svih, i sve od svake. A sveza savršenstva koja ih sve sljubljuje, spaja, sjedinjuje u jedan savršeni organizam, jeste ljubav (Kol.3,12-14). Ko nju savršenu ima, ima sve ostale. Stoga je ona ta koja daje neprolaznu božansku vrednost: i veri, i znanju, i požrtvovanju, i pravdi, i trpljenju, i istini, i svakom evanđelskom podvigu (sr. l.Kop.13,113). Ljubav daizobiluje u znanju, jer samo znanje koje je od ljubavi ima večnu vrednost i besmrtno trajanje. Po samoj prirodi svojoj ljubav je božanska sila poznanja: njome poznajemo i Boga, i čoveka, i svaku ljubljenu tvar, jer se u njoj svemilosnoj otkrivaju i tajna Boga, i tajna čoveka, i tajna svake tvari. Ljubav neminovno procveta znanjem. Ukoliko ona raste, raste sa njom i znanje. Savršena ljubav daje savršeno znanje. Znanje pak bez ljubavi, to je oko bez zenice, uvo bez sluha, telo bez duha. Takvo znanje nadima, vodi u gordost; a gordost ubija dušu kao niko. To je porok koji je vrhovnog anđela pretvorio u đavola, a kamoli čoveka; u šta sve njegane pretvara! (sr. l.Kop.8,l).
77. Sve držim za štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, veli Apostol Pavle (Fil.3,8). Poznati Hrista, istinski saznati šta je On, i ko, i šta donosi čoveku i rodu ljudskom, – to je znanje koje čovek s radošću pretvara u sveznanje. Iskustvo svetih ljudi svedoči: pravo hristopoznanje ustvari predstavlja sveznanje. Jer kada čovek pozna Hrista kako treba, on sazna sve što mu treba i za ovaj svet, i za život u ovome svetu,ali i za onaj svet, i za večni život u onome svetu. A takvo poznanje ko još može dati ljudima: ko od bogova, ko od ljudi, ko od heroja, ko od genija? Niko, niko, niko. Samo poznanje Hrista daje čoveku jedino istinsko poznanje o Bogu, o svetu, o čoveku, o životu, o smrti, o zlu, o đavolu, o grehu, o istini, o pravdi, o ljubavi,o velikom i malom, o glavnom i sporednom, o večnom i privremenom.
78. Kao jedini istiniti Bog i Gospod, Bogočovek Hristos predstavlja jedini istiniti smisao ljudskog bića i postojanja.Zato sveti apostol ostavlja sve radi Njega. Bukvalno sve: i svoju dotadanju dušu, i svoju dotadanju savest, i svoje dotadanje srce, i svoju dotadanju istinu, i svoju dotadanju pravdu; – i porodicu, i otadžbinu, i narod, i veru, i filosofiju, i nauku. I još ovo: ostavlja i zemlju, i nebo, i nebesa nad nebesima, i sve što je u njima i na njima. Jer je sve to beskrajno malo, da bi moglo biti smisao i cilj čovekova bića i života. Sve to apostol s radošću ostavlja radi Gospoda Hrista, jer je u Njemu našao nešto nesravnjeno veće i dragocenije od svega toga. Sva savršenstva i blaga istinitoga Boga, koja mogu postati, i postaju ljudska, zato što je sam istiniti Bog u Hristu postao čovek.
79. Poznati Hrista, to je na prvom mestu poznati silu vaskrsenja Njegova i smrti Njegove (Fil.3,10). Kako? Doživljavajući ih kao svoje. Jer čovek postaje hrišćanin doživljavajući Hrista.Drugog puta nema. Sve što je Hristovo doživljavanjem pretvoriti u svoje, – tako se hrišćanin postaje, tako i Hristos upoznaje. Jedino se doživljavanjem Hrista može istinski poznati Hristos. Hristopoznanje je uvek od hristodoživljavanja. Hristovu ljubav poznaćeš, ako je doživljuješ; Hristovu istinu poznaćeš, ako je doživljuješ; tako i Hristovu pravdu, i Hristovu smernost, i Hristovo stradanje, i Hristovu smrt, i Hristovo vaskrsenje poznaćeš, samo ako ih doživljuješ. To važi za sve što je Hristovo, od najmanjeg do najvećeg. Silu vaskrsenja Njegova poznaćeš, ako vaskrsneš sebe iz groba greholjublja, i budeš hodio u novom životu, kao onaj koji je još u ovom svetu vaskrsao sa Gospodom Hristom i živi Njime vaskrslim. On, Vaskrsli i Večnoživi i Svemoćni, daje sile ljudima, te na zemlji žive u novom životu, životu svetom i bogolikom.
80. Mir Božji, koji prevazilazi svaki um, čuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu (Fil.4,7). – Srce u Hristu imati, u Hristu čuvati, takvo je srce sa svih strana opkoljeno Gospodom Hristom, svecelo živi Njime i u Njemu: sva njegova osećanja i niču i rastu i usavršavaju se unutra u Gospodu; ne udaljuju se iz Njega i ne lutaju van Njega. I postepeno sva se osećanja razvijaju u hristoosećanja. I otuda u njima mir Hristov, mir Božji.
Sačuvaće mir Božji i misli – τά νοήματα – vaše u Hristu Isusu. Grčka reč νοήμα znači: razum, intelekt, misao. Misli u Hristu – to su svete misli. One dolaze od razuma osvećenog Hristom. Kako se osvećuje razum? Čovekovim življenjem u svetim evanđelskim tajnama i svetim evanćelskim vrlinama. Takvo življenje isceljuje razum od glavne njegove bolesti: gordoumlja, a ispunjuje ga večitim zdravljem: smirenoumljem. Od osvećenog razuma – svete misli; od razuma u Hristu – misli u Hristu. Mi čuvamo svoje misli u Hristu, kada mislimo ono što je u Hristu (Fil.2,5), kada imamo Hristove misli. Gospod Hristos je postao čovek, da bi ljudima pokazao šta je pravi čovek, šta pravi život, šta – prava misao, šta – pravi razum. Pravi čovek je bogočovečanski čovek, pravi život – bogočovečanski život, prava misao – bogočovečanska misao. Samo život u Hristu čuva naše misli u Hristu, preobražavajući svaku misao u hristomisao, u bogomisao. A misli ljudske, a razumi ljudski van Hrista, šta biva s njima? Oslepe, te ne vide ništa kao što treba videti, niti znaju išta kao što treba znati. Od neprimanja Hrista, od neverovanja u Hrista oslepe misli, oslepe razumi nevernika (2.Kor.4,4; 3,14). I u toj tami kvare se i trule, rasipajući se i raspadajući se, najčešće, u nemoralnom životu (sr. Rim.1,28-32; Tit. 1,15; 2.Tim.Z,8).
81. Zato što je život hrišćanina život u božanskim svetinjama i vrlinama, neophodno je da se oni ispune poznanjem volje Božje u svakoj mudrosti i razumu duhovnom (Kol.1,9). Za takav život koji je po svemu besmrtan, beskonačan i večan, potrebne su besmrtne, beskonačne i večne sile Božje. Napredovanje u tome životu zavisi od Boga koji daje sile, i od nas koji upotrebljavamo te sile. A On ih nikome ne nameće nego ih daje svakome po njegovom traženju i revnosti. Revnosti u evanđelskim podvizima, u tvorenju volje Božje, u vršenju zapovesti Božjih. Ukoliko primoravamo sebe na evanđelski život, utoliko nam Gospod i daje sile da ga ostvarujemo te nam i podvizi postaju laki i radosni, kao što nam svedoče i Svetitelji i sveti podvižnici.
82. Samo uzvišena mudrost evanđelska zna svu volju Božju. Jer se za život u Bogu daje mudrost od Boga (sr. Jak.3,13; 17). Tako i razum duhovni, koji je suprotan čulnom razumu, daje se samo za život u Duhu Svetom. A u razumu duhovnom – duhovno razumevanje tajni Božjih (sr. l.Kop.2,7; 10-15). I mudrost božanska i razum duhovni su od prisustva Duha Svetoga u duši ljudskoj (sr. Dap.6,3; 10;l.Kop.12,8). A u takvoj mudrosti i u takvom razumu jedino i boravi potpuno poznanje volje Božje. Hristos je mudrost Božja, mudrost od Boga (l.Kop.1,24; 30). Sveti apostol blagovesti: Mi govorimo mudrost koja je u savršenima, to jest u duhonoscima, i mi Duhom Svetim znamo šta nam je darovano od Boga (l.Kop.2,6; 10,12). Jer Duh Sveti je Duh mudrosti i otkrivenja (Ef.1,17): On daje poznanje Hrista i svega Hristovog, svekoliko poznanje volje Božje (sr.l.Kop.12,3-11).
83. Sve riznice mudrosti božanske i razuma duhovnog nalaze se u svetom i sabornom razumu Crkve, kojom se i dolazi „do poznanja tajne Boga i Oca i Hrista“ (Kol.1,26; 2,23). One su u njemu sakrivene“ (Kol.2,3), i otkrivaju se samo onima koji žive u Crkvi svetim i sabornim životom zajedno sa svima svetima (sr. Ef.3,18-19).
84. Mudro se vladajte prema onima koji su izvan (Kol.4,5), prema nehrišćanima, veli sveti Apostol. Hrišćani mudro žive, ako žive po Evanđelju Gospoda Hrista koji je mudrost Božja (l.Kop.1,24; 30). Van toga je „neznanje bezumnih ljudi“ (1.Pt.2,15), neznaboštvo, neznanje istine o Bogu i čoveku. Što god nije od Hrista, te jedine istinske i večne mudrosti, zaista je i glupost i ludilo, jer ljudi obično zaglupljuju i zaluđuju od strasti i greha. U svojoj suštini greh je glavno ludilo duše ljudske. Greholjublje je uvek ludovanje duše pred Bogom. Jedino hristoljublje i u Hristu čovekoljublje ispunjuje dušu božanskom mudrošću.
85. Samo živeći mudrošću u Hristu, ljudi božanski mudro iskorišćuju vreme života, dato im od Boga; božanski mudro „iskupljuju vreme“ (Kol.4,5). Kroz grehe i strasti mi rasipamo bogodano vreme, predajemo ga smrti i ludilu zla. A vreme života nam je dato da njime zaradimo besmrtnost i božansku večnost.Ono treba da bude uvod u večnost. To je njegova prava, božanska namena. Ispunjujući ga besmrtnim i večnim, mi ga iskupljujemo, otkupljujemo od svega smrtnog, prolaznog, grehovnog, glupog, ludog. Jedino živeći mudro, to jest Hristom, mi iskupljujemo vreme; a na svaki drugi način mi ga zloupotrebljujemo i upropašćujemo. Jer je i vreme stvoreno Bogom Logosom, i radi Boga Logosa(sr. Jn.1,3; Kol.1,16). Njegova se logosnost, i logičnost, i sastoji u tome da služi Bogu Logosu – Gospodu Hristu, da odvodi i predaje Njemu sve što u sebi ima i nosi. Vreme nam je dato da ga pretvorimo u večnost živeći mudro: u Hristu i Hristom. Logosnim bićem svojim vreme je ušlo u bogočovečansko telo Hristovo, Crkvu, i tu našlo svoje večno naznačenje i božansko ostvarenje. Naročito to biva u Sv. Liturgiji, kroz Svetu Evharistiju. Pomoću svetih tajni i svetih vrlina u Crkvi se vreme prerađuje u večnost. Jer je Crkva čudotvorna božanska radionica u kojoj se vremensko pretvara u večno, i smrtno u besmrtno, i prolazno u neprolazno.
86. Život na zemlji poreklom je s neba; život čovečji poreklom je od Boga. Prakorenjem svojim život svakog ljudskog bića, i svih bića uopšte, sakriven je neizmernim dubinama neba i u trosunčanim beskrajnostima Trisvetog Božanstva. Tajna života i najmanjeg i najvećeg, i najprostijeg i najsloženijeg bića na zemlji u suštini svojoj sveta je, nebeska je, logosna je, trojična je. Živeći, svako živo biće je samim tim stalno u vezi sapraizvorom života, svakog života – Bogom Logosom. Svako živo biće na svoj sopstveni način doživljuje i razvija svoju logosnost samim svojim postojanjem. Nema sumnje čovek je najsloženije biće na zemlji, zato on najsloženije i najdramatičnije i doživljuje svoj život. I kada čovek dosledno traga za tajnom svoga života, ona ga neminovno odvuče u gornje nebeske svetove, ka Bogu i svemu Božjem.
87. Sva je tajna, sveta tajna našeg ljudskog života, ne u nama ljudima, već u Bogu i Gospodu na nebesima. Zato je nebeski Bog i postao čovek, i javio se na zemlji kao Bogočovek Isus Hristos, da nam objasni tajnu života, i da nas nauči glavnoj, sveglavnoj istini: da je život čovečji, od početka do kraja, sav od Boga, u Bogu, ka Bogu, radi Boga. Najbolji, najsavršeniji i najočigledniji primer toga jeste sam život Bogočoveka Hrista. Njegov život na zemlji je – sveživot; jer u njemu svaki čovek može naći svu punoću, svu savršenost, svu besmrtnost, svu večnost svoga života; i kroz to i u tome – svu logosnost i logičnost i božanstvenost i opravdanost svoga života. Bez Bogočoveka Hrista život čovečji ostaje uvek zauvek mučna, bolna, tužna, a katkad i jeziva i svirepa i nepodnošljiva i ljudožderska tajna. Samo Njime, Bogočovekom, život čovečji pobeđuje svaku smrt i sve smrtno, i time osigurava večnu radost sebi i na zemlji i na nebu. Onda, samo onda je njegovoj besmrtnosti ime večna radost, i njegovoj večnosti – večno blaženstvo.
88. Hrišćani znaju kako treba živeti u ovom svetu i u svima svetovima u kojim živi ljudsko biće. Znaju to Bogočovekom,koji ih ne samo uči kako treba da žive Bogom (1.Sol.4,1), nego im idaje božanske sile da tako stvarno i žive, daje im Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrline. Mi svetim krštenjem postajemo Hristovi, jer se tom početnom svetom tajnom potpuno oblačimo u Hrista (sr. Gal.3,27): potpuno se ispunjujemo Njime, i živimo Njime – savršenim i svemoćnim Bogom. A ostale svete tajne i svete vrline sve nas više utvrđuju i unapređuju u tom bogočovečanskom životu, te mi neprekidno rastemo „rastom Božjim“ (Kol.2,19), dok ne porastemo u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef.4,13), dok se potpuno ne ohristoličimo, dok obličje Hristovo ne postane u nama (Gal.4,19), to jest dok se potpuno ne obogočovečimo, ne postanemo bogoljudi po blagodati.
89. Pravi Hrišćani nisu u tami, jer imaju „svetlost života“, koju nikakva tama zla obuzeti ne može, niti ugasiti, ako je samo stalno raspiruju verom i ljubavlju i molitvom i postom. Za nas hrišćane iznenađenje u svetu može biti jedno: greh; iznenađenje i opasnost. Jer mi znamo da je greh ustvari jedina neprirodnost i protivprirodnost u ovom Božjem svetu, i zbog toga iznenađenje za bogoliko biće Božje, čoveka; i još znamo da je greh sav od Satane, i zbog toga jedina istinska opasnost za čoveka u ovome svetu, a sigurno i u ostalim svetovima. Mi Gospodom znamo, mi Svetim Evanđeljem Njegovim znamo šta Bog hoće od nas išta Satana smera protiv nas: jer znamo šta Satana misli (2.Kor.2,11). No mi protiv đavola i stavljamo sveoružje Božje, kojim nas čudesni Gospod Hristos naoružava u Crkvi svojoj: svete tajne i svete vrline. Mi kroz njih bdimo i stražimo, ratujemo i vojujemo, i junački pobeđujemo sve duhove zla ispod neba (sr. Ef.6,11-18), jedino Bogočovekom Hristom, koji kroz svete blagodatne tajne i svete blagodatne vrline boravi u nama.
90. Pravi hrišćani ne samo što imaju istinitu svetlost,nego su sinovi svetlosti (1.Sol.5,5), jer su se duhovno rodili od Jedine Istinite Svetlosti, od Jedinog Istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista (sr. Jn.1.913). Da, Istiniti Bog i jeste u isto vreme Istinita Svetlost. I otkako je Istiniti Bog posetio naš zemaljski svet, od tada i boravi u njemu Istinita Svetlost. Zato jei rečeno u Svetom Evanđelju: Istinita Svetlost već svetli(1Jn.2,8). Gospod Hristos je Istinita Svetlost zato što ga ni tama smrti ni tama ada nije mogla pomračiti i ugasiti. Jedina Svetlost koju tama smrti nije mogla ugasiti kada je Gospod ležao mrtav u grobu, ni tama pakla utuliti kada je Gospod sa svojom čovečanskom dušom sišao u ad i blagovestio svoje Evanđelje onim u adu. A sve ostale nazovi svetlosti u čovečanskom svetu, lažne su: jer svaku od njih ugasi, ako ništa a ono smrt. Zato je Gospod Hristos jedini u rodu ljudskom mogao s pravom reći za sebe: Ja sam svetlost sveta: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života (Jn.8,12). Sve što nije Hristos, i što nije od Hrista, ustvari i sačinjava tamu u čovečanskom svetu. Samo idući za Hristom koji je Svetlost vascelog sveta, ljudi mogu znati puteve u svetu, i znati kuda svet ovaj grede, kakvom kraju ikakvom završetku.
91. Jedini izlaz iz naše ljudske i svetske tame je vera u“Istinitu Svetlost“ – Bogočoveka Hrista, i u životu po toj veri. Otuda: prava vera u Hrista jedina istinski prosvetljuje i prosvećuje. U njoj je istinska prosveta, jedina i jedinstvena, jer obasjava sve puteve u Besmrtnu Istinu, u Besmrtnu Pravdu, u Besmrtnu Ljubav, i vodi tim putevima u Carstvo Nebesko, u Carstvo Božje. Ko je istinski prosvećen? Onaj koji živi istinskom verom Hristovom, jer živi istinitom, neugasivom, nezalaznom svetlošću, koja svaku noć pretvara u dan, i svaku tamu u videlo.
92. Vera naša je sav katoličanski, saborni, svecelosni odnos naš prema Bogu, a preko Njega i prema svima stvorenjima Njegovim. Veri tvojoj Bog kaže sebe tebi, ali i sebe tebi samom.Jer tek kad Bogom i iz Boga pogledaš sebe, ti ugledaš pravoga sebe, i poznaš pravoga sebe. Isto tako, kad Bogom i iz Boga pogledaš tvorevinu Božju, ti tek onda poznaš tajnu njenu i smisao i vrednost, jer ti Bog otkriva unutrašnju logosnu tajnu svake tvari, otkriva je veri tvojoj, veri koja je dušu tvoju poverila Gospodu kao Tvorcu i Domaćinu sveta, koji i vodi svaku tvar putem njenog bogonaznačenog postojanja i izživljavanja sebe. Verom vascelo biće čovekovo raste ka Bogu: raste duša njegova, raste svest, raste volja; i blagodaću Božjom širi se po svoj tvari, te čovek vere svu tvar oseća kao nešto svoje, kao deo sebe; što ustvari i jeste, jer je sva tvar logosna. I to čovek raste u sve besmrtnosti božanske, ostajući uvek pri svojoj ljudskoj prirodi. Zato hrišćaninovom usavršavanju nema mere: jedina je mera bezmerje, jedini je kraj – beskraj.
93. Nama ljudima, zemnorodnim bićima, daje se na zemlji život najpre u vremenu, da nas vreme pričesti večnošću, i Hristovom bogočovečnošću iskrca na obalu božanske večnosti.Kršteni Crkvom u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, mi još ovde na zemlji, u vremenu i prostoru, živimo božanskom večnošću i osećamo kroz blagodatnu bogočovečnost kako u nama živuje život večni. Duhovna čula kojima mi to neprestano osećamo jesu svete bogočovečanske vrline: vera, ljubav, nada, molitva, post, smirenost, celomudrenost (=zdravoumlje) i ostale.
Vera iskrcava naše biće na obalu Hristove večnosti kroz Hristovu blagodatnu bogočovečnost. Tako isto i bogočovečanska ljubav iskrcava naše biće na obalu večnosti; tako i svaka bogočovečanska vrlina: tako i svaka bogočovečanska sveta tajna, počevši sa svetom tajnom krštenja, koja nas i uvodi u sve ostale svete tajne i svete vrline. Ustvari, svaki hrišćanin živeći u vremenu živi večnim, jer živi bogočovečnim, Hristovim.
94. Mi hrišćani Hristom znamo sve najglavnije istine osvetu i životu: znamo ih Njegovim Otkrivenjem, Njegovim svetim Evanđeljem. Mi jasno znamo: otkuda je svet i radi čega je, otkuda je čovek i radi čega je, otkuda je život i radi čega je. Sve je to od Boga Logosa – od Boga Mudrosti, i radi Boga Logosa – radi Boga Mudrosti (sr. Kol.1,16; Jev.2,10; Jn.1,34), i vascelim bićem svojim sve je to na čudesan način u Njemu (sr. Kol.1,17). Zato je sve to unutrašnje povezano i usklađeno u jednu premudru celinu, i neodoljivo zrači neizrecivom bogomudrošću i celishodnošću. Posredi je božanski plan o svetu, Trojičnim Božanstvom izrađen u predvečnosti, a sprovođen od Oca kroz Sina u Duhu Svetom u vremenu i prostoru, sa krajnjim ciljem: da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i na zemlji (Ef.1,410), sastavi u Bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi, koja je punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Zbog toga svako ljudsko biće, od početka dokraja, u svemu potpuno zavisi od Bogočoveka Hrista; sve što je Bogočovekovo, u krajnjoj liniji svojoj, jeste čovekovo, i određujem u i vrednost i značaj i sudbu u ovom i u onom svetu. Ako je do prave, do trajne, do neprolazne vrednosti čovekove, ona je sva u Bogočoveku; tako isto, ako je do večne pravde čovekove, do večne ljubavi čovekove, do večnog dobra čovekovog, do večnog života čovekovog, do večne radosti čovekove, do večnog blaženstva čovekovog, – sve je to jedino i samo u Bogočoveku.
95. Iz presvetog Evanđelja znamo da će se naš zemaljski svet i život završiti drugim dolaskom Gospoda Hrista (2.Sol.2,1). Zato što je Njegov drugi dolazak prirodni nastavak prvog dolaska Njegovog: Sejač dolazi kao žetelac da sabere zemaljsko žito, Nebeski sejač, Nebeski žetelac – jedan isti Gospod, Bogočovek Hristos Isus. Otuda je život nas hrišćana na zemlji ne drugo nego putovanje ka Gospodu Hristu, ka Njegovom drugom dolasku, putovanje ka Njemu kroz Njegovo sveto Evanđelje: kroz Njegovu istinu i pravdu i ljubav i život. Sa svih strana sveta, iz svih uglova vremena, mi putujemo ka Gospodu Hristu, da se nadan drugog dolaska Njegovog saberemo pred Njim, i svaki primi po delima svojim.
96. Ogromna je, neizmerna je sloboda čovekova, kada on može po volji svojoj odbaciti Boga. On, stvorenje Božje, može odbaciti Boga! U tome je i božanska veličina čovekova i satanska pogibija njegova: stane li uz Boga, Tvorca svoga, on je božanski veliki i veličanstven; stane li uz Satanu, ubicu svoga, on je đavolski bedan i odvratan. Ovo utoliko više važi za čoveka posle dolaska na svet Bogočoveka. Jer u Bogočoveku je na najočigledniji za čula ljudska način, na najubedljiviji za um ljudski i za svest ljudsku i za srce ljudsko način, pokazan i dokazan jedini istiniti Bog i Gospod, jedini istiniti Spasitelj roda ljudskog.I kada čovek, i posle Bogočoveka i pored Bogočoveka, može da odbaci Boga, zaista je njegova sloboda i ogromna i samostalna i nezavisna. A od nje zavisi sav čovek, sav njegov život, i sva njegova večnost. Odbacujući Bogočoveka Hrista, ljudi nemaju izgovora za taj osnovni greh – svegreh, jer se rodu ljudskom ne može dati ni bolji ni savršeniji Bog, pošto ne postoji, ni bolji ni savršeniji Čovek, pošto ne postoji.
97. Ono što je za ljudsku misao, bila ona grčka, rimska, indijska ili koja druga, bilo i ostalo ideal ili ideja, apstrakcija i onostranost, ovaploćenjem Boga Logosa, Hrista Bogočoveka, postalo je život, naš zemaljski život. Za Logosom i Logikom života ne treba ići u onaj svet, jer je Logika i Logos života tu,među nama. Mi imamo Logos života (1Jn.1,1), zato znamo Logiku života, cilj života, smisao života. Ako nismo znali početak života, evo ga Bog Logos, jer je to ono što beše od početka – απ αρχής. Život nije nešto besmisleno, već od samog početka nešto božanski logično. A greh je sila koja sve delogosira, lišava božanske logike i logičnosti, božanskog smisla i osmišljenosti. Greh je jedini obesmislitelj života. Sa Bogočovekom istinski život se javi u našem svetu smrti i psevdoživota. Tek u Njemu videsmo pravi život, videsmo šta je život; videsmo i vidimo da je samo večni život – pravi život (1Jn.1,2). To je ono što je najočiglednije u Bogočoveku. Sav Bogočovek, i sve Njegovo, diše i zrači večnim životom: nema Njegove misli koja ne izvire iz večnog života i ne uvire u njega; tako i svaka njegova reč, i delo, i osećanje. I sve to postaje naše ljudsko.
98. Nema Boga sem Trojičnog Božanstva. Ko ne priznaje Hrista za Boga, taj je i neznabožac i bezbožnik. Zna Boga, zna sve, koji Hrista za Boga priznaje. Ako to priznaje, on u Trojično Božanstvo veruje, jer Gospod Hristos, kao Sin Božji, svakog sledbenika svog privodi Ocu svom nebeskom. Porekne li se Sin,poriče se u isto vreme i Otac, jer je Otac time Otac što ima Sina. A Gospod Hristos celokupnim svojim životom na zemlji najočiglednije dokazuje da je sve u Njemu božansko, da je po svima osobinama – sav od Boga Oca, i sav na Oca. Sveti Bogoslov blagovesti: Koji god odriče – ο αρνούμενος – Sina, ni Oca nema; a koji priznaje – ο ομολόγων – Sina, i Oca ima. Odnos prema Hristu određuje odnos čovekov prema Bogu. Jer nema Boga osim Hrista i Njegovog Boga Oca i Duha Svetoga, ni na nebu ni na zemlji, ni pod zemljom. Od samog početka Evanđelje Hristovo je Evanđelje Svete Trojice i o Svetoj Trojici. Čovek postaje hrišćanin ako primi to Evanđelje, a ostaje hrišćanin ako živi njime, i ako ono stoji u njemu. A kroz Evanđelje u čoveku stoji, boravi, živi sama Sveta Trojica; Ona i daje čoveku sile da živi evanđelski.A život hrišćaninov je stalno lično opštenje njegovo sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Utrojičenje i otrojičenje je neprekidan blagodatni podvig hrišćaninov.
99. Obrazac ljubavi i čovekoljublja, i to savršeni i svesavršeni obrazac, jeste Gospod Hristos Spasitelj. Spasenje je produženje Hristove ljubavi kroz sve ljude koji veruju u Njega. Spasavamo se od greha, smrti i đavola Hristovom ljubavlju, Hristovim čovekoljubljem. Ljubav nizvodi Boga u dušu, te čovek živi Njime, i na taj način vidi Boga, koji je inače nevidljiv. Bog je ljubavlju postao čovek, ovaplotio se, očovečio se.
Tako i čovek: ljubavlju se obožuje, obogotvorava, postaje „bog po blagodati“. Nevidljivi Bog ljubavlju postaje ovaplotljiv, vidljiv. Jer je božanska ljubav ovaplotiteljska sila: ona ljubećeg prenosi u ljubljenog, ovaploćuje ga u njemu: njihovi se životi stapaju u jedan život, njihove duše u jednu dušu, njihova srca u jedno srce. I oni osećaju sebe kao jedno, iako ostaju dve posebne ličnosti. To važi za sve članove Crkve: oni se međusobnom ljubavlju ovaploćuju jedan u drugome, jedan u svima, i svi u jednome; žive jedan u drugome: jedan u svima, i svi u jednome; isto tako i misle, i osećaju, i delaju zajednički, saborno, sa svima svetima (Ef.3,18). To je ono što je rečeno u Delima Apostolskim: A u naroda koji verova beše jedno srce ijedna duša; i sve im beše zajedničko (Dap.4,32). – Doživljavanjem Hristove ljubavi, čovek useljuje Boga u dušu svoju, živi Njime, misli Njime, oseća Njime, dela Njime; jednom rečju: „Bogu njemu obitava“. Zato je Bog za njega najneposredniji doživljaj njegov, najneposrednija stvarnost, najočigledniji opit, najeksperimentalnije iskustvo. A kad Bog u čoveku obitava, On i ljubav čovekovu usavršava. Jer iz Njega se postepeno razliva po duši čovekovoj božanska ljubav, raste u sve savršeniju ljubav kroz ostale svete vrline, dok najzad ne oljubotvori celo biće njegovo. I ono onda ne zna za granicu ljubavi, jer Bog je ljubav, zato božanska ljubav i nema više granica. Bog ljubavlju obitava u duši ljudskoj. I čovek ljubavlju obitava u Bogu i u ljudima. Tajna Crkve Bogočovečanske je sva u ljubavi bogočovečanskoj.
100. Ušavši sam u naš život, Bogočovek je uveo u njega i Duha Svetog (1Jn.4,93). Spasitelj je na Tajnoj Večeri obećao svojim svetim Učenicima, a kroz njih i svima svojim sledbenicima da će Duh Sveti svedočiti za Njega (Jn.15,26). I zaista, obećanje se ispunilo: Gospod Hristos daje Duha Svetog sledbenicima svojim, i On ih ispunjuje osećanjem, i saznanjem, i ubeđenjem: da je Hristos – Bogočovek i Spasitelj; da je svim bićem, i svim svetinjama svojim, i svim svetim silama svojim, ostao u Crkvi, boravi u njoj; i da mi, boraveći u Crkvi, boravimo u Njemu kroz svetinje Njegove i svete sile Njegove. Zato sveti Jovan Bogoslov blagovesti da je život u Hristu – život u Duhu Svetom, život u Svetoj i nerazdeljivoj Trojici. Duh Sveti nam daje duhovni vid, kojim vidimo da Bog Otac posla Sina da spase svet. Tako sva Sveta Trojica učestvuje u spasenju sveta. Ma kako pristupali Gospodu Hristu i Njegovom domostroju spasenja, uvek se oseća i vidi da je On Sin Božji, poslan od samog Boga Oca, da izvrši delo spasenja sveta. To su naročito osetili i videli očevici ovaploćenog Sina Božjeg, zbog čega i ovaj sveti očevidac Jovan Bogoslov izjavljuje: I mi videsmo, i svedočimo da Otac posla Sina da spase svet, posla Sina – Spasitelja sveta (1Jn.4,14). Gospod Hristos je u beskrajnom čovekoljublju svom izvršio spasenje sveta blagovoljenjem Oca i saradnjom Duha Svetoga. Hristos je konačno posvedočio i ostvario spasenje čoveka Duhom Svetim, Duhom Istine. Njime On to neprestano posvedočava u životu Crkve, jer je Duh Sveti – duša Crkve. On je nosilac glavnog svedočanstva o Isusu kao Sinu Božjem i Spasitelju, jer On neprestano, kroza sve vekove, spasava u Crkvi sve koji veruju u Gospoda Hrista. On, Duh Istine, otkriva nam, kazuje nam, posvedočava nam svu istinu o Isusu, Bogočoveku i Spasitelju. To je Duh Sveti Utešitelj – Duh Istine, i sama Istina, i sam Bog i Gospod Životvorni, koji uvodi svakog čoveka u Crkvi lično i svu Crkvu saborno u svaku Istinu i u svu Istinu (Jn.14,26; 16,13).
 


SVETI JUSTIN NOVI (ĆELIJSKI)
PODVIŽNIČKA, GNOSEOLOŠKA I EKLISIOLOŠKA POGLAVLJA

ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Igumana Svete carske Lavre Hilandara.
 Knjiga: HRISTONOSNI BOGOSLOV, izabrana dela oca Justina, str. 9-114.
 Izdato: 2007.
 Mesto: Manastir Hilandar
 Izdaje: Biblioteka HILANDARSKI PUTOKAZI – knjiga broj 50.



INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
27. april 2009.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Stanoje Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *