Pitanje:
Imam pitanje što se tiče kalendara. Bilo je za novu godinu (grgurijansku) pravoslavnih letaka koji su se bavili i ovom temom, pa su mnogi nahvalili Julijanski, a koliko je meni poznato, i on nije precizan u odnosu na „prirodnu“ godinu, na godišnja doba. Grgurianskim je kao to ispravljeno, makar približno. Znam da Jevreji koriste mešavinu „lunarno-solarni“ kalendar i da imaju problema sa njim i da se odavno priča da se on menja ili zameni. Jel znate možda kakva je situacija sa solarnim, lunarnim i sličnim kalendarima.
Stefan
Odgovor:
Dragi Stefane, U nastavku je članak na ovu temu. Pozdrav, o. Srba
CRKVA I VREME
U mnogim pomesnim pravoslavnim crkvama se danas često govori o prelasku na takozvani “novi” ili gregorijanski kalendar. Kao argumenti za prelazak navodi se najčešće astronomska tačnost gregorijanskog kalendara i njegova univerzalna prihvaćenost. Takođe se veoma često čuju i predlozi iz svetovnih krugova da se novi kalendar usvoji u celoj Pravoslavnoj Crkvi. U svojoj knjizi “Crkva i vreme”, pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević iznosi nekoliko razmišljanja o vrednosti starog, tj. pravoslavnog kalendara.
ČELO-VEK
Kao bogoliko biće, čovek je jedini koji na ovom svetu ima osećaj vremena. Sve životinje žive, smatraju naučnici, u neprekidnoj sadašnjosti; čovek, pak, zna za prošlost, sadašnjost i budućnost, i svoje postupke upravlja prema tome. Sa druge strane, vreme kao prolaznost, ono što donosi starenje i smrt, vreme kao sasud napunjen istorijskim zbivanjima i smenom epoha, jeste osenčeno palošću potomaka Adamovih. Praroditelji, namenjeni večnosti, u trenutku istupanja iz zajednice sa Bogom živim, upoznaju vreme kao smrtonosca, i u vremenu doživljavaju sve posledice palosti; počev od rađanja, preko rastenja, do starenja i iznemogavanja, što se završava privremenim odvajanjem duše od tela… Čovek je, uči nas starosrbski, čelo-vjek, biće koje je čelom (licem) okrenuto večnosti; istovremeno, on je i plen prolaznosti i raspadljivosti… Bilo je potrebno da se Sin Božji ovaploti i da Svojim očovečenjem osvešta svu tvorevinu, pa i samo vreme koje se, u ljudskim delima, projavljuje kao istorija. Čovek je, Bogočovekom, tako iščupan iz kandži greha, smrti i đavola i sjedinjen sa Nebeskim Ocem. Vreme, koje je na izvestan način bilo saradnik truležnosti, preko Crkve, Tela Hristovoga, postalo je sredstvo spasenja, koje se po Apostolu iskupljuje i služi kao uvod u Osmi, Nevečernji Dan. Bogoslužbeni krug Crkve, svakodnevno uzvođenje prolaznosti u večnost, Liturgija kao otvoreno Carstvo Oca i Sina i Duha Svetoga, u kojoj se, mada ga istorijski nije bilo, sećamo i Drugog i slavnog Hristovog dolaska zato što smo pričešćeni – eto divnog odgovora pravoslavnog hrišćanstva na pitanje: “kako postupati s vremenom? ”
VREME I KALENDARI
Različite kulture (a reč kultura izvire iz kulta, iz religije) imale su veoma različite pristupe fenomenu vremena. U starom Egiptu se, na primer, vreme nije merilo drugačije no vladavinom faraona – godina, barem u današnjem smislu, nije bilo. Induski paganizam je bio krajnje aistorijski; zastrašujući vremenski razmaci i kozmički ciklusi skoro da onemogućuju bilo kakvo datovanje indisjke prošlosti na osnovu pisanih dokumenata. Slično je, u početku, bilo i kod starih Grka koji su imali ciklični doživljaj vremena – za njih je sve što prođe postajalo mit… Putovanje kroz istoriju vremena je veoma zanimljivo, ali ono nije cilj našeg istraživanja, već o tome govorimo samo da bismo pokazali koliko je priča o “tačnosti”, kada je vreme u pitanju, iluzorna. Nešto je u merenju vremena “tačno” samo ako se prihvate polazne pretpostavke. Svaki naučni sistem, ali i svaki sistem ljudskogmišljenja, mora imati polazne pretpostavke – u matematici su to askiome – koje se argumentima datog sistema ne mogu dokazati. To jest, svako ljudsko mišljenje se zasniva na veri u nešto. Vreme naših kalendara, i starog i novog, samo je jedno od mnogobrojnih ljudskih “vremena”.
ISTINA I TAČNOST
Kriterijumi “Objektivnosti” nisu isto što i kriterijum Istine, jer “Objektivne” činjenice, same po sebi, nevezane za ličnost koja ih je iznela, ne postoje. Istina je, svedoči Crkva, Ličnost, a ne pojam – Ličnost Vaploćenog Logosa, Hrista Bogočoveka. Glas Crkve, tela Hristovoga, glas je Hristov: i svi fakti se u tom smislu moraju meriti i proveravati. To je i osnova našeg razmišljanja o kalendaru, nezaglušenog bukom kvazi-naučnog “astronomskog” pristupa, koji je plod scijentističke ideologije 19. veka i koji je u savremenoj nauci potpuno odbačen.
Kalendari koji se primenjuju nisu vreme samo, oni su slike vremena. Kao što smo rekli, oni veoma zavise od religijske utemeljenosti pogleda na svet koji ih je iznedrio. Tu kriterijum “tačnosti” nikada nije bio presudan. Sadašnji gregorijanski kalendar, koji je dobio naziv po papi Grguru VII koji ga je uveo u upotrebu marta 1582. godine, nije najtačniji u poređenju sa kalendarima koje su koristile druge civilizacije. Iako veoma razrađen, gregorijanski kalendar ipak nije tačniji od onoga koji su sastavili sveštenici Maja iz Srednje Amerike pre više od hiljadu godina. Međutim, ako bi neko predložio Evropljanima da usvoje majanski ili neki drugi kalendar, oni bi to odbili, jer su nestale duhovne, metafizičke postavke na kojima su ovi kaledari bili mogući.
Kalendari su prvobitno bili povezani prvenstveno sa religijom, zato što se pokazalo važnim da se svetkovine i žrtvovanja proslavljaju tačno određenog datuma, kako kažu stručnjaci za kalendarska pitanja. Odavde počinjemo razmatranje pravoslavnog (tzv. “starog”) i papskog (tzv. “novog”) kalendara, koje, kao što ćemo videti, nije beznačajno za pitanja vere. NOVI KALENDAR I EKUMENIZAM
Godine 1920. Carigradska Patrijaršija je, u skladu sa politikom grčkih vlasti na čije čelo dolazi mason Venizelos, uputila okružnicu svim hrišćanskim “crkvama”, po prvi put priznajući crkvenost jeretičkim zajednicama Zapada. Mestočuvar patrijaršijskog prestola, Dorotej, naročito se isticao u proglašavanju ekumenizma “svelekom” za iscelenje i pomirenje zavađenih hrišćana. Ova okružnica ponudila je čitav niz konkretnih mera za približavanje drugim hrišćanima, a prvi na listi ekumenističkih predloga jeste uvođenje zajedničkog kalendara da bi veliki hrišćanski praznici mogli da se zajedno proslavljaju od strane sviju. Na ovaj predlog nadovezuju se i drugi, kao što je razmenjivanje bratskih poruka povodom velikih praznika tokom godine, bratski odnosti između predstavnika raznih “crkava”, sazivanje zajedničkih svehrišćanskih konferencija radi raspravljanja o pitanjima važnim za sve konfesije, pomirenje u dogmatskim razlikama, sasluživanje u hramovima, itd.
DA LI JE PITANJE KALENDARA “DOGMATSKO”?
Jedan od omiljenih argumenata apologeta novog kalendara je da pitanje kalendara nije “dogmatsko”. Ako se krene tom logikom, onda u Crkvi Hristovoj mora da se izvrši radikalno izbacivanje svega što nije “dogmatsko”. Sveštenička brada i mantija uopšte nisu dogma; neženjeni episkopat nije dogma, zabrana ulaska žena u oltar i nemogućnost ženskog sveštenstva nisu dogma… Sve do VII Vaseljenskog Sabora, poštovanje ikona u Crkvi nije bilo odogmaćeno i ikonolomci su se na to i pozivali kada su krenuli da uništavaju svete likove. Da li je dogma pričešće na prazan stomak, način na koji se krstimo i molitveno okrećemo prema istoku? Naravno, sve ovo nisu dogmati, ali ako se na crkveni poredak nasrne, onda će i sama Crkva i svi njeni dogmati biti dovedeni u pitanje.
Sa crkvenim kalendarom je kao i sa ikonom. Dok se na drvetu ne naslika lik Gospodnji, ono je obična daska, koja se, bez ikakvog greha, može iseći sekirom i baciti u vatru. Od časa u kome se ikona Hristova na dasci izobrazi, to je svetinja kojom se verni osveštavaju i koja može da, blagodaću Prvolika, čudotvori. Kalendar je bio julijanski dok, na osnovu njega, Crkva nije sazdala pashaliju i Veliki Indiktion. Od tog trenutka, on je ikona vremena, ikona koja vreme, liturgijskom praksom Crkve, uzvodi u večnost. I to više nema nikakve veze sa matematičko-astronomskom tačnošću, jer pitanje koje se postavlja nije scijentističko, već eklisiološko.
Kalendar je, kao i svešteničko nošenje brade i mantije, kao neženjeni episkopat, kao i nemogućnost ženskog sveštenstva, kao i krsno znamenje – deo Svetoga Predanja. Oni koji su ga menjali, usvajajući papski kalendar, nasrnuli su na Sveto Predanje. A to nije mali greh. Naprotiv! OSUDE PAPSKOG KALENDARA
U Crkvi, bogoslovi imaju pravo na teologumen – svoje mišljenje sa kojim se ostali bogoslovi ne moraju slagati. To je teologumen sve dok Sabor crkveni nečije mišljenje ne potvrdi Svetim Predanjem ili ga, u skladu sa Svetim Predanjem, ne osudi. Tada teologumen postaje ili sastavni deo učenja Crkve (u prvom slučaju) ili jeres (u drugom slučaju) .
Da Crkva nije zauzela jasnu poziciju po pitanju papskog kalendara, moglo bi se o njemu i razgovarati. Ali, tu poziciju Crkva je zauzela, i to odmah pošto je papa Grgur svima ponudio svoju “nauku”.
Prva osuda papskog kalendara bila je 1583. kada su se u Carigradu sastali patrijarsi Jeremija II Konstantinopoljski, Silvestar Aleksandrijski i Sofronije Jerusalimski, drugi put papski kalendar je predat anatemi 1587, opet u Carigradu, a u februaru 1593. je sabor osmim kanonom iz Crkve isključio svakog ko bi se drznuo da primeni papski kalendar. I pre i posle ovih sabora bilo je pokušaja da se kalendar “uskladi sa naukom”. U novije vreme, sinod Aleksnadrijske Crkve je 1924. godine odbio novi kalendar.
Na osnovu učenja naše Crkve, jasno nam je kolika je važnost Svetog Predanja. Kad kažemo Sveto Predanje, mi mislimo na njegov punotu: službe, tipik, postove, ikonografiju, pojanje, arhitekturu, a ne samo na kalendar. Kalendar je jedan od elemenata Svetog Predanja. Sveti Jovan Zlatoust veli: “Je li to Predanje? Ne išti dalje! ”
Sedmi kanon Sedmog Vaseljenskog Sabora nalaže raščinjenje onih koji prestupaju sveštena predanja Crkve. U svom delu “O Duhu Svetome”, Sveti Vasilije Veliki kaže da neka učenja Crkve pripadaju pisanim izvorima, a da su druga tajinstveno (misitirijalno) predata usmenim putem od strane Svetih Apostola, i da su usmeno i pisano predanje podjednako bitni za Crkvu. U poslednjih pedesetak godina, u Crkvi su se pojavili oni koji bi da “pod vidom hrišćanskog života” razore sveštena predanja
KALENDAR I JEDINSTVO CRKVE
Za vreme Svete Liturgije sveštenik vozglašava: “…I udostoj nas da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo Tvoje veličanstveno Ime, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“ Jedna usta i jedno srce – to je cilj liturgijskog postojanja Crkve, “jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje…” Božanstvena Liturgija nije privatna stvar, nego je delo cele Katoličanske (Saborne) Crkve Hristove. Neki put se desi da sveštenik služi u hramu u kome, na Liturgiji, prisustvuje samo crkvenjak. Pa ipak, iako se crkvenjak ne pričesti, sveštenik vozglašava: “primivši presvete, prečiste i životvorne strašne Hristove Tajne, stojeći smerno, zablagodarimo Gospodu.” A crkvenjak, pojac, blagodari Bogu što smo se pričestili i moli Ga da celog dana ostanemo u Njegovoj svetinji i poučavamo se pravdi Njegovoj. Liturgija je služba cele Crkve i crkvenjak i sveštenik slave Gospoda zbog svih onih koji su se, bilo gde, u bilo kom pravoslavnom hramu, pričestili Svetim Tajnama Hristovim. Sva Crkva prisustvuje u Liturgiji bilo koje parohije. Ovo je sabornost u prostoru. Ali postoji i sabornost u vremenu, jedinstvo sa celokupnom sveštenom prošlošću Crkve, a postoji i sabornost nebozemna, kada se vremensko sjedinjuje sa Večnim, upravo kroz bogosluženje. Posle uvođenja novog kalendara, došlo je do narušavanja jedinstva između pomesnih crkava u slavljenju pravoslavnih praznika, ali to ne znači da su pravoslavne crkve novog kalendara bezblagodatne pustinje. Dok crkva u Rusiji, Srbiji, na Svetoj Gori, skupa sa jerusalimskom Majkom Crkava peva “Djeva danas rađa Onoga koji je pre svake tvari”, novoklaendarci pevaju: “Danas Hristos dolazi da bude kršten u Jordanu”. Dok crkve koje se pridržavaju oračkog kalendara pevaju himne Bogojavljenju, novokalendarci slave Svetog Makarija Velikog. Crkva je uvek i svagda bila sveštena simfonija, nikad vavilonska kakofonija. treba da pevamo “jednim ustima” da bi nam Bog darovao “jedno srce”. A da li je danas tako? Od Prvog Vaseljenskog Sabora Crkva Božja peva skupa; u dvadesetom, nesrećnom vekuna đoše se ljudi koji nisu bili dostojni ni da pominju imena Otaca Prvog Sabora koji uvedoše novi kelendar, cepajući time liturgijsko jedinstvo pravoslavnih. “Dobro”, reći će neko, “Pashu i dalje slavimo skupa.” Ali, pitamo se, zar su Božić, Bogojavljenje, Preobraženje, manje bitni? I koliko su manje bitni? Zar kroz te praznike ne slavimo istog Gospoda, koji nam je dao jednu veru i jedno krštenje? Zar da za Vaskrs, Vaznesenje i Trojice budemo jedno, a za Božić i Bogojavljenje razdvojeni? Zašto? Zar nije Onaj koji je vaskrsao, vazneo se na Nebo i poslao Duha Svetoga isti Onaj koji se rodio u Vitlejemu, krstio na Jordanu, preobrazio na Tavoru? Kao što je poznato, nedelja posle Trojica je nedelja Svih Svetih. Cele te sedmice iza Trojica niti se klanjamo, niti postimo, kao ni posle Božića i Vaskrsa. Pasha može da padne samo između 22. marta i 26. aprila, pa je ona u skladu sa tim “rana” ili “pozna”. Ako je Pasha rana, apostolski post traje duže, a ako je pozna, traje kraće. Ovaj post je vekovima čestvovan od pravoslavnih kao post od izuzetne važnosti: godine 1725. patrijarh Jeremija III je lišen prestola jer je pokušao da ovaj post ustali na 12 dana, a godine 1783. patrijarh carigradski Kalinik doživeo je isto jer je hteo da apostolski post svede na sedam dana.
A šta se dešava prilikom primene nobog kalendara? Ako Pasha padne, npr. 25. aprila (8. maja po novom kalendaru) , nedelja Svih Svetih se u novokalendarskim crkvama slavi posle Petrovdana, što je nedopustivo! Sam, pak, Petrovdan, pada u sredu posle Pedesetnice. To jest, po logici novog kalendara, trebalo bi, da se uoči Petrodana, odmah posle Trojica, posti! A kanoni to zabranjuju! Neko može reći da ovi slučajevi nisu neko vapijuće narušavanje kanona, da je to sitnica… Ali takav pristup, dopustiv u običnom životu, sasvim je neprimenljiv na oblast crkvenu. Crkva Božja, kao Telo Hristovo, nije organizacija, nego organizam, a u Živom Telu nema sitnica – svaki, najmanji organ, svaka živa ćelija Tela Crkvenog ima važnu i neponovivu funkciju, i uklanjanje iste dovodi do nenadoknadivih gubitaka, do bolesti, kadkad teške i opake.
Kanon 56. VII Vaseljenskog Sabora nalaže da se svi postovi u Crkvi sprovode po zajedničkom poretku. Da li je danas tako? Dok crkve pravoslavnog kalendara poste pripremajući se za Božić, dotle novokalendarci mrse, slaveći Božić! Duh Sveti je sišao na apostole i osenio ih kada su bili zajedno sabrani na jednom mestu (Del. Ap. 2, 1) . Šta bi bilo da je jedna grupa apostola primila Duha Svetoga jednog dana, a druga grupa rekla: “Mi ćemo istog Duha primiti kasnije, za trinaest dana, pa nemoramo sada da budemo sa vama? ” Osetivši ovo, Sveti Justin Ćelijski je, pre Drugog svetskog rata, plakao i tugovao što je carigradski patrijarh, koji bi trebalo da čuva jedinstvo pravoslavne vaseljene, to isto jedinstvo ugrozio.
Vladimir Dimitrijević
