ПИСМО СВЕШТЕНСТВА ГРЧКЕ ЦРКВЕ ЊИХОВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА

ПИСМО СВЕШТЕНСТВА ГРЧКЕ ЦРКВЕ ЊИХОВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА
 
8. октобар 2009. год.
 
Многопоштованој јерархији Грчке Цркве
 
Ваше Блаженство,
Преосвећени свети Архијереји,
 
Последњих неколико дана, у вези са предстојећим пленарним заседањем Мешовите комисије за богословски дијалог између православних и римокатолика, Васељенска Патријаршија је покушала да укаља, оклевеће, застраши и ућутка све оне који су у последње време изражавали своје неслагање са најновијим екуменистичким збивањима и правцем у којем се теолошки дијалог креће.
Овај покушај је исказан званично, и то у два писма: једно је Његове Светости, Васељенског Патријарха Вартоломеја, упућено Његовом Блаженству, Архиепископу Атинском и целе Грчке Јерониму, а друго је писмо Високопреосвећеног Митрополита Пергамског Јована (Зизиуласа), упућено свим Преосвећеним Митрополитима Грчке Цркве.
У оба писма може се уочити тактика мешања у послове Грчке Цркве, дезоријетисања и селективног позивања на одређене активности и одлуке, као и потпуно одсуство аргумената и доказа за изнете тврдње.
У тону и садржају ових писама може се уочити прикривени презир према Грчкој Цркви, њеним Преосвећеним Митрополитима, њеном свештенству и монаштву, њеним професорима теологије и верном народу. Сви они се прекоревају за „зилотске тенденције“, шизматичко настројење, незнавеност, „индолентност“, „непоштовање саборских одлука“, злонамерност, фанатизам или болесну тежњу за самоистицањем“…
Ово је добро позната тактика екскомуницирања и генералне осуде, која не трпи било какво опонирање, којa не може чак ни да размотри другачије мишљење, и хоће да згроми свакога ко се усуди да га изнесе. Ово је добро позната тактика која се ослања на принуду, на дриловање, на позицију апсолутне надређености, на слепу послушност клирика.
Очигледно је настојање обојице високодостојника да се мешају у унутрашње ствари Грчке Цркве: неумесним квалификацијама и сугестијама, посредним уценама и претњама покушали су да руководе свим Јерарсима, да им буду пастири, и да на вештачки начин издејствују њихове одлуке.
На овај начин је Грчкој Цркви упућен позив да суштински осуди своје властите епископе, свештенике, монахе и верни народ који су потписали – и настављају да потписују – „Исповедање вере против екуменизма“ зато што, према Васељенском Патријарху „тиме што не осуђују него прећутно оправдавају (исповедање вере) изазивају забринутост не само у погледу своје пастве, него и у погледу заједништва са осталим Православним Црквама“. Да Цариградска Црква има паству која је осетљивија на екуменистичко деловање, и сама би се суочила са истом таквом узнемиреношћу и добронамерном забринутошћу. Традиционална Грчка Црква не само да не ствара никакве проблеме у свом заједништву са другим Православним Црквама него се наша истоверна браћа увек ослањају на њу и њене чврсте, здраве и виталне богословске снаге, што се јасно види по широком, међуправославном прихватању „Исповедања вере“.
А питамо се, с болом у срцу, да ли је Васељенски Патријарх икада поразмислио не само о забринутости, него и о дубокој тузи, разочарењу и жестокој саблазни које он и његово дружење са јеретицима изазивају код Православних верника.
Он износи оптужбу да текст „Исповедања вере“, наводно, „садржи у себи семе схизме“. Питамо се: како очигледне и несумњиве истине наше Вере могу са таквом лакоћом бити проглашене схизматичним? Да ли су Светитељи и Оци наше Цркве, који су установили и као догме утврдили истину наше беспрекорне вере, и сачували њену тачност, да ли су они схизматици? Да ли је ово потврда старијег, неприхватљивог патријарховог становишта, по којем су „наши претходници, који су нам поделу оставили у наследство, били несретне жртве старе змије, и већ се налазе у рукама праведног Судије, Бога.“ (Епискепсис, 30.11.1998.).
У оба горе поменута писма стално се помињу свеправославне одлуке које се односе на наставак теолошког дијалога са инославнима. Критичари екуменизма никада нису оспоравали ове одлуке, мада оне нису божански закони нити су изнад одлука Васељенских Сабора, догматског учења и савести Цркве.
Изнете критике односе се углавном на покушај измирења, на активности и документа који нису засновани на било којој свеправославној одлуци и никад нису били потврђени у сабору, него су, напротив, дочекани с неодобравањем од стране православних, јер се ту ради о примењивању и прихватању праксе свејереси екуменизма.
У свом писму Његовом Блаженству Архиепископу Јерониму Васељенски Патријарх тврди да су „све Православне Цркве, кроз саборне одлуке, одобриле контакте са инославнима“.
Питамо:
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је дозвољено учешће Васељенског Патријарха на папистичким мисама у Ватикану?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је допуштено да папа, први међу јеретицима, учествује на православној Божанској Литургији и размењује литургијски целив мира са Васељенским Патријархом?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је одобрено да православни учествују у заједничким молитвама и богослужењима са инославнима?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава се сматра да су за православне прихватљиви „теорија гранa“, теорија о „сестринским црквама“ и о „два плућна крила“ као и инославно крштење (само по себи)?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је Ватикан признат за Цркву а папа за канонског епископа који је саодговоран за пастирску бригу о Христовом стаду?
Упорно позивање на саборне одлуке и ушанчивање у њих учинило је да се аргументацији оба писма може још мање веровати, јер је очито да је већина њихових поступака реализована или у супротности са саборним одлукама, или без њих, или тако што су оне прекорачене.
Указаћемо и на добро познату тактику коју они примењују, а то је – кретање у два правца истовремено: један је чисто православни правац, којег се држе током Свеправославих саветовања и док обилазе Грчке митрополије и Свету Гору, а други је екуменистички, којег се држе у контактима са инославнима. А ово значи да њихово „да“ није „да“ и „не“ – „не“, него да је понекад да, а понекад не.
На пример, одлуке Треће Свеправославне предсаборске конференције (1986), коју је Васељенски Патријарх сазвао, често се крше, тако да оне сада представљају мртво слово на папиру.
Навешћемо, као карактеристичан пример, завршни текст IX Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане у Порто Алегреу, који текст су потписали и представници Православних Цркава, где се (заједно са инославнима) каже: „Ми исповедамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, како је изражена у Никео-цариградском Символу вере. Свака црква (која је чланица Светског савета цркава) је католичанска Црква, али није целосна. Свака црква остварује своју католичност када је у заједници са другим црквама“. (Порто Алегре, фебруар 2006).
А што се тиче теолошког дијалога са римокатолицима у оквиру Мешовите комисије за теолошки дијалог, одступања од свеправославних одлука очигледна су свакоме. Треба запазити да је Меморандум Православних Првојерараха, на који се Високопреосвећени Митрополит пергамски селективно позива, предвидео да је осуда унијатства предуслов за наставак дијалога и за промену тема у оквиру тог дијалога.
Наравно, питање уније није разматрано на претходна два састанка Мешовите комисије за теолошки дијалог, у Београду 2004. и у Равени 2007. године. У ствари, документ из Равене на индиректан, али јасан начин отклања, из ове фазе дијалога, питање уније као тему о којој се разговара. У документу из Равене пише: „Од 1990. до 2000. године главни предмет разговора у Комисији је била унија (Баламандски документ, 1993; Балтимор, 2000), и ову тему ћемо наставити да разматрамо у скорој будућности. Сада започињемо тему која је поменута на крају документа из Валамоа, и проучавамо питања црквеног заједништва, саборности и власти“.
Вредно пажње је, такође, и неприхватљиво и провокативно прећуткивање и забашуривање одлуке Пленарне седнице одржане 1990. године у Фрајзингу, Минхен, којом је осуђено унијатство. Ово показује колико су представници Ватикана неодговорни у овом Дијалогу, јер су неке одлуке прихватили, а неке одбацили, показујући тиме крајње непоштовање према нама. Очито је, такође, да је пуки изговор и изврдавање изјава Митрополита пергамског да ће тема уније бити разматрана у скорој будућности, у оквиру дискусије о папском примату. Питање уније је требало да буде решено одлуком из Фрајзинга, када су и православни и римокатолици потписали осуду уније. Они који су понизили Православље у Баламанду, Либан, (1993) требало би да се стиде, а не да и даље подстичу ствари, имајући у виду да смо, упркос одсуству шест аутокефалних Цркава (Јерусалимске, Српске, Бугарске, Грузијске, Грчке и Чехословачке) били увучени у нову, излишну дискусију о унији. Попуштајући захтевима Ватикана, ми смо поништили одлуку из Минхена (1990) и ослободили унијатство од свих оптужби. Да ствар буде још гора, ми смо (у Баламанду) прихватили озбиљна одступања у стварима вере: еклисиолошки смо изједначили Римокатоличку „цркву“ са Православном Црквом, поричући на тај начин да је Православна Црква – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. И само ово би требало да буде довољан разлог да воде рачуна шта причају и пишу они који се усуђују да говоре о поштовању саборних одлуке, а сами их потпуно ниподаштавају. У ствари, ми настављамо да прихварамо унијате као сабеседнике у Дијалогу (као чланове римокатоличке делегације).
Што се тиче документа из Равене у целини – на који су од стране православних изнете изузетно оштре критике јер се одриче православне еклисиологије у корист јеретика – о њему до данас није било никаквог саопштења (епископa), никакве дискусије, никакве одлуке нити потврђивања на нивоу Сабора Грчке Цркве.
На које свеправославне одлуке се ова двојица високодостојника позивају, када ниједан од десет докумената које је сачинила Мешовита комисија није потврђен од Сабора Грчке Цркве?
Како да представник Светог Сабора Грчке Цркве представља своју Цркву у припремању новог документа Мешовите комисије, када и претходни текст, који чини основу следећег текста у предстојећем дијалогу, тек треба да буде одобрен у Сабору?
Какав кредибилитет овакав дијалог (где је ко-председавајући Његово Високопреосвештенство Јован Пергамски) може имати када се не сматра важним да се у погледу решења која он (дијалог) доноси прибави саборно одобрење Помесних Православних Цркава које у њему учествују?
Зашто њих двојица протестују против „Исповедања вере“, које је пример саборног учествовања пуноте Цркве – нешто чему би они требало да теже, а не да одбацују? Ово није православна еклисиологија, него папска јерократија.
Да ли овакву јерократску „власт и углед саборских одлука“ Митрополит пергамски брани? Није ли то она „еклисиолошка опасност“ са којом се он толико мучи?
Питање које нас узнемирава стварно је незаобилазно. Међутим, оно не гласи онако како га је Митрополит пергамски на преокренут начин изразио, питајући се на крају свог писма: „Могу ли постојати Православље и догмати вере без саборских одлука?“, него онако како је у стварности: могу ли постојати саборске одлуке без Православља и догмата вере?
Ово је оно што је збиља у опасности: очување истине и потпуне тачности наше беспрекорне Вере, саборно изражене од стране наше Најсветије Цркве, у оквиру њеног неометаног функционисања као Помесне Православне Цркве.
Благодаћу Божјом, ми нећемо престати да бранимо оно што је у опасности, и да га очувамо, остајући непоколебљиви и непопустљиви пред застрашивањима, претњама и уценама. Забринутост и спекулације двојице високодостојника су неосноване. Православна еклисиологија је нападнута јерократским тенденцијама које занемарују црквену пуноту тиме што игноришу свете каноне и светоотачко предање, изражене на Васељенским и Помесним Саборима у погледу нашег става према јеретицима, а такође и скорашњим интензивираним недопустивим мешањем у послове аутокефалне Грчке Цркве.
Изражавајући поверење у јерархију наше Цркве, ми синовски молимо Његово Блаженство Архиепископа и наше Преосвећене Архијереје да, просветљени Духом Светим, саборно изнесу своје мишљење и утврде своју паству која чека да чује глас Мајке Цркве.
 
С најдубљим поштовањем,
У име сабрања свештенства, монаштва и лаика, потписника „Исповедања вере против екуменизма“:
 
Архимандрит Марко Манолис, духовни руководитељ „Свегрчког православног јединства“
Архимандрит Хризостом Пихос, игуман свештене обитељи Лонговарда
Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман свештене обитељи Велики Метеори
Архимандрит Максим Каравас, игуман свештене обитељи Свете Параскеве Милохориу, Птоломеидa
Архимандрит Теоклит Болкас, игуман свештене исихастирије св. Арсенија Кападокијског, Халкидики
Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман свештене обитељи Св. Тројице Ано Гацеи, Волос
Архимандрит Саранди Саранду, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусиу, Атина
Протопрезвитер Георгије Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета
Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Солунског универзитета
Старац јеромонах Евстратије Лавриот
Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма Св. Николе у Патри
 


Са енглеског превео:
Родољуб Лазић

Извор: OODE – Orthodox Outlet for Dogmatic Enquiries

Коментарисање није више омогућено.