ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

 

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ
 
ВЕРОНАУКА И КУЛТУРА – УВОДНА РАЗМИШЉАЊА
Вредности културе су, за хришћанина, условне: култура ће, као дело руку људских ишчезнути. Овај радикални есхатологизам, међутим, никад није спречавао хришћане да стварају дела непролазне вредности – управо у култури. Јер, смисао хришћанског обитавања на земљи је у привођењу целокупне творевине Богу, ради освештања и преображавања у нови, вечни начин постојања.
Улазећи у свет културе, хришћанин жели да све чини на славу Господњу. Зато је православни дух, дух пустињаштва и отшелништва, у исти мах дух Студенице и Хиландара, цркве Василија Блаженог и цариградске Св. Софије, „Слова љубве“ Стефана Лазаревића и „Браће Карамазова“ Достојевског. Због тога би један савремени уџбеник веронауке морао да вероучитељима и деци понуди дела хришћанске културе као конкретно ваплоћење догматско-етичких истина Откривења.
Када се, почетком XXI века, веронаука опет вратила у србске школе, очекивало се (можда претерано) много. Требало је да се надокнади оно што је педесет година одузимано човеку – његово право да буде изнад себе, да се не мири са својом затеченошћу. Колико се у томе успело, велико је питање. Пошто сам се петнаест година бавиo вероучитељским радом, могао бих да кажем: свако се сналази како зна и уме. Велики проблем су уџбеници веронауке, који као да нису успели да посведоче хришћанство које је и културотворна сила. А уџбеник то мора имати као један од циљева.
Оно што читалац има у рукама свакако није рецепт за прављење уџбеника веронауке, него низ размишљања о неопходности повезивања хришћанства и културе, како у оквиру самог предмета, тако и у уџбеницима за тај предмет. Та размишљања су општа; њихово конкретно остварење тек чека прегаоце.
 
СВЕТОГОРСКИ ДУХОВНИК И ЧАРЛС ДИКЕНС…
Отац Серафим (Роуз), велики проповедник православног Хришћанства у Америци, знао је за случај једног младића који је дошао у светогорски манастир, тражећи духовника. Нашао га је, и кад је почео да му иште савет, духовник му је препоручио да чита Дикенсовог „Дејвида Коперфилда“. Запањени младић, који је очекивао да ће му посаветовати читање „Лествице“ Св. Јована Синајског, добио је – реалистички роман „сентименталног“ тона. Духовник је био бескомпромисан: или то или ништа! Слушај или тражи другог духовника! Рекао му је: „Док не научиш да једноставно и на хришћански начин гледаш на живот, као мали Дејвид, простосрдачно, добро, од срца и са опраштањем – никаква „духовност“ ти неће помоћи, а светоотачке књиге ће ти бити само на штету, само ће те претворити у духовно чудовиште и упропастиће ти душу“.
Отац Серафим Роуз је, у низу својих текстова и предавања, дао основне разлоге због којих се данашња деца морају упознати са вредним делима класичне културе. Наводимо га у ширем изводу управо да бисмо показали и своје основно полазиште: „Образовању омладине у савременој Америци катастрофално недостаје вештина да се код ученика ствара душевни одзив на дело ликовне уметности, књижевности и музике. Резултат је то да се омладина васпитава несистематски, под утицајем телевизије, рок-музике и остале савремене ‘културе’ (пре би се могло рећи – антикултуре). Ни родитељи, ни наставници ништа не знају о навикама хришћанског живота, нити о принципима хришћанског васпитања. И као последица тога душа човека која улази у одрасли живот представља пустињу у којој нема ни клице оног односа према животу и према људима који је некада сматран обавезним и очигледним.
Мало је данас младих људи који су у стању да разговетно изразе своје мисли и осећања, да их зрело оцене. Многи чак немају ни појма шта се збива у њиховој души. Живот је вештачки подељен на ‘посао’ (којем само мали број предаје своју душу, готово за све посао је само начин да се заради новац), ‘забаву’ (у којој многи виде смисао живота), ‘религију’ (на коју се троши сат или два недељно) и све остало. Нема целовитости живота, онога што би обједињавало све његове стране. Не налазећи задовољство у свакодневном, људи одлазе у свет фантазија (понекад аматерски религиозних). Савремена култура се у потпуности одликује двама критеријума: дивљењем себи (све до самообожавања) и личним комфором. И једно и друго је погубно за мисао и духовни живот.
Ето у каквој атмосфери живи и с каквим ‘културним’ пртљагом долази у Православље савремени човек. Некима успева да се изборе, за неке се суочавање са истинитом вером претвара у трагедију. Већина њих тако све своје дане и живи, не осетивши пуноту живота и не разоткривши душу за духовност просто зато што није припремљена и није свесна захтева које поставља истински духовни живот.
На почетку (да бисмо помогли онима који желе да схвате тај проблем) размотримо православно учење о људској природи великог религиозног писца и мислиоца 19. века, св. оца последњих времена, епископа Теофана Затворника. У књизи Шта је духовни живот и како живети њиме? он пише: ‘Човеков живот је веома сложен и вишестран. Постоји у њему телесна страна, постоји душевна и постоји духовна. Свака има своје снаге и потребе и своје начине и вежбе за њихово задовољење. Тек онда када су све наше снаге у кретању и све потребе задовољене човек живи. А када је у њему у покрету само један делић снаге и само се један делић потреба задовољава онда такав живот није живот’.
Раздвајање ‘душе’ и ‘духа’ не значи да они постоје независно један од другог јер је ‘дух’ виша страна човекове природе, а ‘душа’ нижа. И једно и друго је невидљиво нашем оку и обично се зове душом. Св. Теофан повезује с појмом ‘душе’ само световна осећања која нису повезана с духовним доживљајем. ‘Духу’ припадају највише човекове тежње: у молитви, у црквеној уметности, у испуњавању заповести Божијих. Из речи св. Теофана се јасно види у чему је невоља данашњих тражитеља духовности: нису сви ‘делићи снаге’ стављени у покрет. Људи покушавају да задовоље религиозне потребе (потребе духа), а да при томе не схватају психолошке и чулне потребе, или, што је још горе, незаконито стављају религију у службу својих чула. Религија је код таквих људи нешто вештачко, спољашње, нешто што не задире у дубине душе и што ову чак доводи до несклада. Свака световна саблазан је у стању да сруши тај крхки ‘религиозни мали свет’ и заувек одврати људе од религије. Понекад се после тешких искушења људи враћају религији, или чешће духовно гину или остају богаљи који нису у стању да донесу духовни плод /… /У наше време, главни саставни део душевне хармоније јесте, да тако кажемо, емоционални развој душе. Он није непосредно повезан с духовним развојем, али га често кочи. То је стање човека који је уобразио да чезне за духовном борбом, високим молитвеним животом и свим осталим иако није научио да се одазива на љубав и пријатељство јер ако ко каже: љубим Бога, а мрзим брата свога, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није видео? (1. Јн. 4, 20).
Мало је оних у којима тај недостатак преовладава. Али до извесне мере њиме смо погођени сви ми, одгајани у данашњој духовно-душевној пустињи. Управо и зато треба да смиравамо своје тобожње духовне тежње и да проверавамо у свакодневном животу своју спремност за њих. Понекад ће духовни руковођа ускратити своме чеду духовну књигу и понудити му у замену за њу роман Достојевског или Дикенса или ће га посаветовати да послуша класичну музику, нимало из ‘естетских’ разлога (понекад човек који је научио да чита и да слуша, који је ‘образовао душу емоционално’ не иде даље, у правцу духовне борбе – и то је такође погрешка), с јединим циљем: истанчана душа је склонија да прихвата истинске духовне књиге“.
Речи које је изрекао о. Серафим о једном таквом мудром духовном наставнику још у већој мери треба да се тичу родитеља јер „образовање душе“ треба да почне од раног детињства. Године 1982. на Свето-Германовским предавањима у манастиру о. Серафим је наступио с предавањем за родитеље и дао им је неколико практичних савета како да искористе све што је позитивно на овом свету ради добра деце: „Ако је дете од раног детињства научено на добру класичну музику која благотворно делује на душу тешко да ће се потом саблазнити грубим ритмовима рока и другом данашњом псеудомузиком, што се не може рећи за дете које је лишено музичког образовања. Како кажу оптински старци, таква музика оплемењује душу, припрема је за доживљај духовног.
Ако се детету од раног детињства чита добра проза, стихови или драме и дете се прожме њиховим благотворним утицајем касније се неће везати за булеварско штиво и савремену телевизију која разара душу и одводи је са стазе хришћанства. Ако се детету од раног детињства приказује лепота класичног сликарства и скулптуре, оно се неће одушевљавати савременим ружним ‘ремек-делима’, шареном рекламом или порнографијом. Ако је детету дато знање из историје (нарочито из хришћанског раздобља) о животу и обичајима других народа, о невољама и несрећама које су они претрпели, удаљивши се од Бога и Његових заповести, о томе колико је радостан и величанствен живот оних који су верни Господу, дете, сагледавши живот и мисаоно стваралаштво нашег времена, неће постати жртва помодне философије и помодних гледишта“.
О. Серафим је издвојио оне врсте уметности које помажу деци да одрасту с правилним односом према полном животу: „У нашем друштву до 14-15 године деца сазнају све о гресима плоти – далеко више него што су раније знали одрасли породични људи. Деца одлично познају све што се приказује у биоскопу и што се чини у животу јер и сами живе у атмосфери распуштености. Неки кажу: „‘Зашто се борити против тога? Па то је природно!’ Самим тим они припремају тло за распуштеност и греховност. Дечаку треба показати пример целомудрене девствености. наравно, веома је тешко тако живети, то је високи подвиг, али треба барем укоренити у његовој души мисао о целомудрености да би му било лакше да се бори са свепрождирућом чулношћу – она погађа не само плот, него и разум. Дечак види саблажњиву рекламу, листа одвратне часописе. Све око њега делује на њега далеко јаче, него мисао о целомудрености. Сада се та мисао радије исмева. Шта да чини један дечак? Тешко је не само супротставити се, него и просто бити свестан да се треба супротстављати. Само сићушна и слабашна мисао о чистоти супротставља се лавини саблазни и греха. И ту у помоћ мора да дође књижевност…
Дајте дечаку Дејвида Коперфилда. Јунак није монах, није подвижник, већ обичан дечко. Та световна књига о световним људима потиче из времена када је свет био другачији. И већ само то је корисно истаћи: дакле, није увек било тако лоше као што је данас. Осим данашњих мерила морала, постојала су и другачија. И у тадашњем свету људи нису могли без полног живота, али нису му придавали такав значај. Охрабрује и испуњава снагом свест о томе шта се сматрало у то време нормалним и природним. На пример, Дикенс описује одрастање дечака, његову прву љубав. У друштву девојчице, он је збуњен и нема прљавих помисли зато што ништа такво у животу није видео. Данас је сваки роман препун сцена из ‘кревета’. Дикенс пише о узвишеној љубави која ће, наравно, довести до женидбе, до породичног живота, до васпитања деце – на томе се и гради сав човеков живот. Али ни у једном од јунака не настаје помисао о тренутном задовољењу пожуде са једном девојчицом да би одмах почео да се бави трагањем за другом. Дејвид машта о вољеној жени, о томе како ће живети с њом када одрасте велики и јак. Разуме се, он ће спавати са својом женом, али полни живот је само део великог и тешког живота у целини. Ту може наћи помоћ дечак којега нападају саблазни. Када он пита: „Како треба да се понашам са девојчицом? “ – ту се не може проћи са општим фразама. Али видећи пред собом веродостојни пример вршњака који је живео у прошлом веку – вршњака снебивљивог, брижног, углађеног, склоног маштању и нежног – дечак нашег времена ће се такође понашати нормално, посматрајући узоре норме понашања из прошлости. Тај роман има много епизода које се тичу љубави и пола, њихове сложености и важности за нашу људску природу. О православној вери није речено ни речи иако је сва књига задојена духом хришћанских вредности – то је такође ослонац нашем савременику који одраста у свакодневном животу овога света. Дикенс с великом топлином приповеда о људима, о њиховим односима. Нажалост, у школи се данас о томе не говори. И то топло осећање према људима ће вероватно дати дечаку далеко веће уверење да треба да живи целомудрено, него сви догмати Православља… “
Дакле, деци је неопходна добра књижевност у процесу одрастања. Данас вероучитељи могу бити одлични преносиоци правих књижевних вредности – ако умеју да своје ученике заинтересују за читање праве, не само духовне, литературе.
 
РЕЛИГИОЗНИ ПОТЕНЦИЈАЛ НАШЕ И СТРАНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Најстарије сачувано књижевно дело човечанства, „Еп о Гилгамешу“, бави се потрагом за бесмртношћу: моћни краљ Урука, Гилгамеш, тражи лек од смрти у коју је отишао његов најбољи пријатељ, Енкиду. У току те потраге, Гилгамеш се очовечује, од суровог ратника постаје биће спремно да травку бесмртности, добијену од Утнапиштима, подели са браћом људима. Софоклова Антигона, ради божанских закона, сахрањује убијеног брата, и бива подвргнута суровости земаљског закона. (Уосталом, античка трагедија није била драмско дело у данашњем смислу те речи, него религиозни чин, трагОДИЈА – ода у славу жртве која је утемељила заједницу. ) „Хамлета“ Шекспировог тешко је разумети ако се не зна хришћанско учење о човеку као венцу творевине, у које дански принц сумња, називајући човека „квинтесенцијом прашине“. Фауст је продао душу ђаволу, а Шпенглер, у својој „Пропасти Запада“, читаву западну културу назива фаустовском…
Како је у светској књижевности, тако је и у домаћој, не само средњовековној, чије је мистичко језгро Теодосијев опис Растковог бекства у Свету Гору. Наша савремена поезија сва је прожета религиозним трепетом: Иван В. Лалић, Рајко Петров Ного, Миодраг Павловић и многи други, свако на свој начин, настављају нит Момчила Настасијевића и Дучићеве „Лирике“, у којој се Бог огледа у дну човекове душе „као небеса у бунару“.
Тако је и у србској прози. Народне бајке и легенде о свецима засноване на хришћанству нарочиту пажњу посвећују Божјем промислу у човековом животу. Јер, „Бог не плаћа сваке суботе“; али, и „Бог ником дужан не остаје“. Зато: „Без Бога ни преко прага“. Сиромаси и убожјаци, који се покажу милостивим, од Вишњег ће бити вишеструко награђени. Бајка, та, по Ивану Иљину, прафилософија сваког народа показује да су Срби народ који верује у Бога Правде, код Кога је правда у исти мах и милост. Легенде о Светом Сави, том истинском заточнику Бога на земљи, такође показују да су сина Симеоновог Срби пре свега доживљавали као правдотворца и правдоизвршитеља, који је свој народ и поуком и казном образовао ка Образу Божјем. Предање о „Цару Дуклијану“ јасно указује на то да су Срби знали колико је паганско у човеку у сталном сукобу са оним хришћанским, и да су себе стално опомињали да се против паганског треба делатно борити, да не би оживело и загосподарило.
Став наших романтичара и раних реалиста има неколико заједничких црта: пре свега, за њих је хришћанство морал, као „завичајна обичајност“ (израз др Жарка Видовића) која заједницу одржава на ветрометинама историје; свештеник је призван да тој завичајној обичајности буде пример и путоказ. Ђура Јакшић у „Попи Тихомиру“ приказује лик србског пастира, који је, чувајући парохију као Богом поверено стадо, спреман да страда и од својих (вишег клира) и од туђина, само да би заједница опстала. Змај у причи из „Невена“, „Зар и звона говоре“, жели да утиче на дечја срца, онако како је само он то умео, испуњавајући завет посмртног јављања својих, прерано отишавших, петоро малишана (који му, с оне стране, гроба, што ће Змај записати у „Ђулићима увеоцима“, поручују: Где год је Српче које, љуби га уместо нас. )
Јанко Веселиновић својим причама нуди узор србским свештеницима, који, у народу склоном свађи и подели, морају да, увек и свагда, буду миротворци. Стеван Сремац се, у „Смрти цара Лазара“ (збирка из које прича потиче изашла је под насловом „Из књига староставних“) опредељује за опис свештеног тренутка настанка Косовског завета, запечаћеног Лазаревом и Милошевом крвљу, а Драгутин Илић се, у „Српској божићњој легенди“, враћа периоду србског робовања под Турцима и уздања у Бога као једине светлости у тами синџир-векова.
Иако нисмо имали „Браћу Карамазове“, ту сагу у обнови очинства, имали смо Лазу Лазаревића и „Први пут с оцем на јутрење“, где ће достојанство оца и домаћина свом мужу, на ивици самоубиства, вратити мајка и супруга Марица. Указујући му поверење после животног слома, она га обраћа Богу (Оцу и Домаћину) и деци својој и његовој… Исприповедана из детиње перспективе, онеобичена на један лирски начин, ова прича се одвија под треперавом светлошћу кандила запаљеног пред иконом Светог Ђорђа, Митрове крсне славе. Симо Матавуљ, у „Пилипенди“, даје икону србског сељака који се вековима борио да, пред турчењем и католичењем, остане свој, спреман и да умре од глади, само да би очувао верност „србском ‘Ристу“. У „Свечевом лијеку“ Матавуљ описује чудо народног свеца, Василија Острошког, који са својим Србима живи као са домаћима, увек спреман да им се одазове кад је тешко, али и да их поучи којим путем да иду. У „Крсту и молитви“ Светолик Ранковић слика муке свог поколења, које, под утицајем европског рационализма и скептицизма, заборавља светињу, али је, у дубинама душе, спремно да клекне и завапи кад му је најтеже и најболније. Радоје Домановић се, у „Божјим сузама“, диви Господњем дуготрпљењу и кори оне који су заборавили пут истине и живота, у земљи која се, како би рекао Ђура Јакшић, сва претворила у бол („Орао“). Светозар Ћоровић, син убогог херцеговачког крша, његове муке и љутине, поставља Богу питање: „Зашто? “ Зашто деца умиру? Зашто малишани доживљавају бол? Зашто је у овом свету тако тешко, да сузе, ако не потеку, могу да угуше? У „Првом бадњаку“, међутим, он показује да наде има и да је никад неће нестати. Чак ни у врелом камењу Херцеговине, пуном бодљи и гуја. Петар Кочић, песник Босанске Крајине, који је, носећи крст свог народа, од мука умро у београдској лудници 1916, не дочекавши сунце слободе, у причи „Гроб Слатке Душе“ дочарава нам идеал србског сељака – хришћанина, који сваком уме да упути лепу и топлу реч, али који ће страдати управо због своје доброте. Други Кочићев јунак, Симеун, послушник и бранитељ немањићке лавре Гомионице, и читавог Змијања у јауку, показује нам делиричну страну србског православља, намученог, увек крајишничког (крајина је војна граница, а Срби су, увек, увек били на некој војној граници, и увек су, као Змијањци, могли да запевају: Ој, Крајино, крвава хаљино, с тебе вазда започиње кавга), страну трпљења уз ракију, и визије правде у свету лажи, опет уз ракију, и верности себи и свом „Закону“ (вери), опет уз ракију… У глави Симеуновој мешају се стварност и фикција, али срце његово увек је спремно да иде за Христом, „Богом словенских очајника“ (отац Јустин)… А да са Србима и њиховим навикама (оним паганским, тешким, неискоренивим) није лако, говори прича свештеника, реалистичког приповедача Тадије П. Костића, „На првој стази“, која показује да је сваког ко се борио за своје стадо морао да облива крвави зној.
Ни писци наше модерне нису заборављали слово хришћанско. Милутин Ускоковић је, у прили „Отац и син“, приказујући обрте судбине, приказао и зашто се код Срба каже: „Душу у се, па трпи“. Вељко Милићевић је описао ледену пустош велеграда и неопходност покајничког повратка огњишту. Бора Станковић, тај сведок крваве борбе Ероса и Танатоса, човек кога је плот мучила и умарала до вриска, у „Божјим људима“ дао је и неколико хришћанских ликова, који су се, што због себе, што због окружења, сломили пред Тајном, али је ипак сведоче, и од ње не одлазе.
Између два светска рата било је много прича о претходној војни. Јер, у боју су Срби показивали своје најбоље, најчовечније, најхришћанскије особине. „Пацко“ је прича о витезу који је убијен када је сахранио другог, непријатељског војника – и убили су га управо они чијег је саборца сахранио. Драгиша Васић је, пишући „Карактер и менталитет једног поколења“ (одбрану од тврдње да смо балкански злочинци) управо лик Пацка узео да докаже да Србин није никакав страствени ратник, ратник по природи, него човек кога невоља нагони да напусти огњиште, али, баш зато, онај који и у рату памти да „зло добра донети не може“… Прича „Сан брата без ноге“ Момчила Настасијевића говори о човеку који се жртвовао за другог и који сад, после рата, проси – али, у његовој савести, сусретишту човека са Богом и човечанством, збива се велики сабор свих људи, који му благодаре зато што је спасао ближњег. Настасијевићева „Прича о Незнанцу“, писана „само за лаковерне“, је прича о Христу у борби са смрћу, о борби за девојчицу Јагоду, која је, на известан начин слика човечанства као Цркве, невесте Јагњетове. Вељко Петровић је, у причи „Ни имена му не знам“, показао хришћанско срце наизглед грубог србског војника, који мисли о непријатељу у невољи, а у повести о „тешкој руци Господњој“ дао лик свештеника суоченог са раздируће мучном драмом савести… Запис Исидоре Секулић о „бденију у манастиру Раковици“ дат је као увид у усамљеност савременог човека ком су литургијски потребни и Бог и ближњи, а четири приповетке великог мајстора Григорија Божовића говоре о православљу у Старој Србији, на мученичком Косову и Метохији… „Чудни подвижник“ је повест о свештенику који се каје због тога што је убио шиптарског злочинца и зулумћара и који је због тога скинуо мантију („Јаој мене до Бога милога, / ђе погубих од себе бољега“, вапијао је, сасвим у нескладу са епском традицијом, а сасвим у складу с еванђелским духом покајања, Марко Краљевић пошто је убио Мусу Кесеџију. ) „Љута неман“ је повест о потурчењацима, који су Христа напуштали због историјске немоћи и потлачености Његове Цркве. „Мучних дана“ говори о хришћанској самосвести Срба из Старе Србије, а „Стојна Девичка“ о чудесном лику Блажене Стојне, која је, с клетвом у једној и благословом у другој руци, проходила живот свој код ћивота Светог Јоаникија Девичког. Стеван Симић, човек који се, после Другог светског рата, кад су му нудили да промени презиме, да би, као „Македонац“ имао бољи положај у комунистичком друштву, и који је, борац за слободу Старе Србије још из доба пре балканских ратова, то одбио, написао је причу о одбрани србског идентитета од бугаризације управо као причу о лику Христовом јављеном у попу Михајлу (јер, лик Христов је једина гаранција људске слободе и самобитности). „Прича старца Јанићија“ Владике Николаја и „Срна у изгубљеном рају“ оца Јустина показује ову двојицу србских светлосника не само као теологе, него и као даровите приповедаче.
А после Другог светског рата, Срби су се нашли на удару безбожништва какво међу њима никад, ни у најгорем ропству, није виђено. Тајно се преносила порука о томе да, како рече Милован Данојлић, „нешто нејасно има, / на земљи и на небесима“, и да смо, „пре но што смо на земљу пали /све већ видели и све знали“. Бранко Ћопић је насликао икону србског сељака – хришћанина у лику дједе Рада, сакривши у „Башту сљезове боје“ наду свог хришћанског срца, које се, на крају, скрхало под теретом туђинске идеологије. Прича „Слијепи коњ“ је доказ да је србски сељак знао шта значе речи Достојевског да смо „сви криви за све“, иако Достојевског није ни читао, нити је за њега чуо.
Ако све то знамо, јасно нам је да би уџбеник веронауке за сваки узраст морао да поседује илустративни део из књижевности, и да би вероучитељ требало да буде спреман да искористи религиозни потенцијал наше и стране литерарне баштине. Зашто не повезати повести о Утнапиштимовој травчици бесмртности коју Гилгамешу краде змија са повешћу о змији и Еви? Или Одисејев сусрет са душом Ахиловом у аду (очајнички сличан Енкидуовој речи упућеној Гилгамешу да, ако би краљ Урука сазнао законе царства смрти, сео би и заридао, са повешћу о Христовој победи над смрћу и небитијем? Орфеј је из љубави сишао у подземље по душу Еуридикину, али није успео да је изведе из таме; Христос је извео све који су чекали Његову победу над сатаном, господаром ада. Одакле ће ђак боље научити о религиозном значају Косова и косовске жртве до из прича Григорија Божовића? А тек Змај! Он је прави проповедник Христове победе над очајањем личног губитка…
Дакле, будући уџбеници веронауке не би смели да буду отргнути од хришћанске културе – како србске, тако и свечовечанске. Једино тако можемо се надати да ће деца усвојити знања о вери не само умом, него и срцем.
 
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Уџбеник веронауке би, потписнику ових редова, изгледао једноставно: прво изложење лекције, затим илустрација лекције – неки књижевни текст, а онда, питања, одговори, вежбе. Чврсто верујемо да би се на тај начин, постигао циљ веронауке: не само да се научи, него и доживи и упамти, да се упамти доживљавањем. Док год је тај предмет у школском систему, благотворни изазов треба прихватити и настојавати на његовом остварењу.
Чврсто верујемо да је у томе могуће у томе успети, ако буде добре воље, и да доба у коме живимо нестрпљиво очекује православне одговоре на своја питања.
Ова књига је покушај да се србском православном читаоцу укаже на писце и дела која стреме ка Христу, Богочовеку и Спаситељу свих људи и народа.
 
Светла седмица 2013.

3 коментар(а)

  1. Петар Јараковић

    Хвала ти Господе што си Великом Руском народу подарио оваквог горостаса. Ево путоказа и Српском народу и оним који хоће да буду његови вође.

  2. Као професор француске књижевности, који је предавао Егзиперија у канадским гимназијама, морам признати, да сам слабо и млако тумачио у мојим предавањима тај хришћански поглед у његовим делима. Дубоко се кајем и молим опроштај од великог писца и мојих ђака. „Il est bien difficile de juger soi-meme“ (St. Exupery) Тешко је судити самоме себи………

  3. Dobar tekst.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.