NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Pavnodušnost

Pavnodušnost

Pitanje:
Pomaže Bog poštovani Oci, Nalazim se u jednom periodu svoga života, do sada, po mome mišljenju, najružnijem, najneprijatnijem. Mislim da sam upao u stanje koje se zove RAVNODUŠNOST. To ovako izgleda… ja sam mlad momak, 23 godine, Bog mi je dao sve što neko poželeti može, zdravlje, normalnu porodicu, novac, mogućnost školovanja, jednom rečju sve što bi mlad čovek poželeo… ničega ni previše a ni premalo, i ja sam sa tim zadovoljan, blagodarm Gospodu. Sve to što mi je Bog dao ja ne znam da iskoristim, kao da ništa nemam, gušim se u sopstvenom neradu, dosadi, učmalosti. Borio sam se sa sobom godinama, izučavao razne poučne i vrlo teške knjige, zadnjih godinu dana i duhovnu literaturu, žitija svetaca, Svete Oce, ali ne postoji stvar na svetu koja bi mene zainteresovla i pokrenula na akciju… nemam interesovanje ni za šta na svetu… i propadam, kao da više ne postojim na zemlji, a tu sam… moje postojanje nema smisao… Ranije je i bila neka borba, ali sada je došlo stanje kada mi je potpuno svejedno da li ću živeti ili umreti, da li ću pobediti ili pasti… NEMAM VOLJU I ŽELJU NI ZA ČIM… nemam CILJ, nemam smisao. Uz to, upao sam u težak greh, LENJOST, koji potpuno vlada mnome… sve mi je u životu svejedno… pročitao sam i jednu misao, budi ili vruć ili studen ili ću te izbljuvati… ja nisam ni studen ni vruć… molim Vas, pomozite mi, propadam… Oprostite na ovako opširnoj poruci…. Svako dobro vam želim.
nenad


Odgovor:
Dragi brate, Mislim da to potiče od razmaženosti. U osnovi razmaženosti je naklonost da se (često i podsvesno) ide linijom manjeg otpora, da se opredeljujemo za ono što je prijatnije, udobnije, što nam pruža više zadovoljstva (mada, ponekad sami sebi to ne priznajemo) . Korak dublje (ili niže) , iza toga je gordost koja nam prijatno šapuće kako smo mi „imali više sreće od drugih“, ili kako smo, shodno tome, pametniji od drugih, kako ne moramo da se trudimo toliko kao drugi ljudi koji su manje inteligentni od nas. Dokaz da smo mi pronicljiviji i snalažljiviji od drugih je to, da stvari lako i brzo rešavamo i završavamo uspešno, tako da imamo više vremena za opuštanje, uživanje, i ne moramo da se trudimo toliko kao ostali… U suštini, ovde se radi o tome da (ako mu dozvolimo to zadovoljstvo) naš um na ovakav i sličan način uspavljuje naše srce (emocije) i otupljuje našu volju. Um nam ipak ostaje bistar i aktivan, ali nije podržan snagom volje koja naše zamisli može da pretvori u delo, i bez dovoljno emocija koje svemu tome daju pravu vrednost, značaj i dubinu. Srce postaje hladno, volja otupela, a mozak i dalje besplodno mudruje… Cela ova igra uma, lenjost volje i hladnoća ili mlakost srca, imaju i korisnu pouku: otkrivaju nam da su na kraju svih zadovoljstava i udobnosti – radvonušnost, otupelost, bezvoljnost, osećaj da je iskra života ugasnula i da je iza nje ostalo samo malo dima. U manjoj ili većoj meri svako, ili bar mnogi ljudi, prolaze kroz ovakve periode života. Pri tom je važno biti svestan dužine vremena i intenziteta takvih osećanja. Život, naročito svetovni, jeste cikličan, sporadičan, nestalan, varljiv i prevrtljiv. Ima trenutaka u životu kada smo više apatični, ili nam je više dosadno, nego obično. Ali, važno je biti toga svestan i znati koliko dugo to traje i kojim intenzitetom. Ako nas takve emocije obuzimaju duže vreme, ako je to postao način našeg svakodnevnog funkcionisanja, onda smo najverovatnije postali depresivni. U zavisnosti od dubine potištenosti, utučenosti i klonulosti duhovne snage (t.j. depresije) , primenjuju se i isceliteljni metodi. Ima ljudi koji više nisu u stanju da pomognu sami sebi. Međutim, čini mi se da to kod tebe nije slučaj i da ti možeš mnogo da učiniš i popraviš svoje stanje. Kako? Najpre, kažeš da nemaš volju i želju ni za čim, da nemaš cilj, nemaš smisao. Ne verujem. Da je zaista tako, ti nam ne bi ni pisao. A ovo tvoje pismo svedoči upravo suprotno od toga. Ali, vratimo se na početak ovog odgovora: šta je suprotno razmaženosti i čime bi se ona mogla ispraviti? Prvo što meni pada na pamet je trezvenost, otresitost, disciplina… Sportista ne može postići nikakav rezultat ako nema discipline. Treba izbegavati da se ide linijom manjeg otpora, izbegavati pravljenje odluka na osnovu toga koliko su prijatnije, udobnije, koliko nam pružaju zadovoljstva (na kraju svih zadovoljstava je radvonušnost) . Naše unutrašnje odluke treba da se zasnivaju na samoj realnosti, treba se što češće suočavati sa stvarnošću. Naše razmišljanje ne treba zasnivati na našim „udobnim“ zaključcima, već na zdravoj pameti i trezvenosti. Treba se koristiti srcem (obraćati pažnju na osećanja) i vežbati volju, davati joj zadatke koje ona može da izvrši, baš kao što i trener daje zadatke i vežbe onome koga želi da osnaži i osposobi. Rezultati neće izostati. Uza sve to, ne uzdati se u sebe, u svoje moći ili pamet, već se oslanjati na Boga i praviti mesta za Njega u našem životu. Pozdravlja te, O. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *