НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Пар питања на тему екуменизма

Пар питања на тему екуменизма

Питање:
Поштовани оци и браћо у Христу, благословите. Питање које ме мучи већ неко вријеме везано је за екуменизам и најављено зблизавање и могуће уједињење нас и католика, Милански едикт, крст изнад Ниша… Поставио бих оцу Љуби или оцу Душану пар питања која ме муче на наведену тему: 1. Откуд наједном тенденције у нашој цркви ка екуменизму и зблизавању (помирењу-евент.уједињењу) са католицима, на челу са његовом светости и још неколико епископа? На којим основама то зближавање и евентуално уједињење видите, с обзиром да између нас и њих постоје дијаметралне разлике у вјери, oko питања поглавара (надам се да никад не моземо пристати да то буде бог на земљи-Папа) , aпостолских учења и тд, и тд…Какав је већински став у нашој цркви по овом питању? 2. На Youtube сам погледао снимак на којем Патријарх Вартоломеј служи литургију са папом Бенедиктом, а онда у другом снимку је у питању миса такође заједничко слузење, зар нама (мислим на свештенство наравно) није изричито забрањено да слузимо заједно божју службу а дозвољено да се молимо за њих? Такође на сличан примјер сам наишао у Америци гдје се такође одржавала служба заједно (наш епископ и њихово свештенство) , и тај снимак је доступан на наведеном сајту. Како видите и коментаришете ову појаву? 3. Изнад Ниша ће ускоро бити подигнут велики крст. Међутим тај крст ће по најавама бити латински-католички а само ноћу ће, унутар тог великог католичког крста бити видљив наш, православни крст-малих димензија. Зашто? Какав је став наше цркве према томе и да ли је протествовала код аутора, града Ниша? На крају, небих желио да моја питања и недоумице о овој великој теми вама личе на моју гордост или не дај боже јерес.Напросто ово ме је мучило изнутра а све због страха да наша света православна вјера не оде ка католичанству, јер ако ко треба да се врати вјери правој -то су они.Извините ако сам произвео такав утисак. Да нам свима велики Васкрсшњи пост донесе мир, да нам буде на прочишћење душе и тијела и на зивот вјечни. Амин.
Никола


Одговор:
Бог те благословио Никола. Теденције ка зближавању нису од јуче, и оне постоје још од почетка прошлог века. Дијалог је света ствар наше Цкрве признали ми то или не, и он треба да буде увек у оном еванђелском духу: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца, и Сина, и Светог Духа“. Такав дијалог и зближавања треба да нас увек красе као искрене и истините сведоке Христовог еванђеља. Дакле, дијалог и „зближавања“ нису лични избор него наша обавеза. Та зближавања кроз дијалог у односу на чињеницу да су људи разговарали иако су били различите вере није проблем за Цркву. Проблем је, а на којим постулатима православни воде дијлог, т.ј. а на којој изгрaђеној платформи неко говори у наше име; и на којој еклисиологији они то повезују са нашом вером? Ако узмемо пример да је Хомјаков водио дијалог са римокатоличким теолозима, и то врло неудобан у односу на постављену тематику, зато што је она постојала на теолошкој конфротацији разлика у вери, такав сукоб мишљења је прородан и стваралачки. Дијалог заиста није природан када у отсуству сукоба мишеља а на постулатима да постоје огромне разлике између православног и римокатолчког исповедања вере. Пријатељска мисао „да се ми можемо сложти да се не слажемо“, стим што то не смета да буемо једно јеста апсурдна, а изнад свега непријатељска мисао за Цркву. Ово последње католици предлажу стим што би та канонска спона била само Папа. Услов од којег се католици никада не одричу, зато што је он и суштина папоцентричке еклисологије, њене теологије: док неки правосалвни теолози под њим попустају извесним философским разводњавањем питања власти, као пристанак н њу експериментишући неправосалвном давању „неке“ власти Васељенском патријарху. Охрабрује да огромна већина јерарха Православне цркве и не помишља на ту улогу историјског цариградског трона, односно на тим постулатима заједницу са римокатоличким папом. Зашто поједини епископи и Његова Светост много опуштено говоре о екуменизму, питању календра и „помирењу“ са Римом, како и оне изјаве у Бечу сведоче? Да покушам да објасним једним дивним искуством новије Руске цркве која са бригом тражи свој народ. Русија је велика и јака држава, и сваким даном је све јача и утицајнија, и неке стратешке елементе за свој опстанак даје Цркви да реши. Она њој даје простор и чак новац, и наравно, Црква ради за интерес своје Отаџбине (само да она не буде богоборачка) . У свем том процесу устајања једног народа посебно се изражава у црквеном поштовању своје плероме (црквене пуноте, или народа) . „Јерархијска црква“ без притисака и потражњи, а најмање сукоба са своим народом самоиницијативно ствара нову установу која се зове „Међусаборско присуство“. То је тело које даје легалну могуђност да се у Руској цркви до св. Архијерејског сабора достојно чује и глас мирјана. Дивна замисао. Пред недавно одржаним сабором црквена власт је просто рекламирала и позивала народ по епархијама да приме учешће у црквеном животу и његовом стваралаштву. Мисли и предлози, и идеје са тог Међусаборског присуства износе се на Сабор. То је дивна светоотачка веза, она кипријановска, веза између пастира и пастве по оној познатој: „епископ је учитељ али и ученик свог народа“! Мислим да је крајње време да и наша црквена власт схвати да не може да одржи стари политички однос на познатој и примењиваној изолацији од свог народа, – посао који је за њу обављала богоборачка држава а јерархијска црква се само навикавала на тај „статус кво“ неког личног и властитог преживљавања цркве и вере. У тој навици се данас развија богослвоље о власти епископа, које је увезено из средине где епископи постоје без своје пастве, на титулама старе историјске славе славног Ромејског царства. Та времена су прошла а јерархјска црква још увек жели у њима да се задржи, јер је некако „лакше и једноставније“, и никоме се не полажу рачуни низашта. Па ни за веру. СПЦ је на тој релацији у огромној кризи и јавно се боји од ученијих и талентованијих мирјана који могу много да допинесу СПЦ и опстанку нашег народа. Сведоци смо да не постоје суштинске промене у посткомунистичкој Србији у односу на духовно сагледавања човека и његовог достојанства. Не постоји нека јасна жеља за решавање његових проблема и експлатисање његових вредности за наше опште добро. Заборавили смо простог човека, а некима је он и јавни неприајтељ који се, од стране неких духовних лица, јавно описује рискантним речником, који служи додатном дистанцирању и изолацији од своје пастве. Другим речима желим да кажем: можда је лако Митрополиту пергамском да износи либералне екуменистичке мисли у име своје пастве од 40-так људи које „парохијски“ на особ и лично познаје, док то уопште није лако ако знамо да иза нашег епископа, или патријарха, стоје стотине хиљада или милиони људи – словесне личности које одређене ствари у један глас износе а да се на њих гледа као на неко црнило. Бежање од тог гласа је неразумљиво. Зато знамо шта би црквена и нецрквена већина урадила у случају да се објави нека унија или евхаристијско јединство са Римом. То пре свега зна црквена власт која себе сматра за апсолутног учитеља и тумача вере. Страх постоји од тог могућег јединства, и те могућности, нажалост, оне се увек развијају у слободи Цркве када она од спољашњих фактора не страда, али се по неком неписаном историјском правилу јављају унутрашњи елементи и разлази. Тај страх се огледа у многим уступцима, и у оним најмањим, који ће просто прете да прогутају наше Православље. Ако данашња академска мисао све време говори о неким „грешкама“ Павославне цркве, то је платформа за могућу нагодбу да је уствари Црква негде „између“, а ми нашим договором треба да се само у њој сусретнемо. Увек треба да исповедамо истину да Православна Црква суштински и ван свог тзв. људског естаблишмента не греши. И са тим никада нема нагодбе! Пријатељство са већински нееклисијалном влашћу никада није доносило плодове Цркви, чак ни дружба са еклсијалном влашћу Црква се није најбоље сналазила по оном историјском примеру Правитељствуијушчег Синода у руској монархији. Тешка је то симбиоза Христовог са оним од чега се Он одрекао као највећег свог искушења које му је ђаво припремио. Она може да буде идеална само онда ако се стрго све Христом спаја и мери, као у случају Ромејског царства или наше ране немањићке Србије, коју разни „археолози“ нечешћа, издаје и личних страсти желе да окаљају и покажу је у неком другом историјском светлу. У овом случају града Ниша и градње тог крста лично мислим да су инвестиције у питању, да онај који даје паре има и одређене услове у тој изградњи. Овде је старо питање: а када јефтино постаје прескупо? Зар је Православље јефтино, које обагрено вековном мученичком крвљу уз латинску велеиздају и пљачку на свим његовим поднебљима. Увек када ми нешто уздижемо љубављу, кохезивно удовичким лептама нашег народа увек је благословено и саградимо брзо. Ове донације „са стране“, а посебно из нецрквених средина на први поглед изгледају џабе добијен новац, али на дужим стазама ментални склоп западног пословног човека ипак очекује плодове те своје инвестиције. То је аксиома западног односа на оном чувеном латинском лукаству према Истоку. Плод од донирања новца из још увек дборостојећег Ватикана убира се тако да је тај крст римокатоличког изображења, и да је он узвишен на исконским Спрским православним земљама. Ако је неко из локалне власти намирисао тај новац шта се њега тиче какве форме ће бити крст и шта он представља. Све је ово врло тешко да се прати и разуме. Треба да кажем да у данашњој Цркви постоји тежак, чак мучан језик црквене дипломатије те црквено-правне виртуозности. Све се максимално искоришћава а пази се да се јуридички не оглуши о неко правило. То је вештина данашњег управљања, светом, државом а почешће и црквом, када се много говори а ништа не каже. Тако треба и сагледавати литургичка „сасуживања“ историјског Васељенског патријарха са Папом, јер у ствари њих није ни било. Било је инцидената од којих се васељенски Патријрах касније ограђивао, што говори да не постоји толика слобода да се иде толико далеко. Можда постоји жеља али за сада не и слобода. Другим речима: он то не исповеда. Али питање је овде овако: а шта све то има са вером? Са оном простом и чистом, и искреношћу те обичне вере? Заведејовски-рибарске вере? Све то са једне и црквена дипломатија са дуге стране; са дијлактичким речником увијања и умотавања нама датих и искристалисаних истина. Јерархијска црква мора да потражи језик простог човека и тиме да му покаже да је њој стало и до њега, а не само до елите из политичког и социјлнаог живота, или личних академских кругова у којима се заштићено и комфорно осећа. Јединство са римокатолицима је могуће на епископоцентричном схватању Цркве, која једино суштиски сведочи о својој саборности, када је православни патријарх евхаристијски само локални епископ (контепорална теологија заговара неприкосновени епископски деспотизам и разумљиво је зашто то ради) . Саборност не дозвољава индивидуализам било које врсте, а ни елитизам оних образованијих, паметнијих, утицајнијих, богатијих, јер пред Богом то не значи ништа. Када епископ града Рима прихвати еклисиологију да је он само епископ у савршеној демократији са свим осталим епископима света тада може да се оствари јединство, а тиме и спас Римокатоличке цркве. Како су у себи одавно срушили предањску Цркву данас због тога и метастазирају. Њима нису били потребни турци и крвава интернационала, јер крв мученика укрепљује Цркву. Ето, довољно је било да се изгубе у својој слободи, у том западном ужитку и експлатацији земаљских блага исто онако како се и Адам, иако „директна“ Божија творевена у својој погрешно имплеметованој слободи изгубио. Православље на истинама своје предањске вере надживело је мухамеднаце, комунисте и оно има исти „Потенцијал“ да надживи римокатолике а посебно протестанте. Правосалвље није било нити може бити угрожено иако је административно најхаотичније уређено, а посебно финансијски у чему се изражава тај људски еталишмент и сујета човека. Ова Црква усправно стоји вековима, чак и онда када су очекивали њене издисаје и нестанак под отоманским мачем (у Флоренци се то отворено говорило уз исмејавање као стари психолошки притисак на Ортодоксију) . Издисаји „цркве“ су једино могући „изнутра“. Када један део остави Духа Светог па човеком почну да замењеују Њега учећег, што је Римокатоличка црква давно, давно урадила. Православље је вековима јако онако како јесте, ако не вером и добрим делима то мучеништвом и тим очишћењем „огњем и мачем“. Божијом каром и напомињањем, што би ми Срби већ једном требали да га правилно схватимо и похрлимо у цркве да више не страдамо. оЉуба П.С: Што се тиче уздизања крста на висинама изнад града Ниша недавно сам на листи светосавље.орг написао следећи коментар па предлажем да прочитате: „Када говоримо о православном и католичком крсту треба све рећи a не да се површно дотичемо овог питања. Није то баш проста тема онако како то крст просто и једноставно изгледа. И наши пастири и архипастири би требали да о томе говоре и уче. У геополитици, у економији и у духовном човеку свет се дели на Исток и Запад. Сгурно је да смо много пута чули ту мисао Светитеља жичког. То је и глобална истина данашњице. Фундамент поделе стоји на примењивању религиозности све до њених апсурда. Одлика хришћанског Истока је у томе што се он није одрекао Цркве, и он увек торжествујуће у свом сталном исповедању и сведочи о Христу, често кроз саму суштину хришћанства – мартидом (сведочење, страдање) . По природи свог деструктвног бита зло је напада и због тога она све улаже да се ниучему не поистовети са њим. Са тиме се Црква као Тело поистовећује; са том философијом живота одбацивања оног „трећег“ искушења, које је искоришћено као најјаче и последње у арсеналу свих оружија ћавола. Одлика Западне цркве је та што она гради свој идентитет у људској слободи која се експлатише максимално у људским нормама живота, и њен идентитет је прогрес човека, а почесто и по сваку цену (то „треће“ искушење) . Уосталом, таквог човека су чекали јудеји, цара силног и јаког које ће по погрешном тумачењу светих пророка да блиста у земаљској слави и богатству, у војној сили, и у тој предложеној философији живота, која се имплементује кроз начин власти. Таквог човека су проповедали књижници и фарисеји, садукеји, и нису хтели ни да размишљају о Христу, чак великом јавном чудотворцу, зато што није проповедао престиж, прогрес и физичку власт Израиља над осталим народима. Исход таквог очекиваног Месије је одбацивање, тај религиозни револт према свему што пориче ту њихову наду, уосталом која и данас дањи траје у односу на социлајни, духовни и политички живот у свету. И даље модерни фарисеји и садукеји – сви ти књижници и академци оног времена, они и данас проповедају исти људски интерес и славу, и истог тог месију очекују а „досадног идеалисту“ Христа одбацују. Филозофија живота реализма, политичког, социјалног и духовног утиче и на религиозну свест, а кроз њу и црквено стваралаштво. Главна обележја реализма су: одбацивање наслеђених доктриналних ауторитета, обраћање стварном животу и искуству са ослонцем на сопствени интелект до самообожења, а све у одбацивању средњевековног црквеног јарма и власти цркве над човечјим духом и његовом стваралаштву. Почетком 14 века рађа се препород, обнова или ренесанса. Од тада је човек мерило свему, јер је управо папоцентризам као катастрофална јерес, који суштнски покреће човека као центар свега, он је тај који руши Цркву на Западу, а не како то неки кажу да се она њиме „дели“ (еклисиолошки апсусрд) , и створио је нови појам слободе као императив да се одбаци све предањско и мистично, и да се изаберу путеви у реализму као новој хришћанској философији живота. У религиозном односу, и у тој димензији реалције човека према Богу, ми се поново сусрећемо са појмом Адамове слободе и његвог избора по Богу или по човеку. У одбацивању предањског на све се реално гледа, и у том произволу људске гордости човек се изражава и у новом црквеном стваралаштву. Он себе види великим и не пропушта прилику да у погрешно искоришћеним талатнима то и покаже. По Светим Оцима погрешно искоришћени таланти постају страсти! Узмимо високе врхове и оштре линије човеко-центричних катедрала које просто дрско продиру небо; та хладна готика, у којој се изражава тај суштински религиозни однос западног човека и Бога. Реализам је убица лепоте тајног исчекивања („Дођи Господе“) , те благодатне мистичности која је изражена по свем Православљу, и он се покреће управо том теологијом „латинизма“ (барокне граћевине, иконе, иконостаси, духовна музика и сл.) . Насупрот томе смирене линије ромејских цркава, а посебно које су изражене у њиховим куполама, изражавају однос православног хришћанина, када су његове жртве и таланти принесени у оном Аврамовом смирењу са надом исчекивања, тајне, т.ј. тих благодатних покрета Божијих чак и у том реално очигледном људском безнађу. Таинственост је дубоко смирење и нада када се она без тих оштрих продора људског у Онтолошко открива, исто онако како се открива и појам богословља Злаотустове тајанствености („не иди и не тражи више“) у односу на логичност и реалност Аквинског мислиоца и те његове школе која нам увелико данас краде православну таинственост и имплементује модеран гносис. То је и тај однос Истока и Запада којег покушавају да изгладе билатералним изјавама и комјуникеима, а у суштини када се беспомоћно гледају усмеравани непремостивим разликама у свакој пори хришћанског живота. Узмимо и то распеће о којем ми овде говоримо. Зар заиста оно не садржи разлике између Правосалвног и католичког изображења, онако како се све у теологији показује? Овде мислим на богословско питање „крстне сатисфакције“ Бога, са чиме је прожет сав теолошки Запад, и то без изузетака у свим његовим хришћанским фракцијама. Два су то света али никако да се то озбиљно и схвати. Овде управо можемо да почнемео од ренесансе, у свој тој њеној суштини шта она за себе говори. Католичко распеће рађено је под утицајем развитка природних наука, која помажу дочаравање природних мука и људске агоније. Та слика јесте једна од највећихе потенцијала „латинске теологије“, када се Богу нуди наше страдање као нека размена добара а све зарад нашег оправдања и очишћења (као Бог не трпи наше дугове па треба да их намири нашом крвљу и знојем) . Распеће ренесансе и реализма дочарава људску агонију, показује искажено љуско тело у ужасним и неописивим боловима и мукама, и то је све тачно прорачунато медицинским фактима како човек на крсту изгледа. Дакако, он тако тачније и историјски коректно преноси страдања човека на крсту, са којима су римљани психолошки са срахом учили народ политичкој послушности. Историјски крст као оруже смрти он је једноставан и правилан, и у реализму он заиста садржи то преимућство над таинственим православним крстом, јер историјски он је тачнији и правилнији. А да ли је то нашем предањском Православљу заиста битно? Ми би требали себи да поставимо једноставно питање: а шта ми славимо 2013 године? Милански едикт и изображење које је св. цар Константин мистично видео, и ту нама дату слободу хришћанства, или ми славимо оно страшно оруђе људских страдања. То оруже које је историјски правилно и коректно, и археолошки пронађено и нама показано? Открива се моја намера а зашто ово овако питам? Зато је и неминован коментар: а зар Господ није осветио то знамење смрти и објавио га знамењем живота? Зар једноставно крст није крст онако како он сам по себи изгледа? Правилан одговор би био не, није! Христов крст носи своје посебности, те суштинске, а и визулене за наше опажање. Божијим промислом кроз оне Пилатове речи: „јеже писах, писах“, подобном оном када је Кајафа прорекао да је боље да Један умер за све овде се открива дубоко богословље. Христов крст се већ разликује од осталих крстова, и он увек кроз историју носи тај симболизам акциденталног цинизма овог римског гувернера, јер у стварности заиста је на њему разапает Цар Јудејски а не било ко, а посебно не разбојник или политички елемент Римског царства. Христов крст треба да има симболе Христове мисије (позива) и страдања а не политичког, и наша обавеза је да учинимо да се он симболично разликује од уобичајеног и једноставног симбола срамне смрти. То је Црква врло рано схватила, јер на истом симболу у време царице Јелене мртвац није васкрсао, осим на једном и то врло опредељеном? Правосалавни крст од првих хришћанских дана садржи свој симболизам и он се открива у првим заједницама које га мистично изображавају у одсуству било којег реализма. У Витлејемеу, на Овчијем пољу, налазимо једну од најстаријих хришћанских базилика на чијем мозаику је изобржен правилан четвороугаони крст крст који нимало нема лик на онај реални римски. Данашњи тзв. јерусалмимски крст садржи основу овог који је археолошки много касније ископан, што значи да у то време изображење хришћанског крста није условљавао реализам, него источни мистицизам којег у богословљу познајемо као православну таинственост. Касније, у Ромејском царству изображава се Христов крст са свим Христовим симболима, а посебно оним да је он био „Цар јудејски“, што сведочи инскрипција (иницијали) и на латинском а не само на грчком (исти су иниијали на хелбу на којем касније литургишемо) . Лако је уочљиво да на зидном сликарству (фрескопису) и у младој Српској цркви (утицајем Византије) изображава се тај крст, а у Русији он прима свој основни изгледа за који се данас обично каже да је „руски крст“ (а у самој ствари он није руски него византијски) . Тај крст заиста носи дубоку теологију о крсту, пре свега зато што се он увек препознаје да је Христов, а поред тога и подвлачи се да је он једини који спасава. Најнижа пречага из оргиналне хоризонтале на својој десној страни упире на горе, што симболички показује да се онај разбојник са десна спасао. Лепа едукативна православна таинственост, и можемо да је упоредимо са сликарским вредностима „наиве“ и сувог релизма у односу на ремек дела која у једној слици откривају поруке са којима можемо књиге да напишемо. Ако заиста желимо студиозно да погледамо на православни и католички крст открићемо да се у њима дубоко крију разне теологије. Теологија оправдања и сатисфакциеје Бога у односу на православну теологију тајне и наде, када се у првом јасно открива изображење тешких страдања и мука, што је и епицентар католичког појма спасења, т.ј. тај крст страдања као искупљења личним заслугама. А у православном знамењу у смиреним бојама изражава се тајна, тишина, нада у којој се откривају моменти долазећег васкрсења и назире се то да се изображен човек на крсту буди и устаје. Христос на крсту својом божанском силом спава, по вољи и хтењу у потпуној власти да када пожели да може то стање самовластно и да промени. Он на Крсту није неки јадник него оваплоћени Бог! И штета је што православном оку све ово незаинтересовано промиче – наравно, ово се односи на српску иконографију која није поробљена реализмом и латинизмом (барокним сликаством…) . Православни крст изображава васкрсење, победу, и радост чак (о чему пише Свејтлов у својој „Реигија крста као религија наде“) , а католички са оштрим линијама хладноћу, одбојност, страдање као главни имератив наше вере. (Једном приликом сам гледао респективну /додуше у нашим лимитивним условима/ емисију о распећу, наравно католички схваћеном и на ту трибину тако изесеном. Колико год да сам пожело да заштитим крст од опозиционих атеистичких говорника нисам могао, јер су несвесно изражавали врло јаке православне мисли. Неколико католичких богослова су се из петних жила трудили да покажу да је на крсту љубећи Богочовек а не нека јадна личност која сеје страх и агонију, и деци не наноси трауме /повод за тај диспут је био да ли распеће треба да буде у католичким гимнаизијама и дали оно наноси трауме младим људима/) . Измеђи Православља и римоктаолицизма управо на овим постулатима дијаметрално другачије се развијају теологије, и нажалост једно време римокатоличка је почела да утиче на православну и потиска је. И оци краја препрошлог века решили су да оправославе богословску концепцију наше Цркве, док данас се са неким разлогом управо враћамо латинизму уз бесмислено и привидно гесло „ослобађања од латинске теологије“, а све у тој тешкој поробљеној методици схоластицизма и људском гносису. Па и ови јавни разговори о томе да римокатолички и православни крст не садрже суштинске разлике траже дубље сагледвање овог питања. Тврдња да не посотји разлика између наслеђеног правослвног и католичког крста само је произвољно схватање ове проблемтике. Нажалост, ми морамо да кажемо да то није истина, јер заиста постоје те битовне разлике о којима се чак у нашој академској теологији на све стране говори, наравно најчешће слекетивно, ако заиста упоредимо све негативности у нашој Цркви које се рађају од тешког утицаја „латинске теологије“ на нашу правослвану. Поистовећење латинског крста са православним, и да се они „у суштини не разликују“ не одговара богословској реалности, а виши јерарси Цркве пре свих нас би требали да знају то. Подизање крста без Христових сибмола не можемо да назовемо одговорним чином у односу на реалности Православља. Подизање крста уз архитектонско решење симболизма, да западни крст садржи (гута) православни, или је иронична историјска потврда нашем вековном робовању латинизму, или је опредељено и испланирано разводњавање православних вредности које ће симболично на нашим простирма (на брду поред Ниша) да сведоче о једном новом „предфлорентинском времену“ конфузије и неједиства, у том схватању правослване еклисиологије под психолошким притиском тренутних геополитичких прилика. Величина овог истроијског датума и изграђени симбол има генрацијама да напомиње неколико ствари: прву – једно тешко време у којем ми као православни хришћани живимо; другу – нашу духовну мелахоничност да одстојимо за наше православне вредности и недостојност да се назовемо домаћинима и чуварима наше вере; треће – да Рим никада не одмара него стално вреба да улови, и недај Боже четврто – унију хришћанског Истока и Запада уз све популранији а врло лукав политички термин: „Сложили смо се да се не слажемо“ али то не смета да будемо евхаристијски заједно (по блажем искуству старог и новог календара у Цркви) . Компромис није пут за „сједињење цркава“, него је пред историјом и многим генерацијама он одговорно сагледавање суштинских разлика у нашим богословљима и догмама. Одбацивање тих разлика јесте и одбацивање предањске Цркве у нама.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *