НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » ПАПИЗАМ – НЕПРЕМОСТИВА ПРЕПРЕКА ЗА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО (ДРУГИ ДЕО)

ПАПИЗАМ – НЕПРЕМОСТИВА ПРЕПРЕКА ЗА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО (ДРУГИ ДЕО)

Папизам – непремостива препрека за хришћанско јединство (други део)
(извод из текста)
 
Архиепископ Стилијанос Аустралијски (Грчка Православна Архиепископија Аустралијска, Цариградска Патријаршија)
 
Седам питања папи Бенедикту XVI
 
Прво питање: Може ли онај ко је оставио свој траг као теолог Јозеф Рацингер да порекне да је функција „првог“ у Цркви – без обзира на то да ли се она односи на Апостола Петра, или на било кога другога од свештене Дванаесторице, или чак на епископе и њихове наследнике – имала од почетка апсолутно сотириoлошки карактер, са пратећим и консеквентним административним импликацијама на целокупни црквени живот „војинствујуће Цркве“ у свакој локалној области?
Друго питање: Да ли је могуће да сотириолошки карактер „првога“, буде „везан“ и „предодређен“ неким географским регионом или градом?
Ако би стално променљиви историјски и географски услови, који понекад воде у пропадање и гашење , били од одлучујућег значаја за СПАСЕЊЕ, зар не би примат Јерусалима од почетка имао превагу над светским хришћанством , јер се управо тамо историјски и географски одиграла СПАСИТЕЉНА икономија, са Христом у самом центру?
Међутим у том случају, како би требали да разумемо радикално супротну Христову реч упућену жени Самарјанки на извору Јаковљевом? Какво је значење ове снажне поруке „ни на гори овој ни у Јерусалиму“ (Јн. 4:21)?
Треће питање: Од када је могуће, и са којим теолошким аргументима, да се Рим тако радикално „разликује“ од заједничког учења Хришћанске Цркве и на Истоку и на Западу, а у вези са Апостолским прејемством (succesio Apostolica), чинећи прејемство епископа Рима тако важним? Да ли би икада било могуће озбиљно тврдити да је помесни епископ наследник само једног Апостола (на пример, Петра – епископ Рима, Марка – епископ Александрије, Андреја – епископ Новог Рима, итд.)?
Ако би ово било значење Апостолског прејемства, зар не би онда, следствено томе, број епископа у читавој Цркви требало да буде не већи од 12? Зар не би онда Рим, последично, требало да прича специфично о successio Petrina, а не да инсистира на обухватнијем термину Apostolica?
Напротив, тачно убеђење и учење Светог Писма и Светог Предања у вези са апостолским прејемством је да сви епископи наслеђују есхатолошки важну групу Дванаесторице, и због тога је Црква увек укључивала не само епископе него и презвитере у значење Апостолског прејемства, јер се они, у смислу спасоносне мисије Цркве, врло мало разликују.
Четврто питање: Може ли садашњи Папа, као теолог, одговорно да тврди да епископи римокатоличке цркве – који, као што сви знамо, бивају постављени директно од стране римског епископа, а нису изабрани од стране Сабора своје помесне Цркве – имају исти ауторитет као Православни епископи, канонски изабрани од стране Сабора?
Да ли се свети Отац сећа да сам ја лично, као копредседавајући теолошког дијалога у име православне делегације током 20 година, њему упутио протест зато што Ватикан још није вратио своје епископе на њихову најсветију службу, као што је то неподељена Црква (првог миленијума) знала, и да православни с правом то траже, да би могли сматрати „валидним“ избор римокатоличких епископа. Зар није онда крајње попустљиво и толерантно од стране православних епископа да ми, док званично преговарамо са римокатоличким епископима, њих и даље прихватамо као нама равноправне.
Пето питање: Ако неприхватање примата и непогрешивости римског епископа, од стране православних, за Папу Бенедикта XVI представља недостатак православља, да би оно било прихваћено као комплетна и истинска Црква, какав је онда био циљ заједничке аксиоматичне изјаве заједничког теолошког дијалога, да се дијалог одвија на „равноправним основама“?
Шесто питање: Карактеризација војинствујуће Цркве као „савршено друштво“ (societas perfecta), које је, под утицајем Августина (civitas Dei), постало преовлађујуће код римокатолика, с правом и сасвим исправно је у тексту Другог ватиканског концила замењена изразом „народ Божији“ (populus Dei), да би изразила као поклоничко путовање (perecrination) динамичан и променљив карактер свих категорија верних (клирика, монаха, мирјана) у данашњем свету. Ни један теолог који је изучавао Други ватикански концил не може да игнорише чињеницу да је професор догматског богословља Јозеф Ратцингер не мало допринео формулацији поменутих преиначених текстова.
Како то, да данас исти тај догматичар, сада Папа, индиректно проповеда одбачену теорију societas perfecta, која се, иако можда ненамерно, надмеће са најсекуларнијим формама нарцизма у модерној глобализацији?
Седмо питање: Закључујући са симболичним бројем од седам (7) питања која проистичу из данашње „изолације“ Папе Бенедикта XVI (и од своје сопствене дубине и од својих искрених пријатеља и поштовалаца које је стекао својом мирном и увек скромном појавом), ми бисмо желели да знамо какав је тренутно став Папе као теолога о два његова познатија дела, која су показала широк видик који је име Рацингер представљало у току много деценија.
Мислимо на следеће узбудљиве и надахњујуће студије:
1. „Утицај реда просјака у средњем веку на развој светског примата папе“ (Минхен, 1957). Овде се признаје, да су, и поред позивања на духовност аскете Бонавентуре, употребљавани вештачки начини да би се достигао чисто стратешки циљ Рима.
2. У делу „Хришћанско братство“, које је оригинално било у виду предавања у Вијени 1958, а ускоро постало прва књига младог професора Рацингера (која је такође била преведена на грчки са специјалним предговором самог аутора), истиче се да супротно разним модерним групацијама које представљају „затворена друштва“ то јест, „ексклузивне“ клубове, Хришћанско братство остаје отворено за све.
Данас, на жалост, звучи као трагична иронија када се чује похвала од стране Архиепископије фрајбуршке, поводом нове едиције ове књиге, а нарочито изјава да се „управо у духу ове књиге садашњи Папа и даље влада и жели да буде схваћен“!
Кад би то било тако! Међутим, ништа не показује да јесте.
 
Voice of Orthodoxy, v. 26(8), August 2007.
Месечна публикација Грчке Православне Архиепископије Аустралијске, Цариградске Патријаршије
 


Са енглеског превео:
Ведран Гагић

Извор: Voice of orthodoxy

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *