NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » PAPA I ISLAM: SUDAR SEKULARIZACIJA

PAPA I ISLAM: SUDAR SEKULARIZACIJA

Otac ANDREJ Filips

PAPA I ISLAM:
SUDAR SEKULARIZACIJA

 
„I Svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze“
(Jovan 1:5)

 
Kada u četrnaestom veku pravoslavni hrišćanski imperator Konstantinopolja, koji je izgubio najveći deo svojih teritorija i ljudi u razaranju izazvanom od strane muslimanskih osvajača, ne vidi ništa dobro u Muhamedu, možemo da ga razumemo. Međutim, kada ga rimski papa iz dvadesetprvog veka citira, možemo razumeti zašto muslimani protestvuju zbog njegovog navođenja citata u savremenom kontekstu.
Savremeni kontekst je taj, da su muslimanske zemlje okupirane od strane Zapadnih sila. Uopšteno, muslimani više nisu napadači, već napadnuti i ponašaju se kao što se uvređene žrtve po celom svetu uvek ponašaju, uz surove odmazde.
Bombardovani u Gazi i Libanu, gde su živeli u izbegličkim kampovima skoro šezdeset godina, okupirani u Iraku i Avganistanu, uvređeni od strane bivšeg lidera Italije, koji je invaziju Zapada nazvao „krstaškim ratom“, muslimani imaju pravo da se osećaju oštećenima. Međutim, muslimani koji su zapalili lik pape Benedikta XVI, koji ugrožavaju crkve i sveštenike u svojim zemljama, preteći im smrću, podsećaju nas na muslimanske fanatike, koji su nedavno protestvovali u Londonu, sa sloganom: „Smrt onima koji govore da je islam nasilan“.
Zaista je neobično da rimski papa, navodno nepogrešiv, može da učini ovako pogrešan korak. (Naravno, reći će se da njegove opaske nisu „ex-cathedra“ – njegova nepogrešivost ima oslobađajuću klauzulu.) Institucionalizovani rimokatolicizam ima dugu istoriju nasilja. Ustvari, on je obeležen nasiljem još od svog početka u jedanaestom veku. Tako, bilo na Siciliji, na Britanskim ostrvima, Iberijskom poluostrvu, Svetoj Zemlji, Kipru, srednjoj i istočnoj Evropi, ili jugoistoku Francuske, krstaški pohodi su bili samo rimokatolički džihadi, koji su verovatno, pobili više pravoslavnih hrišćana i Jevreja nego muslimana i sigurno uništili, inače prilično srdačne odnose, između muslimanskih doseljenika u Svetoj Zemlji i hrišćanskih pravoslavnih žitelja.
Neko bi takođe, mogao pomenuti inkviziciju („Pobijte ih sve, Bog će prepoznati svoje!“), „ratove religija“ u šesnaestom veku, ugnjetavanje pravoslavnih od strane imperijalističke Poljske u sedamnaestom veku, kome su usledile unijatske duhovne prevare; ili pokolj pravoslavnih u Hrvatskoj i u Bosni u dvadesetom veku (odgovornima za genocid je 1945. godine, pruženo utočište u Vatikanu, odakle su ih potom tiho prebacivali u katoličku Argentinu i fašističku Španiju, gde su pomrli od starosti). Činjenica da je zloglasni mrzitelj Jevreja, Pol Tuvije, bio skrivan skoro pedeset godina u rimokatoličkim manastirima u Francuskoj i potom otkriven tek devedesetih godina, takođe nije za ugled Vatikanu.
Na žalost, nasilje i ugnjetavanje od strane Vatikana se nastavilo do danas, uz ugnjetavanje pravoslavnih od strane rimokatolika u Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Hrvatskoj (opet) i sada na Kosovu. Zato, kada se rimski papa žali na religijsko nasilje, to nije ništa drugo nego licemerje. Zaista, to nije ništa više „racionalno“ od logike muslimanskih džihadista. Mada se u pogledu ličnosti pape mora reći da je on samo talac, zarobljenik institucije i Zapadnog racionalizma koji on predstavlja.
A ni ruganje protestantskog sveta nije ni od kakve koristi. Institucionalni katolicizam ima svoje zločine, od Latinske Amerike do Indokine, ali i protestantizam takođe ima svoje zločine. Tako su u devetnaestom veku Britanska vlada i trgovački interesi uspostavili svetsko carstvo, pod izgovorom evangelizacije domorodaca. To carstvo je iskorišćavalo, osiromašilo i ogorčilo, njemu potčinjene narode širom celog sveta. Skoro jedino u Africi su „urođenici“ primili Jevanđelje, jedino moguće opravdanje za to carstvo. Čak i tu, međutim, Afrikanci do danas moraju da odvajaju Jevanđelje od zamki Zapadne kulture. U dvadesetom veku Britansko carstvo je palo, samo da bi bilo zamenjeno jednim drugim protestantskim carstvom, američkim. I ovde je, kao opravdanje, bila misija „civilizovanja“, u kojoj se ironično koriste reči „sloboda“ i „demokratija“, sa ciljem opravdanja ugnjetavanja.
Ustvari, „demokratija“ jedva da postoji u Zapadnim državama, u kojima njihove manjinske vlade delaju bez obzira na mišljenja svojih naroda. Kulturno, čak se i ugledna Zapadna demokratija ne izvozi bez individualističkog protestantskog mentaliteta (to objašnjava zašto su najdemokratskije zemlje na svetu Skandinavija i Švajcarska – upravo iz razloga što su one, po svojoj kulturnoj tradiciji, „najčistije“ protestantske zemlje).
Primetno je da polovina hrišćanskih misionara, koji su danas Amerikanci, takođe, vide svoje uspehe ograničene na zemlje podvrgnute „amerikanizaciji“ u poslednjih pedeset godina: Latinska Amerika, Južna Koreja, Filipini, itd. Njihovo „jevanđelje“ takođe, još uvek je deo kompromitovane i duboko sekularne Zapadne kulture.
Današnji, protestantski usmereni „krstaši“ u Iraku i Avganistanu, do sada bi trebali da znaju da je napasti nečiju tuđu zemlju najlakši način da se stvori „pobuna“. Nemci su ovo shvatili. pošto su napali Francusku 1940. godine. Niotkuda, stvorio se Pokret otpora u Francuskoj. Za saveznike, francuski pripadnici Pokreta otpora su bili borci za slobodu i heroji; za nacističke osvajače, oni su bili ono što današnje vlade Zapada nazivaju „terorističkim pobunjenicima“. Napadni nečiju zemlju i tvoji bivši prijatelji tamo će uskoro postati tvoji neprijatelji. Nije teško. Zar ne možemo da učimo od istorije?
Činjenica je da institucionalni katolicizam, „Vatikan“, već skoro hiljadu godina nosi zločine na svojim ramenima. Međutim, ako bi se politika uklonila iz katoličkog verovanja, institucionalizovana religija uklonila iz vere, Rim uklonio od katolicizma, imali bi veoma drugačiji pogled. Katolicizam bez ideologije, bez papizma, bez Vatikana, bez ugnjetavanja, izgleda nam kao koncept za poštovanje. Ustvari, to je ono u šta većina običnih katolika veruje. Ali, onda to ne bi više bio katolicizam – već nešto drugo – srodno Hišćanstvu. Rimokatolicizam kao institucija i njegova državom izmanipulisana protestantska deca, obrazuju ne toliko civilizaciju, koliko sekularizaciju. Institucionalno Zapadno hrišćanstvo u savezništvu sa ovim svetom nerazdvojno je sekularno.
Činjenica je da institucionalni islam takođe, nosi na svojim ramenima zločine od preko hiljadu godina. Međutim, ako bi politika bila uklonjena iz muslimanskog verovanja, institucionalna religija uklonjena od vere, džihad uklonjen od islama, imali bi prilično drugačiji pogled. Islam bez ideologije, bez „islamizma“, bez fanatizma, bez ugnjetavanja, izgleda nam kao koncept za poštovanje. Ustvari, to je ono u šta obični muslimani veruju. Ali, tada više ne bi bilo islama – već nečeg drugog – srodnog hrišćanstvu. Islam kao institucija, i njegova državom izmanipulisana šiitska deca, obrazuju ne toliko civilizaciju, koliko sekularizaciju. Institucionalni islam je u savezu sa ovim svetom nerazdvojno sekularan.
U proteklim godinama, naročito od 11. septembra 2001. godine, mnogo se govorilo o „sudaru civilizacija“, u vezi sa takozvanim „hrišćanskim“ (t.j. u stvari sekularnim, Zapadnim) svetom i svetom islama. Međutim, istinske civilizacije se ne sudaraju, već sarađuju.
Današnji muslimansko-zapadni sukob nije sudar civilizacija, već sudar dva različita sekularna sistema, zainteresovanih za moć, teritoriju i prirodna bogatstva (naročito naftu, ali takođe i vodu, sve više).
Demoni, koji žive u praznom domu ovih sekularnih civilizacija, ne mogu se isterati političkom, vojnom, ekonomskom, ili institucionalnom religijom, bilo kojom od ovih, već duhovnom. Svaki pokušaj da se svet organizuje bez duhovne vizije osuđen je na propast, jer ne uzima u obzir utemeljenu duhovnu prirodu i sudbinu čovečanstva. Samo onda, kada ljudi počnu da govore o duhovnom, nepomešanim sa nečistoćom od ostalog, počećemo da vidimo mir i sklad u ovom ožalošćenom i pomračenom svetu, koji sada bezobzirno žuri prema svom kraju.
 


Sa engleskog originala preveo:

S.S.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *