Omilije

OMILIJE

NEDELJA DEVETNAESTA
Jevanđelje o savršenom milosrđu

Luka 6, 31-36. Zač. 26.

Kad bi se ljudi svaki dan sećali milosrđa Božjeg prema sebi i oni bi bili milosrdni jedan prema drugom.
Ništa tako ne čini jednoga čoveka nemilosrdnim kao vera da niko nema milosrđa prema njemu. Niko? A gde je Bog? Ne nagrađuje li nas Bog svaki dan i svaku noć svojim milosrđem za nemilosrđa ljudi? I zar nije važnije za nas da se u carskome dvoru car odnosi prema nama s blagovolenjem nego li sluge careve? Šta nam vredi, ako nas sve sluge careve obasipaju milošću a car negoduje prema nama?
Ljudi postaju nemilosrdni iščekujući dok se prvo drugi pokažu prema njima milosrdni. No gle, to isto i drugi čekaju od njih! I u tom uzajamnom iščekivanju milosrđa jedan od drugog svi ljudi, više manje, postaju nemilosrdnim. A milosrđe nije vrlina koja čeka no koja nastupa. Jer otkuda bi ljudi uopšte znali za milosrđe, da Bog nije prvi nastupio sa Svojim milosrđem? Milosrđe Božje izazvalo je milosrđe kod ljudi; i da Bog nije pokazao prvi Svoje milosrđe, ne bi se u svetu uopšte znalo ni za reč milosrđe.
Ko shvati milosrđe kao vrlinu koja nastupa a ne koja čeka, i kao takvu počne je ispunjavati, tome će se i nebo i zemlja ubrzo pokazati u drugoj boji. Jer će ubrzo poznati i Božje i ljudsko milosrđe. Milosrđe je udar koji nepogrešno izaziva varnicu. Ko daje taj blaženi udar i ko ga prima, obojica osećaju Boga među sobom. Onoga časa oseća se milujuća ruka Božja na oba srca. Zato je Gospod i rekao: blaženi milostivi jer će pomilovani biti.
Milosrđe je veće od sažaljenja, koje su mudraci u Indiji propovedali kao najveću vrlinu. Jedan čovek može se sažaliti na prosjaka i proći mimo njega, no milosrdan će se sažaliti i pomoći prosjaka. Biti pak milosrdan prema prosjaku nije još ni najteža ni najkrupnija stvar u zakonu Hristovom – nego biti milosrdan prema neprijatelju.
Milosrđe je veće od praštanja uvreda. Jer oprostiti uvredu to je prva polovina puta ka Bogu, a učiniti delo milosrđa to je druga polovina puta ka Bogu.
Treba li i spominjati, da je milosrđe veće od pravde zemaljske? Da nije milosrđa, ljudi bi po samoj zemaljskoj, zakonskoj pravdi svi izginuli. Zakon ne može bez milosrđa ni da održi ono što postoji, dok milosrđe stvara nova i velika dela u svetu. Milosrđe je i sav ovaj svet stvorilo. Zato je bolje vežbati ljude od detinjstva u poznanju sladosti milosrđa, nego li u poznanju oštrine zakona. Jer zakonu će se moći naučiti uvek, ali kad srce otvrdne, teško je povratiti se i biti milosrdan. Jer ako su ljudi milosrdni, neće se ogrešiti ni o zakon; ali ako sav zakon ispune, mogu ipak biti sasvim prazni od milosrđa i izgubiti venac slave koji je Bog odredio milosrdnima.
Današnje jevanđelje govori o najvišoj vrsti milosrđa – o ljubavi prema neprijateljima. Gospod Isus daje zapovest – ne savet nego zapovest – da ljubimo i neprijatelje svoje. I ta Njegova zapovest nije uzgredična i sporadična kao što je to bilo pre Njega na ponekim retkim proplancima zakona, gde je uopšte ova zapovest – više u vidu saveta nego zapovesti – blesnula, nego ta zapovest o ljubavi prema neprijateljima uzdiže se na najvidnije mesto u Jevanđelju.
Reče Gospod: kako hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima tako isto. To su uvodne reči u današnje jevanđelje o ljubavi prema neprijateljima. Pre svega, ako hoćete da vama ljudi ne budu neprijatelji, ne budite ni vi neprijatelji ljudima. Jer ako je istina, da svaki čovek u ovome svetu ima svojih neprijatelja, onda to znači da ste i vi nekome neprijatelj. Kako onda možete zahtevati, da vam bude onaj čovek prijatelj kome ste vi neprijatelj? Zato iščupajte prvo koren neprijateljstva u srcu svome, pa tek onda prebrojte svoje neprijatelje u svetu. Ukoliko potpunije budete iščupali taj zli koren u srcu svome, i posekli sve mladice koje iz njega stalno izbijaju, utoliko ćete manji broj svojih neprijatelja moći nabrojati. Ako hoćete, dakle, da vama ljudi budu prijatelji, vi morate prvo prestati biti neprijatelji ljudima, pa onda postati i njihovi prijatelji. Postanete li pak vi prijatelji ljudima, broj vaših neprijatelja ili će se vrlo smanjiti, ili sasvim iščeznuti. No to nije glavno. Glavno je, da ćete u tom slučaju imati Boga za prijatelja. Glavno je za spasenje vaše, da vi ne budete nikom neprijatelj, a ne da nemate nijednog neprijatelja. Jer ako ste vi neprijatelj ljudima, onda i vi i vaši neprijatelji sprečavate vaše spasenje; a ako li ste pak prijatelji ljudima, onda i neprijatelji vaši nesvesno pomažu zidanje vašeg spasenja. O, kad bi svaki čovek mislio samo o tome, kolikom je broju ljudi on neprijatelj mesto što misli koliki je broj ljudi njemu neprijatelj! Za jedan dan tmuro lice ovoga sveta zasjalo bi kao sunce.
Zapovest Hristova da činimo ljudima ono što želimo da oni nama čine tako je prirodna, i tako očigledno dobra, da je i čudo i sram, što to nije davno davnim postalo ljudima svakodnevnom navikom.
Niko ne želi da mu ljudi čine zlo – neka niko dakle ne čini ljudima zlo. Svako želi da mu ljudi čine dobro – neka svako dakle čini ljudima dobro.
Svako želi da mu ljudi oproste kad zgreši – neka dakle i on oprosti ljudima kad ovi zgreše.
Svako želi da se ljudi žaloste u njegovoj žalosti i raduju u njegovoj radosti – neka se i on žalosti u žalosti drugih ljudi i raduje u njihovoj radosti.
Svako želi da ljudi reknu dobru reč o njemu, i da ga čestvuju, i da ga gladna nahrane, i bolna obiđu, i gonjena zaštite, – neka dakle tako isto i on čini ljudima.
To važi kako za pojedince tako i za grupe ljudi, i za susedna plemena, narode i države. Kad bi ovo postalo usvojenim pravilom od svih staleža, naroda i država, prestala bi zloba i borba među staležima, prestala bi mržnja među narodima, i prestali bi ratovi među državama. Ovo je lek za sve te bolesti, i drugoga leka nema.
Dalje govori Gospod:
I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? jer i grešnici ljube one koji njih ljube. I ako činite dobro onima koji vama dobro čine, kakva vam je hvala? jer i grešnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete primiti, kakva vam je hvala? jer i grešnici grešnicima daju u zajam da prime opet onoliko. To znači, ako čekate da vam se učini dobro, pa da ga platite dobrom, ne činite time nikakvo dobro. Čeka li Bog da ljudi zasluže da ih ogreje sunce, pa tek onda da naredi suncu da greje? Ili On prvo nastupa sa Svojim milosrđem i Svojom ljubavlju? Milosrđe je vrlina koja nastupa a ne vrlina koja čeka. To Bog pokazuje očigledno od početka sveta. Iz dana u dan od početka sveta Bog Svojom ščedrom rukom rasipa bogate darove svima Svojim stvorenjima. Jer kad bi On čekao da prvo Njegova stvorenja Njemu nešto dadu, ne bi postojao ni svet niti ijedno stvorenje u svetu. Ako ljubimo one koji nas ljube, mi smo trgovci koji vrše razmenu. Ako činimo dobro samo svojim dobrotvorima, mi smo dužnici koji odužujemo svoj dug. A milosrđe nije vrlina koja samo vraća dug, nego vrlina koja stalno zadužuje. I ljubav je vrlina koja stalno zadužuje i ne čeka vraćanje. Ako dajemo u zajam onome od koga se nadamo pozajmljenog natrag primiti, šta time činimo? Prenosimo svoj novac iz jedne kase u drugu. Jer to što smo dali na zajam mi smatramo svojom svojinom, isto onako kao i kad je to bilo u našim rukama.
No ludo bi bilo pomisliti, da nas Gospod gornjim rečima uči da ne ljubimo one koji nas ljube, i da ne činimo dobro onima koji nama dobro čine. Bože sahrani! On time samo hoće da kaže, da je to jedan niži stupanj vrline, na koji se i grešnici lako uspinju. To je najmanja mera dobra, koja čini ovaj svet siromašnim i ljude ropski skučenim i tesnogrudim. A On želi da digne ljude na najviši stupanj vrline, odakle se vidi sve bogatstvo Boga i Božjih svetova, i na kome skučeno i ustrašeno srce roba postaje široko i slobodno srce sina i naslednika. Ljubav k onima koji nas ljube jeste samo prva lekcija u beskonačnoj oblasti ljubavi; i činjenje dobra onima koji nama čine dobro jeste samo početna škola u dugom nizu vežbanja u dobročinstvu; i davanje na zajam nekome ko će nam vratiti nije nikakvo zlo no dobro, ali to je samo prvi i majušni korak ka veličanstvenom dobru, koje daje i ne očekuje vraćanje.
Koga Gospod ovde naziva grešnicima? Prvo neznabošce, kojima nije otkrivena potpuna tajna istine i ljubavi Božje. Grešnici su oni zato što su otišli od prvobitne istine i ljubavi Božje, i mesto Boga uzeli ovaj svet za svoga zakonodavca, od koga su se i naučili ljubiti samo one koji njih ljube i činiti dobro samo onima koji njima dobro čine. Velika tajna Božje istine i ljubavi sada se ponovo otkriva kroz Gospoda Isusa – i to još u većem sjaju nego u početku stvaranja – otkriva se ona prvo kroz narod jevrejski; kroz narod jevrejski, no ne samo za narod jevrejski nego za sve narode na zemlji. Pa kako je Bog pripremao Jevreje hiljadama godina kroz zakon i proroke za razumevanje i primanje najpotpunijeg otkrovenja tajne, to Gospod i naziva i ostale narode, ogrezle u mnogoboštvu, grešnicima. No pod grešnicima – i to još težim od neznabožaca – razume On sve one kojima je tajna istine i ljubavi otkrivena, ali koji je nisu održali, nego su se vratili – kao pas na bljuvotinu – opet na najniži stupanj dobra. Meću takvima su mnogi i mnogi od nas: po imenu hrišćani, a po delima najprimitivniji neznabošci.
Jer kakva nam je hvala, ako ljubimo svoje ljubitelje i činimo dobro svojim dobrotvorima? Ne vraćamo li time nešto što smo uzeli na svoje mesto? Zaista, primili smo platu svoju! Hvalu zaslužuje samo ono delo, koje, koliko toliko, liči na delo Božje ljubavi.
Ali ljubite neprijatelje svoje, govori Gospod, i činite dobro, i dajete u zajam ne nadajući se ničemu, biće vam velika plata, i bićete sinovi najvišega, jer je On blag i neblagodarnima i zlima. Budite dakle milosrdni kao i otac vaš što je milosrdan. Evo najviše visine na koju Hristos hoće da uzdigne čoveka! Evo nauke nečuvene pre Njega! I evo sjaja čovekovog dostojanstva, nesanjanog ni od najvećih mudraca u istoriji! I evo čovekoljublja Božjeg koje celo srce čovečje rastvara u jednu veliku suzu!
Ljubite neprijatelje svoje. Ne kaže: ne vraćajte zlo za zlo, jer to je malo; to je samo trpljenje. Niti kaže: ljubite one koji vas ljube, jer to je čekanje na ljubav; nego kaže: ljubite neprijatelje svoje; ne trpite ih samo, i ne čekajte, nego ih ljubite. Ljubav je vrlina radna, aktivna; vrlina koja nastupa.
No zar nije ljubav prema neprijateljima neprirodna? Takav je prigovor istican s nehrišćanske strane. Ne vidimo li mi, da nigde u prirodi nema primera ljubavi prema neprijateljima, nego samo prema prijateljima? Tako je prigovarano. Šta možemo na ovo odgovoriti? Pre svega naša vera zna za dve prirode: za jednu nepokvarenu, nepomračenu i neozlobljenu grehom, za kakvu je znao Adam u Raju, i za jednu grehom pokvarenu, pomračenu i ozlobljenu, kakvu svi mi neprestano gledamo u ovome svetu. U krugu one prve prirode ljubav prema neprijateljima je sasvim prirodna. Jer u toj prirodi ljubav je kao vazduh kojim sva stvorenja dišu i žive. To i jeste prava priroda koju je Bog stvorio. Iz te prirode prosijava ljubav božanska u ovu našu prirodu kao sunčana svetlost kroz oblake. I što god na zemlji ima prave ljubavi, ona dolazi iz te prirode. U krugu ove druge, zemaljske prirode ljubav prema neprijateljima mogla bi se zbog svoje retkosti nazvati neprirodnom. No ona ipak nije neprirodna nego – u odnosu prema zemaljskoj prirodi – nadprirodna, ili još najbolje reći: preprirodna, pošto ljubav uopšte ne dolazi u ovu grešnu prirodu iz one prvobitne, bezgrešne i besmrtne prirode, koja je pre ove naše prirode.
Ali ljubav prema neprijateljima tako je retka, da se mora nazvati neprirodnom, govore drugi prigovarači. Ako je tako, onda je i biser neprirodan, i dijamant, a i zlato. Gle, i oni su retki, pa ko njih naziva neprirodnim? Istina, jedina Crkva Hristova zna mnogobrojne primere ove ljubavi. Kao što ima biljaka koje rastu samo u jednom predelu zemlje, tako ova neobična biljka, ova neobična ljubav raste i uspeva jedino u predelu Crkve Hristove. Ko bi hteo da se uveri u postojanje mnogobrojnih primeraka ove biljke i u krasotu njenu, taj treba da pročita živote apostola Hristovih, otaca i ispovednika vere Hristove, zatočnika i mučenika velike istine i ljubavi Hristove.
Ako nije nemoguća, ono je ta ljubav u najmanju ruku neobično teška, govore treći prigovarači. Zaista ona nije laka, naročito za onoga ko se toj ljubavi uči u daljini od Boga, a ne iz blizine Boga, od koga ta ljubav jedino i dobija snage i hrane. Kako da mi ne ljubimo one koje Bog ljubi? Bog ne ljubi nas više nego naše neprijatelje, naročito ako smo i mi neprijatelji drugim ljudima. A ko od nas može reći, da ga niko u svetu ne naziva svojim neprijateljem? Kad bi sunce Božje grejalo i kiša rosila samo one koje niko ne smatra svojim neprijateljem, zaista teško da bi koji zrak sunčev uopšte sišao na zemlju i koja kap kiše pala u prašinu zemnu. Kako velikog bauka prave ljudi od neprijateljstva prema sebi! Greh je uterao strah u ljude, te od straha podozrevaju neprijatelje u svima stvorenjima oko sebe. A Bog je bezgrešan i bezstrašan, zato ne podozreva nikoga nego ljubi sve. On nas toliko ljubi, da i kad nas bez naročite naše krivice okruže neprijatelji, treba da verujemo, da je to sa Njegovim znanjem a radi našega dobra. Budimo pravedni i recimo, da su neprijatelji veliki pomoćnici naši u duhovnom napredovanju. Da nije bilo neprijateljstva od strane ljudi, mnogi i mnogi Božji ugodnik ne bi postao prijatelj Boga. Čak i neprijateljstvo samoga Satane biva korisno onima koji imaju revnost prema svetinji Božjoj i prema spasenju duše svoje. Ko je bio veći revnitelj svetinje Božje i ko veći ljubitelj Hrista od apostola Pavla? Pa ipak ovaj isti apostol priča, da kad mu je Bog otkrio premnoge tajne, dopustio je bio zlom demonu da bude blizu njega i da mu dosađuje. Da se ne bih poneo za premnoga otkrovenja, dade mi se žalac u meso, angel satanin, da me kuša da se ne ponosim (II Kor. 12, 7). Pa kad sam demon i mimo svoje volje donosi korist čoveku, kako da mu ne donose koristi ljudi, kudikamo blaži neprijatelji od demona? Moglo bi se smelo reći, da su često prijatelji jednoga čoveka mnogo štetniji po njegovu dušu, nego li njegovi neprijatelji. I sam je Gospod rekao: i neprijatelji čoveku postaće domašnji njegovi (Mat. 10, 36; Mihej 7, 6). Oni koji žive pod jednim krovom s nama, i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i ugodnosti, često su najljući neprijatelji našega spasenja. Jer njihova ljubav i briga nisu upućeni našoj duši no našem telu. Koliko je roditelja upropastilo dušu svoga sina, koliko braće dušu svoga brata, koliko sestara dušu svoje seste, koliko žena dušu svojih muževa! I to sve iz ljubavi prema njima! Ovo saznanje, koje se posvednevno potvrđuje, jeste jedan krupan razlog više, da ne treba suviše da se predajemo ljubavi svojih srodnika i prijatelja, niti pak da uskraćujemo svoju ljubav prema neprijateljima. Treba li još jednom naglasiti, da često, vrlo često, naši neprijatelji su naši pravi prijatelji? To što oni nas uznemiruju, služi nam na korist; i to što oni nas izobličavaju, služi našem spasenju; i to što oni pritešnjuju naš spoljašnji, telesni život, pomaže nam da se povučemo unutra u sebe, i nađemo dušu svoju, i zavapimo ka Bogu živome za spasenje duše. Vaistinu, naši neprijatelji često su naši spasioci od propasti, koju nam naši srodnici spremaju i nehotično labaveći naš karakter i gojeći naše telo na račun naše duše.
Činite dobro i dajite u zajam ne nadajući se ničemu, govori Gospod. To jest: činite dobro svakome čoveku bez razlike, da li vas on voli ili ne voli; sledujte primeru Boga koji čini dobro svakome, i javno i tajno. Ako vaše dobro ne izleči vašeg neprijatelja od neprijateljskog raspoloženja, vaše zlo još manje će ga izlečiti. Činite dobro, dakle, i onima koji od vas niti traže niti očekuju dobra, i dajite u zajam svakome ko od vas traži, no dajite tako kao da poklanjate, kao da vraćate tuđe a ne kao da dajete svoje. („Milostiv je onaj ko miluje bližnjega onim što je sam primio od Boga: ili novcem, ili hranom, ili vlašću, ili korisnom rečju, ili molitvom – smatrajući sebe dužnikom pošto je više primio nego što mu je potrebno. Kroz brata njegovog Bog u njega prosi i čini Sebe dužnikom.“ Petar Damaskin.). Ako vaš neprijatelj ne prima nikakvo vaše dobro, ipak vi mu možete učiniti mnogo dobra. Ne kaže li Gospod: molite se Bogu za one koji vas gone (Mat. 5, 44)? Molite se, dakle, Bogu za vaše neprijatelje, i tako im činite dobro. Ako neprijatelj vaš ne prima od vas nikakvu milostinju i nikakvu uslugu, primiće Bog vašu molitvu za njega. I Bog će omekšati srce njegovo, i povratiće ga ka dobrom raspoloženju prema vama. Nije ni izdaleka tako teško neprijatelja obratiti u prijatelja, kao što se to ljudima čini. Ako je to nemoguće ljudima, moguće je Bogu. Onaj koji zaleđenu zemlju obraća u toplu rudinu, po kojoj cveće raste, može rastopiti i led neprijateljstva u srcu ljudskom, i učiniti da u njemu raste mirisno cveće prijateljstva. No, naravno, nije najvažnije to, da se vaš neprijatelj kroz vaše dobro obrati i bude vaš prijatelj, nego je najvažnije da on zbog mržnje prema vama ne izgubi dušu svoju. Za ovo poslednje treba se moliti Bogu, a ne za ono prvo. Za vaše spasenje nije ni najmanje važno, da li ćete vi u ovome životu imati više prijatelja ili neprijatelja, no važno je i prevažno, da vi ne budete nikom neprijatelj a svima prijatelj u srcu svome, u molitvama svojim i u mislima svojim.
Ako ovako budete činili, velika će biti vaša nagrada. Od koga? Možda donekle i od ljudi, no u glavnome od Boga. Kakva nagrada? Bićete sinovi najvišega i moćićete nazvati Boga Ocem svojim. I otac vaš koji vidi tajno, platiće vam javno (Mat. 6). Ako ne danas, a ono sutra; ako ne sutra, a ono na kraju krajeva, pred svima angelima i ljudima. No kakvu bi mi veću nagradu mogli i očekivati osim da se nazovemo sinovima Najvišega i da Najvišega nazovemo Ocem svojim? Gle, jedini sin Najvišega je samo Gospod Isus, i jedini je on do sada nazivao Boga Svojim Ocem. A sada se i nama, zabludelim i grešnim, obećava ta ista čast! Šta znači ta čast? Znači, da ćemo biti tamo gde on bude u večnosti (Jov. 14, 3), u slavi u kojoj i On bude, u radosti kojoj kraja nema. Znači, da nas ljubav Boga Oca neprestano prati, kroz sve nedaće i muke ovoga života, i sve okreće i ustrojava na naše krajnje dobro. Znači, da nećemo ostati u grobu kad umremo, nego ćemo vaskrsnuti, kao i On što je vaskrsnuo. Ah, znači da smo samo privremeno stavljeni na ovu zemlju kao na ostrvo mrtvih, no da nas čeka čast i slava i besmrtna krasota u domu Oca nebeskoga. Treba li, uostalom, nabrojati sva ona dobra koja očekuju jedno siroče kad ga jedan car zemaljski posini? Dovoljno je samo reći: to i to siroče posinio je car, i svak može odmah slutiti, kakva sve blaga očekuju to siroče. A naše posinaštvo nije ljudsko nego Božje, jer mi ćemo biti sinovi Najvišega, čiji je Sin i sam Gospod Isus, sinovi Cara besmrtnoga, Cara nad carevima. Nas Bog posinjava ne zbog naših zasluga nego zbog zasluga Sina Svog Jedinorodnog, kao što i veli apostol: jer ste vi svi sinovi Božji verom u Hrista Isusa (Gal. 3, 26; Jov. 1, 12). Hristos nas prima za braću Svoju, zato nas Bog Otac prima za sinove Svoje. U samoj stvari ničim se mi ne možemo učiniti toliko zaslužnim da bi se mogli nazvati sinovima Boga živoga. Smešno je i misliti, da mi možemo ma kakvim delima, pa ma to bila i najveća ljubav prema neprijateljima, zaslužiti i platiti ono što Gospod Isus obećava vernim službenicima Svojim. Da razdamo sve što imamo, i damo siromasima; da postimo sve dane života svoga i da kao sveća stojimo dane i noći na molitvi do kraja krajeva; da se duhom svojim odvojimo od tela svoga kao od jednog hladnog kamena, i da dušom postanemo bestrasni i nečuvstveni za ovaj materijalni svet; da se damo popljuvati i pogaziti od celoga sveta, i da se damo gladnim zverovima na hranu – ipak je to sasvim ništavna cena onoga blaga, one slave i one neiskazane miline, što donosi sobom posinovljenje Božje. Nema tog milosrća na zemlji niti ima te ljubavi u smrtnom čoveku, koja bi jednog smrtnog čoveka mogla učiniti sinom Božjim i besmrtnim građaninom carstva nebesnoga. No Hristova ljubav popunjuje ono što čovek ne može. Da se niko od nas ne bi pohvalio, da će se svojom ljubavlju moći spasti, i svojim zaslugama otvoriti sebi vrata rajska.
Otuda i zapovest o ljubavi prema neprijateljima, ma koliko krupna i teška da izgleda, jeste samo jedna lepta koju Bog od nas zahteva da bi nas pustio u blizinu Svoju, u Svoje raskošne dvorove carske. Ne traži On od nas da mi ispunimo ovu zapovest, da bi sebe učinili zaslužnim carstva i sinovstva Njegovog, no samo da bi poželeli to carstvo i sinovstvo iznad svega ostaloga. On to traži od nas, koliko da bi mi samo poverovali reči Njegovoj i pokazali poslušnost prema Gospodu Isusu. Čime je Adam bio zaslužio Raj? Ničim; nego mu je dat Raj po ljubavi Božjoj. Čime se Adam držao u Raju do svoga pada? Poslušnošću prema Bogu, jedino poslušnošću. Onda kada su on i žena mu posumnjali u zapovest Božju, oni su već samom tom sumnjom i prekršili zapovest Božju, i pali u smrtonosni greh neposlušnosti. Pri Novome Stvaranju Gospod Isus traži od nas ono isto što je tražio i od Adama i Eve u Raju, naime: veru i poslušnost – veru, da je spasonosna po nas svaka zapovest Njegova, i bezuslovnu poslušnost svakoj zapovesti Njegovoj. On je i dao sve zapovesti Svoje, pa i ovu o ljubavi prema neprijateljima, da bi mi imali veru u Njegovu reč i poslušnost Njegovoj reči. A kad ma koja Njegova zapovest ne bi bila dobra i po nas spasonosna, zar bi nam je On i davao? On je najbolje znao, da li je ova zapovest prirodna ili neprirodna, moguća ili nemoguća; glavno je za nas, da je On tu zapovest dao, i mi – ako želimo sebi dobra – imamo da je ispunimo. Kao što bolesnik s verom i poslušnošću prima lek iz ruku lekarevih – bio taj lek sladak ili gorak – tako smo dužni i mi, grehom raslabljeni i pomračeni, s verom i poslušnošću ispuniti sve što nam je zapovedio čovekoljubivi Lekar duša naših i Gospod života našega, Isus Hristos Sin Boga živoga. Njemu neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *