Omilije

OMILIJE

NEDELJA TREĆA PO VASKRSU
Jevanđelje o čudu u Vitezdi

Jovan 5, 1-15. Zač. 14.

Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom u Boga podnosi sva stradanja u ovom životu! Njegov jedan dan pretegnuće na merilima nebesnim mesece i godine bezbožnika, koji, ili se veseli bez stradanja, ili strada bez strpljenja i nade u Boga.
Blago čoveku koje ne ropće na stradanje, nego ispituje uzroke svoga stradanja sa strpljenjem i nadom u Boga! Gde će naći stradalnik uzroke svome stradanju? Naći će ih ili u sebi samom, ili u svojim roditeljima, ili u svojim susedima – tu će stradalnik naći uzroke svome stradanju. Car David je stradao zbog svog sopstvenog greha; Rovoam zbog greha svoga roditelja, cara Solomona, a proroci su stradali zbog greha svojih suseda.
No ako stradalnik bude tražio još dalje i dublje uzroke svome stradanju, gde će ih naći? Naći će ih ili u prvobitnom neverstvu čoveka prema Bogu, ili u mračnome i pakosnome duhu zlobe, u bezdanoj i otrovnoj tami, ili u čovekoljubivom i lekovitom Promislu Božjem – tu će stradalnik naći dalje i dublje uzroke svome stradanju. Adam i Eva stradali su zbog svoga neverstva prema Bogu; pravedni Jov stradao je zbog mračnoga i pakosnoga duha zlobe; a sleporođeni mladić, kome je milostivi Gospod otvorio oči, stradao je radi slave Božje i svoje večite nagrade.
Svojstvo je razumna čoveka, da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog, da uvek i vazda podiže žalbu na druge. Razuman pamti sve svoje grehe od detinjstva, pamti ih sa strahom od Boga i sa očekivanjem stradanja za grehove svoje; pa kad ga stradanje zaista spopadne, bilo kroz prijatelje ili neprijatelje, bilo kroz ljude ili zle duhove, bilo odmah ili docnije, on odmah zna uzroke svome stradanju, jer on zna i pamti grehe svoje. A nerazuman je zaboravan, i zaboravlja sve nepravde svoje; pa kad ga stradanje spopadne, on se u muci prevrće i u čudu pita: zašto baš njega da boli glava? zašto baš njegovo bogatstvo da propadne? zašto njegova deca da pomru? I u nerazumu i gnevu svome on ukazuje prstom na svako biće, na zemlji i na nebu, kao na vinovnika svoga stradanja, pre nego što će ukazati prstom na sebe samog, tj. na pravog vinovnika svoje muke.
Blago čoveku koji se koristi svojim stradanjem znajući, da je svako stradanje u ovom kratkom životu popušteno na ljude od Boga Čovekoljupca, radi dobra i koristi ljudi! Po milosti Svojoj Bog popušta stradanje na ljude zbog grehova njihovih, po milosti a ne po pravdi. Jer kad bi bilo po pravdi, svaki greh doneo bi neizbežnu smrt, kao što i govori apostol: a greh učinjen rađa smrt (Jak. 1, 15). Mesto smrti Bog šalje lek kroz stradanje. Stradanje je metod Božji, metod lečenja duša od grehovne prokaze i smrti.
Nerazuman samo misli, da je stradanje zlo. Razuman pak zna, da stradanje nije zlo nego samo objava zla i lečenje od zla. Samo greh u čoveku je pravo zlo, i izvan greha nema zla. Sve ostalo, što ljudi obično nazivaju zlom, nije zlo nego gorko lekarstvo od zla. Što god je teži bolesnik, sve mu je gorčiji lek, što mu lekar pruža. Čak se ponekad bolesniku učini lek teži i gorčiji od same bolesti njegove. Tako se i grešniku ponekad učini stradanje teže i gorčije od učinjenog greha. No to je samo obmana – o, kako ljuta samoobmana! Nema stradanja u svetu, koje bi moglo biti i približno tako teško i ubitačno kao što je greh. Sva stradanja ljudi i naroda na zemlji nisu ništa drugo do obilna lekarstva, koja večita Milost nudi ljudima i narodima, da bi ih spasla večite smrti. Svaki i najmanji greh doneo bi neizbežnu smrt, da Milost ne popusti stradanje, radi otrežnjenja ljudi od pijanstva grehovnog, radi lečenja, koje kroz stradanje svršuje blagodatna sila Duha Svetog životvornog.
Reći ćete: čovek se boji stradanja, jer se boji smrti, a stradanje može da odvede smrti? No šta odvodi telo smrti: bolest ili lek? Nesumnjivo bolest a ne lek. Tako ni dušu neće odvesti u smrt stradanje nego greh, koji i čini bolest duše, umiranje duše. Upravo greh je seme smrti, seme preužasno, koje ako se kroz stradanje blagovremeno ne otkrije i plamenom Duha Svetoga ne sagori, uzrašće i išuniće svu dušu, tako da će sva duša biti ne sasud života nego sasud smrti.
Očigledno je, dakle, da stradanje treba podnositi sa strpljenjem i sa nadom u Boga; još i više: s blagodarnošću Bogu i s radošću. Koliko si me puta bacao u velike i ljute nevolje, i iz bezdana me zemaljskih opet izvadio! I ja te hvalim uz psaltir, Bože moj. Raduju se usta moja kad pevam tebi, i duša moja, koju si izbavio (Ps. 71, 20-23). Apostol Petar pak preporučuje vernima: radujte se što stradate s Hristom (I Pet. 4, 13); s Hristom, tj. svesno i razumno, krotko i strpljivo, radi očišćenja od greha, radi oživljenja, radi unapređenja živoga Hrista u sebi i oko sebe. Kad je veliki Zlatoust umirao telom u izgnanstvu, mučen i ponižen od ljudi, poslednje su mu reči bile: „slava Bogu za sve!“ Sveto pismo i istorija Crkve pružaju najveće primere strpljenja u stradanju, kakve je ikada rod čovečji saznao. I današnje jevanđelje opisuje jedan sličan primer velikog i dugotrajnog strpljenja u stradanju. No ne samo to. Opisujući raslabljenog čoveka, koji je trideset i osam godina patio od uzetosti, sa strpljenjem i nadom, današnje jevanđelje nam još uz to otkriva, ili bolje reći potvrđuje, dve velike tajne. Prva tajna: taj dugotrajni bolesnik nosio je uzrok svojoj bolesti, svome stradanju, u sebi samome, odnosno u svome grehu. Druga tajna: svemoćni Gospod Isus iscelio je toga bolesnika Svojom božanskom moći kroz reči: ustani i hodi! Time se jedanput više otkrilo Njegovo božansko čovekoljublje, i Njegova božanska svemoć, koja je spolja bila prikrivena lakim stradalnim ogrtačem ljudskoga tela.
U ono vreme iziđe Isus u Jerusalim. Ima pak u Jerusalimu Ovčija banja, koja se zove jevrejski Vitezda, sa pet pokrivenih tremova. Pre toga Gospod se nalazio u Galileji, odakle je došao u Jerusalim za praznik. Teško je reći, kakav je to praznik bio, da li Pashe ili Pedesetnice ili Purima, no to i nije važno znati; jer da je važno, sam bi jevanđelist to opredeljenije rekao. Ovčija banja, ili Vitezda, (Vitezda. Ova reč ne nalazi se nigde u Starom zavetu. Kad jevanđelist kaže, da je to jevrejska reč, on svakako misli na onaj jevrejski, kako je u njegovo vreme govoreno, tj. na aramejski. Ovčija vrata spominju se kod Neemije 3, 1, 32; 12, 39.) zvala se tim imenom zbog Ovčijih vrata u blizini, kroz koja su progonjene ovce, određene za žrtvu; a i zbog toga, što su u toj banji žrtvene ovce prethodno kupane. Ta banja i dan danas postoji u Jerusalimu, većim delom porušena i više neupotrebljiva. No u vreme jevanđelista ova je banja bila još u upotrebi; zbog toga jevanđelist i govori u sadašnjem vremenu: ima u Jerusalimu Ovčija banja. Pet pokrivenih tremova oko banje služili su za smeštaj mnogobrojnih bolesnika, koji su u toj banji tražili sebi leka, što se vidi iz sledećih reči:
U kojima ležaše mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se zaljulja voda. Jer anđeo Gospodnji silazaše svake godine (U nekim pronađenim prepisima Jevanđelja mesto svake godine stoji u određeno vreme ili: s vremena na vreme): u banju i mućaše vodu, i koji najpre ulažaše pošto se uzmuti voda, ozdravljaše, makar kakva bolest da je na njemu. Mnoštvo bolesnika sa svih strana, od svih bolesti, sabiralo se na ovo čudnovato mesto, da nađu sebi leka, uzalud traženog od ljudi i od prirode po drugim mestima. Da ova voda nije lečila sama sobom, svojim prirodnim svojstvima, svojim složajem mineralnih rastvora, nego posredstvom nebesne sile, jasno je iz toga, što je s vremena na vreme postajala lekovita, to jest samo onda kada bi po Promislu Božjem angel silazio na nju i stavljao je u pokret. Kako čudna i dramatična scena! Zamislite pet tremova prepunih najvećih očajnika i stradalnika iz celog jednog naroda! Zamislite pet stovarišta ljudskoga bola i jada, suza i gnoja! Naokolo grad prepun ljudskih bića, što vrebaju slasti, što grabe bogatstvo, što se bore za čast i vlast, što prave komediju i sa svojim telom i sa svojom dušom; a ovde predsmrtna agonija, lagano i bolno umiranje, i – jedna jedina tačka, kuda su sve oči uprte – voda; jedno jedino iščekivanje – angela; jedna jedina želja – zdravlje. Našto vam zdravlje? da ih upitate. Da li radi one opšte komedije tela i duše, koja se odigrava okolo vas? No nije li i bez vas dovoljan broj onih, koji tu komediju igraju? Ili radi službe Bogu? No ne služi li Bogu vrlo dobro i onaj, ko sa strpljenjem i nadom u Boga strada? Ili želite zdravlje tek radi zdravlja, život tek radi života? No ono što je sredstvo ne može biti cilj. Kad vas je Bog poslao u ovaj život, poslao vas je radi nekog cilja; kad vam daje zdravlje, daje vam ga opet radi nekog cilja. Nije li čovek na vojsci na zemlji? a dani njegovi nisu li dani nadničarski? govori pravedni Jov (7, 1). Ako je na vojsci, onda je tu radi vežbanja, borbe i pobede; ako su mu dani nadničarski, onda ga čeka plata na smiraju njegovih dana. No život radi života – i to zemaljski život radi zemaljskog života! – i zdravlje radi zdravlja – to znači besciljan život i besciljno zdravlje. Život i zdravlje pak radi komedije greha – nije li to oštar nož pod grlom? Pet tremova prepunjenih životnim invalidima – o, kakvo čudno vežbalište u strpljenju i nadi u Boga! O, kakva čudna i živa slika, kakvo čudno i opipljivo predskazanje onoga stanja, u kome se uskoro mogu naći i svi oni, koji u gradu okolo banje rasipaju svoj život i svoje zdravlje – i to našto? Na kupovinu greha, na gomilanje greha!
Ali ako su pet tremova u banji Vitezdi davno davnim porušeni, ne mislite, da je istorija jada i bede ljudske, koja je pod njima ležala zgomilana, svršena za uvek. Nikako ne mislite, da je ova istorija daleko od vas i da nema ničega zajedničkog sa vašim životom. Nije li i u vaših pet čula, kao u pet tremova, zgomilano celo stovarište bola i jada, suza i gnoja, greha i bezakonja, bolesnih misli, slepih želja i strasti, hromih pokušaja, i suhih nadanja? O, Vitezdo, Vitezdo, kako si univerzalna! U tebi je nekada angel Božji vršio službu pastira i spasavao jednu po jednu izgubljenu ovcu, sve dok nije došao sveopšti Pastir angela i ljudi. Ćutljivi angel, sluga Stvoritelja svoga, služio se vodom u tebi, da izmije od grehovne zaraze obolelu ovcu, a kad je Pastir Dobri stvoriteljsko Slovo Božje u telu i na delu – sišao u tebe, On je svojom stvoriteljskom rečju odgonio zarazu greha, i time tebe upraznio. Pastir Dobri! Zato si ti proročki i nazvana Ovčija banja. I ovce glas njegov slušaju, i idu za njim, jer poznaju glas njegov (Jov. 10, 34), glas Pastira Dobrog.
A onde bijaše jedan čovek koji trideset i osam godina beše bolestan. Kada vide Isus ovoga gde leži, i razume da je već mnogo godina bolestan, reče mu: hoćeš li da budeš zdrav? Odgovori mu bolesni: da, Gospode; ali čoveka nemam, da me spusti u banju kad se uzmuti voda; a dok ja dođem drugi siđe pre mene. Vidoviti Gospod proviđao je unapred i nadaleko, gde Mu šta treba činiti. On se nije slučajno, na primer, navezao na more i prešao u Gadarinske predele – mada je to Njegovim saputnicima moglo tako izgledati, nego je On duhom Svojim proviđao i video, da se u tim predelima nalaze dva besomučnika, koje je On trebao isceliti. Niti je se On slučajno našao pred kapijom grada Naina baš onda kada su iznosili mrtva sina udovice, nego je On opet proviđao i znao, da Ga na tom mestu i u to vreme čeka veliko delo. Isto tako nije se On slučajno obreo u Jerusalimu o ovome prazniku, ma kakav taj praznik bio, niti je slučajno i iz radoznalosti svratio u ovu kuću bola, u Ovčiju banju, nego se sve to desilo s Njegovim predznanjem i proviđanjem unapred i u daljinu prostora i vremena. Očigledno je, da On nije ni došao u Jerusalim zbog praznika, kako se to činilo Njegovim saputnicima, nego je došao upravo zbog ovoga bolesnika i zbog dela, koje je On imao da svrši na njemu.
Izuzetan bolesnik, strašan bolesnik! Bolest od trideset i osam dana učini se ljudima beskonačnom, a kako li tek bolest od trideset i osam godina! Dužina vremena zavisi od našeg stanja i raspoloženja. Časovi sreće su krilati, časovi muke bez krila, a često i bez nogu. Uzetome čoveku i vreme izgleda uzeto; izgleda mu, da je i vreme nepomično kao i on sam. Ako ovo vreme od trideset i osam godina bolovanja u najmanju ruku utrostručite, dobićete približno pravu dužinu toga vremena za čoveka zdrava, pokretna, zaposlena, radosna. Jedno celo stoleće vremena zdravih ljudi proveo je, dakle, taj uzeti ležeći na svojoj postelji i gurajući vreme pred sobom mesto da njega gura vreme. Kakvo herojsko strpljenje kod toga čoveka! Kakvi nadčovečanski napori, da se dokotura do banje u času kada angel Božji uskoleba vodu! Kakva nesalomljiva nada na ozdravljenje, i to iz dana u dan, iz godine u godinu, da – iz decenije u deceniju! Mada je ovaj bolesnik toliko stradao zbog sopstvenog greha, ipak čovek ne može a da mu se ne divi; i misleći o njemu čovek ne može a da ne pomisli na mnoge blede karaktere ljudi i žena, mladića i devojaka naših dana, koji pod teretom nesravnjeno manje i malo trajnije muke dižu ruku na svoj život, odlazeći u onaj svet kao ubice samih sebe.
Hoćeš li da budeš zdrav! upita ga jedini prijatelj, koji se ikad nadneo nad njegovu postelju za trideset i osam godina. Da, Gospode, ali čoveka nemam! Slepi imaju vođe, hromi imaju srodnike, suhi imaju prijatelje, a ja nemam nigde nikoga u ovom prostranom svetu, ko bi se smilovao i prineo me k vodi onda kada voda trenutno biva lekovita. Dok ja dogamižem do vode, dotle već drugi biva spušten u vodu i isceljen, i ja s mukom ponavljam isti napor dok dogamižem natrag do svoje postelje. I tako, evo, trideset i osam godina! čoveka nemam, a slugu ne mogu da platim. Zar kod tolikih ljudi u Jerusalimu, besposlenih, bogatih, moćnih, da nema baš ni jednog jedinog čoveka, koji bi ti pružio ruku pomoći radi duše svoje, ili koji bi bar poslao slugu svoga da ti pomogne? Nijednog jedinog! Zar je potrebno bilo, da doće Čovek čak iz Galileje, pešačeći tri dana zamornoga hoda, dok se toliki besposlen svet u Svetome Gradu šeta danonoćno samo na nekoliko metara od tvoje postelje? Ima, Gospode, ima mnogo šetača u blizini mojoj, ali čoveka nema. Pa toliki sveštenici! Gle, hram je odmah preko ulice! Tamo bezbrojni sveštenici čitaju Zakon Božji i uče narod milosrđu – pa zar ni jedan da dođe ili da uputi nekoga k tebi u pomoć? Ima, Gospode, ima mnogo sveštenika tamo u hramu, ali čoveka nema. Ima mnogo i Jevreja, hiljade i hiljade njih, koji se o prazniku sležu u Jerusalim. No njima nije stalo do jednog žalosnog i ćutljivog stradalnika, njima je stalo do subote. Hiljade i hiljade njih dolaze, da se samo poklone suboti, kao što su se preci njihovi poklanjali zlatnom teletu u pustinji. Hiljade i hiljade Jevreja, ali – čoveka nema.
Evo jednog čoveka – jednog jedinog! Evo Gospoda, bolećivijeg od srodnika, milostivijeg od prijatelja, uslužnijeg od sluge. On nije ni preduzeo ovaj dugi i zamorni put iz Galileje u Jerusalim radi subote i praznika no radi ovog stradalnika. On je došao još da delom, a ne samo rečju, izobliči strašno nemilosrće jednog otupelog roda. Došao je Čovek radi čoveka.
Reče mu Isus: ustani, uzmi odar svoj i hodi. I odmah ozdravi čovek i uzevši odar svoj hođaše. Od toga časa, verovatno zauvek, angel Božji prestao je silaziti u Ovčiju banju i mutiti vodu; jer, gle, pojavio se Mesija, starešina angela, koji sam neposredno leči. Dok su ljudi bili pod zakonom, sluge zakona, dotle je Gospod preko slugu slao pomoć slugama. A kada je došla blagodat, i zamenila zakon, tada se sam Gospod približio ljudima, kao otac sinovima, i sam iz Svoje ruke neposredno pružao im darove. Može se neko zapitati: zašto Gospod nije postavio ovom bolesniku uobičajeno pitanje: veruješ li? Zašto od njega nije tražio veru, kao od mnogih drugih? No zar nije vera toga stradalnika i suviše očigledna? Trideset i osam godina on je strpljivo ležao na tom jednom mestu s verom u pomoć s neba? No ne samo da je on verovao u čudesno dejstvo Božjeg angela; on je verovao donekle i u Gospoda Isusa, inače Ga ne bi oslovio Gospodom. Da, Gospode, hoću da ozdravim, ali čoveka nemam. Uostalom treba se setiti, da je Gospod iscelio mnogobrojne sumašedše i gluvoneme, od kojih nije mogao ni tražiti veru, iscelio ih je iz čistog milosrća. I u ovom slučaju u Vitezdi, dakle, Gospod se rukovodio s jedne strane čistim milosrđem prema jednom dugogodišnjem stradalniku, koji je tako mnogo stradao u jednoj nemilosrdnoj sredini; s druge strane on se rukovodio namerom, da tim delom Svoga milosrća izobliči nemilosrđe ne samo građana jerusalimskih nego nemilosrđe svih ljudi sviju vremena, koji gledaju svoga bližnjega u mukama i neće nijednim prstom da krenu da mu pomognu. Najzad, Gospod je namerno iscelio ovoga bolesnika u subotu – premda je to isto mogao učiniti i u petak, samo da je hteo da bi izobličio jevrejsko idolopoklonstvo danu subotnome, i pokazao, da je čovek pretežniji od subote, i da je milosrđe pretežnije od svih zakonskih formalnosti. I ovo delo Hristovo ima onu jedinstvenu odliku Božjeg metoda, na ime, da se jednim mahom postigne mnogo ciljeva.
A taj dan beše subota. I govorahu Jevreji onome što ozdravi: danas je subota, i ne valja ti odra nositi. O, da sitnih duša! O, da zatupelih srca! Mesto da se raduju, što se jedan puzeći crv uspravio i opet postao čovek, mesto da mu čestitaju ozdravljenje, mesto da uzbune ceo grad i sviču ga na proslavljanje živoga i čovekoljubivoga Boga – mesto svega toga oni se srde na čoveka, što je uzeo na rame svoju hudu postelju i pošao doma! I da se mrtvac u subotu digao iz groba na njihove oči, oni se ne bi zadivili njegovom vaskrsenju nego bi ga ukoreli rečima: što si prašljiv u subotu?
A on im odgovori: koji me isceli on mi reče: uzmi odar svoj i hodi. A oni ga zapitaše: ko je taj čovek koji ti reče: uzmi odar svoj i hodi? Pogledajte još jedan dokaz krajnje zatupljenosti Jevreja i njihovog subotarskog gatarstva! Isceljeni čovek prvo pominje svoje isceljenje, kao glavnu stvar, pa onda nošenje postelje, kao sporednu, dok Jevreji sasvim i ne obraćaju pažnju na njegovo isceljenje, na njegov život. Prirodno je bilo, posle njegovog odgovora, da ga upitaju: Ko je taj čovek, koji te isceli? Ali ne; oni pitaju samo za ono drugo, za ono sporedno i uzgredno: ko je taj čovek koji ti reče: uzmi odar svoj i hodi? Vidite li, kako se izrodio rod izabrani? Vidite li, kakav je korov uzrastao na njivi, koja je nekada rađala: Mojseje, Isaije i Davide? Vidite li, kako se negda uzvišena pobožnost ljudi izrailjskih izrodila u jednu subotarsku špijunažu? I kako se sveštenička služba Bogu živome izvrnula bila u jedno policijsko stražarenje oko kipa boginje Subote?
A isceljeni ne znadijaše ko je; jer se Isus ukloni, pošto mnoštvo naroda beše na onom mestu. Isceljeni bolesnik pogledao je s postelje svoje u oči Gospodu; osetio je Njegov životvorni dah; poznao Njegovu čudotvornu moć; šta više: nazvao Ga je Gospodom – ali pri svem tom on nije znao reći ni ime svoga Iscelitelja niti mesto odakle je. A Gospod, svršivši Svoje delo, odmah se udalji od mnoštva naroda, i ostavi da se događaji dalje razvijaju sami od sebe. On je Sejač, koji seje dobro seme, i ostavlja da seme raste i vremenom donosi plod shodno zemljištu, na koje je palo. Učinivši dobro delo, delo božansko i po moći i po milosrđu, On se udaljava od ljudi, da Ga ljudi ne bi slavili, kao što je malo docnije i rekao: ja ne primam slave od ljudi (Jov. 5, 41). On se udaljava od ljudi, da Mu opet drugi ljudi ne bi zavideli, kao što je to često bivalo. On se, najzad, udaljava od ljudi i radi primera svima nama, koji se hrišćanima nazivamo. Dobro delo je onda savršeno, kada se čini iz čistog čovekoljublja, radi slave Božje. Svaki onaj ko hoće da čini dobra dela, neka ih ne čini radi sujetne slave i hvale ljudske. Jer ko svoje dobro delo namerno iznese na pazar, ličiće na čoveka, koji bi svoju ovcu stavio meću vukove. Treba, dakle, oprezno čuvati svoje dobro delo, da se njime ne izazove ni ljudska pohvala ni ljudska zavist. Ko pak bude namerno izazvao pohvalu i zavist ljudi, taj će jednim svojim dobrim delom učiniti dva zla dela: pohvala će škoditi njemu lično, a zavist će škoditi drugima.
A potom ga nađe Isus u crkvi i reče mu: eto si zdrav, više ne greši, da ti gore ne bude. Iscelivši mu telo Gospod sada dovršuje Svoje delo i u duhovnom pogledu, objavljujući mu greh kao uzrok Njegove strašne bolesti i opominjući ga, da više ne greši, da ti gore ne bude. Ne zna se, kakav je greh učinio taj čovek: no to nije ni nužno znati, pošto je izvesno, da svaki greh znači uvredu Boga i odstupanje od Boga, kao još i da svaki greh, ako se ne pokaje, pre ili posle mora doneti stradanje i muke. Više ne greši, da ti gore ne bude; tj. sad si od Boga pomilovan, i greh ti je oprošten; zato ne iskušavaj više Boga, jer mesto milosti možeš iskusiti mač pravde Božje. Ako si se mogao pravdati za bivši greh nedovoljnim poznavanjem Boga i Njegove moći, posle ovoga što se zbilo na tebi nećeš se moći ničim pravdati. Evo divne i strašne opomene i svima nama, da kad jednom osetimo milost Božju na sebi, ne grešimo više, da nas ne snađe gora muka od one, od koje smo pomilovani.
A čovek otide i kaza Jevrejima, da je ono Isus koji ga isceli. On je kazao to dobrosavesno i dobronamerno. Bio je pitan za Isusa, i on je mislio, da treba da kaže. U isto vreme, on se osećao dužnim pred svojim dobrotvorom, pa je mislio, da treba da objavi Njegovo ime svima i svakome, naročito onima koji pitaju za NJ. Ležeći trideset i osam godina i ne misleći ni o čem do o svojoj muci, on, bednik, nije mogao ni sanjati, kakvo je zlo srce u ovih ljudi, koji se raspituju za Isusa. Od kuda je on mogao i slutiti, da oni raspituju za NJ ne da Ga proslave kao čudotvorca nego da Ga ubiju kao narušitelja subote?
Zapazite: on otide i kaza Jevrejima, da je ono Isus koji ga isceli: ne, dakle, koji mu reče, da uzme odar svoj u subotu nego koji ga isceli: On je sav zauzet mišlju o svom isceljenju i Iscelitelju, dok su Jevreji zauzeti mišlju o suboti i narušitelju subote. Možda on u onim neobičnim trenucima nije ni osećao razliku između sebe i Jevreja u mišljenju o Isusu. On je prenosio svoju misao u njih, svoju veliku i oduševljenu misao o poseti Božjoj, o čudu Božjem na sebi, te nije mogao ni primetiti njihove sitne i zlokovarne misli, koje su se skrivale kao zmije ispod lišća. On je mislio o proslavljanju Gospoda Isusa, svoga Dobrotvora, a Jevreji su mislili o ubistvu Njegovom. Jer se kaže dalje: i gledahu Jevreji da ubiju Isusa (Jov. 5, 16). Zašto da Ga ubiju? Je li zato što je On bio jedini čovek, koga je uzeti bolesnik u Vitezdi video za trideset i osam godina? Zato, da. I još On zato što je On bio jedini čovek, koji je cenio život jednoga čoveka više nego li mrtvi kip jevrejske boginje Subote.
No kroz sve tesnace i zasede jevrejske pakosti Gospod je prolazio nepovređen, šireći Svoje Jevanđelje čovekoljublja delom i rečju, sve do onoga časa kada je Njemu bilo ugodno, da se pusti Jevrejima u ruke, da bi kroz poniženje pokazao Svoju pravu veličinu, i da bi kroz smrt pobedio smrt. Zato neka Mu je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *