Omilije

OMILIJE

NEDELJA SEDAMNAESTA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o istrajnosti u veri i molitvi

Matej 15, 21-28. Zač. 62

Niko ne može osetiti slast dobra bez istrajnosti u dobru. Jer na putu ka dobru prvo se sretaju gorčine pa onda slasti.
Sva je priroda prepuna pouke o istrajnosti. Zar bi mlade šibljike postale moćnom šumom, kad bi se uplašile od vetrova i snegova? I zar bi reke bile toliko korisne, da ne teku koritima istrajno udubljenim? Izvršuju li mravi samoubistvo, kad im točkovi razore kuću na drumu, ili ponovo i istrajno grade drugu? Razori li neki bezdušnik gnezdo lasti u svojoj kući, lasta će se bez protesta udaljiti u drugu kuću i iznova graditi sebi gnezdo. Ma što činile nepogode i ljudi protiv biljaka i životinja, ove će uvek zadiviti ljude nesalomljivom istrajnošću u izvršenju zadatka danog im od Boga. Dokle god posečena ili pokošena biljka ima dovoljno snage da ponovo raste, ona će rasti. I dokle god jedna ranjena i osamljena životinja ima i malo snage da živi, ona će živeti i vršiti svoju dužnost.
Sav svakodnevni život ljudski je prepun pouke o istrajnosti. Samo istrajan vojnik odnosi pobedu; i istrajan zanatlija usavršava svoj zanat; i istrajan trgovac bogati se; i istrajan sveštenik popravlja ljude u svojoj parohiji; i istrajan molitvenik usavršava se do svetitelja; i istrajan umetnik otkriva unutrašnju krasotu stvari; i istrajan naučnik pronalazi pravila i zakone u odnosima stvari. I najdarovitije dete neće nikad znati da piše, ako se ne bude istrajno vežbalo u pisanju; niti će čovek sa najlepšim glasom biti dobar pevač bez vežbanja u pevanju. Gle, mi smo navikli da svaki dan opominjemo druge na istrajnost i da bivamo opominjani od drugih na istrajnost u svojim običnim domaćim poslovima. Istrajnost je valjda jedina dobrodetelj, u koju niko ne sumnja i koju svako preporučuje. No sva ta poslovna istrajnost, o kojoj čujemo svaki dan, jeste samo naša škola za unutrašnju istrajnost u oblasti duhovnoj. Sva ta spoljašnja istrajnost u glačanju i kultivisanju stvari, u sabiranju bogatstva, znanja i umenja, jeste samo slika one divovske istrajnosti koju mi treba da imamo u glačanju i kultivisanju našega srca, u ishrani i bogaćenju naše duše, našeg unutrašnjeg nepropadljivog i besmrtnog bića.
Sveto Pismo, najzad, uči nas svakom svojom stranicom istrajnosti u duhovnoj oblasti; uči nas kako rečima tako i najvećim primerima istrajnosti i neistrajnosti ljudske. Dva najužasnija primera neistrajnosti u dobru pokazuju se u Adamu, praocu ljudskog roda, i u Judi, najpre apostolu a potom izdajniku. Obojica su bili stavljeni dobrotom Božjom u najneposredniju blizinu Boga: Adam je bio s Bogom u Raju, Juda s Hristom na zemlji. Obojica su počeli poslušnošću prema Bogu a završili verolomstvom. Judina je sudba utoliko strašnija od Adamove što je on već imao pred sobom primer Adamov. Neistrajan je bio u borbi i Saul, zato je i poludeo; neistrajan i Solomon, zato mu se carstvo razdelilo. No kakvu divnu i gotovo nadčovečansku istrajnost pokazuje Avram u veri u Boga! I Jakov u krotosti! I Josif u celomudrenosti! I David u pokajanju! I pravedni Jov u trpljenju! Kakav božanstven primer istrajnosti pokazuje Presveta Deva Marija u čistoti! I pravedni Josif u bogoposlušnosti! I apostoli u bogopredanosti i u hristoljublju! Zaista toliko ima očiglednih i jasnih primera u Svetome Pismu o tome kako istrajnost u dobru na kraju pobeđuje i biva krunisana, da niko od nas koji ga čitamo neće imati izgovora, da nije znao ili nije bio poučen. Kako su to mogli znati stotine hiljada svetitelja, devstvenika i mučenika od Hrista do danas, a mi da ne znamo? Nije da ne znamo, nego ne smemo da istrajemo. A znati i ne istrajati u dobru povlači za sobom dvogubu osudu. Ko ne zna za put dobra pa ne pođe njime, biće šiban malo. No ko zna za taj put pa ne pođe njime, biće šiban mnogo.
Put ka dobru ide uz brdo, a vrlo je težak u početku za onoga ko je naučio ići po ravnici ili niz brdo. Ko pođe putem dobra, pa se vrati, taj se ne može zadržati na mestu odakle je najpre pošao uz brdo, nego se survava daleko niže u tamu i propast. Zato Gospod i govori, da nije pripravan za carstvo Božje nijedan ko metne ruku na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62).
Današnje jevanđelje govori o prekrasnom primeru istrajnosti u veri i molitvi jedne obične žene, i to jedne neznaboške. Da bi taj primer kao živi oganj pao na savest svih onih, koji se zovu vernima, no koji su u veri i molitvi kao tvrdo i hladno kamenje!
Otide Isus u krajeve Tirske i Sidonske. I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika k Njemu govoreći: smiluj se na mene Gospode sine Davidov! Moju kćer vrlo muči đavo. Odakle otide Isus? Iz Galileje, iz zemlje izrailjskog naroda, koji je proishodio od blagoslovenoga Sima. Kuda otide? U krajeve gde su živeli Hananci, potomci prokletoga Hama. Od blagoslovenih, dakle, iziđe Gospod i dođe među proklete. Zašto? Zato što blagosloveni zaboraviše Boga i postaše prokleti, a neki od prokletih priznaše Boga i nazvaše se blagoslovenim. Pošto je ukoreo književnike i fariseje zbog formalnog držanja spoljašnjih običaja a prestupanja zapovesti Božje o milosrđu i o poštovanju roditelja, Gospod uze Svoje učenike i pređe u zemlju neznabožačku. Zašto On ode među neznabošce, kad je ranije naredio učenicima da idu samo ljudima doma Izrailjeva (Mat. 10, 10)? Prvo zato što – kako veli premudri Zlatoust – svaka zapovest učenicima ne veže Njega. Drugo zato što je video, da Ga Jevreji odbacuju, i provideo, da će Ga na kraju potpuno odbaciti. Bog je veran Svome obećanju: On je obećao preko proroka poslati Spasitelja narodu jevrejskom. Bog je to i učinio. No narod jevrejski preko svojih glavešina odbacio je Spasitelja. Ali kako je Bog bogat u putevima za izvođenje Svoga plana, delo spasenja tim jevrejskim odbacivanjem Hrista nije se ni zadržalo a još manje propalo. Spasitelj prelazi granicu naroda jevrejskog i ide među druge narode. Dosledan i veran svome zavetu Gospod i svoje učenike šalje najpre narodu jevrejskom, no po Raspeću vaskrsli Gospod upućuje učenike svima narodima. Najzad, i treći razlog: Gospod je hteo još jednom da zastidi izabrani i blagosloveni narod verom neznabožaca, da bi ga tako priveo pokajanju i povratio k Bogu. Prvi put je On to učinio sa primerom rimskog kapetana u Kapernaumu, koji je kao Rimljanin pripadao plemenu Jafetovom i koji je pokazao uzoritu veru u Hrista Gospoda. Jafetovce i Hamovce dakle, prizvaće Car nebesni za trpezu carsku kada Simovci, kao izabrani i prvozvani, odbiju poziv. To je trebalo da bude opomena i ukor. No naravno, Jevreji su ostali uporni do kraja, zbog čega su i bili odbačeni od Odbačenoga.
Pogledajte sad, kolika je vera žene neznaboške! Ona izađe u susret Gospodu; ona Ga oslovi Gospodom i sinom Davidovim. Nema sumnje, ona je čula za Hrista Čudotvorca, jer se glas o Njemu razneo bio i po okolnim narodima. A sada je saznala bila, da je On došao u te krajeve. I ona je sa radošću i velikom verom pojurila k Njemu. Kako jevanđelist Marko opisuje, Gospod je bio ušao u jednu kuću jer šćadijaše da niko ne čuje za NJ.
Očigledno je, da je Gospod time hteo da pokaže još jače kolika je vera u neznabožaca. On se neće nametati, no oni će Ga tražiti. Šta više: On će se kriti od neznabožaca, no neće se moći sakriti. I ne može se sakriti. Silna vera žene Hananejke pronašla Ga je. Narod koga je On prizivao nije Mu hteo prići, dok ljudi koji žive u tami i sena smrtnoj traže Ga; i nalaze Ga čak i onda kada se On od njih skriva.
Zapazite, da žena ne govori Gospodu: smiluj se mojoj kćeri, nego: smiluj se na mene! Kćer joj je poludela; nju muči đavo; međutim majka moli Gospoda, da se na nju smiluje. Zašto? Zato što u svome ludilu kćer i ne zna ništa za sebe; ona i ne oseća užas i muku koju majka, kao svesna, oseća. Iz ovih se reči u isto vreme vidi velika majčina ljubav prema kćeri. Zlo svoga deteta majka trpi kao svoje sopstveno zlo. Onaj ko bi se smilovao njenoj kćeri, smilovao bi se njoj, nesrećnoj majci. A u tom strašnom položaju majke ko bi uopšte i mogao učiniti ma kakvu milost njoj, ako ne učini milost njenoj stradalnoj kćeri? Nema sumnje, da je zbog poludele devojke ožalošćena cela kuća i svi srodnici i prijatelji kuće. Nema sumnje, da se susedi sklanjaju daleko a neprijatelji zluraduju. Kuća je opustela kao groblje. Iz nje se čuju besomučni krici i ludački smeh pobesnele kćeri. Zar žalosna majka, može o nečem drugom da misli i sneva, da govori i moli? A možda je još svesna bila i nekog svog greha, kome je mogla pripisivati zlo svoje kćeri. Zato i govori: smiluj se na mene!
A on joj ne odgovori ni reči. Nije bio običaj Hristov, da ne odgovara na pitanja i molbe ljudi. On je odgovarao čak i Satani, Svome kušaču u pustinji. On je oćutao samo pitanja svojih nepravednih sudija i mučitelja: Kajafe i Pilata. Zašto, dakle, da ćutke pređe On preko molbe ove nesrećne majke? Zato da bi se otvorile oči onima koji ne vide, te da vide ono što On vidi. Zato da bi žena što jače izrazila svoju veru u Njega, kako bi to videli i saznali i svi pratioci Hristovi.
I pristupiše učenici njegovi i moljahu ga govoreći: otpusti je, kako viče za nama. A on odgovori i reče: ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. Vidite, kako je mudro učinio premudri Gospod, što nije odmah učinio ženi po volji, i što je oćutao njenu molbu! Već se javlja sažaljenje kod učenika prema bednoj moliteljki. Otpusti je – znači: ili joj učini po molbi, ili joj jasno otkaži, da ne bi vikala za nama. Na ovu molbu Svojih učenika Gospod odgovara, da je On poslan samo k izgubljenim ovcama Izrailjevim, to jest narodu jevrejskom. Zašto Gospod tako odgovara? Prvo zato, da pokaže vernost Boga Svome zavetu; a drugo zato, da bi kod učenika izazvao razmišljanje, da su i neznabošci deca živoga Boga, i da i oni potrebuju pomoći i spasenja. On ovim još daje priliku učenicima kroz ovu bednu ženu sa silnom verom, da se oni sami uzbune protiv skučenih pojmova jevrejskih, kao da Bog vodi brigu samo o Jevrejima, i kao da je Bog tobož samo Bog Jevreja. Gospod naročito govori, kao što su svi Jevreji govorili, da bi se učenici zamislili i sami došli do uverenja, da je shvatanje njihovog naroda pogrešno; i da je to shvatanje utoliko više pogrešno, ukoliko se njihov narod izmetnuo i od Boga odmetnuo i Hrista Gospoda odgurnuo i prezreo. Gospod Isus ne želi da uči Svoje učenike samo rečima nego i živim događajima iz života. Mesto reči u ovome slučaju On pušta događaj sa ženom neznabožačkom, da bude nezaboravna pouka učenicima. On je upravo i zato prešao granicu jevrejske zemlje i došao u krajeve neznabožačke, da bi ovim krupnim događajem poučio Svoje sledbenike – No da vidite dalje, kako žena Hananejka daje izraza svojoj nepokolebljivoj veri u Hrista Gospoda:
A ona pristupi i kleče pre njega govoreći: Gospode, pomozi mi! Ona je uverena bila, da ako joj Hristos ne pomogne, niko joj u svetu ne može pomoći. Ona je nesumnjivo obigrala sve lekare i upotrebila sve neznabožačke gatarije, no bez uspeha. Besomučna kćer ostala je besomučna. No evo Iscelitelja od svih muka i bolesti! Ona je čula za Njega; ona je verovala u Njega i pre nego Ga je videla. No sada, kada Ga je videla, u njoj se sve više i više razgorevala vera u Njegovu božansku moć. On može što niko ne može; On sve može samo ako hoće! Žena veruje neodoljivo da On može, i trudi se da Ga samo privoli da učini ono što samo On može – On i niko drugi u vascelom prostranom svetu. Zato kad On oćuta njenu prvu molbu, i kad se ne obazre na nju čak ni posle molbi Njegovih pratilaca, ona istrča pred Njega, pade na kolena i zavapi: Gospode, pomozi mi!
A on odgovori i reče: nije dobro uzeti od dece hleb i baciti psima. Strašna reč! No Gospod opet ne govori od Sebe, nego govori jezikom savremenih Jevreja, koji su samo sebe smatrali decom Božjom, a sve ostale narode psima. Ovim Gospod hoće da silno revoltira učenike Svoje protiv jevrejske zlobne isključivosti. Ovim Gospod hoće da iskreše u duši učenika onu misao koju je docnije u oči rekao književnicima i farisejima govoreći: teško vama književnici i fariseji, licemeri što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da uđu koji bi hteli (Mat. 23, 13)! Gle, oni koji su nazvani decom postali su kao psi, a ovi koji su smatrani za pse, evo, vraćaju se i postaju decom Božjom. No, naravno, Gospod nije hteo ukoreti samo Jevreje nego i neznabošce. Ovi su nazvani od Jevreja više iz zlobe psima, no u ovome nazivu ima i mnogo istine. Jer su neznabošci u Tiru i Sidonu, isto kao i oni u Egiptu i drugde, davno davnim odstupili od pravoga i živoga Boga i predali se na službu demonima koji i jesu psi gori od svih pasa. Hristos ovim ne ukoreva tu ženu lično nego ukoreva njen narod, i sve neznabožačke narode, što služe demonima kroz kipove i druge mrtve stvari, kroz razne gatarije i kroz nečiste žrtve.
Tada ova izuzetna žena – veća po veri i od izabranih Jevreja i od prezrenih neznabožaca – odgovori Gospodu:
Da, Gospode! ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara. Tako divno odgovara ova smirena žena! Ona ne odriče da pripada onim narodima koji se mogu psima nazvati. Niti se ona – mada bolja od Jevreja – libi da nazove Jevreje gospodarima. Ona je brzo shvatila slikovne i prenosne reči Spasiteljeve. Jer od velike vere dolazi i mudrost, od velike vere dolazi i pogodna reč: Tolika je njena krotost pred Gospodom i tolika ljubav prema bolnoj kćeri, da nju ne vređa ni nazvanje psetom! Pred Prečistim Gospodom ko se zbilja od grešnih ljudi ne bi osetio kao nečisti pas? Samo onaj Ko i u svoj grešnoj nečistoti svojoj ima zrak vere. Nisam dostojan da pod krov moj uđeš! rekao je Gospodu neznabožački kapetan u Kapernaumu. A sad ova žena neznabožačka ne stidi se nazvati sebe psetom pred Gospodom. Dok god se čovek ne oseti grešan, ne može ni jedan korak kročiti ka spasenju svome. Mnogi i mnogi veliki svetitelj Crkve, čistiji i svetliji od miliona drugih ljudi, nije se stideo nazivati sebe psetom.
Tako osećaju svi istinski probuđeni ljudi, koji se otrezne od pijanstva zemaljskih i telesnih strasti i uvide svoje uniženje u blatu greha. Dok to čovek ne oseti, on se ljuljuška u smradnoj kolevci greha, i ne može niti uvideti potrebu vere niti imati veru. Dok god pas ne bi osetio sramotu od toga što je pas, ne može poželeti da bude lav, i dok god ne bi žabi zasmrdelo blato u kome živi, ne može poželeti da se digne i poleti poput orla. Sirota žena iz ove priče duboko je osetila nemoć neznabožačkog sveta, njegovo uniženje, njegovu prljavštinu, i blato i gnoj i sram celog njegovog bića. Ona je žudela za nečim moćnijim, svetlijim i čistijim. I to za čim je žudela najedanput joj se otkrilo u Hristu, i to u najvećoj meri i u najvećem blesku. Zato ona ne odstupa od Njega; zato i podnosi da joj On kaže, da pripada porodu pasa. Ne samo podnosi, nego i sama priznaje! No u svoj nedostojnosti svoga porekla ona prosi bar mrve onoga životvornog hleba što je Bog poslao Izrailju. Hleb je Hristos i mrve su ma i najmanja milost Njegova. Gladni psi, koji nemaju ni mrva, zadovoljiće se i mrvama.
O, ženo! velika je vera tvoja; uzviknu Gospod, – neka ti bude kako želiš. I ozdravi kći njezina onoga časa. Pošto je doveo stvar do vrhunca, tada tek Gospod uzviknu ove reči. Da je ova žena bila rođena kći Avramova, ona ne bi mogla jasnije pokazati svoju veru nego što je pokazala. Ko god je imao oči da vidi i uši da čuje video je i čuo je. Nije bilo nužno stvar dalje zatezati. Čak i Juda nevernik mogao je videti veliku veru žene Hananejke. I Petar malovernik. I Toma sumnjičar. Nijednome od Svojih apostola Gospod ne izreče ovoliku pohvalu. Kome od njih reče: velika je vera tvoja? A svima je pak jednom doviknuo: o maloverni! Da li samo jednom? Nije li ih jedan put čak prekorno uvrstio u rod neverni i pokvareni (Mat. 17. On ih je zato i preveo u predele Hananejske, da ih kroz veru ove neznabožačke žene, koja nije znala ni zakon ni proroke, nauči velikoj veri, i velikoj moći vere. Gospod je postepeno školovao učenike Svoje u školi vere. Sa ovim događajem u zemlji neznabožačkoj On im je dao dobru lekciju, i njome usavršio njihovo školovanje. Gle, kolika je vera u ove žene, koja sve što je naučila u svome rodu o ovome svetu i životu, bilo je pogrešno! Koja je naučila da su sunce i mesec, i životinje i kamenje bogovi! Koja je rođena i živela u sredini mraka, neznanja i srama. Koja je najzad pripadala Hananejcima, to jest, onome zlom plemenu što ga je Bog proterao iz Zemlje Obećane, da bi napravio mesto narodu jevrejskom, Svome negda izabranome narodu. Vaistinu mnogo pouke, mnogo povoda za razmišljanje o Božjim putevima, i mnogo razloga i za apostole i za njihov narod za stid i pokajanje.
Apostoli su ovu pouku shvatili i usvojili, ako ne odmah a ono docnije, utvrdili su sebe u veri, posejali veru Hristovu po celome svetu, za tu svemoćnu veru izginuli i sebe proslavili. No da li smo mi shvatili i usvojili ovu pouku? Danas je Crkva Hristova u svetu Božji narod izabrani, novo carstvo i novo sveštenstvo. Pogledajte pak, kako se Gospod Isus omalovažava među narodima hrišćanskim! Kako su kršteni ljudi postali ne samo rod maloverni nego i rod neverni i pokvareni! Kako veruju u sve više nego u Hrista, i traže potporu i pomoć svome životu od slepih i gluvih stvari i elemenata oko sebe više nego od Svemoćnoga Hrista Gospoda! Kako su zbog toga već sami sebe užasno kaznili, jer su postali unili i ozlobljeni, nemoćni i nesrećni! Takvi su bili Jevreji u vreme dolaska Hristovog na zemlju. Hrišćanski narodi drže ključ od carstva nebesnog, no danas oni malo ulaze u to carstvo, a međutim ne daju da uđu koji bi hteli. Jer pred nehrišćanskim narodima pokazuju se oni gori, zlobniji, sebičniji i zemljaniji od samih ovih naroda. Time oni odbijaju nehrišćanske narode od Hrista, i sprečavaju im da uđu u carstvo za kojim ovi narodi čeznu. Samo mrve padaju sa carske Hristove trpeze pred ove narode, i oni te mrve kupe i jedu. No kako da se oni, neznabošci, nahrane do sita kad Evropljani i Amerikanci, koji sede za carskom trpezom kao gospodari, duhovno gladuju i žeđuju? Ne će li doći uskoro kraj Božjem dugotrpljenju? Neće li Gospod uskoro odbaciti one koji Njega odbacuju, kao što je to već jednom sa jednima učinio, i oglasiti izbrane za neizbrane a neizbrane za izbrane, blagoslovene za proklete a proklete za blagoslovene?
No šta ostaje nama da radimo u ovom bogobornom pokolenju? Ništa drugo nego ono što je radila i žena Hananejka: da se istrajno molimo živome i Svemoćnome Hristu Gospodu, i da Mu s verom vapijemo: Gospode, smiluj se na nas grešne! Jer ako je Božja volja, da se promeni jedno izbranje i stvori drugo; ako je Njegova sveta volja da uzme carstvo od hrišćanskih naroda i preda ga drugima; ako je kazna za grehe blizu – ipak sa odbacivanjem hrišćanskih naroda neće biti odbačeni svi hrišćani, kao što sa odbacivanjem naroda Jevrejskoga nisu odbačeni svi Jevreji. Oni između Jevreja, koji su priznali Hrista i posle razorenja Jerusalima, spaseni su kao i oni, koji su Ga priznali za vreme Njegovog bavljenja na zemlji. Jer mnogi su se Jevreji čak docnije pokrstili, i neki od njih postali i velikim svetiteljima Crkve Božje. I oni od njih koji se danas obraćaju Hristu spasavaju se, kao što su se spasavali i mnogi njihovi praoci pre odbacivanja i promene izbranja. Jer Bogu nije toliko stalo do država koliko do ljudi; i Bogu nije toliko stalo do naroda koliko do spasenja pojedinih živih duša. Zato ne treba se uplašiti i reći: propašće sadašnje hrišćanske države i narodi, dakle – propašćemo svi. Neka bude sa državama i narodima što je nužno da bude – nikad nijedan verujući u Gospoda neće propasti. Jednog jedinog verujućeg imao je Bog u Sodomu, pravednoga Lota, i njega jednoga spasao je onda kada je pustio propast na Sodom.
Ugledajmo se, dakle, na istrajnu molitvu i silnu veru bedne žene Hananejke, i ne klonimo duhom ni za jedan čas. Istrajno verujmo starajući se neprestano, da oganj vere naše ne ohladni. Istrajno uzdižimo molitve svoje ka živome Gospodu, kako za sebe tako i za celu Crkvu Božju, i za sav rod ljudski. I vera će – samo vera – ojačati našu dušu i rasterati svaki strah i svaku sumnju iz nje, a molitva će razvedriti duh naš i napuniti nas radosnom nadom, zdravim mislima i plamenom ljubavlju. Neka milostivi i čovekoljubivi Gospod Isus potkrepi našu veru i usliši našu molitvu, zbog čega slava Mu i hvala zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *