Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET DEVETA
Jevanđelje o iscelenju deset gubavih

Luka 17, 12-20. Zač. 85.

Naučimo se na malim stvarima, ako ne možemo odmah da shvatimo velike stvari.
Ako ne možemo da shvatimo kako Bog gleda i vidi sve ljude, pogledajmo kako sunce sija i obasjava sve stvari na zemlji.
Ako ne možemo da shvatimo kako duša čovečja ne može ni jednoga minuta živeti bez Boga, pogledajmo kako telo čovečje ne može živeti ni jednoga minuta bez vazduha.
Ne znamo li zašto Bog traži od ljudi poslušnost, razberimo zašto domaćin traži poslušnost od svoje čeljadi, i car od svojih podanika, i vojskovođ od vojnika, i neimar od zidara.
Ne znamo li zašto Bog traži od ljudi blagodarnost, razmislimo i razumimo zašto roditelj traži blagodarnost od svoje dece. No zastanimo za čas baš na ovome predmetu: zašto roditelj traži blagodarnost od svoje dece?
Zašto roditelj zahteva od svoga sina, da ovaj skine kapu, da mu se pokloni, i da kaže hvala za svaku stvar i stvarčicu koju od roditelja primi? Šta to treba roditelju? Da li roditelj od te dečje hvale postaje bogatiji, i moćniji, i ugledniji, i uticajniji u društvu? Ne, ništa od svega toga. Pa kad roditelj lično ništa ne dobija od blagodarnosti dečje, nije li smešno što on neprestano uči svoje dete blagodarnosti i vežba ga u blagodarnosti, i to ne samo roditelj pobožan nego čak i nepobožan?
Ne, to nije nimalo smešno; to je uzvišeno. Jer to je najnesebičnija ljubav roditeljska, koja goni roditelja da nauči svoje dete blagodarnosti. Zašto? zato da bi detetu dobro bilo. Zato da bi dete poraslo kao pitoma voćka a ne kao divlji trn. Zato da bi detetu dobro bilo u ovom vremenom životu meću ljudima, meću prijateljima i meću neprijateljima, u selu i u gradu, u vlasti i u trgovini. Jer svuda se blagodaran čovek ceni, voli, priziva, pomaže i miluje. Ko nauči biti blagodaran, nauči biti i milostiv. A milostiv čovek slobodnije korača po ovome svetu.
Zapitajmo se sada, zašto Bog traži blagodarnost od ljudi? zašto je tražio od Noja, Mojseja, Avrama i drugih praotaca, da Mu prinose žrtve blagodarnosti (Post. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Mojs. 3, 1)? Zašto je Gospod Isus posvednevno davao primer svetu kako treba da odaje hvalu Bogu (Mat. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Zašto su i sveti apostoli to isto činili (Dela Ap. 2, 47; 27, 35) naređujući svima vernim da prinose hvalu Bogu u svemu i za sve (Ef. 5, 20, Kol. 3, 17)? Da li je nerazumno što veliki Isaija viče: pominjaću dobrotu Gospodnju, hvalu Gospodnju, za sve što nam je učinio Gospod, i mnoštvo dobra što je učinio (Is. 63, 7)? Ili što umilni Psalmist savetuje sam svojoj duši: blagosiljaj, dušo moja, Gospoda i ne zaboravljaj nijednoga dobra što ti je učinio (Ps. 103, 2)? Zašto, dakle, Bog traži od ljudi blagodarnost? I zašto Mu ljudi odaju blagodarnost? Iz beskrajne ljubavi svoje prema ljudima Bog traži da Mu ljudi odaju blagodarnost. Neće blagodarnost ljudska učiniti Boga ni većim, ni moćnijim, ni slavnijim, ni bogatijim, ni življim, ali će ona učiniti ljude većim, i moćnijim, i slavnijim, i bogatijim, i življim. Niti će blagodarnost ljudska dodati nešto miru i zadovoljstvu Božjem, ali će ona dodati mnogo miru i zadovoljstvu čovečjem. Niti će blagodarnost prema Bogu ma koliko izmeniti stanje i biće Božje, ali će ona izmeniti stanje i biće blagodarna čoveka. Ne treba lično Bogu naša blagodarnost, kao što Njemu nije potrebna ni naša molitva. Ali je ipak onaj isti Gospod koji je rekao: zna otac vaš šta vam treba pre molitve vaše (Mat. 6, 8) u isto vreme preporučio kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuža (Lk. 18, 1). I ako, dakle, Bog ne oseća potrebu u našoj molitvi, On ipak naređuje da mu se molimo. I ako On oseća potrebu u našoj blagodarnosti, On ipak zahteva od nas blagodarnost, koja u stvari i nije ništa drugo do jedan oblik molitve, molitve zahvalne. Jer blagodarnost prema Bogu uzdiže nas smrtne iz truleži smrtnosti, odrešuje nas od onoga od čega se jednom svi moramo odrešiti, hteli ne hteli, i vezuje nas za živog i besmrtnog Boga, za koga ako se ne vežemo u ovome životu nikada u večnosti nećemo biti u blizini Njegovoj. Blagodarnost oblagorođava blagodarnog a ganjava blagodetelja. Blagodarnost daje poleta milosrđu u svetu i osvežava svaku vrlinu. U ostalom smrtni jezik čovečji ne može ni izdaleka predstaviti ni krasotu blagodarnosti niti rugobu neblagodarnosti tako jasno kao što je to oboje predstavljeno u današnjem jevanđelju.
U vreme ono kad ulazaše Isus u jedno selo sretoše ga deset gubavih ljudi, koji staše iz daleka, i podigoše glas govoreći: Isuse nastavniče, smiluj se na nas! Deset gubavih ljudi! Strašno je i jednoga gubavoga videti a kamoli deset u gomili. Telo pokriveno od glave do pete najpre belim bubuljicama a potom belim gnojnim krastama, koje prvo svrbe a potom kao ognjem peku! telo koje gnili i raspada se! telo u kome je gnoj jači od krvi! telo koje je smrad i spolja i iznutra! eto, to je gubav čovek. Pa kad guba uhvati i nos, i usta, i oči, možete misliti: kakav je to vazduh koji se kroz gnoj diše? i kakva je to hrana koja se sa gnojem jede? i kakav je to svet uopšte koji se kroz gnoj gleda?
Po Mojsejevom zakonu zabranjeno je bilo gubavom dolaziti u ma kakav dodir sa ostalim ljudima. Uostalom, to je i danas tako u onim predelima gde ima gube. Da ne bi neko došao blizu gubavog čoveka, ovaj je morao izdaleka vikati: nečist! nečist! Od reči do reči ovako stoji napisano u zakonu: a gubavac na kom je ta bolest neka ide u haljinama razdrtim i gologlav, i usta neka zastre, i neka viče: nečist, nečist (Mojs. 13, 45)! U haljinama razdrtim – da bi se videla guba na njemu; gologlav – opet da bi se poznalo da je gubav, pošto je od gube kosa belila i opadala; sa zastrtim ustima – opet znak raspoznavanja za mimoprolaznike; i povrh svega toga morali su još vikati: nečist, nečist! Oni su bivali isterivani iz grada ili sela, i živeli su skotskije od skota, odgurnuti, prezreni, zaboravljeni. Nečist je, piše u zakonu, neka živi sam, iza okola neka mu bude stan (st. 46). Smatrani su za mrtve, mada je njihov udes bio strašniji od smrti. Pored takvih deset dronjavih i usmrdelih komada života prolazio je jednoga dana Gospod Isus, istočnik zdravlja, krasote i moći. A kad gubavci doznaše, da je to On, oni stadoše izdaleka i podigoše glas: Isuse nastavniče, smiluj se na nas! Odkud su ovi bednici mogli doznati za Isusa, kao i da im On može pomoći, kad nisu dolazili u dodir s ljudima? Svakako im je neko bacajući im hleb s druma morao saopštiti ovu novost. Svakako je izdaleka dopro glas do njihovih ušiju o toj jedinoj novosti u svetu, koja je njih mogla interesovati. Sve ostalo što se događalo u svetu: promene careva i bitke naroda, zidanje gradova i rušenje gradova, zabave, požari i zemljotresi – za njih je sve to bilo bezrazlično. Obučeni u gnoj oni su mogli misliti samo o toj svojoj zlehudoj odeći i, možda, još i o onome ko bi im mogao svući tu odeću i obući ih u odeću zdravlja. Čuvši za Gospoda Isusa kao svemoćnog Iscelitelja, oni su svakako čuli još i za naročite slučajeve Hristovog iscelenja gubavih kakvi su bili i oni (Lk. 5, 12-13). Zato su i morali oželjkivati srećnu priliku, da se sretnu s Gospodom. Negde na kraju ravnice Galilejske, gde se put počinje dizati uz brda Samarijska, očekivali su Ga oni. Tuda je on prolazio idući za Jerusalim. I gle, evo sada srećne prilike, ne slučajne no Bogom ustrojene! Oni smotriše Hrista gde ide sa učenicima Svojim. I smotrivši Ga oni zavikaše u jedan glas. Isuse nastavniče, smiluje se na nas! Zašto Ga nazivaju nastavnikom? Zato što je to dostojanstvenija i značajnija reč od naziva učitelj. Jer nastavnik označava onog koji nije samo prosti učitelj nego i dušepopečitelj, koji rečju, primerom i brigom rukovodi ljude na putu spasenja. Zašto Ga onda ne nazivaju Gospodom, što je još dostojanstvenije i značajnije nego nastavnik? Zato što svakako još nisu bili doznali za ovo dostojanstvo Hristovo. Smiluj se na nas! vikali su oni izaglasa.
I videvši ih Isus reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I oni idući postadoše čisti. Pri jednom od ranijih slučajeva isceljenja gubavih Gospod se dotakao rukom gubavoga i rekao mu: očisti se; i odmah guba spade s njega (Lk. 5, 13). A u ovom slučaju On se ne samo nije dotakao gubavaca, nego nije došao ni blizu njih. Jer oni staše iz daleka i vikahu k Njemu. Morao je, dakle, i On njima viknuti iz daleka. Zašto ih Gospod upućuje ka sveštenicima? Zato što su sveštenici imali dužnost, da gubave proglašuju nečistim i izgone ih iz društva, a da opet isceljene proglašuju čistim i zdravim i povraćaju ih u društvo ljudi (III Mojs. 13, 34, 44). Gospod neće da narušava zakon, tim pre što zakon nije smetao Njegovom delu nego je, naprotiv, pomagao Njegovo delo u ovom slučaju, pošto će sami sveštenici dobiti priliku da se uvere, da su desetorica gubavih postali zdravi, i to će sami utvrditi i posvedočiti. Čuvši, dakle, šta im Gospod reče i kuda ih uputi, desetorica gubavih ljudi kretoše ka svome selu da tako i učine. No, gle, idući oni pogledaše na sebe, a to gube na njima ne biše. Idući očistiše se. I oni pogledaše na svoja tela, i tela njihova behu zdrava i čista, i pogledaše drug na Druga, i uveriše se, da svi behu zdravi i čisti. I kraste, i gnoj, i smrad – sve beše iščezlo, tako da više ne beše ni traga od užasne prokaze na njima.
Ko bi mogao reći, da ovo čudo Hristovo nije veće od vaskrsavanja mrtvih? Udubite se malo u taj fakt, da na jednu moćnu reč deset prokaženih ljudskih tela, razjedenih od gube, najedanput postanu zdrava i čista! I kad se udubite, sami ćete lako priznati: zaista, ta reč nije mogla doći od smrtna čoveka! Tu reč je morao izgovoriti Bog kroz telesni organ čovečji. Čovečji jezik, istina, izgovorio je tu reč, ali je ta reč potekla iz one iste dubine, iz koje je potekla i zapovedna reč, da se stvori svet, kojoj je i sledovalo stvaranje sveta. Ima reči i reči. Ima reči čistih i bezgrešnih, koje su zato i moćne. Te reči dolaze iz praistočnika večite Ljubavi. Pred njima se otvaraju vrata svih stvari; njima se pokoravaju stvari, i ljudi, i bolesti, i duhovi. A ima reči razvodnjenih, otupelih, umrtvljenih grehom, koje nemaju većeg dejstva nego sviranje vetra kroz šuplju trsku; i makolika se množina tih mrtvih reči izgovarala, one ostaju bezsilne kao udaranje dima o gvozdena vrata? I pomislite još, kakva je nenadmašna uteha za nas kad znamo, u kakvog moćnog i čovekoljubivog Gospoda verujemo! Bog naš na nebesi i na zemlji, vsja jelika voshotje sotvori. On je gospodar života, On je vlastitelj nad bolestima, On je zapovednik nad prirodom, On je pobedilac smrti. Mi nismo stvoreni od nemislene i beslovesne prirode nego od Njega, Premudroga. Mi nismo robovi prirodnih zakona nego sluge Boga živoga i čovekoljubivoga. Mi nismo igra slučaja nego stvorenja Onoga koji je stvorio i našu stariju braću, angele i arhangele, i svu besmrtnu vojsku nebesnu. Ako smo i na muci u ovome svetu, On zna smisao i cilj naše muke; ako smo i prokaženi grehom, Njegova je reč moćnija od prokaze, kako telesne tako i duševne; ako se i davimo, Njegova spasiteljska ruka je blizu nas; ako i umiremo, On nas čeka s one strane groba.
No vratimo se jevanđelskoj priči o isceljenim gubavcima i posmotrimo tek sad jasnu sliku blagodarnosti i neblagodarnosti. Šta, dakle, učiniše ovi prokaženi kad opaziše, da su isceljeni od svoje prokaze? Evo šta: samo jedan od njih povrati se da blagodari Hristu, a drugi devet produžiše svoj put ne obzirući se više na svoga dobrotvora i spasitelja.
A jedan od njih videvši da se isceli povrati se hvaleći Boga iza glasa, i pade ničice pred noge njegove, i zahvaljivaše mu. I taj beše Samarjanin. Ovaj jedan blagodarni čovek videvši da je s njega spala teška bolezanja, dahnuo je dušom kao da se s njega svalio splet ljutih zmija, i prva mu je pomisao bila, da blagodari svome spasiocu od neiskazane bede. I kao što je malo čas podigao bio svoj mukli glas i kroz svoja gnojava usta vikao: Isuse nastavniče, smiluj se na nas! tako je sad opet podigao svoj zvonki glas iz zdravih grudi kroz zdrava i čista usta, i hvalio je Boga iza glasa. No nije mu to dovoljno bilo, nego je on potrčao natrag za svojim dobrotvorom, da Mu iskaže svoju blagodarnost. I kad dođe pred Hrista, on pade ničice pred Njega, ne više na ranjava i bolna kolena nego na zdrava, i stade Mu zahvaljivati. Telo ispunjeno zdravljem, srce radošću, oči suza! To je pravi čovek. Malo čas jedna gomila gnoja, a sada opet – čovek! Malo čas odbačeni otpadak ljudskoga života, a sada opet dostojan član ljudskog društva! Malo čas jedna žalosna truba, koja je trubila samo jednu pesmu: nečist, nečist! a sada radosna truba hvale i slave Božje!
A ovaj jedini blagodarni čovek ne beše Jevrejin nego Samarjanin. Samarjani pak ne behu Jevreji nego ili čisti Asirci ili mešavina Asiraca i Jevreja. To su oni Asirci koje je negda car asirski Salmanasar naselio u pokorenu Samariju pošto je prethodno preselio Jevreje odatle u Asiriju (II Carstva 17, 3-6, 24). Da je i ovaj blagodarni čovek bio čist Asirac vidi se iz toga što ga sam Gospod Isus naziva tuđinom: A Isus odgovarajući reče: ne isceliše li se desetorica? gde su dakle devetorica? Kako se među njima ne nađe koji da se vrati i zahvali Bogu, nego samo ovaj tuđin? Čujete li, kako Gospod blago ukoreva neblagodarne? On samo raspituje za njih – da li se i oni ne isceliše? i zašto se i oni ne vratiše da zablagodare? Ne pita On zato što ne zna, da se oni svi isceliše; ne, On je znao da će se oni isceliti pre nego što ih je sreo i video. Nego On postavlja to pitanje kao ukor. Kako blag ukor, je l’ te? Kako svaki od nas kada podari dinar nekome bedniku praska i viče, ako mu ovaj ne blagodari! A zamislite, kako bi svaki od nas najljuće izobličio devet bolesnih ljudi, kad bi on, recimo, bio u stanju da im povrati zdravlje, a oni ne rekli ni hvala za takvu jednu neisplativu uslugu! Koliko su svi dani ispunjeni ljudskom vikom na neblagodarne! Kako je težak sav vazduh na zemlji od mržnje i kletve, koja se svakoga dana od jutra do mraka sipa iz ljudskih usta na neblagodarne! Međutim kako je sve maleno što čovek čoveku čini prema onome blagodjejanju što Bog ljudima čini, i to neumorno i bez prestanka, od kolevke čovekove do groba! Pa ipak Bog ne viče, ne grdi, ne proklinje neblagodarne, nego ih samo blago ukoreva raspitujući one koji Mu se klanjaju u domu ili u crkvi: a gde su ostala deca moja? Ne dadoh li ja zdravlje hiljadama njih, a gle, samo vas desetina na molitvi? ne ogrejah li ja suncem milione, a gle samo vas stotine blagodare? Ne ukrasih li rodom njive i ne napunih li torove sviju, a gle, samo nekoliko vas kleče preda Mnom i zahvaljuju? Gde su ostala deca moja? Gde su moćni i silni, koji vladaju narodima Mojom silom i Mojom pomoći? Gde su bogati i uspešni, koji se obogatiše Mojim bogatstvom i uspeše zbog Moje milosti? Gde su zdravi i veseli, koji se napuniše zdravlja i veselja sa Moga izvora? Gde su roditelji, čijoj deci Ja pomažem rasti i krepiti se? Gde učitelji, kojima Ja dodajem mudrosti i znanja? Gde su toliki bolesnici, koje Ja iscelih? Gde toliki grešnici i grešnice, kojima ja oprah dušu od greha kao od prokaze?
Gle, samo ovaj tuđin! On se jedini vrati da blagodari. No zar ima tuđina za Hrista? Nije li On došao da spase sve ljude a ne samo Jevreje? Jevreji su se hvalili svojim izbranstvom od Boga i svojim prevashodnim bogopoznanjem pred svima ostalim narodima na zemlji. No evo primera koji pokazuje njihovu tupost uma i okorelost srca! Jedan Asirac, jedan neznabožac, ima prosvećeniji um i blagorodnije srce nego li hvalisavi Jevreji. Ali na žalost ova se istorija i dan danas ponavlja sa izbranim i neizbranim. I danas poneko od neznabožaca ima otvoreniji um i blagodarnije srce prema Bogu nego mnogi i mnogi hrišćani. Mnogi i mnogi musliman, ili budist, ili parsist, može zastideti mnoge hrišćane svojim usrćem u molitvi k Bogu i svojom toplom blagodarnošću prema Bogu.
Najzad se ova priča završuje rečima Spasiteljevim upućenim onome blagodarnom Samarjaninu:
I reče mu: ustani, idi; vera tvoja pomože ti. Vidite, kako je veliki Gospod u smirenju kao i u blagosti! Njemu stvara radost, da nazove ljude saučesnicima u Svojim velikim i dobrim delima. On time hoće da uzdigne dostojanstvo poniženog i poništenog roda ljudskog. Uzvišen nad ljudskom sujetom i gordošću On želi da podeli Svoje zasluge sa drugim, Svoje bogatstvo sa siromašnim, Svoju slavu sa bednim i žalosnim. Vera tvoja pomože ti! Zaista ovaj Samarjanin je verovao, kao što su verovali i ostalih devet gubavih; jer da nisu verovali u moć Gospoda ne bi ni vikali: Isuse, smiluj se na nas! No šta je vredila ta njihova vera? Mogli su oni s takvom istom verom vikati ka hiljadama najslavnijih lekara na zemlji: smilujte se na nas, i iscelite nas! pa bi sve bilo uzalud. Pretpostavimo pak, da ih je neki od tih hiljade zemaljskih smrtnih lekara iscelio, – mislite li vi, da bi on- ma koji od njih – pripisao to iscelenje bolesnikovoj veri a ne sebi, isključivo sebi i svojoj sposobnosti? Nije li običaj kod zemaljskih smrtnih lekara, da svak naročito prećutkuje neku zaslugu svoga bolesnika u njegovom ozdravljenju, da bi time istakao što jače i što isključivije sebe samog i svoju zaslugu? Tako se odnose ljudi prema ljudima. A Hristos Gospod odnosi se drugčije prema ljudima. Hristos je stavio Svoj tovar pšenice, a gubavi Samarjanin bacio je jedno svoje zrno u taj tovar. Hristov tovar žita to je Njegova božanska moć i vlast, a jedno zrno gubavoga to je njegova vera u Hrista. No istiniti i čovekoljubivi Hristos neće da prikrije ni to jedno zrno, nego, naprotiv, daje mu čast veću nego Svome tovaru. Zato On i ne kaže; kao što bi svi smrtni u ovakom slučaju kazali: moj tovar žita nahrani te, nego: tvoje zrno nahrani te! On ne kaže: Ja ti pomogoh! nego: vera tvoja pomaže ti! Ah, koliko velikodušnosti u ovim rečima! i koliko pouke svima nama! I koliko prekora sebičnosti i gordosti ljudskoj!
Neka priđu i u stidu pouče se od Hrista pravednoga svi oni koji prikrivaju tuđe zrno zasluge a ističu svoj tovar. Gle, oni nisu manje otmičari i lopovi od bogataša, koji priključuju malenu njivu siromaškovu svojoj velikoj njivi!
Neka priđu, i u stidu pouče se od Hrista istinitoga svi generali, koji prikrivaju zasluge svojih vojnika za pobedu a ističu širom otvorenim ustima svoje isključive zasluge!
Neka priđu, i u stidu pouče se od Hrista smirenoga svi trgovci i industrijalci, koji zataškavaju zasluge za svoj uspeh radnika i pomoćnika svojih a pripisuju ih isključivo samo svojoj vrednoći, mudrosti i sreći!
Neka najzad priđe, i u stidu pouči se od Hrista čovekoljubivoga i ceo čovečji rod, koji u gordoj zaslepljenosti svojoj pripisuje sve dobro, svu veštinu, sve uspehe isključivo sebi, a prikriva ili zaboravlja lavovski deo Božji u svemu tome! Neka priđe i pouči se, kako istiniti Bog ne prikriva ni jedno zrno zasluge ljudske u celom tovaru zasluge Svoje, nego naprotiv Svoju zaslugu prikriva i prećutkuje a ističe zasluge ljudi!
Može li biti većega udara, i strašnijeg ukora ljudima zbog njihove kradljivosti, otmičarstva, grubosti, gordosti, nečovekoljublja i nebogoljublja? Zaista, ko ima stida, taj će se zastideti od ovakve smirenosti Hristove. Ko ima jednu iskru neugašene savesti, on će se pokajati za svoje grubo i glupavo samohvalisanje i samoisticanje, i postaće blagodaran prema Bogu i prema ljudima. A blagodarnost će ga naučiti istinitosti, pravednosti i smirenosti.
O, kad bi mi Hrišćani znali, od kakve i kolike nas duševne gube Hristos Gospod svaki dan leči, mi bi se brzo povratili k Njemu, pali pred noge Njegove i zahvaljivali mu od sada do časa smrtnoga, – do časa smrtnoga, koji nije daleko ni od jednog od nas! Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *