Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET SEDMA
Jevanđelje o zgrčenom telu i zgrčenim dušama

Luka 13, 10-17. Zač. 71.

Gospod Isus Hristos posetio je zemlju u sili i smirenju, da nauči ljude bogoljublju i čovekoljublju.
Ljudi su bezsilni sami po sebi; bogoljublje ih naleva silom. Ljudi su oholi sami po sebi; čovekoljublje ih ispunjava smirenjem.
Od bogoljublja dolazi i čovekoljublje. Od osećanja božanske sile dolazi smirenje. Svako čovekoljublje bez bogoljublja je lažno; a svaka druga sila sem božanske je ohola i nemoćna.
No čovek je bio izabrao nešto treće, što nije ni bogoljublje ni čovekoljublje; izabrao je samoljublje – zid, koji ga odeljuje od Boga i od ljudi, i potpuno osamljuje.
Ljubeći jedino samoga sebe čovek ne ljubi ni Boga ni čoveka. On čak ne ljubi čoveka ni u samom sebi; on ljubi samo svoje mišljenje o sebi, svoju samoobmanu. Kad bi on ljubio čoveka u sebi, on bi u isto vreme ljubio i sliku Božju u sebi, i on bi ubrzo postao bogoljubiv i čovekoljubiv. Jer bi tražio i u drugim ljudima čoveka i Boga, predmete svoje ljubavi.
No samoljublje uopšte nije ljubav no odricanje Boga i preziranje ljudi, bilo to javno ili pritajeno.
Samoljublje nije ljubav nego bolest, i to teška bolest, koja neizostavno vuče sobom i druge bolesti. Kao što boginje neizostavno proizvode sobom oganj u celome telu, tako samoljublje proizvodi oganj zavisti i gnjeva u celoj duši. Samoljubljiv čovek ispunjen je zavišću prema onima koji su bolji od njega, ili bogatiji, ili učeniji, ili poštovaniji među ljudima. A sa zavišću ide nerazdvojno i gnjev, kao plamen uz oganj; potajeni gnjev, koji ovda onda izbije, i izbivši objavljuje svu rugobu bolesnoga srca ljudskog, zatrovanog otrovom samoljublja. Današnje jevanđelje iznosi nam jednu jasnu sliku predivnoga Hristovog čovekoljublja s jedne strane i rugobnog farisejskog samoljublja sa zavišću i gnjevom s druge strane.
U vreme ono, kad učaše Isus u jednoj zbornici u subotu, i gle, beše onde žena koja imaše duh neduga osamnaest godina, i beše zgrčena, i ne mogaše se nikako ispraviti. Subotni dan bio je dan zajedničke molitve za Jevreje kao što je za nas Hrišćane Nedeljni dan. I ako je Gospod Isus često hodio u pustinju i samoću, gde je provodio po cele noći na molitvi, On nije izbegavao ni zajedničke molitve u zbornici s narodom. I uđe po običaju svome u dan subotni u zbornicu, kaže jevanđelist za Njega na drugom mestu (Lk. 4, 16). On je, dakle, imao običaj hoditi u dom molitve, i nije izbegavao svenarodne molitve. I ako to Njemu nije bilo potrebno, On je to činio iz smirenja, i nama za pouku. Danas ćete pak čuti od mnogih kako gordo zbore: ja se molim kod svoje kuće, i nije mi potrebno ići u crkvu na molitvu! Tako govori nerazum i gordost. A primer Hristov jasno nas uči, da treba činiti i jedno i drugo: i moliti se tajno u samoći, i javno u crkvi sa ostalom braćom.
No Gospod Isus nije hodio u crkvu samo da se moli, nego i da uči ljude. Koliko je i koliko puta On tumačio Sveto pismo u crkvi, koliko predivnih pouka dao ljudima, koliko mednih reči izgovorio, koje nisu zapisane u Jevanđelju! I svi se divljahu rečima blagodati koje izlažahu iz usta njegovih (Lk. 4, 22). Mnoge, premnoge od tih životvornih reči blagodati nisu došle do nas, no ipak došlo je do nas onoliko koliko nam je dovoljno za mudrenje i spasenje.
No Gospod Isus hodio je u crkvu još i zato da prema ukazanoj prilici pomogne ljudima i moćnim delima, i tako zasvedoči Svoje božanstvo i svoje spasiteljstvo. Takvo jedno moćno delo On je učinio i ovom prilikom, o kojoj je reč u današnjem jevanđelju. U zbornicu je bila došla i jedna zgrčena žena, zgrčena od zlog duha, i to zgrčena ne za nedelju ili mesec ili godinu dana nego za punih osamnaest godina. I ne mogaše se ispraviti. Pognjurena glavom kolenima ova bednica nije mogla videti ni zvezdano nebo nad sobom ni čovečja lica oko sebe. Tako se zli duh postarao da onakazi potomke Adama i Eve zavodeći ove lažnim obećanjem, da će biti kao bogovi, ako samo njega poslušaju! I na mesto da postanu bogovima praoci ljudski obreli su se najedanput obučeni u zversku kožu i u prašinu, a ova njihova potomkinja bila je tako nakazno zgrčena, da je morala služiti na jezu ljudima i na strah životinjama. Eto bogovske časti koju je đavo obećao ljudima! I ne mogaše se ispraviti. Osamnaest godina ne mogaše se ispraviti, nego gmizaše po zemlji iskrivljena kao tetiva, glavom uz kolena. Zar je to život? To nije život nego osuda. Nedug te žene bio je tako strašan i tako dugotrajan, da oni koji su je prvi put videli sklanjali su se od nje, a oni koji su je dugo gledali nisu je više ni videli kao ljudsko biće nego kao suvo iskrivljeno drvo, koje ni za šta drugo nije do da se poseče i u oganj baci. Ta otvrdlost ljudi prema nakaznima nije zaista manje nakazna od nakaze.
No, gle, evo Čovekoljupca, koji se s pažnjom i sažaljenjem obazre na ovo bedno ljudsko stvorenje, i koji u njemu ne vide suvo i iskrivljeno drvo nego kćer Avramovu, dušu stvorenu od Boga i dostojnu milosti Božje.
A kad je vidi Isus, dozva je i reče joj: ženo, oproštena si od bolesti svoje. I metnu na nju ruke, i odmah se ispravi i hvaljaše Boga. Ovo divno čudo sotvorio je Gospod ne po molbi niti po veri ove žene nego po Svojoj sopstvenoj pobudi i moći. Nije li ovo jasan utuk svima onima koji bi zlurado hteli da umanje božansku veličinu čuda Hristovih govoreći kao tobož da su ta čuda bila moguća samo zbog autosugestije onih nad kojima su se i zbila? Gde je i trag od neke gatarske autosugestije kod ove zgrčene žene? Ona nije mogla ni videti lice Hristovo od zgrčenosti svoje. Ona nije ni zamolila Hrista za milost, niti je i jednim znakom izrazila svoju veru u Njega. Ne samo to, nego ta žena nije bila ni u blizini Hristovoj, niti je ona prva k Njemu prišla, nego On nju dozva. Kao pastir kad ugleda svoju ovcu zavrzenu u trnje, polumrtvu i bezglasnu, pa joj se on prvi javi! Tako i žalostivni Gospod, Pastir Dobri, prvi se javi ovoj Svojoj ovci, zavrzenoj od Satane. Prvo On oslovi nju: ženo! Ne kaže: bogalje! ni: nakarado! ni: senko života! ni: grešnice! nego: ženo! Samom tom rečju Gospod joj povraća izgubljeno dostojanstvo njeno. Potom je oprašta od bolesti, i najzad stavlja prečiste ruke Svoje na nju. Da bi tako bio savršen dar nebesnog Darodavca što ga On daruje zemnorodnim! Prvo – sažaljiv pogled, drugo – moćna reč, treće – milujuća ruka. Sve ono čega je ova žena bila lišena punih osamnaest godina. On joj daje. Jer ako se kad neko i sažalio na nju, sažaljenje to nije bilo čisto nego pomešano sa strahom za sebe i ponositošću sobom; iako ju je kad neko oslovio, oslovio ju je po nuždi i utekao od nje, i ako je neko opet po nuždi morao se dotaći nje, doticao se vrhovima prstiju brzo žureći da opere svoje prste. A Gospod Isus je naročito dozva k Sebi, i govori joj lekovite reči, i stavlja na nju obe Svoje lekovite ruke. On se ophodi prema ovoj nepoznatoj ženi kao otac prema kćeri svojoj. Da je ovolika milost bila upućena na crnu zemlju ili na jarko sunce, zemlja bi se morala potresti i sunce zaplakati. No ova milost je bila upućena na zgrčenu ženu, i žena se odmah ispravi. Kako se ispravi kriva kičma i ne slomi se? Kako se pokrete nepokretni vrat i ne beše bolno? Trebalo je milioni godina da prođu, govore beslovesni umovi u naše doba, da se kičma majmunska uspravi i da majmun postane čovek! Tako govore, jer ne poznaju silu i moć Živoga Boga. Gle, trebalo je valjda samo jedan sekund, pa da se na jednu reč Gospoda Isusa ispravi kičma ženina, krivlja mnogo od kičme majmunske! No, kako se ispravi kičma? kako se pokrete vrat? kako nakaza posta zdrav čovek? kako se zavrzena ovca odreši? kako bezglasna mumija dobi avaz i usudi se progovoriti? O svemu tome ne pitaj, nego idi i hvali Boga kao što ga i ova žena hvaljaše. I odmah se ispravi i hvaljaše Boga. Vidite, kako je kod ove žene sa ozdravljenjem tela ozdravila i duša! Jer samo zdrava duša zna da hvali Boga za svako dobro ma s koje strane i ma od koga ono došlo, dok nezdrava duša zaboravljajući Boga kao Darodavca hvali i slavi smrtne ruke kroz koje često Bog daje ljudima Svoje darove. A Gospod Isus baš je i hteo da nauči ljude, da vazda hvale i slave Boga. Tako, On naredi isceljenom ludaku Gadarinskom: vrati se kući svojoj, i kazuj šta ti učini Bog (Lk. 8, 39)! I na sve strane gde je Gospod činio moćna čuda ljudi se divljahu i hvaljahu Boga. Otuda je Hristos i mogao pri rastanku sa ovim životom reći: Oče, ja proslavih tebe na zemlji (Jov. 17, 4)! Ne služi li sve ovo za ukor nama koji kad učinimo neko dobro ljudima tražimo da ljudi hvale nas mesto Boga? Svako dobro što primamo od ljudi, ne primamo od ljudi nego kroz ljude. To Otac šalje poklone deci Svojoj preko dece Svoje. Jer to je Njegova radost i Njegovo blagovolenje, da tako čini. Njemu pripada sva slava i hvala kroz sve vekove i svu večnost.
No s ovim se priča jevanđelska ne završuje. Do sada smo čuli samo čudo svetlosti, a sad, evo, da čujemo čudo tame.
A starešina od zbornice rasrdi se što je Isus isceli u subotu, i odgovarajući reče narodu: šest je dana u koje treba raditi, u te dakle dolazite a ne u dan subotni. To govori ozlobljeni sin tame. Kao da je Satana izišavši iz grčene žene ušao u njega! To govori samoljublje, praćeno svojim nerazdvojnim pratiocima: zavišću i gnjevom. Hristos leči, a on gata. Hristos dreši od satanskih uza jedan život ljudski, a on gata sa danima! Hristos izgoni zlog duha iz bolesnice, a on se gnjevi što ga izagna na ova vrata a ne na ona! Hristos otvara nebo ljudima i pokazuje Živoga Boga, a on se srdi što da On otvori nebo izjutra a ne uveče! Hristos sa svećom ulazi u tamnicu sužnjima, a on Ga ukoreva što to nije odložio za drugi dan! Zaista, ovaj starešina je čudotvorac svoje vrste! Zamišljena čuda u njegovom srcu u tom trenutku bila su užasavajuća, samo što mu je oskudevala moć da ih izvede. U tom trenutku da je mogao on bi pretvorio i Hrista i isceljenu ženu i sve prisutne koji se zadiviše Hristu u prah i u dim. I da je mogao on bi pre naredio, da pola toga grada propadne pod zemlju samo da se ne desi ono što se desilo u njegovom nemoćnom i zlobnom prisustvu. No sva ta crna čuda đavolska ležala su bezsilno u njegovom srcu, i jedva su se mogla dovući od srca do jezika i iskazati svoje ime. A ime im je bilo Satana, a prezime pakao. Vidite, kako je strašljivo i podlo uvređeno samoljublje! Ovaj samoljubivi starešina se ne usuđuje ukoreti Hrista, nego ukoreva narod. U samoj stvari on srcem ukoreva samo Hrista a ne narod, no jezikom kazuje drukčije. Jer šta je narod tu kriv? Ako je neko još kriv za to dobro delo, kriva je ona ispravljena žena. No šta je i ta bedna žena kriva? Ona nije trčala za Hristom i molila Ga da je izleči. Naprotiv, Hristos je nju dozvao i izlečio savršeno mimo njene nade i mimo ičijeg očekivanja u zbornici. Jasno je, dakle, da ako je ko kriv za sve to, kriv je Hristos. Pa ipak starešina zbornice ne sme da pogleda u oči Hristu i da izreče: ti si kriv! nego upravlja svoju žaoku na sav narod, i ukoreva narod. Ima li očiglednijeg i podlijeg licemerstva? Zato ga Gospod i nazva licemerom:
A Gospod mu odgovori i reče: licemere! svaki od vas u subotu ne odrešuje li svoga vola ili magarca od jasala, i ne vodi li da ga napoji? A ovu kćer Avramovu koju sveza satana evo osamnaesta Godina ne trebaše li je odrešiti iz ove sveze u dan subotni! Gospod poznaje srca ljudska, i On zna, da starešina zbornice srcem upućuje prekor Njemu, i ako ga on jezikom upućuje narodu. Znajući to Gospod ne može da dozvoli, da narod trpi prekor za ono zašto je samo On odgovoran. Svetliji od sunca i čistiji od kristala Gospod ne može da licemeri, to jest: da se pravi nevešt i da ćuti kada se neko drugi zbog Njega kara. I zato dok nemoćni i neodgovorni narod ćuti i trpi nepravedni prekor od strane svoga starešine Gospod otvara usta i odgovara. Licemere! oslovljava On starešinu, jer mu čita srce njegovo. Zar se sme u subotu pomagati stoci a ne sme ljudima? Vo i magarac ne ostaju nijedan dan neodrešeni od jasala i neizvedeni iz tame na svetlost i vazduh, a ova žena osamnaest godina stoji neodvezana od satanskog prokletstva, i ti se još ljutiš što se i njoj dade sloboda? Zaista i tebe je Satana vezao ne manje nego nju. Njoj je on vezao glavu za kolena, a tebi je vezao dušu za subotu. Ona se, evo, odveza, a ti osta vezan. Zašto se i ti ne odvezuješ? Subota je data ljudima da ih podseti na Boga više od drugih dana. Ne podseća li ovo delo isceljenja žene na Boga više i od ove današnje subote i od svih subota od Mojseja do danas? Nije li, dakle, ovo delo veće od subote? I zar ne vidiš da je ovde Onaj koji je veći od subote? i ne samo od subote nego i od crkve (Mat. 12, 6)? Zar ne osećaš ti, mali starešino sinagoge, da pred tobom stoji Starešina duša ljudskih? O, kad bi ti znao, kako se svi dani i noći pred Njegovim pogledom brzo sustižu na jednom istom ušću u večnost!
No, gle, kako Gospod još jednu čast ukazuje onoj žalosnoj ženi: On je naziva ćerkom Avramovom! Time On hoće ne samo da naglasi veličinu vrednosti žive ljudske duše uopšte, nad beslovesnim stvorenjima, kao što su vo i magarac, nego još i uzvišenost te zgrčene i vezane žene nad ovim licemernim starešinom zbornice. Da je ta žena bila blagočestiva i bogobojažljiva, vidi se prvo iz toga što se i pored svog strašnog neduga trudila da dolazi u zbornicu, da sluša reč Božju i da se moli Bogu; a drugo još i iz toga što čim je ozdravila i uspravila se ona je odmah stala hvaliti Boga. Tako je i praotac Avram bio zahvalan Bogu za svako dobro a strpljiv u stradanjima, i to bez i najmanjeg malaksavanja u svojoj veri u Boga. Ovo je, dakle, prava kći Avramova, i to ne samo po krvi nego i po strpljenju i pobožnosti, i to vernija kći Avramova od ovoga starešine, koji se kao uopšte sve starešine jevrejske ponosio svojim avramovskim poreklom. Ustvari on je izdajnik Avrama, a ova žena je prava kći Avramova. Kako, dakle, njoj da se ne pomogne? Šta tu smeta subota? Subota je bila određena za odmor čoveku. I blagoslovio je Gospod dan odmora (2 Mojs. 20, 11). No ne treba li i duša da se odmori, a ne samo telo? A duša se ne odmara neradom i ležanjem kao telo nego dobrim delima, delima milosrđa, delima bogougodnim. To je pravi odmor duše, jer to pojačava zdravlje duše, i povećava moć i radost njenu. Nesumnjivo, da mi treba u dan praznični da činimo dobro i stoci, no tim pre treba da činimo dobro ljudima. Ne zabranjuje Gospod da se u dan praznični ne vodi briga o volu i magarcu i da se ne dreše i ne izvode na pojilo, ali naređuje da se tim pre čine dobra dela ljudima. Takav je bio smisao praznovanja sedmoga dana, takav je bio duh zakona Božjega. U svojoj duhovnoj pomračenosti i moralnoj propasti starešine jevrejske su samo mogli još da gledaju u slova zakona, i ta slova da obožavaju. I tako zakon mesto da bude vođ na putu ovoga života pretvorio se bio u lešinu koju su oni vukli za sobom. Mesto da im zakon bude plamena sveća u mraku, on je postao ugašeni pepeo u zlatnome sudu, kome su se oni klanjali onako isto kao negda njihovi preci zlatnome teletu. No u ovome slučaju nije revnost prema zakonu razjarila starešinu zbornice protiv Hrista koliko njegovo bolesno samoljublje. Kako to da se neko može pokazati moćniji, i mudriji, i milostiviji u zbornici od njega? On tobož revnuje za zakon Božji, međutim cedi jezikom gnoj iz svoga ranjavog srca! I zato ga još Hristos naziva licemerom.
Svojim odgovorom, oštrim kao mač i jasnim kao sunce, Gospod je ućutkao i postideo ne samo starešinu nego i sve protivnike Svoje.
I kad on ovo govoraše stiđahu se svi koji mu se protivljahu, a sav narod radovaše se za sva njegova slavna dela. Kako je lako odbraniti čovekoljubivo delo! Bog stoji iza takvog dela kao svedok i štit, i dobro delo daje neodoljivu rečitost jeziku. Znajući sve tajne na nebu i na zemlji Gospod Isus znao je i ovu tajnu, u koju sumnjaju maloverni, koji traže advokate i za dobru stvar kao i za rđavu. Zato Gospod i savetuje Svojim učenicima, da kad ih izvedu iz zbornice, i na sudove i pred poglavare, ne brinu kako će i šta će odgovarati, jer nećete vi govoriti nego Duh oca vašeg govoriće iz vas (Lk. 12, 11-12; Mat. 10, 10 19-20)! Pogledajte, kako arhiđakon Stefan odgovara pred svojim mučiteljima! Pa kako odgovaraju negdašnji ribari, Petar i Jovan! Pa apostol Pavle! Tako ne odgovaraju ljudi koji se iz knjige uče nego samo oni koje uči Duh Božji. Tako ne govore advokati niti smrtni ljudi uopšte – tako samo Bog govori. Još premudri car u staro vreme proročki je iskazao jednu istinu jevanđelsku rekavši: čovek sprema srce, ali je od Gospoda što će jezik govoriti (Priče 16, 1). Hristov odgovor starešini u zbornici bio je takav, da je izazvao stid kod protivnika a radost kod svega naroda. Narod se raduje, jer vidi u Njegovim rečima blesak pobede dobra nad zlom kao što ga pre toga vide u Njegovom čudu nad zgrčenom ženom, kao i u mnogim drugim slavnim delima Njegovim. Radovaše se za sva njegova slavna dela. Tek je jedno slavno delo bilo učinjeno i razglašeno, dolazilo je drugo, pa treće, pa sva druga redom. I jedno čudo potvrđivalo je drugo; svako posledujuće svedočilo je o istinitosti predhodećeg; a sva ukupno stvarala su radost među bezradostnim i nadu među beznadežnim, utvrđivala veru među malovernim, krepila dobre na putu dobrom a odvraćala zalutale od puta lutanja, šireći na sve strane razgovore među ljudima, da je Bog posetio Svoj narod i da je carstvo Božje blizu.
Ovo današnje jevanđelje dovoljno je poučno i kad se površno čita; no ono ima i jedan svoj unutrašnji smisao neobično poučan za naš duhovni život. Zgrčena žena označava zgrčeni um svakog onog ko ne stoji blizu Hrista Gospoda. Imajući zgrčen um čovek ne može sam svojom silom da se ispravi ka Bogu i nebu neprestano puzi po zemlji, hraneći se zemljom, učeći se od zemlje, tužno veseleći se od zemlje. Zgrčen um je u isto vreme skučen i ograničen um, jer on sebe čini zavisnim od čuvstava; on veruje samo čuvstvima; on traži svoje poreklo među životinjama; on traži svoje zadovoljstvo u jelu i piću, on ne zna za Boga, niti za svet duhovni, niti za besmrtni život, pa zato opet ne zna ni za višu, nebesnu radost, neutešan je, strašljiv, pun muke, i tuge, i zlobe. Gospod Isus doziva k Sebi takav um, da ga on ispravi, prosveti i obraduje. Ako Mu brzo priđe kao ona zgrčena žena, zaista biva ispravljen, prosvećen i obradovan, i svom silom svojom hvaliće i proslavljaće Boga. Ako li Mu ne priđe, on će pomrčati i sasvim umreti u grehu svome, kao što je i kazao Gospod neverujućim Jevrejima: pomrećete u svome grehu (Jov. 8, 21). Tako biva sa umom čulnim, zemaljskim, zgrčenim do zemlje, puzećem po zemlji. No ne biva bolje ni sa umom slabomoćnim i od greha raslabljenim, koji ne veruje da je ni ono istina što on drži za istinu a nema moći da se otrese neistine i da pristupi Istini. I kad čuje poziv Istine, on odmah nalazi izgovora govoreći: danas je subota, ne mogu, – ti me nisi pozvala u zgodan dan! Ili: tvoj poziv je oštar, ne mogu – trebala si me pozvati drugim rečima! Ili: ja sam mlad i bujan, ne mogu – trebala si očekati s tvojim pozivom, dok se ja još malo zabavim lažju! Ili: ja imam ženu i decu, ne mogu – trebala si se ti prvo o njima pobrinuti, pa tek onda mene pozivati! Ili još drugo, i deseto, i stoto! Raslabljeni um uvek će naći neki smešan razlog, da ne pođe za Istinom. A Istina viče jednom, i dvaput, i triput, i odlazi, a raslabljeni um ostaje puzeći po prašini i umirući u grehu. A ko za ovoga života odbije poziv Istine, smrt će doći iznenadno, uzeće ga, i zaključati za njim vrata zemaljskog života. I takav onda niti će moći dočekati povratka u ovaj život, niti pokajanja u onom, niti milosti na Sudu Božjem.
A smrt je blizu, i Sud Božji je blizu – dve strašne opomene da i naše pokajanje treba da bude blizu. Ne bude li naše pokajanje bliže i brže od smrti i Suda Božjeg, ono će onda uvek za uvek biti daleko od nas. Sada je ono u našim rukama, i mi se možemo koristiti njime još za neko kratko vreme. Požurimo se, dakle, da se koristimo pokajanjem, jer to je prvi i početni lek za dušu ljudsku. Samo se pokajmo, i onda će nam se odmah otvoriti dalja vrata i kazaće nam se, šta nam dalje treba činiti. Dok je god čovek u ovome smrtnom telu, njegov duh je uvek zgrčen, više ili manje. No Hristos poziva sve zgrčene duhom, i dušom, i umom. On jedini može da ispravi ono što ovaj svet sa paklenim silama iskrivi. Čoveče! Ženo! Dete! doziva nas On, hoteći tim imenima da uzdigne naše dostojanstvo i pokrije naša prava imena srama i greha: slepci! bogalji! gubavci! prosjaci, i hoteći da zamukle i blatom napunjene trube duha ispravi, očisti i učini ih glasovitim trubama slave Božje. Da bi trubeći slavu Božju i mi se proslavili u carstvu svetlih angela i proslavljenih svetitelja na nebu, u carstvu Hrista Boga našega. Njemu neka je slava i hvala sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *