НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Однос између икономијске Свете Тројице и вечне Свете Тројице?

Однос између икономијске Свете Тројице и вечне Свете Тројице?

Питање:
Читајући Догматске теме митрополита Јована Зизјуласа наишао сам
на поглавље „Разлика између богословља и икономије“ где се
помиње однос између икономијске Свете Тројице и вечне Свете
Тројице. На крају поглавља помиње и учење светих отаца, посебно Василија Великог, и каже да је он направио дубок рез између икономијске и вечне Тројице. У чему је заправо та разлика, пошто нисам баш најбоље схватио митрополита Јована. Унапрад хвала.
Младен


Одговор:
Драги Младене, Претпостављам да је ова тема интересантна само за богослове, и аутор је тако разрађује и предлаже.
Аутор каже да је по Светим оцима суштина Божија несхватљива, непојмиљива и недостижна. Он дели Оце на Источне и Западне, и све би било у реду да он и Тому Аквинског не убраја у „Западне оце“. Митрополит говори о једној Цркви са заједничким оцима, и то није у реду. Када ми у православном богословљу кажемо „западни оци“, ми говоримо о светим хришћанским писцима до тог несрећног одласка Рима из крила Васељенске Цркве. Тома Аквински је заслужан за један сасвим нови и непознат пут, којим је Рим пошао и направио дубоки јаз са предањским Православљем. Митроплит пергамски Јован не зазире да и њега уброји у Свете Оце, или Оце Цркве, а највећи је заговарач „удаљавања од латинског богословља“, нажалост, неискрено јер никада нисмо били ближи њему, али само са „друге стране“.
Ми не морамо да се оптерећујемо Томом Аквинским, јер са те литургичке стране они су изгубили благодат истинитог богословствовања. Православно богословље прво тражи обожење као гарант тачног исповедања; док схоластика тражи интелект, чак и логику. И аутор овог текста подоста изискује логику да објасни однос у Св. Тројици „по њеном допуштању“ (икономији) иако је недостижна.
Што се тиче самог питања, могу да кажем да он овде буквално
филозофира и покушава да оправда Филиокве. Када говори о „западној цркви“, код њега се увек осећа та тенденција да оправда исхођење и од Сина, које види као једину препреку нашег прихватања Рима.
Филиокве није био неки проблем о чему и сам пише у овом поглављу, и икономијски се трпео до 1052, и Црква има огромних проблема са учењима која су настала после те свађе, када су они првенство римског архиепископа по части, уздигли „и по власти“, и то до таких граница да су то литургијски озаконили уводећи „надепископство“, или још боље рећи, првосвештенство.
Да не улазим у детаље, јер стил и језик писања Зизјуласа је
компликован, као да је написан да се што теже разуме. Он овде говори да не могу да постоје конфликти у Св. Тројици – у Њој по Суштини као Богу, и у Њој у односу на насе спасење. „Конфликти“ између Тројице спасавајуће и егзистирајуће, у правом литургијском животу не могу да постоје, па чак ни у нашем разумевању саме Ње. Негативним или одричним (апофатичким) путем, у овом случају недостижним путем, ми разумемо Свету Тројицу, али када је ми исповедамо Она није недостижна него је причасна. Та мисао је православна и она је тајинствена а не логичка, јер светим животом и обожењем ми истински познајемо Свету Тројицу.
Просто речено, св. Василије уводи возглас којим свештеници славослове Бога: „У име Оца, и Сина, и Светога Духа“, јер у старом, „у Светоме Духу“, неки су осуђивали, сматрајући да то објашњава неко подређено постојање (у простору) које елиминише Божанство Св. Духа“. Богопознање кроз Божје допуштање „кроз“ Сина „у“ Духу ствара теолошки проблем подређености и зависности међу Лицима, док са везником „и“ он поједностављује богословље и једнако равна Лица.
Препоручио бих вам да цитате Свете Оце, који пишу врло лаким и
једноставним језиком (језиком за своју паству) , а не њихове тумаче, који управо, управо пишу схоластичким и дијалектичким језиком, тј. врло тешким и компликованим. Узмите било којег светог оца и њихова оригинална писања, видећете да уопште није тешко да се разуме то што су учили.
о.Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *