НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » ОБРАЋАЊЕ ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ I

ОБРАЋАЊЕ ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ I

<p claСВЕШТЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС
ОБРАЋАЊЕ ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ I
 

 
Свештена општина
Свете Горе Атос
Кареја 8-г децембра, 1993.

 
Његовој најбожанскијој светости Васељенском Патријарху

Оцу нашем и Владици Господину, Г. Вартоломеју

Цариград
 
* * *
 
Свесвети Оче и Владико,
 
Сједињење Цркава или тачније сједињење неправославних са Једном, Светом, Католичанском Православном Црквом нашом јесте и за нас пожељно, на испуњење молитве Господње; „да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), коју увек схватамо и прихватамо по Православном тумачењу. Као што подсећа професор о. Ј. Романидис „… Христос се овде моли да Ученици Његови и ученици ученика Његових буду једно у виђењу славе Његове, још у овом земаљском животу као чланови тела Његовог, тј. Цркве…“
Стога увек када нас посећују неправославни Хришћани, према којима показујемо љубав у Христу и гостољубље, свесни смо са болом да смо раздвојени у вери и да не можемо због тога да имамо црквено општење.
Шизма, деоба између Православних и Противхалкидонаца у почетку, и Православних и Западњака касније представља заиста трагедију, на коју не треба да се привикнемо, и због које не треба да останемо мирни.
Отуда разумемо настојања која бивају у страху Божјем и сагласно Православном Предању, која имају у виду сједињење, које никако није могуће да настане прећуткивањем или минимизирањем Православних Догмата или допуштањем злославних или неправославних (догмата), зато што једно такво сједињење неће бити сједињење у Истини, па према томе нити ће бити коначно од Цркве примљено, нити ће га Бог благословити, будући да, по отачким речима „добро, није добро, ако не бива на добар начин“.
Супротно, произвешће нове раздоре, нове деобе и патње и у овом самом већ сједињеном телу Православља. На овом месту, рекли бисмо да против великих промена догађаја у земљама православног присуства и пред бурним шароликим током на светској лествици, требало би Једна, Света, Католичанска „саборна“ и Апостолска Православна Црква, с једне стране појачавајући везу (повезаност) помесних Цркава да се преда усрдном старању рањених удова и духовном образовању истих и с друге стране са пуном самосвешћу да објављује и проповеда палом човечанству јединствену искупитељску силу и благодат своју.
У овом духу пратимо, колико нам дозвољава наша монашка особеност, развој у названом екуменском кретању и разговоре, уверавајући се да се понекад правилно управља реч Истине, а некад да бивају компромиси и уступци о основним питањима вере.
Тако су изазвали у нама најдубљу тугу поступци и изјаве представника Православних Цркава, које оу нечувене до данас и потпуно супротне нашој светој Вери.
Најпре ћемо навести случај Најблаженијег Патријарха Александријског, који је бар у два случаја изјавио да ми Хришћани треба да признамо Мухамеда као пророка, и нико до данас није опозвао овог тако жалосно промашеног Патријарха, који продужава да предстоји Цркви у Александрији, као да се ништа није догодило: Продужујемо дакле, даље од свехришћанског синкретизма у сверелигијски синкретизам.
Друго, наводимо случај Патријарха Антиохијског, који је без свеправославне одлуке отишао у тајинско општење са противхалкидонцима у Антиохији, иако није решено најважније питање да неки од њих не примају после 3-ег остале Свете Васељенске Саборе а посебно 4-ти Васељвнски у Халкидону, који и представља непомирљиви темељ Православља.
Нажалост и по овом случају нисмо видели ни један једини протест од стране других Православних Цркава.
Међутим најважнији проблем се ствара са неприхватљивом променом става Православних као што проистиче из садржине заједничког саопштења У Баламанду (Либан) у јуну (1993. г.) сабране мешовите комисије за дијалог Православних и Римокатолика, које усваја ставове противправославне на које (то саопштење) ћемо углавном да скренемо пажњу Ваше Светосги.
Најпре треба да исповедимо да изјаве, којима повремено прибегава Ваша Светост о унији као несавладивој сметњи за продужетак дијалога Православних и Римокатолика, нас је успокојавала.
Међутим горе поменути текст даје утисак да се изјаве Ваше мењају и унија се амнестира и призива се за сто богословоког дијалога, и поред изричите супротне одлуке 3-ће свеправославне Конференције на Родосу, по којој: „је уважено потпуно удаљавање од Православних земаља свих унијатских агената и пропагандиста Ватикана пре започињања дијалога и подвођење и утеловљење такозваних унијатских цркава у цркву Рима“, jep „унија и дијалог су несместиви истовремено“[1].
Да су, пак, наше стрепње оправдане, поред осталог сведочи и чланак Преосвећеног Митрополита Димитријадског Г.на Христодула у часопису „Пирејска Црква“, из којег неке одломке и придодајемо[2].
Ипак највећу саблазан изазивају, Светости, еклисиолошке тезе реченог текста. Навешћемо овде основна нека само одступања.
У параграфу 10-ом читамо: Од реакције (према Католичкој цркви, која се бавила мисионарством на терет Православних,која се и представљала као једина која располаже залогом спасења) Православна црква, стигла је постепено у усвајање истог виђења ствари, сагласно са којим спасење се налази искључиво и само. у њеном крилу. Да би, пак, осигурали спасење „одељене браће“ стигли су дотле да поново крштавају хришћане и да заборављају право верске слободе и личну верску одлуку људи; једна перспектива према којој је та епоха била више мање осетљива[3].
Не можемо као Православни да, прихватимо ово гледиште, будући да наша Света Православна Црква није почела да: верује да она искључиво има спасење од реакције према унији, него и пре уније, у епохи у којој је због догматских; разлога и почела шизма. Православна Црква није чекала унију да би задобила самосвест да она представља неизмењено трајање Једне, Свете, Католичанске ( = Саборне) и Апостолске Цркве Христове, јер је увек имала ову самосвест, као и свест да се Папизам налази у јереси. Ако није често користила термин „јерес“, то је чинила зато што по светом Марку Ефеском:“ „Латини су не само шизматици, него и јеретици, а то је прећутала Црква наша јер је народ њихов многобројан и јачи од нас“ и „нису хтели (они пре нас) да ликују над Латинима као јеретицима, очекујући њихов повратак, и држећи се пријатељства“[4].
Када су, међутим, унијати и Римски комесари насрнули на наш Исток, да врше прозелитизам недозвољеним углавном средствима међу напаћеним Православцима, као што чине и данас, Православље је требало за заштиту свога стада а не са прозелитским циљевима, као што је чинио Рим, да објави своју истину.
Тако свештени Фотије више пута карактерише FILIOQUE као јерес и оне који у то време верују као злославне[5].
Свети Григорије Палама каже за западњака Варлама да дошавши у Православље није примио „истовремено одговарајуће освећење од наше Цркве… које би обрисало ономашњу нечистоћу“[6].
Очигледно свети Григорије сматра Варлама за јеретика који има потребу у освећујућој благодати ради уласка у Православну Цркву.
Формулисање односног параграфа, баца неоправдано одговорност и на Православну Цркву, да би се отупиле одговорности паписта. Када су Православни прекрштавали Римокатолике или Унијате без њихове воље, газећи њихову верску слободу? А иако постоје неки изузеци, заборављају Православни који су потписали текст да они који су прекрштавани без воље њихове били су потомци оних Православаца који су на силу поунијаћени, као што је било у Пољској, Украјини, Молдавији. (Види и параграф 11-ти текста).
У параграфу 13-ом читамо:
„Стварно, углавном од почетка Свеправославних Конференција и 2-ог ватиканског концила, изнова откривање и оцењивање „толико од Православних колико и од Католика, Цркве као заједнице, коренито су се промениле претпоставке и, дакле, основни ставови. И од обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Цркви својој – исповедање апостолске вере, саучествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које обавља јединствену Жртву Христову, апостолско прејемство Епископа – не може се посматрати као својственост само једне од наших цркава. У овим оквирима, јасно је да свака врста прекрштавања се искључује“[7].
Изнова откривање Цркве као заједнице има сигурно некакав значај за Римокатолике, који пред ћорсокаком у који су запали кроз апсолутистичку еклисиологију принуђени су да се окрену дијалектички и према заједничарству као карактеру Цркве. Тако поред једне крајности апсолутизма стављају другу – парламентаризма, крећући се увек на истом човеко-центричном нивоу. Православна међутим Црква имала је и има увек свест да није проста заједница, него заједница богочовечанска, или као што дословно каже свети Григорије Палама у своме поучном Слову о Исхођењу Духа Светога (Слово 2,78) „Заједница обожења“. И заједница обожења није само непозната, него и богословски неспојива са римокатоличком теологијом која одбија да прими нестворене енергије Божије, ко јима се и сабира ова Заједница.
На основу тога, са најдубљом тугом констатујемо да у овом параграфу наша Света Православна црква поистовећује се са у злослављу налазећом са Римокатоличком Црквом.
Амнестирају се озбиљне богословске разлике FILIOQUE, (примат, непогрешивост, отворена благодат, и остало) и искива се сједињење без догматске сагласности.
Обистињују се тако предвиђања да испланирано од Ватикана сједињење, у које хтели не-хтели „уграђују се“, по светом Марку Ефеском, Православни, који се налазе и данас под најтежим народним и политичким околностима и ропству иноверних држава, поспешује се да буде без сагласности у догматским разликама. План је да буде сједињење и поред разлика, узајамним признавањем тајни и апостолског прејемства сваке понаособ Цркве и остваривањем INTERCOMMUNION-a (заједничарења у светој тајни Евхаристије) ограничено у почетку и проширено касније.
После тога нек се расправљају догматске разлике као теологумене.
Али када буде сједињење, каквог смисла има да дискутујемо теолошке разлике? Рим зна да Православни никада неће прихватити његова псевдо-учења. То је показало искуство досадашњих покушаја сједињења. Због тога лукаво смишља сједињење и поред разлика, надајући се да ће временом он као јачи елеменат (по човечански; уосталом његови погледи су увек човеко-центрични) да апсорбује слабији, то јест Православље.
Ово напред је предвидео још 1966. г. о. Јован Романидис у часопису „ТНЕ ORTHODOX WITNESS“ (свеска за фебруар 1966. T.) под насловом „THE UNITATE MOVEMENT AND THE POPULAR ECUMENISM“.
Хтели бисмо да упитамо Православне, који су потписали онај текст:
Да ли је апостолско учење FILIOQUE, примат, непогрешивост, чистилиште, безгрешно зачеће св. Богородице, створена благодат? И зар је могуће да ми као Православни поред свега тога признамо Римокатолицима „апостолску“ веру и исповедање њихово?
Јесу ли или нису јереси ова озбиљна теолошка окретања Рима?
Ако јесу, као што су окарактерисане од Православних Сабора и Отаца, не уводе ли са собом неправилност у „тајне“ и „апостолско прејемство“ таквих инославних и злославних?
Зар је могуће да постоји пунота Благодати, тамо где нема пуноће Итине?
Зар је могуће да разликујемо Христа Истине од Хрисга Тајни и Апостолског Прејемства?
Апостолско Прејемство истакнуто је из почетка од Цркве као историјска потврда непрекинутог кроз време држања њене Истине. Када се, међутим, изопачава сама истина који смисао може да има формално држање Апостолског Прејемства? Нису ли и велики јереси-јерарси имали формално веома често ово прејемство? Како је могуће да се и они сматрају носиоцима Благодати?
И како је могуће две Цркве да се сматрају као „сестре Цркве“ не заједничким пореклом пре Раскола, него по садашњем тобоже заједничком испвоедању, освећујућој благодати и свештенству, поред огромних догматских разлика?
Који Православни може да прихвати (Папску) „непогрешивост“, „првевствено власти која влада над целом Црквом“. Верско-политичког вођу државе Ватикана као истинског наследника светих Апостола?
Зар не би то било одрицање Апостолске Вере и Предања?
Или не знају потписници онога текста да многи Римокатолици данас уздишу под штиклом Папе и схоластичког човекоцентриама његовог еклисиолошког система и желе да пређу у Православље?
И како је могуће да ови духовно напаћени људи, желећи свето Крштење, да не буду примљени у Православље, зато што тобоже иста благодат постоји и овде и тамо? Не треба ли да по овом питању испоштујемо њихову верску слободу, као што захтева по другом питању и за други случај заједничко саопштење, и да им дамо православно Крштење? Који ћемо одговор дати Господу, када лишимо пуноће Благодати оне, који након многогодишње борбе и личног трагања зажеле свето Крштење Једне Свете Католичанске (=Саборне) и Апостолске Православне Цркве наше?
Саопштење, (Параграф 14-ти), позива се на речи Папе Јована Павла 2-ог: (Екуменско настојање сестринских Цркава Истока и Запада, основано на дијалогу и молитви, тражи једну савршену заједницу у којој да не буде нити апсорбовања нити сливања, него сусрет у истини и љубави“[8].
Како је међутим могуће сједињење да буде у истини, када догматске разлике заобилазе обе Цркве које се карактеришу као сестринске и поред разлика?
Истина Цркве је недељива јер је она сам Христос. Када, међутим, постоје догматске разлике није могуће да постоји јединство у Христу.
Од онога што знамо од Црквене Историје, сестре Цркве се карактеришу увек међу собом једноверне Цркве, а никада Православна са инославним црквама, макар који степен инославности или злославности да представљају.
Питамо се у основи, можда су религиозни синкретизам и догматски минимализам, производи посветовњачења и човекоцентризма, иштетили мисао православних потписника текста?
Јасно је да текст усваја, можда по први пут са православне тач1ке гледишта, став да две Цркве, Православна и Римокатоличка, сачињавају Једну Свету или представљају два законита израза њена.
Јесте нажалост први пут, да Православни прихватају званично облик теорије грана.
Нек нам буде дозвољено да изразимо нашу дубоку жалост због тога, будуће да ова теорија дакако долази у вапијућу противност са досадашњим Православним Предањем и Самосвешћу.
Сведока Православне Самосвести, по којој само наша Црква представља Једну Свету, имамо многе и признатог свеправославног угледа.
 
Такви су Сабори:
 
1. У Цариграду 1722,
2. У Цариграду 1727,
3. У Цариграду 1838,
4. Посланица (=Енциклика) четворице Патријарха Истока и њихових Сабора 1848.
5. У Цариграду Сабор 1895,
 
одлучили да само наша света Православна Црква представља ЈЕДНУ Свету.
У Цариграду Сабор 1895. сажима све претходне: „Православна, дакле, Источна Црква с правом се хвали у Христу, да је Црква седам Васељенских Сабора и девет (помесних) првих векова Хришћанства, следствено Једна, Света, Католичанска („Саборна“) и Апостолска Христова Црква, „стуб и тврђава истине“; а садашња Римска јесте Црква новотарија, фалсификата списа црквених Отаца параегзегезе Светога Писма и дефиниција Светих Сабора; због чега је разумно и с правом одбачена и одбацује се, будући да упорствује у својим заблудама. „Јер је бољи рат, говори божанствени Григорије Назијанзин, од мира који одваја од Бога“[9].
Ово су проповедали и представници Православних Цркава на Скупштинама Светског Савета Цркава, на којима су учествовали изврсни православни теолози, као о. Георгије Флоровски. Тако на конференцију у Лунду (1952) објављено је:
„Дошли смо овде, не да осуђујемо друге Цркве, него да им помогнемо да виде истину, да просветимо њихову мисао на братски начин, обавештавајући их о учењу једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, која је Грчка Православна Црква,неизмењена од апостолске епохе“.[10]
У Еванстону (1954) је објављено:
„У закључку, дужни смо да изјавимо наше најдубље уверење, да је само Света Православна Црква сачувала „једном заувек предату светима веру“ у свој пуноћи и чистоћи њеној. И то не ради наше људске достојности, него што је угодно Богу да сачува „благо своје у земљаним сасудима, да сувишак силе буде од Бога“[11].
И у Њу Делхију (1961) такође је објављено:
„Јединство је разбијено и треба га поново стећи. Јер Православна Црква није једна конфесија, (Вероисповест), једна од многих, једна међу многима. За Православне Православна Црква јесте – (сама по себи) Црква. Православна Црква има поимање и свест, да се њено спољашње устројство и њено учење поклапају са апостолском проповеђу и предањем старе неподељене Цркве. Православна Црква налази се у нераскидивом континуитету прејемства тајинског свештенства (SACRAMENTAL MINISTRУ), тајинског живота и вере. Апостолско прејемство епископског достојанства и тајинског свештенства уистину је за Православне суштинско и препоручио и стога обавезан елеменат постојања Цркве у целини. Православна црква заузима, сагласно са њеним унутрашњим уверењем и знањем ситуације, посебно неко и изузетно место унутар поцепаног Хришћанства, као носилац дакле и сведок предања старе неподељене Цркве, из које произилазе путем умањивања (снижавања, REDUCTION) и удаљавања. (SEPARATION) ове настале хришћанске конфеcиje“[12].
Могли бисмо да наведемо овде сведочанства већине изузетних и опште примљених православних теолога. Ограничићемо се само на једнога од њих, пречасног оца Димитрија Станилоае, теолога који се одликује не само мудрошћу својом, него и најширим и православно схваћеним екуменским предвиђањем.
На много места v знаменито) књизи његовој „За један Православни Екуменизам“ (Пиреја 1976) позива се на теме које се односе на ово „заједничко Саопштење“, дајући православно сведочанство. Тако ће се показати несагласност наведених ставова овог „саопштења“ са нашом православном вером.
„Без јединства вере и без заједничарења у истом Телу и истој Крви оваплоћеног Логоса, не би могла да постоји једна таква Црква, или Црква са пуним значењем те речи“[13].
„Икономија се замишља, другим речима, у оснажењу тајне која се обавила ван Цркве, на оном који улази у пуну заједницу вере са члановима Православне Цркве и постаје члан Њен“.[14]
„Сагласно са римокатоличким поимањем, Црква није толико духовни организам који се возглављује Христом. Више је номоканонска организација, која у најбољем случају живи не у божанском, него у натприродном нивоу „тварне благодати“[15].
„У одржавању њеног (црквеног) јединства, неопходну улогу игра православно јединство вере, зато што она у потпуности повезује чланове њене са Христом и међусобно“[16].
„Они који не исповедају целосног Христа, него поједине делове Његове, не могу да остваре једну потпуну заједницу нити са Црквом нити између себе“.[17]
„Како би могли католици да се ОЈедине у једној заједничкој евхаристији са православнима, ако мисле да их више обједињује Папа, него божанска Евхаристија? Може ли да проистекне љубав ирема свету од Папе? Она љубав која истиче од Христа божанске Евхаристије?“[18].
„Почиње да се препознаје факт како Православље, као потпуно Тело Христово, тежи да обухвати у себе на конкретан начин делове који су се одвојили…[19]
Разумљиво је само по себи да два потпуна тела Христова не могу да постоје.
Достојно је недоумице, Ваша Светости, како Православни иду на ове уступке, када Римокатолици не само упорствују, него и јачају своју папоцентричну еклисиологију?
Познато је да 2ги Ватикански Сабор (1963) не само што није умањио „примат“ и „непогрешивост“, него их је још повећао. По уваженом професору Јовану Кармирису: „Познате латинске аксиоме о монархистичком апсолутистичком папизму, поред огртања истих од стране 2-ог Ватиканског Сабора мандијом скупине епископа, не само да нису ослабиле, но напротив ојачане су сада још више овим сабором, а садашњи папа не устручава се да увек истакне ове у време и невреме са великим нагласком“.[20]
Чак и текст папске енциклике од 28. маја 1992. г. „епископима Католичке цркве „признаје као једину „католичку“ цркву Рима, и као јединог „католичког“ Епископаа њеног – Папу. Црква Рима и њен епископ представљају „суштину“ сваке друге цркве. А свака друга, помесна црква и ње“ епископ чине, просто, израз непосредног „присуства“ и „власти“ епископа Рима и његове цркве, који опредељује „изнутра особеност црквености сваке помесне цркве“.[21]
Православне Цркве, по овом папском тексту, пошто не прихватају да се потчине Папи, уопште не носе карактер Цркве, него се просто сматра као делимичне цркве (VERDIENEN DEN TITEL „TEILKIRCHERN“).
Исту еклисиологију изражава и Екуменски Водич („Водич за остварење начела и наредаба о Екуменизму“) Римокатоличке Цркве, а којега је представио Кардинал CASSIDY на сусрету Римокатоличких Епископа (10-15 маја 1993. г.) у присуству и некатолика посебно и Православних.
У Водичу се саглашава да Римокатолици „држе чврсто уверење да јединствена Црква Христова подпада (SUBSISTE) Католичкој Цркви, којом управља наследник Петров и епископи, који се налазе у општењу са њим (Параграф 17), уколико“Колегијум Епископа“ има као главу Епископа Рима као наследника Петровог (Параграф 14)“[22].
У истом тексту говори се много лепога о потреби унапређења екуменских дијалога, екуменског васпитања, очигледно да би „замутили воду“ и завели наивне Православце у од Ватикана испрограмиран и успешно праћени метод „сједињења“, дакле потчињења Риму.
Овај метод, по односном тексту, је следећи: „Као критеријуми за екуменску сарадњу постављени су с једне стране узајамно признавање крштења и укључења заједничких символа вере у литургијско искуство, а с друге стране сарадња на екуменском образовању, заједничка молитва и пасторална сарадња, тако да се крећемо од (међусобног) сукоба према сапостојању (=коегзистенцији), од сапостојања ока сарадњи, од сарадње ка саучествовању и од саучествовања ка заједничарењу“.[23]
Жао нам је што смо се уверили да се на римокатоличкој логици овога текста темељи и заједничко саопштење у BALAMAND-у.
Отуда се питамо, можда из ових задњих развоја догађаја, имају право они који заступају став да под таквим формулама шаролики дијалози увек иду на терет Православл>а?
 
* * *
 
Свесвети Оче и Владико,
По људском гледано, Римокатолици овим текстом добили су да неки Православни признају њихову Цркву као законити континуитет „Једне Свете“ са пуноћом Истине, Благодати, Свештенства, Тајни, Апостолског Прејемства.
Овај успех њихов, међутим, иде на њихов терет јер им одузима могућност делимичног с њихове стране у покајању препознавања и превазилажења претешке еклисиолошке и догматске болести њихове.
Стога и учињени од Православних уступци, нису по суштини човекољубиви. Није на добро ни Римокатолика ни Православних.
Прелазе од „наде Еванђеља“ (Кол. 1,23) самог Богочовека Христа ка идолу западног хуманизма – човекобогу Папи.
Ми смо дужни, и ради Римокатолика и целог света, за које је неповређено Православље последња нада, да никада не прихватимо сједињење, или карактерисање Римокатоличке Цркве као „сестре Цркве“, или Папу као канонског епископа Рима, или „Цркву“ Рима као ону која има Апостолско Прејемство, Свештенство и Тајне, без изричитог са њихове стране одрицања од FILIOQUE, непогрешивости, примата, створене благодати, и осталих злославља, која никада нећемо сматрати као разлике без значаја или као теологумена, него да оне мењају непоправиво богочовечански карактер Цркве и представљају хуле.
 
Карактеристичне су ниже наведене одлуке 2-ог Ватиканског Сабора:
 
– „Римски Понтифекс, као наследник Петра, јесте трајни и видљиви извор и темељ јединства и мноштва верних“[24].
– „Ова верска потчињеност воље и ума трвба да се показује на један посебан начин управитељској и учитељској власти Римског Понтифекса, чак и кад.не говори са катедре („екс-катедра“).
– „Римски Понтифекс, старешина збора епископа, због свога чина, поседује непогрешивост, када, као пастир и највиши учитељ свих верујућих, утврђујући у вери 6pahv своју (Лк.22, 32), проглашава једном одређеном радњом (актом) једно учење, које се тиче вере или морала. Стога се с правом каже да су одлуке Папе непроменљиве саме по себи а не по сагласности Цркве, поштр су објављене присуством Светога Духа….Следствено одлуке Папе не подлежу никаквом суду. Зато што Римски Понтифекс не изражава своје мишљење, као посебно лице, него као највиши учитељ Васељенске Цркве, у којем столује личносно благодат непогрешивости ове саме Цркве, излаже и штити учење Католичке вере“[25].
– „Римски Понтифекс, силом своје одговорности као заменика (мјестобљуститеља) Христовог и пастира целе Цркве, има унутар Цркве пуну, највишу и васељенску власт, коју може да врши увек слободно…. Не постоји никада васељенски Сабор, не потврђен као такав или макар не показан као примљен од наследника Петровог. Јесте привилегија Римског Понтифекса сазивања Сабора, председавање њима и одобравање њихових одлука“[26].
 
* * *
 
Не одјекује ли све ово, Ваша Светости, у православним ушима као хула (=бласфемија) на Духа Светога и божанског Строитеља Цркве Господа Исуса Христа, једине вечне и непогрешиве главе Цркве, из којега и једино извире јединство Цркве? Не уништавају ли потпуно еванђелску и Православну Богочовекоцентричну и Светодуховску Еклисиолотју? Не подчињавају ли Богочовека човеку?
Како да се помиримо или да сапостојимо са овим духом, без губљења вере и спасења нашег?
Стога остајући верни ономе што смо примили од Светих Отаца наших, никада нећемо примити Римску „Цркву“, као што је она данас, као да сапредставља са нашом Једну Свету Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву Христову.
Сматрамо пак нужним да међу теолошким разликама означи се тема разликовања суштине и енергије у Богу и Нестворености Божанских енергија, јер ако је благодат тварна, како је представљају Римокатолици, обесмишљује се спасење и обожење човека и Црква престаје да буде заједница обожења, претворивши се у номоканонску установу.
Због свега горе реченог, преболне душе прибегавамо к Вама, Духовном Оцу нашем, и с дубоким поштовањем молимо и преклињемо да пастирском савешћу којом се одликујете и осећањем, узимајући у обзир ово преозбиљно питање, не примите односни текст саопштења и уопште учините све што је могуће да се предупреде непожељне последице, које ће имати за свеправославно јединство, ако га случајно па макар само неке Цркве усвоје.
А призивамо и Ваше свете богоугодне молитве, да и ми смирени становници и пустињаци Светоимене Горе, у времену духовне смутње, компромиса, посветавњачења и отупљења православне догматске строгости останемо верни до смрти, ономе чему смо предати од светих Отаца наших „обрасцу науке“ (Рим. 6,17), па ма шта нас то коштало.
На крају целивамо свету Вашу десницу са најдубљим поштовањем.
 
Сви на заједничкој седници сабрани представници
и предстојатељи двадесет Свештених манастира
Свете Горе Атонске.
 
Обавештење: Ово писмо је послато и Црквама учесницама Теолошког Дијалога, као непосредно заинтересованим, и осталим (Црквама) ради упознавања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јован Кармирис, Догматски и символички споменици Православне Католичанске Цркве, Том 2, Атина 1968, стр. 1007-1008.
  2. Преос. Митрополита Димитријадског г. Христодула: „Унија, један превазиђени метод сједињења“; у часопису „Пирејска црква“, бр.32, Октобар 1993, стр. 36-37.
  3. Текст 7-е Потпуне и мешовите Комисије за Теолошки дијалог међу Црквама Православном и Католичком (BALAMAND, ЛИБАН, 17-24. јуна 1993): „Унија, метод сједињења у прошлости, и данашње тражење пуног општења „, у: „ЕПИСКЕПСИС“, бр. 496, (30.09.1993), стр. 27.
  4. Јован Кармирис, Нав. д. Том 1, у Атини 1960, стр. 419.
  5. Упореди: Посланица 5, Митрополиту Акилијском, у: „Посланице Фотија“, издање Ј. Валета, Лондон 1864, стр. 189, 192, 196. Уп. и следеће:“Не само „не“ него и против Духа, или боље против целе Свете Тројице, претераност која не жалости, хула…“ (циркуларна посланица к Источним Архијерејским Столицама, у Ј. Кармирис, Нав. д. Т. 1, стр. 327).
  6. Светог Григорија Паламе, Тријаде 3, 15.
  7. „ЕПИСКЕПСИС“, нав., стр. 27-28
  8. Исто, стр. 28. Карактеристично је да се Саопштење позива на речи Папе четири пута, док на речи Васељенског Патријарха једном.
  9. J. Кармирис, нав.д. 2, стp. 942.
  10. исто, стр, 971.
  11. исто, ст. 974.
  12. исто, стp. 978.
  13. о. Димитрије Станилоае, За један Православни Екуменизам, Пиреја 1976, стp. 28.
  14. исто , стp. 32
  15. исто , стp. 35.
  16. исто , стp. 38.
  17. исто, стр. 75.
  18. исто , стp. 103.
  19. исто , стp. 105.
  20. Ј. Кармирис, „Православље и Римокатолицизам“, Т. 2, стр. 162.
  21. М. Фаранту, у „Ортодоксос типос“, бр. 1030, (2. 7. 1993), стр. 1.
  22. „ЕПИСКЕПСИС“, бр. 493 (30. 06. 1993), стр. 15
  23. Исто , стp. 14.
  24. исто, стр. 17-18.
  25. По преводу из: „THE DOCUMENTS OF VATICAN“ N. YORK 1966,стp. 44, 48.
  26. Архим. Сп. Билалис, „Православље и Папизам“, Т. 1, стр. 323, 325.

 


<span claСВЕШТЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС
Обраћање Васељенском патријарху Вартоломеју I <span cla

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Књига: СВЕШТЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС – Обраћање Васељенском патријарху Вартоломеју I
 Издато: 1994, година друга.
 Изворник: Часопис „Свети Кнез Лазар“, епархија рашко-призренска, број 5, стр. 13-25
 Благослов: Епископ рашко-призренски др Артемије
 Место: Призрен

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 07. јул 2008.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *