НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Пут душе после смрти » О ВЕЧНОСТИ ЗАГРОБНИХ МУКА

О ВЕЧНОСТИ ЗАГРОБНИХ МУКА

 

Митрополит кијевски и галички
Антоније

О ВЕЧНОСТИ ЗАГРОБНИХ МУКА
 
Још у детињству од многих људи оба пола и разног узраста морао сам да слушам јадиковање, чак и роптање, због тога што ће привремени људски греси на земљи да се кажњавају вечним мукама. Свима познати филизоф В.С. Соловјев усудио се да искаже своје мишљење у вези поменутог питања, када је изјавио: „вечне муке“ – ах тај гнусни хришћамски догмат…“. И наравно, када су од њега затражили да објасни то своје јавно богохулство, он је изјавио, да је кобајаги рекао „не гнусан“ а „жалостан“.[1]) Тада сам још као дечак ово његово објашњење прихватио чистог срца, али касније убедио сам се у неискреност овог аутора, а самим тим и у ово његово порицање, и почео сам да сумњам у горе наведене деманте и у тој сумњи још увек се налазим.
Читањем или слушањем приче о богаташу и Лазару већина хришћана усваја жалостно расположење. Ради објашњења ове приче почећу да полако излажем моје мисли. Богаташ у овој причи није био нека безнадежна протува него је само лакомислено проћердао свој живот. Затим, и после његове смрти остало је много чега доброг у његовој души: он није окорели богохулник нго само грешник, – грешник који је призивао правичност Божије казне; и не само то, него је он сачувао састрадање и сажаљење према својој браћи која су остала на земљи, и он моли Авраама да им са онога света посаље проповеднике покајања. А нешто што је најтрагичније у у овој причи то су речи Авраама: „А преко свега тога постављена је велика провалија између нас и вас, да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде“[2]). Упитајмо се, о чему овде ове речи говоре? О томе ли, шта је било, сада јесте, или ће да у будућности буде, или само о томе шта је било до Христа? Сигурно је да је реч само опоследњем; јер нас Свето Писмо уверава у једно, да је ту провалију Неко прешао: Неко – коме су „додуше тело убили, али је духом оживљљен; Њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некада били непослушни, када је Божија стрпљивост чекала у Нојево време“.[3]) Па наравно да је у броју поверовавших у проповед и спасених био и тај богаташ који није изгубио добра осећања. Онда коме је Христос лично Својим устима рекао да поћу у огањ вечни, „где ће бити плач и шкргут зуба“? Ево и одговора: речено је огорченим и непокајаним грешницима за које је Спаситељ на другом месту рекао: „да нисам дошао и да им нисам рекао, не би имали греха; овако немају изговора за свој грех“, и даље: „сада су пак гледали и мрзели мене и мог Оца“.[4])
Да би показали правилност овог мог размишљања погледајмо шта се подразумева у овим речима „плач и шкргут зуба“ и „огањ вечни“. Плач је израз страдања и жалости, али бива и плач беспомоћне злобе којем се предавала она зла госпођа у „Плодовима просвећења“ Лава Толстоја. Нема сумње да баш такво значење има шкргут зуба на свим местима Светога писма, како Новог, тако и Старог Завета. Када је првомученик Стефан у свом духовном усхићењу проповедао Христа, са тим и обличавао Његове убице, то су „сви који су седели у Синедриону видели његово лице као лице анђела“,[5]) а они када ово чуше „разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега“.[6]) У причи позванима на свадбу царевог сина, не говори се о казни него само о изгнању непозваног госта и крајњу таму, нашта је још додато: „онде ће бити плач и шкргут зуба“.[7]) Исти израз употребио је Господ, када је рекао, да ће нечисти јудеји видети на ономе свету обраћене народе који ће да седе са Авраамом, Исааком и Јаковом, а себе ће избацити ван: „где ће бити плач и шкргут зуба“. У Старом Завету Праведник је говорио Богу, да неваљали којима се он обраћао као браћи, да су му се ругали, где каже: „са лицемерним осмехом шкргутаху на мене својим зубима„.[8]) А имамо и не тако ретке примере из нашег свакодневног живота, рецимо када злочинац, атакујући на своју жртву, будући везан, и тако осећајући своју немоћ шкргуће својим зубима и пени. Дакле, овако шкргутање зуба као израз безпомоћнне злобе јавља се својством непокајаних грешника, када се ослободе тела и виде Христа у слави Његовој, и сав Небески свет како слави Његову победу, а за њих у исто време толико омрзнутог.
Али питамо се, зашто ће муке те беспомоћне злобе бити вечне? Ево одмах и одговарамо: завршиле би се оне саме по себи са ослобоађањем богоборачких душа од те мржње. Међутим, да ли је могуће такво помирење душе са нечим што је њој одувек било мрско; и када је већ једном заувек остала са својом мржњом, чак и после тога, када је чула све Христове призиве, и видела Његов последњи суд и славу Анђела и Светих. Овде на земљи, наша осећања се мењају на добру или лошу страну добијајући нове утиске и спознаје, а када се сваки опит личног и светског живота исцрпи до краја, и озлојеђеност душе не размекша, да ли је тада уопште потребна унутрашња промена? Наравно да није!
А шта се говори за вечни огањ? Шта је или какав је тај вечни пламен? Одговорићемо из књииге пророка Исаије са истим тим његовим питањем: „ко ће из нас остати код огња који прождире, ко ће из нас опстати при вечном пламену – Тај, Ко ходи у правди и говори што је право; Ко мрзи корист“[9]) и т.д. Савршено је јасно, да се под вечним пламеном разуме Божије присуство или чак сам Господ Бог. За једне Он ће бити извор насладе, а за друге, само созерцавање Његовог Бића – извор мука. Нешто слично може се прочитати и код Апостола Павла.[10])
Због чега основно богословље назива ад удаљеним местом од Бога? Ево одговора: ово треба да се разуме као морално удаљавање, а не физичко, јер Апокалипсис нама сведочи, да ко се открије да је непријатељ Божији, тај ће „бити мучен у огњу и у сумпору пред светим Анђелима и пред Јагњетом, и дим мучења његовог уздизаће се у векове векова“.[11])
У самом закључку да кажемо да вечне муке нису казна Божија или некаква Његова освета, него, добровољно њихово расположење и добровољно њихово стање.
„Новое Время“, 15-го февраля, 1924. №824
Са руског протојереј Љубо Милошевић.

Припремљено за интернет листу „светосавље“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На руском се римује гнусный и грустный – прим. прев.
  2. Лк 16, 26
  3. 1 Петр. 3, 18 – 20
  4. Јн. 15, 22 – 24.
  5. Д.А. 16, 15.
  6. Д.А. 7, 54.
  7. Мт. 22, 13.
  8. Пс. 34, 16.
  9. 33, 14 – 15.
  10. 1Кор. 3. 12 – 15.
  11. Ап. 14, 10 – 11.

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *