O VASPITANJU DECE

SVETI LUKA VOJNO-JASENECKI
O VASPITANJU DECE
 
„Pazite da ne prezrete jednoga od ovih malih“.
(Mt. 18, 10)
 
Da li pamtite ove Hristove reči, da li ste razmišljali da se one odnose direktno i neposredno na vas?
Zar imate malo tih „malih“ koje treba da čuvate?
Zar je malo u vas sinova i kćeri zbog kojih lijete gorke suze?
Zar ima malo vaših razvratnih kćeri i sinova, lopova i huligana?
Mnogo, mnogo suza lijete nad njima. Otkuda to? Otuda što ne pamtite te Hristove reči: „Pazite da ne prezrete jednoga od ovih malih„.
I molitva vaša biva besplodna. Zašto?
Zato što nije moguće prenositi na Boga sopstvene obaveze, jer ste sami bili dužni da se brinete o vašoj deci i da ih vaspitavate, da ne čekate da to, zbog vašeg nerada, ispuni Bog.
Ako vaš sluga ne ispunjava svoju dužnost i čeka da je vi ispunite, zar ćete početi da radite za njega, zar se nećete razgneviti na lenjog slugu?
Šta želite vi od Boga, ako se sami ne trudite nad vašom decom?
Sveti Jovan Zlatoust je izrekao strašne reči o onima koji ne vaspitavaju svoju decu:
Roditelji koji prenebregavaju hrišćanski da vaspitaju svoju decu, gori su od decoubica, jer ubice dece razdvajaju duše od tela, a oni i dušu i telo bacaju u geenu ognjenu„.
Težak, težak odgovor će dati pred Bogom svako od vas, ko ne brine o vaspitanju svoje dece, takav težak odgovor, kakav je oslikan u Bibliji, u Prvoj knjizi Carstva gde se govori o pobožnom jevrejskom prvosvešteniku Iliji, koji je pedeset godina bio sudija naroda izrailjskog. Uz njega se nalazio, njemu je služio Sveti Prorok Samuilo, tada još samo dete. I jednom, u snu, tom svetom detetu Gospod je zapovedio da prvosvešteniku javi da ga čeka strašna kazna Božija jer nije brinuo o svojoj deci.
A njegova deca su bili sveštenici i svojim bezakonjem ozlobili su narod i odvraćali ga od Boga.
Kada su Jevreji donosili meso životinja za prinos žrtvi Bogu, tada su sluge tih nesrećnih sveštenika birali najbolje komade mesa iz kotla u kome se kuvalo za žrtvoprinošenje i davali tim nesrećnim sveštenicima. Čak su odabirali i sirovo meso a na traženje ljudi, da prvo prinesu žrtvu, odgovarali: ako ne daš, silom ćemo uzeti.
Videći to i narod se odvraćao od žrtvoprinošenja.
Za takvo bezakonje Gospod nije kaznio samo te sveštenike, već i samog prvosveštenika Iliju.
Desila se i najezda Filistejaca na zemlju izrailjsku i za vreme rasplamasale bitke, taj 98-godišnji starac sedeo je u hramu u očekivanju vesti sa bojišta.
Došao je uzbuđeni, prašinom prekriveni glasnik i rekao: „Tvoje sinove su bili, a Kovčeg Božiji uzet je u plen.“
Čuvši tu vest, prvosveštenik je pao nauznak, slomio kičmu i umro teškom smrću.
A Gospod je javio da će se kazna produžiti nad svim njegovim rodom.
Eto vidite, koliko je strašno – ceo njegov rod je potpao pod kaznu jer prvosveštenik Ilija nije zadržavao sinove svoje od teških grehova.
To preti svakom od vas, ko bude bio lenj za vaspitanje svoje dece.
A o onima koji su svim srcem stremili da vaspitavaju svoju decu u pobožnosti, slušate na svakom jutrenju u 102. Psalmu ove pobožne reči:
„A milost je Gospodnja od veka do veka na onima koji Ga se boje, i pravda je Njegova na sinovima sinova onih koji čuvaju zavet Njegov, i pamte zapovesti Njegovih da ih izvršuju.“
U vekove vekova blagoslov Božiji na onima koji vaspitavaju decu svoju u pobožnosti. Recite, šta će biti sa nesrećnom ćerkom vašom, koja se u mladosti predaje razvratu, a zatim, udajući se, rađa decu? Da li će blagoslov Božiji biti na njoj i na svoj njenoj porodici?
Ne, ne. Tu će izrasti nepobožni, bogoprotivni rod. U vekove vekova visiće prokletstvo Božije nad onima, koje nisu vaspitali u duhu hrišćanske pobožnosti. Pomislite, kako je to strašno, kako tešku odgovornost nosite pred Bogom, ako ne vaspitate decu svoju u hrišćanskom moralu.
Kako ih treba vaspitati? Kao što su vaspitavali svoju decu drevni hrišćani, hrišćani prvih vekova. Oni su od najranijeg detinjstva decu učili molitvi, hramu, postovima, crkvenim Tajnama. Kada su ih učili pismenosti, učili su ih po knjigama Svetog Pisma. Nikada nisu dozvoljavali detetu da sedne za sto i da počne da jede bez molitve. Govorili su deci da svako delo, svaki korak hrišćanina mora da počne krsnim znamenjem i molitvom. Kada su poučavali svoju decu brinuli su se ne samo o opštem obrazovanju, o neznabožačkoj mudrosti, o izučavanju filosofije, muzike, naukama. Ne, učili su ih sasvim drugim stvarima. Učeći decu svoju, oni su se rukovodili dubokim, svetim pravilom:
Smatrali su nesrećnim čoveka koji zna sve, a ne zna Boga, a blaženim onog ko zna Boga, makar ne znao ništa drugo.“
Nemojte misliti, da vam se time zabranjuje da decu vašu poučavate svim svetskim naukama, nipošto. Najveći Oci naši i Učitelji Crkve su se sami u mladosti veoma usrdno predavali izučavanju mudrosti naučnoj, filosofskoj. Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti bili su veoma obrazovani ljudi svog vremena. I vaša deca trba da budu obrazovana, učena. Ali važno je samo da se njihovo učenje i vaspitanje ne ograničavaju samo svetskom mudrošću, mudrošću ovoga sveta. Izuzetno je važno da bi se, zajedno sa tim, oni poučavali postojanoj pobožnosti, da bi se ona, izučavajući nauke uvek sećala Boga, zapovesti Božijih, Hristovog puta. Tada i samo tada ona neće zabludeti na putevima mudrosti ljudske, samo tada će moći da iznad svega postave mudrost hrišćansku, poznanje Boga.
Tako treba da učite vašu decu. A kako ste dužni da ih vaspitavate, da u njima zasađujete najvišu moralnost hrišćansku?
Pre svega, vašim primerom, jer se deca vaspitavaju upravo primerom svojih roditelja. Recite, da li će odrasti u čiste i dobre ljude deca, koja u licu svojih roditelja vide najgore primere nemorala? Da li će čiste i celomudrene biti kćeri vaše, ako im sami date primer preljube? Da li će biti čista, nesposobna za lopovluk deca vaša, ako ih od toga ne budete uklanjali od najranijih godina?
Kada sinovi vaši kradu i pustoše bašte, čupaju tuđe, ne ostavljaju plodove da sazru u vrtovima i kada dolaze da se žale na njih, tada majke spokojno odgovaraju – pa šta, deca su mala, šta pitaju za njih? Gospod će vas pitati! Pitaće vas strašno, zašto ste dozvolili deci da kradu od najranijeg uzrasta, zašto ih niste učili zapovestima Božijim, zašto im niste usadili uklanjanje i prezir prema lopovluku i huliganstvu?
Teški odgovor ćete dati pred Bogom za svaku sablazan, koju će u vama videti deca vaša, za sve svađe, hule, praznoslovlje, tuče koje se događaju pred njihovim očima. Ako sami tako postupate, čemu ćete naučiti decu svoju?
Evo kakve je strašne reči izrekao veliki učitelj vaseljene, najveći od crkvenih besednika, Jovan Zlatousti, o roditeljima koji ne uče decu svoju dobru, već pojačavaju njihove loše osobine, strasti i bezbožnost:
Vi, kao da se namerno starate da pogubite decu svoju, pokazujete im samo ono što im je, ako čine, nemoguće da se spasu. Evo pogledaj pre svega:
„Teško onima koji se smeju“, a dajete deci vašoj mnoštvo povoda za smeh. „Teško bogatima“, a vi se samo o tome i brinete, da bi se ona obogatila; „teško vama kada počnu dobro o vama govoriti ljudi“, a vi često gubite svo svoje imanje radi slave ljudske; „koji vređa brata svoga kriv je paklu ognjenom“, a vi smatrate slabim i kukavicama ljude koji ćutljivo trpe uvredljive reči od drugih. Hristos zapoveda da se uklanjamo od borbi i rasprava, a vi neprestano zanimate decu svoju tim zlim delima. „Onaj ko ljubi dušu svoju“, rekao je Gospod, „pogubiće je“, a vi ih na svaki način uvlačite u takvu ljubav; „ako ne opraštate“ govori On, „ljudima sagrešenja njihova, ni Otac nebeski vaš neće oprostiti vama“, a vi čak prekorevate decu, kada ona ne žele da se osvete uvrediocima. Hristos je rekao da oni koji ljube slavu, ako i poste, ako se mole, ako daju milostinju, sve je beskorisno; a vi se samo i starate da deca vaša zadobiju slavu.
I nije loše samo to, što svojoj decu usađujete protivno zapovestima Hristovim, već i to, što hulite na dobro, nazivajući skromnost neobrazovanošću, krotost – kukavičlukom, pravednost – slabošću, smirenje – servilnošću, nezlobivost – bespomoćnošću.
Vi ih usmeravate ka delima za koja je Isus Hristos odredio neizbežnu propast; vi o njihovoj duši, kao o nečemu nepotrebnom ne brinete, a o onome što je zaista suvišno, brinete kao o neophodnom i najbitnijem.
Činite sve, da bi vaši sin imao slugu, konja i najbolju odeću, a da bi on sam bio dobar, o tome ne želite ni da mislite; ne – prostirući do takvog stepena brigu o drvetu i kamenu, dušu ne udostojavate ni najmanje dela takve brige. Sve činite da bi u domu stajala čudna statua i da bi krov bio zlatan, a da bi najdragocenije delo – duša – bila zlatna, o tome ne želite ni da pomislite„.
Kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti pre 1500 godina, tako je neophodno reći vam i sada, jer, zar i vi sada ne vaspitavate decu svoju isto tako loše, ne usađujući im strah Božiji? Zar ne ulažete sve svoje brige da bi svojoj deci pružili što je moguće bolji položaj u životu, da bi ih postavili među vlastodršce, bogate i moćne? Zar ne usađujete deci vašoj da je u novcu moć, da je neophodno zadobijati velika znanja radi bogatstva i bezbrižnom, ugodnom životu?
A zar je to neophodno? Neophodno je upravo suprotno. Neophodno je deci usađivati prezir prema svemu tome – novcu, bogatstvu, slavi, visokom položaju u društvu. Neophodno je privijati im ljubav prema čistoti, svetosti, pobožnosti. A o tome se najmanje brinete.
Sa vaspitanjem male dece treba početi od samih pelena, jer se u najranijem uzrastu deca lako predaju svakoj pouci. Njihova duša je meka, poput voska, na njoj se utiskuje sve što želite da utisnete – kako vaši loši primeri, tako i pobožne reči i svaki svetli i čisti primer.
Drevni hrišćani su od najranijeg doba učili decu molitvi i čitanju Svetog Pisma. A sada govore – zar je to dečije zanimanje – zanimati se psalmima? To je delo monaha i staraca, a deci je neophodno veselje i radost. Zaboravljate ono što je Sveti Tihon Zadonski rekao tako jednostavno: „Malo drvce, gde ga saviješ tamo će i rasti; novi sud će odavati takav miris, kojim ga budete ispunili, ulivajući u njega ili smradnu tečnost ili mirisnu i čistu.“
Eto, ako u dušu malog deteta budete ulivali svaki smrad, ona će uvek biti smradna. Ako budete ulivali miris Hristovog miomira, tada će vaša deca uvek mirisati pred ljudima, biće vam radosti uteha.
Vašim primerom vaspitavajte decu. O tome je prelepo besedio slavni propovednik ruski, arhiepiskop harkovski Amvrosije. Poslušajte kakve je jednostavne reči, koje proniču u dušu on izgovorio.
Kada ni jedan član porodice ne može da ostane bez večernje i jutarnje molitve – kada otac ne izlazi iz doma na svoj posao ne pomolivši se pred Svetim Ikonama, i kada mati ne započinje ništa bez krsnog znamenja – kada i malom detetu ne dozvoljavaju da uzme hranu, dok se ne prekrsti – zar se time ne uče deca da u svemu mole za pomoć Božiju, i da na sve prizivaju blagoslov Božiji, i da veruju, da bez pomoći Božiji nema sigurnosti u životu, da bez Njegovog blagoslova nema uspeha u delima ljudskim?
Ne može ostati besplodnom za decu vera roditelja, kada oni, pri siromaštvu i problemima, sa suzama na očima govore: „šta činiti? neka bude volja Božija“; u opasnostima: „Bog je milostiv“; pri teškim okolnostima: „Bog će pomoći“; pri uspehu i radostima: „slava Bogu, Bog je dao“.
Ovde se uvek i u svemu ispoveda Božija blagodat, Božiji promisao, Božija pravda.
Majka, predmet celokupne ljubavi i nežnosti dece, stoji sa pobožnim izrazom i moli se pred ikonom Spasitelja: deca gledaju čas na nju, čas na ikonu – i nije im potrebno dugačko objašnjenje šta se događa.
Eto prvog tihog časa bogopoznanja. Eto prvog i najvažnijeg časa pobožnosti. Takve lekcije možete i morate uvek i u svemu davati deci svojoj.
Dužni ste da čuvate decu od svega što je nečisto, loše. Morate zadržavati kćeri od čitanja necelomudrenih, sladostrasnih romana, treba da tražite od njih da čitaju sa rasuđivanjem; morate ih zadržavati od ispraznih prizora, ne dozvoliti im da se stalno zabavljaju i stalno idu po bioskopima i pozorištima. Morate ih naučiti tihom i vrednom domaćem životu.
A još ne treba da zaboravljate da je nemoguće vaspitati malo dete, nikada ga ne kaznivši. Morate pamtiti da najveću grešku čine oni roditelji, koji su zaljubljeni u svoju malu decu, obožavaju ih, sve praštaju, nikada ne kažnjavaju. O takvima je premudri Sirah rekao: „Mazi dete i ono će te uplašiti.“
A evo šta govori naš veliki Svetitelj Tihon Zadonski.
Nekažnjavani mladi kada odrastu, nalik su na konje neobuzdane i besne. Zato, hrišćanine, ljubi decu svoju i kažnjavaj ih. Neka ih sada i boli telo, dok su mladi, da i ti ne bi bolovao zbog njih srcem. Neka i plaču od tebe, da ne bi ti plakao od njih i za njih. Međutim, umerenost u svemu je pohvalna i potrebna.“
Neophodna je umerenost u kažnjavanju, po rečima Svetitelja. Nemoguće je kažnjavati decu sa gnevom, sa zlobom, sa mržnjom. Neophodno je kažnjavati sa spokojstvom, ljubeći; tada deca osećaju tu ljubav, osećaju da su zaslužili kaznu, i tada će kazna biti od koristi i ispraviće ih.
O takvom kažnjavanju dece mnogi od vas i ne misle i ostavljaju nekažnjenima ne samo male, već i teške prestupe – čak lopovluk, huliganstvo, čak bludni život mladih devojaka.
Vidite, kako ogromni zadaci stoje pred vama u delu vaspitanja dece, vidite kako su svete dužnosti majke. Nema važnije obaveze, nema teže odgovornosti pred Bogom za majke od dobrog vaspitanja dece. Pred Bogom ćete teško odgovarati i na svo potomstvo ćete navući gnev Božiji, ako ne budete brinuli o vaspitanju svoje dece. I mučićete se i plakati, plakati, gledajući na njih.
I tako – „Pazite da ne prezrete jednoga od ovih malih„. Brinite se uvek o njima, dajte im uvek svetle primere pobožnosti i tada će blagoslov Gospodnji biti od veka i do veka na deci vašoj i na vama.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
SLOVO – PRAVOSLAVNЫЙ OBRAZOVATELЬNЫЙ PORTAL

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto najlepše što sam ikada pročitala.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *