NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O SVEŠTENSTVU

O SVEŠTENSTVU

 

O SVEŠTENSTVU
 

 
BESEDA ŠESTA
 
1. Tako biva u sadašnjem životu, kao što si ti već slušao. Kako ćemo, pak, podneti ono što se ima desiti kada ćemo davati odgovor za svakoga od onih koji su nam povereni? Tamo se kazna neće ograničiti na stid, već predstoji večno mučenje. Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih (Jev.13,17). O tome sam i ranije govorio, ali ni sada neću prećutati. Strah od te pretnje postojano potresa moju dušu. Ako je za onoga ko sablazni jednog i pritom malog bolje da mu se obesi kamen vodenički o vrat njegov te da potone u dubinu morsku, i ako svi koji ranjavaju savest braće greše protiv samog Hrista (Mt.18,6; 1.Kor.8,12), šta će tek pretrpeti i kakvoj će se kazni podvrći oni koji su pogubili ne jednog, dvojicu ili trojicu, već takvo mnoštvo? Oni ne mogu da se opravdaju neiskustvom, da pribegnu neznanju, da se izvinjavaju neophodnošću i prinudom. Ka takvoj zaštiti pre mogu da pribegavaju potčinjeni, opravdavajući se za sopstvene grehe, negoli predstojatelji za opravdanje grehova drugih ljudi. Zbog čega? Zbog toga što onaj ko je postavljen da ispravlja neznanje drugih i danagoveštava predstojeću borbu sa đavolom ne može da se opravdava neznanjem i da govori: „Ja nisam čuo trubu i nisam predvideo rat“. On je, kao što govori Jezekilj, i postavljan da trubi zadruge i da nagoveštava dolazeće nevolje. Zbog toga će ga neminovno postići kazna ukoliko pogine makar jedan čovek. Ako stražar vidi mač koji dolazi i ne zatrubi ljudima i ne objavi, te dođe mač i uzme dušu, njenu krv ću tražiti iz ruku njegovih, premda je i uzeta radi svog bezakonja (Jez.36,6). Prestani da me uvlačiš u tako neizbežnu odgovornost. I mi ne govorimo o predvodništvu vojske, niti o (zemaljskom) carevanju, već o delu koje zahteva anđelsku vrlinu.
2. Sveštenik, naime, treba da ima dušu čistiju od samih sunčevih zraka kako ga nikad ne bi ostavio Duh Sveti i kako bi mogao reći: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal.2,20). Oni koji žive u pustinji i koji su se udaljili od grada, trga i tamošnje buke, svagda se nalaze u pristaništu i naslađuju se tišinom. Pa ipak, oni se ne rešavaju da se oslone na bezbednost svog života, već preduzimaju mnoštvo drugih predostrožnosti, ograđujući se sa svih strana i starajući se da govore i delaju sa velikom opreznošću kako bi, po meri ljudskih sila, sa smelošću i istinskom čistotom mogli da pristupe Bogu. Kakvu tek treba, po tvom mišljenju, da ima silu i čvrstinu sveštenik da bi svoju dušu sačuvao od svake nečistote i da bi duhovnu krasotu očuvao nepovređenom? Njemu je neophodna veća čistota negoli njima. A onaj kome je neophodna veća čistota svakako će imati više povoda da se okalja, osim ukoliko postojanom budnošću i velikim naprezanjem ne učini da mu je duša nedostupna za tako nešto. Lepota lica, prijatnost pokreta tela, usklađenost hoda, nežnost glasa, mazanje očiju, bojenje obraza, pletenice, ukrašavanje kose, dragocenost odeće, blagouhanje mirisa i sve drugo čime se zanosi ženski pol može dušu dovesti do smućenja ukoliko ne bude čvrsto ograđena strogom celomudrenošću. Uostalom, nije ni čudno ukoliko se dođe do smućenja od svega toga. Međutim, veliko čuđenje i zaprepašćenje izaziva činjenica da đavo može da pobeđuje i ranjava ljudske duše i predmetima koji su sasvim suprotni. Neki su izbegli navedene zamke, ali su upali u druge, sasvim različite od prvih. Nemarno lice, nenameštena kosa, blatnjava odeća, neuredna spoljašnjost, grubo obraćanje, nepovezana reč, neusklađeni hod, neprijatan glas, siromašan život, neugledan izgled, nesigurnost i usamljenost najpre u posmatraču izazivaju sažaljenje, a zatim dovode do krajnje pogibli.
3. Mnogi su izbegli prve zamke koje se sastoje iz zlatnih stvari, mirisa, odeće i ostalog što sam pomenuo i lako padali u druge, koje se toliko razlikuju od njih, te [završavali] sa pogibijom. Prema tome, i siromaštvo i bogatstvo, i lep izgled i prosta spoljašnjost, i dolično i nemarno opštenje, i sve što sam nabrojao može u duši posmatrača da izazove borbu i da ga okruži napastima sa svih strana. Kako će on da se uspokoji među tolikim zamkama? Gde će on naći pribežište? On, doduše neće biti vučen nasilno (što je lako izbeći), ali je [veliko pitanje] kako će sačuvati dušu svoju od smućenja nečistim pomislima? Ja ne govorim o počastima koje izazivaju bezbrojna zla. Iako ometane silom celomudrenosti, počasti koje ukazuju žene često obaraju onoga ko se nije naučio da postojano pazi na takve zamke. Onaj, pak, ko počasti koje ukazuju muškarci ne prima sa velikom ravnodušnošću upada u sve suprotne strasti – u ropsko ugađanje i bezumnu nadmenost. Sa jedne strane, on će biti prinuđen da se ponižava pred svojim laskavcima, a sa druge će se zbog počasti koju mu ukazuju da se nadima pred nižim, survavajući se u provaliju bezumlja. O. tome sam već govorio. Štetu, pak, koja odatle proizilazi može poznavati samo onaj ko ima sopstveno iskustvo. Onaj ko se kreće među ljudima podvrgava se neizbežno i još mnogo većim opasnostima. Onaj, pak, ko je zavoleo pustinju poseduje slobodu od svega toga. Ponekad i njemu grehovna pomisao predstavlja ponešto slično. Međutim, ta predstava je slaba i brzo može da se ugasi, s obzirom da gledanje spolja ne dodaje hranu za plamen. Monah se boji samo za sebe samoga. Čak ako je i prinuđen da se brine o drugima, radi se samo o malom broju. Pa čak i da ih je mnogo, broj je ipak uvek manji, negoli broj onih koji pripadaju Crkvama. I briga o njima je mnogo lakša za nastojatelja ne samo zbog malobrojnosti, već i stoga što su svi slobodni od svetskih dela i nemaju potrebe da se brinu ni o deci, ni o ženi, niti o nečem drugom sličnom. To ih čini poslušnim nastojatelju i omogućuje im zajednički život, u kome se pogreške lakše primećuju i ispravljaju. Takav postojani nadzor nastojatelja mnogo pomaže napredovanju u vrlini.
4. Tome nasuprot, većinu od onih koji su pod nadzorom sveštenika pritiskaju svetovne brige, koje ih čine manje raspoloženim za duhovna dela. Stoga je učitelj dužan da, takoreći, svakodnevno seje kako bi se reč učenja makar zbog neprekidnosti ukrepila kod slušalaca. Preveliko bogatstvo, visina vlasti, nemarnost koja proizilazi od raskoši i mnogo toga drugog upropašćuju posejano seme. Često gustina tog trnja ne dopušta da seme padne na površinu zemlje. Sa druge strane, prevelika skorb, nevolja siromaštva, neprestana ogorčenja i drugi uzroci koji su suprotni navedenim ometaju bavljenje božanstvenim stvarima. Osim toga, ni mali deo grehova ne može biti poznat svešteniku. Jer, kako ih može znati kad veći deo ljudi ne zna ni po licu? Takve teškoće su vezane sa njegovim obavezama prema narodu. Ako, pak, neko razmotri njegove obaveze prema Bogu, videće da su navedene teškoće ništavne: toliko druge zahtevaju veću i marljiviju revnost. Kakav, naime, treba da bude onaj ko se moli za čitav grad, ili pre – za čitavu vaseljenu i umilostivljuje Boga za grehe svih? Čak i smelost Mojsija i Ilije ja smatram nedovoljnom za takvu molitvu. On Bogu pristupa kao da mu je poveren sav svet i kao da je otac svih, proseći i moleći za sveopšte okončanje rata i umirenje meteža, za mir i blagostanje, za brzo izbavljenje od svih pojedinačnih i društvenih nevolja koje opterećuju sve. Stoga on sam treba toliko da u svemu prevazilazi sve za koje se moli, koliko predstojatelj treba da prevazilazi sve koji se nalaze pod njegovim pokroviteljstvom. A sa kim ćemo ga porediti u trenutku kad priziva Svetog Duha i vrši Strašnu Žrtvu, često dodirujući svima zajedničkog Vladiku? Kakva se od njega očekuje čistota i kakva pobožnost? Pomisli o tome kakve treba da budu ruke koje vrše tu službu, kakav treba da bude jezik koji izgovara takve reči, kako treba da je sveta i čista duša koja prima takvu blagodat Duha? Tada i anđeli stoje pored sveštenika i cela skupina nebeskih sila uzvikuje dok ispunjavaju mesto oko žrtvenika u čast Onoga koji leži na njemu. U to dovoljno uveravaju sama dejstva koja se tada vrše. Jednom sam čuo sledeću priču jednog čoveka: jedan prezviter, divan čovek koji je više puta imao viđenja, baš u vreme službe ugleda, koliko mu je bilo moguće, mnoštvo anđela, odevenih u svetle odežde, kako okružuju žrtvenik sagnutih glava, slično vojnicima koji stoje u prisustvu cara. I ja tome verujem. Neko drugi mi je pričao ono što se sam udostojio da vidi i čuje, a ne neko drugi. Naime, [on kaže] da one koji se spremaju da odu odavde [tj. umru] i koji se sa čistom savešću pričeste Tajnama pri poslednjem izdisaju okružuju anđeli i prate ih odavde radi primanja Tajni. Ti, pak, ne drhtiš privlačeći moju dušu ka tako sveštenoj Tajni i uzvodeći u svešteničko dostojanstvo odevenog u nečisto ruho, iako takvog Hristos izgoni iz zajednice ostalih zvanica (Mt.22,13). Duša sveštenika treba da sija slično svetlosti koja osvetljava vaseljenu. Moju, međutim, dušu okružava mrak od nečiste savesti zbog čega je uvek pogružena u tamu i ne može nikada sa smelošću da gleda na svog Vladiku. Sveštenici su so zemlji (Mt.5, 13), a moju nerazumnost i neopitnost u svemu može li ko lako podneti izuzev tebe koji si navikao da me previše voliš? Sveštenik ne treba da bude samo čist, s obzirom da se udostojio tako velikog služenja, već i veoma blagorazuman i opitan u mnogome. On treba da poznaje sve žitejsko isto kao i oni koji se kreću u svetu i da bude slobodan od svega više negoli monasi koji žive po gorama. S obzirom da opšti sa ljudima koji imaju žene, koji vaspitavaju decu, koji poseduju sluge, koji su okruženi velikim bogatstvom, koji vrše društvena dela i poseduju vlast, on treba da bude mnogostran. Kažem mnogostran, a ne lukav, ne lažljiv, ne licemer. On treba da je ispunjen velikom slobodom i smelošću. On treba da zna i da popušta uz korist, kada okolnosti zahtevaju, tj. da bude i krotak i strog. On ne treba da sa svim potčinjenim opšti na isti način, kao što ni lekari ne leče bolesnike istim postupkom i kao što ni krmanoš ne zna samo jedno sredstvo za borbu sa vetrovima. I brod Crkve potresaju postojane bure. Te bure ne samo da dolaze spolja, već se rađaju i iznutra i od sveštenika zahtevaju veliku pažnju i zalaganje.
5. Sva ta raznoobrazna dejstva usmerena su ka jednom cilju – slavi Božijoj i sazidanju Crkve. Veliki je podvig i veliki trud monaha. Međutim, ukoliko neko uporedi njihov trud sa sveštenstvom koje se dolično obavlja, naći se među njima razliku kao između običnog čoveka i cara. Kod njih postoji veliki podvig, ali u naporu učestvuju i duša i telo, ili bolje reći, veći njegov deo se obavlja posredstvom tela. I ako ono ne bude snažno, revnost ostaje samo revnost, bez mogućnosti da se izrazi na delu. Naporni post, ležanje na zemlji, bdenje, neumivanje, teški trud i ostalo što potpomaže iznuravanje tela u celini se napušta ukoliko telo nije snažno za iscrpljivanje. Ovde se, pak, radi o čistoj delatnosti duše i nije neophodno da je telo zdravo da bi se projavila vrlina. Da li nam krepost tela pomaže da nismo gordi, gnevljivi, drski, već trezvoumni, celomudreni, skromni, te da imamo sva ostala svojstva koja je blaženi Pavle nabrojao izobražavajući prevashodnog sveštenika (1.Tim.Z,2)? To, pak, ne može da se kaže o vrlini monaha. Oni koji se bave pozorištem imaju potrebu za mnogim oruđima – točkovima, konopcima, mačevima, dok se kod filosofa sva delatnost sastoji u duši, te nema potrebe ni za čim spoljašnjim. Tako je i ovde. Monasi imaju potrebu za dobrim telesnim uslovima i mestima koja su pogodna za život kako ne bi bili mnogo udaljeni od opštenja sa ljudima i kako bi imali tišinu pustinje. Oni ne treba ni da se lišavaju blagotvornog vazduha, s obzirom da za onoga ko se iznurava postom ništa nije štetnije od lošeg rastvorenja vazduha.
6. Ja neću sada ništa reći o tome koliko su oni prinuđeni da brinu o pripremi odeće i hrane, starajući se da sve sami za sebe urade. Sveštenik, pak, nema nužde ni za čim time za svoje potrebe, već živi bez brige o sebi i u opštenju (sa pastvom) u svemu što ne donosi štetu, slažući sva poznanja u riznicu svoje duše. [Šta] ako neko počne da prevaznosi usamljivanje u samom sebi i udaljavanje od opštenja sa narodom? I ja bih to nazvao znakom trpljenja, ali ne i dovoljnim dokazom potpune duševne hrabrosti. Onaj ko upravlja kormilom u pristaništu još ne pokazuje dovoljan dokaz za svoje iskustvo. Onoga, pak, ko i usred mora i za vreme bure spase brod svi moraju nazvati prevashodnim kormilarom.
7. Prema tome, mi ne treba da se preterano divimo tome što se monah, živeći u usamljenosti, ne smućuje i ne čini mnoge i teške grehe: on je, naime, udaljen od svega što razdražuje i uznemirava dušu. Međutim, onaj ko je posvetio sebe na služenje celom narodu i ko je obavezan da nosi grehe mnogih zaista zaslužuje aplauze i divljenje svih ukoliko ostaje nepokolebiv i tvrd, te u burno vreme upravlja dušom kao i za vreme tišine. On je zaista jasno dokazao svoju hrabrost. Stoga se ni ti nemoj čuditi što ja, izbegavajući trgove i opštenje sa ljudima, nemam protiv sebe mnogo tužilaca. Ne treba se diviti što ja za vreme sna nisam grešio, što nisam padao bez borbe i što nisam dobio ranu bez bitke. Kaži mi, naime, ko će da me izobliči i otkrije moju poročnost. Ovaj krov i ova kelija? Ali, oni ne mogu da govore. Ili, moja majka koja bolje od svih zna moje osobine? Ali, sa njom naročito nemam ništa zajedničko i među nama nikada nisu bile rasprave. A čak i da se to desilo, ipak nema ni jedne tako surove i nečedoljubive majke koja bi bez ikakvog razloga i bez prinude stala da ruži i sramoti pred svima onoga koga je nosila, rodila i vaspitala. Ali, kad bi neko ushteo da marljivo ispita moju dušu, našao bi mnogo slabosti, kao što znaš i ti sam koji si više od svih navikao da me uzdižeš pohvalama pred svima. Ja to ne govorim iz skromnosti. Seti se samo koliko sam ti puta govorio (kad je među nama reč bila o tome) da bih hiljadu puta radije izabrao da zaslužim o sebi dobro mišljenje kao predstojatelj Crkve, negoli kao monah, samo kad bi me neko postavio pred takav izbor. Ja nikad pred tobom nisam prestao da ublažavam one koji su mogli ispravno da obavljaju to služenje. I niko neće osporavati da ja ne bih pobegao od onoga što sam ublažavao, samo kad bih bio sposoban da ga obavljam. Ali, šta da radim? Za predstojanje crkveno ništa nije toliko nekorisno kao besposlenost i bezbrižnost, koju neki nazivaju divnim podvižništvom. Ja u njemu, pak, nalazim zavesu sa vlastitu neprikladnost, pokrivajući njime mnoštvo mojih nedostataka i ne dopuštajući da ee obnaruže. Onaj ko je navikao da se nalazi u takvoj bezdejstvenosti i da živi u velikom bezmolviju, oseća nemir i smućenje zbog svog neiskustva, čak i da ima velike prirodne sposobnosti, te veliki deo snage gubi, ostavljajući je neupotrebljenom. A ukoliko je pri tome i spor umom i neiskusan u krasnorečju i suprotstavljanju, niukoliko se neće razlikovati od kamenih (statua). Stoga mali broj iz tog podvižništva prelaze na podvig sveštenstva. Osim toga, i od njih veći deo se pokazuje kao nesposoban, pada duhom i doživljava neprijatne i teške posledice. I to uopšte nije čudno. Pošto podvizi i upražnjavanja nisu isti, onaj ko se podvizava u jednome uopšte se ne razlikuje od onih koji se ne upražnjavaju u drugome. Onaj ko izlazi na poprište sveštenstva naročito treba da prezire slavu, da savlađuje gnev, te da je ispunjen svakom blagorazumnošću. Onaj, pak, ko se posvetio monaškom životu nema nikakvog povoda da se u tome upražnjava. Pored njega nema ljudi koji bi ga razdraživali, kako bi mogao da se privikne da ukroćuje silu gneva. Nema ljudi koji bi ga hvalili i tapšali mu kako bi se naučio da prenebregava narodne pohvale. On nema mnogo potrebe ni za blagorazumnošću koja je neophodna u crkvenim delima. Stoga oni, pristupajući podvizima koje nisu iskusili, stupaju u nedoumicu, osećaju teškoću i dolaze do smućenja. Osim toga, oni ne uspevaju ni u vrlini, a često gube i ono sa čime su došli.
8. Vasilije je rekao: Pa šta? Zar da se na upravljanje Crkvom postavljaju ljudi koji žive u svetu i staraju se o žitejskim stvarima, koji se upražnjavaju u raspravama i svađama, koji su ispunjeni mnoštvom nepravdi i koji su navikli na raskoš?
Zlatoust: Uspokoj se, blaženi, rekoh. Pri izboru sveštenika o takvima ne treba ni misliti. Treba misliti samo o onima koji, živeći i opšteći sa svima, mogu bolje od samih inoka da sačuvaju nenarušenu čistotu i celomudrenost, spokojstvo, blagočašće, trpljenje, trezvoumlje i ostale dobre osobine koje su svojstvene monasima. Ako pak, onaj ko ima mnogo slabosti (ali ih u usamljenosti može sakriti i bez opštenja sa ljudima zadržati nedejstvenim) stupi pred sav [narod], neće postići ništa drugo osim što će postati smešan i podvrći se velikoj opasnosti. To se i meni skoro desilo. Jedino je promisao Božiji otklonio taj oganj od moje glave. Takav čovek nikad ne može da se sakrije ukoliko se postavi na videlo, već se uvek izobliči. Kao što oganj ispituje metalna veštastva, tako i klir ispituje ljudske duše i prepoznaje da li je neko gnevljiv, ili malodušan, ili častoljubiv, ili gord, ili ima neki drugi porok. On brzo obnaružuje sve slabosti. I ne samo da ih obnaružuje, nego ih čini težim i upornijim. Ukoliko se pozleđuju, rane teško zaceljuju. Tako je i sa duševnim strastima: ukoliko se izazivaju i razdražuju, utoliko obično postaju žilavije i one koji su im predani navode na učestalo grešenje. Nepažljivog čoveka one navode na slavoljublje, na nadmenost i koristoljublje, uvlače ga u raskoš, raslabljenost i nemarnost i, malo po malo, u ostale poroke koji se od njih rađaju. Među ljudima u velikoj meri može oslabiti revnost duše i umanjiti se njeno stremljenje ka Bogu. Na to utiče pre svega opštenje sa ženama. Predstojatelj koji napasa svoje stado ne može da brine samo o jednom delu – o muškarcima, a da drugi deo, tj. žene ostavi zanemarene. One naročito ištu staranje s obzirom da su sklonije ka grehu. Onaj ko primi episkopstvo treba da se stara i o njihovom zdravlju, i to u istoj meri, ako ne i većoj. On je dužan da ih posećuje kad su bolesne, da ih teši kad su žalosne, da ih prekoreva kad se predaju nemarnosti, da im pomaže kad su siromašne. Dok sve to ispunjava, lukavi će naći mnogo puteva za napad, ukoliko se ne ogradi tvrdom ogradom. Pogled ne samo na neuzdržljivu, nego i na celomudrenu ženu pogađa i smućuje dušu, laskanja je varaju, počasti porobljuju, a plamena ljubav (inače uzrok svih dobara) postaje uzrok bezbrojnih zala za one koji se njom ne koriste pravilno. Osim toga, i neprestane brige otupljuju oštrinu uma i onoga ko je sposoban da se [u molitvi] uznosi kao ptica čine težim od olova. I gnev koji ovlada dušom slično dimu pomračuje svu njenu unutrašnjost. I ko može izbrojati sva ostala štetna dejstva – uvrede, nipodaštavanja, prekore od viših i od nižih, od razumnih i od nerazumnih?
9. Obično su ljudi koji nisu sposobni za ispravno suđenje strogi i spori da prihvate opravdanje. Dobar predstojatelj ne treba da prezire ni takve ljude, već treba da odgovara na optužbe svih njih sa velikom krotošću i sa spremnošću da im radije oprašta njihove nerazumne prekore, negoli da se vređa i gnevi. Pazeći se da ga učenici ne podozrevaju u potkradanju, blaženi Pavle je i druge uveo u raspolaganje novcem: Da nas ko ne pokudi za naše rukovanje ovolikim obiljem priloga (2.Kor.8,20). Utoliko pre smo mi dužni da učinimo sve da ukinemo rđava podozrenja,čak i ukoliko su lažna, nerazumna i potpuno nesaglasna sa našom slavom. Mi ni od jednog greha nismo toliko daleki kao Pavle od potkradanja. Pa ipak, iako tako dalek od tog rđavog dela, on nije prenebregao podozrenje naroda koje je bilo veoma besmisleno i bezumno. Jer, zaista je bilo bezumno u tako nečem podozrevati tu blaženu i divnu^lavu. Pa ipak, bez obzira što je to podozrenje bilo tako nerazumno da se moglo javiti jedino kod sumanutog čoveka, Pavle unapred odstranjuje njegove uzroke. On nije prezreo nerasudnost naroda i nije rekao: „Kome može doći namisao da me podozreva u tome kada su i čuda i skromnost mog života privukli svačije uvažavanje i divljenje“. Potpuno suprotno, on predviđa i pretpostavlja to rđavo podozrenje i čupa ga iz korena, ili bolje reći, ne dopušta ni da nikne. Zbog čega? Stoga što se staramo za dobro ne samo pred Gospodom nego i pred ljudima (2.Kor.8,21). Toliko i još više treba uložiti staranje da se iskoreni i zaustavi ponikla rđava glasina. Treba čak izdaleka predvideti otkuda bi mogla da se pojavi i unapred ukinuti razloge zbog kojih ona niče. Uopšte ne treba čekati da se ona oblikuje i rasprostrani u ustima naroda, s obzirom da tada već neće biti lako da se iskoreni. Zapravo, tada to može biti vrlo teško, ili čak nemoguće, s tim što će postojati i opasnost da se izazove šteta za narod. Uostalom, kad ću se već ja zaustaviti u pokušaju da učinim nemoguće? Nabrajati sve ovdašnje teškoće znači [pokušavati] izmeriti more. I onaj ko je čist od svake strasti (što je, uostalom, nemoguće) neizbežno trpi bezbrojne gorčine zbog ispravljanja sagrešenja drugih. Koliki bi, zamisli,tek bezdan napora i briga i stradanja trebalo da podnese onaj kobi, pri sopstvenim slabostima, hteo dd savlada i svoje i tuđe poroke!
10. Vasilije je rekao: Ti se, pak, sada ne podvizavaš u tim naporima i nemaš briga, živeći usamljeno?
Zlatoust: Imam i sada, rekoh. Zar može čovek koji provodi ovaj mnogotrudni život da bude slobodan od briga i podviga? Međutim, nije isto otisnuti se u beskrajno more i preplivavati reku. Upravo je takva razlika između tih briga. I sam bih poželeo da mogu da budem koristan za druge: to bi i bio predmet moje usrdne molitve. Međutim, pošto ne mogu prineti korist drugome, ja se zadovoljavam time da, u krajnjoj meri, uspem da samog sebe spasem i izvučem iz bure.
Vasilije je rekao: Zar ti to zaista smatraš velikim delom? I da li uopšte misliš da se spaseš ukoliko ne koristiš nikome drugome?
Zlatoust: Dobro si i ispravno rekao, odgovorih. Ni ja ne verujem da neko može da se spase ukoliko ništa ne čini za spasenje bližnjega. Nesretnom sluzi nije ništa pomoglo što nije umanjio talanat. Njega je upropastilo to što nije umnožio dato i doneo udvojeno (Mt.25,24-30). Uostalom, ja mislim da će za mene biti bolja laka kazna zbog krivice što nisam spasao druge, negoli zbog toga što sam pogubio i sebe i druge, postavši lošiji po primanju takve časti. Ja sam uveren da me sada očekuje kazna koja odgovara težini mojih grehova. Po primanju časti mene ne bi očekivala samo dupla ili trodupla, već višestruka kazna kako za sablažnjavanje mnogih, tako i za uvredu Boga koji me je udostojio velike časti.
11. Bog je i Izrailjce silno ukorevao, pokazujući im da su zaslužili veću kaznu za grehe počinjene posle preimućstava koja im je darovao. Ponekad je On govorio: Samo sam vas poznao među svim plemenima na zemlji. Stoga ću na vama odmazditi sve grehe vaše. A ponekad Ce govorio]: I podizah između sinova vaših proroke i između mladića vaših sveštenike (Am.3,2; 2,11). I još pre proroka, pri ustanovljivanju žrtve On želi da pokaže da gresi sveštenika podležu mnogo većoj kazni, negoli gresi običnih ljudi: za sveštenika je trebalo prinositi žrtvu kao i za ceo narod (Lev.4). Time On izražava da rane sveštenika imaju potrebu za najvećom pomoći, koja je ravna pomoći za rane celog naroda. A one ne bi imale potrebu za najvećom pomoći da nisu najteže. One, pak, nisu najteže po svojoj prirodi, nego zbog dostojanstva sveštenika koji ih čini. I zašto ja govorim o ljudima koji vrše to služenje? Čak i kćeri sveštenika, koje nemaju nikakve veze sa sveštenstvom, usled dostojanstva svojih otaca potpadaju pod težu kaznu za grehe, [negoli ostale žene]. Prestup je isti i kod njih i kod kćeri običnih ljudi (na primer – preljuba), ali se one kažnjavaju mnogo teže (Lev.21,9; Pon.Zak.22,21).
12. Vidiš li sa kolikom očevidnošću ti Bog saopštava da načelnik zaslužuje mnogo veću kaznu negoli potčinjeni? Onaj ko kći sveštenika kažnjava više nego sve druge ćerke zbog njenog oca, ni samog vinovnika takvog povećanja kazne neće kazniti podjednako kao i druge, već mnogo više. I to je pravedno. Jer, šteta se ne ograničava samo na samog načelnika, već pogubljuje i duše slabijih ljudi koji gledaju na njega. Želeći to da naglasi, i prorok Jezekilj je razlikovao sud nad ovnovima od suda nad ovcama (Jez.34,17). Da li ti je jasno sada da sam imao razloga što sam se uplašio? Rečenome ću dodati još nešto: sada treba da se mnogo trudim da me duševne strasti ne savladaju potpuno. Međutim, taj trud podnosim i ne udaljujem se od podviga. Tako taština i sada ovladava mnome, ali se često naoružavam protiv nje, shvatajući da se nalazim u ropstvu. A dešava se i da prekorevam porobljenu dušu. I sada me napadaju rđave želje, premda ne podižu toliko silan plamen, s obzirom da oči ne mogu da spolja dobiju veštastvo za taj oganj. Osim toga, ja ne mogu da čujem onoga što govori rđavo: od toga sam potpuno slobodan budući da ne postoje oni koji razgovaraju. Zidovi, naravno, ne mogu da govore. Na isti način ne mogu da izbegnem ni gnev, premda kod mene i nema ljudi koji bi me opsedali. Često sećanje na nepristojne ljude i njihove postupke pali moje srce, premda ne u potpunosti. Ja brzo gasim njegov plamen i umirujem ga, ubeđujući se da je veoma neprilično i krajnje nesretno ostaviti svoje poroke i zanimati se porocima bližnjih. Stupivši, pak, među narod i predavši se nespokojstvu, ja ne bih bio u stanju da sebi dajem takve savete, niti da nalazim takve rukovodstvene pomisli. Oni koje je zahvatio neki potok, ili nešto drugo, i nosi ih po strmini, mogu da predvide svoju pogibao, ka kojoj su nošeni, ali ne mogu da izmisle nikakvu pomoć za sebe. Tako bi se desilo i sa mnom: pavši u veliku buru strasti video bih kaznu koja se svaki dan povećava, ali ne bih bio više u stanju, kao ranije, da se udubim u sebe i da zadržim jarosne porive sa svih strana. Moja duša je slaba i mala i povodljiva ne samo na te strasti, već i na goru od svih – zavist. Ona ne može spokojno da podnese ni uvrede, ni počasti, već je jedne dovode do uninija, a druge – prekomerno nadimaju. Kada su zdrave i snažne, ljute zveri savlađuju one koji se bore sa njima, naročito ako su slabi i neiskusni. Ako se, pak, iznure glađu, smiriće se njihova jarost i nestati veći deo snage, tako da u borbu i sukob sa njima već može da stupi i čovek koji nije naročito hrabar. Tako biva i sa duševnim strastima: onaj n’o ih oslabljuje, čini ih pokornim zdravom razumu, a ko ih usrdno hrani priprema sebi najtežu borbu i čini ih toliko strašnim da će sav život provoditi u ropstvu i strahu. A kakva je hrana za te zveri? Za taštinu – počasti i pohvale, za gordost – vlast i visina gospodarenja, za zavist – proslavljanje bližnjih, za srebroljublje – štedrost darodavaca, za neuzdržljivost – raskoš i česti susreti sa ženama, i za druge – nešto drugo. Sve te zveri će me silno napasti ukoliko istupim, te će rastrzati moju dušu i dovesti me u užas, a meni će biti veoma teško da ih odbijem. Ostajući, pak, ovde, imaću veliku muku da ih savladam: u stvari, njih potčinjava blagodat Božija, te do mene stiže samo njihova rika. Zbog toga ja ostajem nedostupan u ovoj keliji, bez ophođenja i neuljudan, strpljivo slušajući mnoštvo drugih sličnih nipodaštavanja, koje bih rado hteo da otklonim. Nemajući mogućnosti za to, ja se skrušavam i skorbim. Nemoguće je da budem društven i da ujedno ostanem u sadašnjoj sigurnosti. Stoga i tebe molim pre da požališ, negoli da okrivljuješ onoga ko se nalazi u tako teškom položaju. Međutim, ja te još nisam ubedio. Stoga je ostalo da ti kažem i ono što je još jedino ostalo sakriveno. Može biti da će to mnogima izgledati neverovatno: ipak, ja se neću postideti da ga otkrijem. Moje reči će obnaružiti rđavu savest i mnoštvo mojih grehova. Ali, kad će sveznajući Bog da me sudi strogo, šta mi još znači neznanje ljudi? Šta je još ostalo neotkriveno? Od dana kada si mi saopštio o toj nameri (da nas izaberu za episkope) ja sam često bio u opasnosti da se potpuno raslabim telom: takav strah i uninije su zavladali mojom dušom. Predstavljajući sebi slavu neveste Hristove, njenu svetost, duhovnu krasotu, mudrost, blagoljepije i razmišljajući o svojim slabostima, ja nisam prestajao da je oplakujem i da sebe nazivam nesretnim. Često sam uzdisao i sa nedoumicom govorio samom sebi: „Kome je to palo na um? Čime je toliko sagrešila Crkva Božija? Čime je ona toliko prognevila svog Vladiku kad se predaje meni (najprezrenijem od svih) i podvrgava takvoj sramoti“. Često razmišljajući na taj način u sebi i ne mogavši da podnesem misao o takvoj neprikladnosti, ja sam padao od iscrpljenosti slično raslabljenima, ne mogući ništa ni da vidim, ni da čujem. Kada je prolazila da obamrlost (s obzirom da je ponekad i nestajala), nastupale su suze i uninije, a posle dugotrajnih suza je opet nastupao strah koji je smućivao, raslabljivao i potresao moj um. U takvoj buri sam ja provodio prošlo vreme, a ti nisi znao: ti si mislio da živim u miru. Sada ću ti, pak, otkriti buru moje duše. Može biti da ćeš mi zbog toga oprostiti, prekinuvši da optužbama. Međutim, kako ću to da ti otkrijem? Kad bi ushteo da vidiš jasno trebalo bi da obnažim svoje srce. Međutim, kako je to nemoguće, postaraću se da ti, u krajnjoj meri, u nekoj maglovitoj slici predstavim mrak mog uninija. Ti ćeš, pak, na osnovu tog izobraženja suditi o samom uniniju. Zamislimo da je kći cara koji vlada svom vaseljenom postala nevesta i da se odlikuje neobičnom lepotom, koja prevazilazi ljudsku prirodu i koja mnogo prevazilazi sve žene, te duševnom vrlinom koja i sve muškarce koji su bili i koji će biti ostavlja iza sebe, dok blagom naravi prevazilazi sve zahteve mudroljublja, a blagoobraznošću svog lica pomračuje svaku telesnu krasotu. Zamislimo, zatim, da njen ženik devojke gori ljubavlju prema njoj ne samo zbog toga, već i stoga što prema n>oj oseća nešto posebno, silom svoje privezanosti prevazilazeći i najstrasnije ljubavnike iz istorije. Najzad, zamislimo da je on koji gori ljubavlju odnekuda čuo da sa njegovom divnom ljubljenom namerava da u brak stupi jedan od ništavnih i prezrenih ljudi, nizak po poreklu i neugledan po telu, i najneprikladniji od svih. Da li sam ti dovoljno izobrazio svoju žalost? Da li treba da i dalje nastavim tu sliku? Mislim da je to dovoljno da bih ti izrazio svoje uninije: radi toga sam ti i naveo taj primer. Da bih ti, pak, izrazio meru mog straha i zaprepašćenja preći ću na drugu sliku. Zamisli vojsku stavljenu iz pešaka i konjanika i mornara. Množina lađa je pokrila more, a gomila pešaka i redovi konjanika ravnicu i vrhove bregova. Na suncu blešti gvozdeno oružje i njegovi zraci se odbijaju o šlemove i štitove, dok se zveka kopalja i topot konja diže do samog neba. Nigde se ne vidi ni more ni zemlja, već svuda samo čelik i gvožđe. Naspram njih se postavljaju neprijatelji, divlji i neukrotivi ljudi. Nastupilo je već i vreme sukoba. Tada neko najedanput uzima jedno dete koje je vaspitano na selu i koje ne zna ništa drugo osim frule i štapa i oblači ga u gvozdeni oklop. Zatim ga vodi oko čitavog tabora i pokazuje mu odrede sa njihovim četovođama, strelce, praćkare, pukovnike, vojvode, teško naoružanu pešadiju, konjanike, kopljanike, lađe sa njihovim zapovednicima, vojnike na lađama i mnoštvo složenoga oružja na lađama. Onda mu pokazuje i sve neprijateljske redove, njihova svirepa lica, neobičnu ratnu opremu i bezbrojno mnoštvo oružja, duboke rovove, oštre provalije i neprelazne vrleti. On mu pokazuje i neprijateljske konje koji kao da lete silom vradžbina i oruženosce koji kao da se nose po vazduhu dejstvom svih vrsta čaranja. Neka mu zatim nabroji sve užase rata: oblake kopalja, kišu strela, veliku maglu, tamu i najmračniju noć koju stvara mnoštvo izbačenih strela koje svojom gustoćom zaklanjaju sunčeve zrake, prašinu koja potamljuje oči kao i pomrčina, potoke krvi, stenjanje onih koji padaju, dreku onih koji stoje, gomilu povaljanih, kola obagrena krvlju, konje koji sa svojim jahačima strmoglavce padaju radi mnoštva povaljanih lešina, zemlju na kojoj je sve pomešano – krv, lukovi i strele, konjska kopita i ljudske glave pored njih, ruka i vrat, golenica i rascepane grudi, mozak prilepljen za mač, polomljene oštre strele zabodene u oči. Neka mu nabroji i muke borbe na moru: lađe koje gore nasred vode ili koje tonu sa vojnom posadom, brujanje vode, krikove lađara, urlik vojnika, penu sačinjenu od talasa i krvi koja udara u brodove, mrtve koji leže na palubama, davljenike, plivače, one koji su izbačeni na kopno, one koje talasi nose i koji lađama ometaju kretanje. Jasno mu pokazavši sve ratne užase, neka mu doda i nevolju zarobljeništva, i ropstvo koje je teže od svake smrti. Kazavši mu sve to, neka mu zapovedi da odmah sedne na konja i primi vođstvo nad svom tom vojskom. Misliš li da bi taj dečko bio kadar da samo čuje tu priču? Zar ne bi on već od prvog prizora ispustio duh?
13. I nemoj misliti da ja rečima preuveličavam stvar. (Tako može izgledati) stoga što smo mi zatvoreni u telu kao u nekoj tamnici i ne možemo da vidimo ništa nevidljivo. Ti, pak, rečeno nemoj smatrati preuveličavanjem. Kada bi svojim očima mogao da vidiš najmračniju vojsku i najbešnji napad đavola ugledao bi mnogo veću i užasniju bitku od one koju sam naslikao. Tu nema ni čelika, ni gvožđa, ni konja, ni kola, ni točkova, ni vatre, ni strela, ni drugih sličnih vidljivih predmeta. Tu su druga, mnogo strašnija oruđa. Takvim neprijateljima nije potreban ni pancir, ni štit, ni mač, ni koplje. Sam pogled na tu prokletu vojsku kadar je da porazi dušu, ukoliko nije hrabra i ukoliko ne bude, pre svega, ukrepljena promislom Božijim. Kad bi bilo moguće da, odbacivši od sebe ovo telo ili zajedno sa njim, čisto i bez straha sopstvenim očima ugledaš svu vojsku đavolju i njegovu bitku sa nama, ne bi uvideo potoke krvi i mrtva tela, već takvu pogibiju duša i tako teške rane da bi ti sva slika rata koju sam ti maločas predstavio izgledala kao dečija igra ili čak zabava, a ne kao sukob: tako je mnogo poraženih svaki dan. I te rane ne pričinjavaju smrt koju izazivaju telesne rane. Koliko se duša razlikuje od tela, toliko se i ta druga smrt razlikuje [od telesne smrti]. Dobivši ranu i pavši, duša ne leži bez osećaja kao telo, već se ovde muči od ujeda zle savesti. Po odlasku odavde, pak, u vreme Suda ona se predaje večnom mučenju. Onaj ko ne oseća bol od rana koje mu nanosi đavo svojom neosetljivošću na sebe navlači još veću nevolju. Jer, onaj ko nije postradao od jedne rane uskoro dobija i drugu, a posle druge i treću. Videći da je duša čoveka nemarna i da zanemaruje prethodne rane, nečisti ga ranjava do poslednjeg daha. Ukoliko hoćeš da saznaš i za načine njegovog napadanja, videćeš da su veoma snažni i raznovrsni. Niko ne zna toliko vidova obmana i prevara: taj nečisti je upravo time stekao veliku silu. I niko prema svojim najgorim neprijateljima ne može imati toliko nepomirljivo neprijateljstvo koliko lukavi demon ima prema ljudskom rodu. Ukoliko se još pogleda na revnost sa kojom on vodi borbu, biće smešno i da ga poredimo sa ljudima. Onaj ko izabere najljuće i najsvirepije zveri i uporedi ih sa njegovim besnilom primetiće da su one veoma krotke i tihe u odnosu na njega. Tako on diše jarošću protiv naših duša. Osim toga, i vreme onih bitki je kratko, a postoje i mnogi odmori. I noć koja nastupa, i umor od borbe, i vreme za uzimanje jela, i mnogo drugo obično vojniku pruža odmor, pri čemu on može da skine oružje, da se unekoliko obodri, preporodi hranom i pićem, te drugim sredstvima obnovi raniju snagu. U borbi, pak, sa lukavim onaj ko hoće da ostane bez rane nikad ne može da ostavi oružje, niti da se preda snu. Treba izabrati jedno od dvoga: skinuti oružje i pasti i poginuti, ili svagda stojati naoružan i budan. Taj neprijatelj uvek stoji sa svojom vojskom očekujući našu nepažnju: on se više stara o našoj pogibli, negoli mi o svom spasenju. Onima koji nisu neprestano bodri njegova nevidljivost borbu čini vrlo teškom. On napada iznenada (što pre svega pričinjava mnoštvo zala). I ti si želeo da u toj borbi ja predvodim Hristove vojnike? Međutim, to bi značilo da ih predvodim za đavola. Šta ako je onaj ko je dužan da upravlja i rukovodi drugima neiskusan i slabiji od svih? Svojim neiskustvom izdajući one koji su mu povereni, on će više da ih predvodi za đavola, negoli za Hrista. Ali, zašto uzdišeš? Zašto plačeš? Ono što se sada desilo sa mnom nije za plač, nego za veselje i radost.
Vasilije je rekao: Ali, ne i moj položaj. Naprotiv, on je za bezmerno ridanje. Jer, sada sam jedva uspeo da shvatim u kakve nevolje si me vrgnuo. Ja sam došao kod tebe da saznam šta da govorim u tvoju odbranu pred tužiocima, a ti me otpuštaš natovarivši na mene novu brigu. I ja se više ne staram o tome, nego kako ću da odgovaram za sebe i za svoje grehe pred Bogom. Ipak, molim te i preklinjem: ukoliko imaš neko staranje o meni, ako imaš neku utehu u Hristu, ako li toplinu ljubavi, ako li saosećanje i samilost (Fil.2,1), pruži ruku pomoći, govori i čini sve što može da me obodri (s obzirom da znaš da si me ti više od svih podvrgao toj opasnosti). Nemoj dozvoliti da me ostaviš ni na najkraće vreme, već udesi da zajedno sa tobom još prijateljskije nego ranije provodimo život.
Zlatoust: Osmehnuvši se, ja rekoh: Čime ti ja mogu pomoći? Kakvu korist ću ti prineti pri takvom bremenu briga? Ali, ako ti je ugodno, nemoj padati u uninije, mila glavo. Ja ću sa tobom provoditi vreme koje ti preostane od briga, tj. vreme za odmor. Ja ću te tešiti i neću propustiti ništa što je u mojoj moći. Zaplakavši još jače, on je ustao. Zagrlivši ga i poljubivši njegovu glavu, ja sam ga poveo, savetujući ga da hrabro ponese ono što se desilo. Verujem Hristu, rekoh, koji te je prizvao i koji ti je predao svoje ovce, da ćeš od tog služenja steći smelost koja će ti omogućiti da i mene, koji ću biti u opasnosti, u onaj dan primiš u svoju večnu obitelj.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *